POLITIČKA ULOGA SAVE TEKELIJE NA TEMIŠVARSKOM SABORU

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Kada se u obzir uzme čitava istorija srpskog naroda u Habzburškoj monarhiji, Sava Popović Tekelija se nameće kao jedna od njenih najznačajnijih figura. Prvi doktor prava u Srba, veliki prosvetitelj i zadužbinar, rođen je u Aradu 28. avgusta 1761. godine, u porodici poručnika i plemića Jovana Tekelije. Školovao se u rodnom gradu i Budimu, a zatim je prešao u Peštu gde upisuje pravo. Studije završava 1785. i već sledeće godine uspeva da doktorira. Nakon putovanja po Rusiji, Sava Tekelija se vratio u Habzburšku monarhiju, gde se 1790. zaposlio u državnoj administraciji, upuštajući se istovremeno i u politička zbivanja. Jedno vreme je vršio funkciju sekretara Ugarske dvorske kancelarije. Zauzimajući se za srpsku stvar, Sava Tekelija se vremenom sve više okretao prosvetiteljskom i dobrotvornom radu. Nakon što je preminuo 21. septembra 1842. godine, njegova zaostavština kao doživotnog predsednika Matice srpske i osnivača Tekelijanuma, ključno je doprinela daljem razvoju srpske kulture i nauke.

Pre nego što se okrenuo prosvetiteljstvu i dobrotvornom radu, jedna od najznačajnijih epizoda Tekelijinog aktivnog bavljenja politikom zabeležena je na Temišvarskom saboru. Za Srbe u Habzburškoj monarhiji su Narodno-crkveni sabori imali izuzetnu važnost. Kao jedan od njih, koji se zbog svog značaja izdvaja, jeste onaj koji se održao 1790. godine u Temišvaru. Preko njega su Srbi, kao istroment Beča u suzbijanju ugarskih zahteva, ponovo bili uključeni u rešavanje važnih državnih pitanja. Pored većeg broja poslanika, sabor u Temišvaru je karakterističan po tome što je bio i izborni i raspravni. Car je za komesara izabrao Jozefa Šmitfelda, komandanta Slavonsko-banatske komande. NJegov zadatak je bio da drži sabor pod političkom kontrolom Beča. Pored uobičajnog rada, na sabor je ispostavio zahteve u četiri tačke: zahtev za posebnom teritorijom; za Ilirskom dvorskom kancelarijom; za Vojnom granicom; za zadržavanje privilegija u punom opsegu za onaj deo naroda koji se nađe izvan Vojne granice i srpske nacionalne teritorije. Komesar Šmitfeld je predložio da ta teritorija bude Banat, a pored toga, na iznenađenje mnogih, novi mitropolit postao je mladi Stevan Stratimirović.

Sava Tekelija je na saboru bio predstavnik manjine. Smatrao je da Srbima ne treba zasebna teritorija (Mađari će ga odmah nakon sabora inkorporirati u okvir Ugarske) i zalagao se za inartikulaciju privilegija i sticanje građanske ravnopravnosti u okviru Ugarske. Delio je mišljenje Diete da se mogu inkorporirati samo one privilegije koje nisu u suprotnosti sa ugarskim zakonodavstvom, te je o tome održao svoju čuvenu Besedu o Srbima u Ugarskoj, koju će sledeće godine, na latinskom jeziku, objaviti u formi brošure.

Na početku svog govora, Tekelija ističe da su se svi na saboru okupili kako bi rešili sve probleme srpskog naroda u Ugarskoj. Međutim, do podele na saboru je došlo zbog neslaganja oko načina rešavanja problema i shvatanja reči „inartikulacija“. Na ovu reč Tekelija upućuje zbog toga što se ona ne može tumačiti na različite načine, čime bi se sprečila opasnost da odluke donešene na saboru Beč tumači drugačije, odnosno u svom interesu, a na štetu Srba. Tekelija je smatrao da samo inartikulacija narodu omogućava nedvosmislenost i garanciju ispostavljenih zahteva. Pored toga, Tekelija je znao da ova reč rđavo i strano zvuči vojničkom staležu, sveštenstvu i „provincijalistima“, te je pristupio uveravanju ovih staleža da se sloboda i prava Srba neće temeljiti samo na carskim privilegijama već i na „javnim državnim pravima i na samoj konstituciji“, što bi ih čuvalo od samovolje vladara. Poricao je da inartikulacija vodi u denacionalizaciju Srba, što ne želi ni on lično, a ni Ugarska. Srbi se neće stopiti u Mađare već će zajedno sa njima tako činiti „zajednicu prava i zakona“, te će zajedno uživati opštu jednakosti i dobro. Iz toga proističe da Tekelija nije želeo asimilaciju Srba od strane Mađara već zajedničku državu ova dva naroda, te je smatrao da će ta ideja postati cilj mađarskog reformnog nacionalnog pokreta. Takođe, Tekelija je upozoravao tzv. provincijaliste da ne treba da se izdvajaju iz Ugarske i zarad toga se stavljaju pod skute cara.

Tekelija je bio oštar prema onima koji su smatrali da će Srbi kao narod nestati ako prihvate inartikulaciju, kao i da se od cara dobijene privilegije ne mogu usaglasiti sa zakonima Ugarske. NJih je smatrao izdajnicima i neznalicama, te ih je kao takve žestoko napadao. Inartikulaciju je Tekelija tumačio kao izjednačavanje carskih privilegija sa ugarskim javnim zakonima. Inartikulacija znači da bi privilegije morali braniti i car i ugarska Dijeta, čime bi se obezbedilo poštovanje od strane svih građana Ugarske. U tome je, po Tekelijinom mišljenju, bila razlika između privilegijalnog i inartikulisanog čina. NJegov zaključak je nedvosmislen: inartikulacija privilegija ne znači njihovo poništavanje, već, naprotiv, njihovo osnaživanje i osiguranje od samovolje vladara. U cilju potkrepljenja svojih stavova, Tekelija je tumačio i zahtev Potiskog i Velikokikindskog distrikta za inartikulacijom, kako njihov status ne bi zavisio samo od samovolje vladara.

Da bi ubedio sabor u ispravnost svojih tvrdnji, Tekelija se upustio u analizu privilegija, nastojeći da dokaže mogućnosti i nužnost inartikulacije. Kada je reč o pravu na izbor vojvode, Tekelija ukazuje na primer bana u Hrvatskoj i kapetana kod Kumana, Jaziga i Hajduka u Mađarskoj, pri čemu se ništa navedeno ne kosi sa ugarskim zakonodavstvom. Tekelija se dotiče i srpskih despota i vojvoda u službi ugarskih kraljeva, koji su uživali veliko poverenje i povlastice u predmohačkoj Ugarskoj, pri čemu su iz njihovih redova birani čak i palatini Ugarske. Takve povlastice su, tvrdi Tekelija, nestale posle Velike seobe kada je Beč zatvorio grofa Đorđa Brankovića i u svom interesu zauvek ukinuo zvanje vojvode. Prema tome, Leopoldove privilegije su korak unazad u odnosu na ranije, ugarske privilegije. Pored toga, Leopoldove privilegije su uspele da zavade Srbe i Mađare tako što su ovi prvi izuzeti iz Ugarske, zbog čega ih Mađari više nisu smatrali „saveznim i prijateljskim narodom“. Tekelija navodi da su čak i Srbi starosedeoci u Ugarskoj izgubili svoja ranija prava, te su se morali potčiniti skromnijim, Leopoldovim privilegijama. Takođe, dotadašnja crkvena jerarhija koja je bila „pod zaštitom“ ugarskih zakona, potčinjena je novodošlom arhiepiskopu i patrijarhu, zbog čega više nije smatrana zakonitom od strane ugarskih vlasti. Pri tome, Tekelija propušta da spomene da je ta jerarhija bila pod udarom unijaćenja i pokatoličavanja, ne samo u vreme cara Leopolda i kardinala Koloniča, nego i ranije, u vreme mađarskih kraljeva i osmanskih vlasti u Ugarskoj. Takođe, Tekelija položaj Srba posmatra isključivo kroz prizmu njenog feudalnog prava, što ne odgovara stvarnom položaju srpske crkve i naroda u Ugarskoj.

Kada je reč o crkvenom kalendaru i privilegijama koje propisuju njegovu upotrebu, Sava Tekelija tvrdi da ona nije bila ugrožena. Ističe da on lično prema kalendaru nije imao odnos kakav su imali njegovi preci, koji su tako negovali kult srpskih svetitelja kao značajnu komponentu svog nacionalnog identiteta. Kada je reč o pravu izbora mitropolita, kao i o njegovom pravu da postavlja episkope, raspolaže i podiže crkve i manastire, Tekelija je smatrao da ona ne bi bila ugrožena inartikulacijom zbog toga što nisu u suprotnosti sa ugarskim zakonima. Takođe, ugarski zakoni nisu prepreka pravu Srba da budu oslobođeni davanja crkvene desetine, jer su oni to pravo imali pod starim ugarskim kraljevima. Tekelija pak priznaje da je to pravo važilo samo za Srbe u vojničkoj službi, što u vreme sabora nije bio slučaj; graničari su pored vojne obaveze imali i brojne druge terete. Tekelija je tvrdio da će inartikulacija doneti izjednačavanje položaja srpske crkve sa katoličkim klerom, te da više neće biti sukoba oko jurisdikcije između ove dve konfesije. Za pritisak nad srpskom jerarhijom, Tekelija odgovornost prebacuje sa ugarskih zakona na vlast u Beču, pri čemu previđa presudnu ulogu katoličkog klera u tim pritiscima.

Kada je reč o privilegijama, Tekelija se osvrnuo na još dva suštinska pitanja: sopstvenu narodnu upravu i svetovnu vlast mitropolita. On nije sumnjao da većina Srba u Ugarskoj želi „svoj vlastiti magistrat“, odnosno svoju narodnu upravu. Međutim, ukazivao je na neostvarivost te želje jer bi to značilo da jedan deo građana potpada pod dve vlasti: državnu i sopstvenu. To bi značilo cepanje državne vlasti, te da bi Srbi zbog svoje rasutosti bili država u dražvi, što bi dovelo do opšte konfuzije i sudaranja prava pojedinih naroda sa nadležnostima države. U takvoj državnoj anarhiji Srbi, kaže Tekelija, ne bi imali nikakvu korist. Ističe da je posebna uprava Srbima nuđena samo ako Srbija bude oslobođena od osmanske vlasti, te da bi ona bila moguća jedino u tom slučaju. Tekelija je tvrdio da je mitropolitu pored crkvene, nemoguće dati i svetovnu vlast, odnosno priznati ga za Caput Nationis, jer bi takva odluka bila u suprotnosti sa zakonima Ugarske. Po njegovom mišljenju, davno je prošlo vreme kada su duhovnici bili vođe Srba kao vojničkog naroda na granici prema Osmanskoj carevini. Svetovna vlast mitropolita je po mišljenju Tekelije, bila nespojiva sa modernim društvima i zakonima civilizovanih naroda. Takođe, vodila bi u malopre navedenu državnu anarhiju, pa se Tekelija pita da li bi mitropolit stizao da obavlja svoje crkvene dužnosti?

U nastavku, Tekelija je konstatovao da se ne treba čuditi što se privilegije nisu u potpunosti ostvarivale u korist Srba. Razloge Tekelija vidi u tome što privilegije ne mogu promeniti ili uništiti zakone koje vladar ne može menjati bez pristanka Dijete. To znači da bi one inartikulacijom dobile stalnost, zakonsku moć i nepovredivost, a o njihovoj sudbini bi preko Dijete odlučivali i sami Srbi, čime bi prestala njihova zavisnost od vladareve milosti. Prema tome, Srbi bi svoje zasluge trebali izneti i pred vladara i pred Dijetu, te da na osnovu njih traže ispunjavanje svojih zahteva.

Tekelija je ukazivao na restriktivne odredbe koje su vladari uneli u srpske privilegije, zadržavši pravo da ih menjaju ili čak ukinu ukoliko u postupcima srpskog naroda nađu bilo šta što vređa interese dvora ili neke druge strane. Da su inartikulisane i zaštićene zakonima Ugarske, privilegije se ne bi vremenom toliko obezvredile voljom vladara, da je od njih samo ime ostalo. Ono što treba reći jeste da Tekelija greši i ulepšava stvarnu sliku o tome kako su Mađari srdačno primili Srbe pod patrijarhom Arsenijem III; sa najvećim ogorčenjem su mađarsko plemstvo i katolički kler prihvatili doseljene Srbe, te su početkom XVIII veka odbili predlog mitropolita Isaije Đakovića o inartikulaciji privilegija.

Nakon preispitivanja privilegija, Tekelija je prešao na zahtev za dobijanje Banata kao zasebne srpske teritorije. Priznaje da je to želja većine deputiraca koje deli na tri grupe: na one koje u Banatu vide uslov opstanka srpskog naroda; na one koji to traže samo iz mržnje prema plemstvu i Ugarskoj; i na one koji bi želeli da promene feudalni sistem. Tekelija nije skrivao da bi i on želeo teritoriju na kojoj bi Srbi bili nezavisni, ali da smatra da je tako nešto neizvodljivo i da osim Srbije ne vidi nijednu drugu zemlju koju bi Srbi „po pravu“ dobili. Izdvajanje Banata iz okvira Ugarske Tekelija je smatrao protivnim njenim zakonima i zakletvi koju je kralj dao Dijeti. On nade Srba da će u Banatu biti samostalni smatra iluzijama i prednost daje inartikulaciji svih Srba rasutih po čitavoj Ugarskoj i po Srbiji, pod uslovom da mogu imati svoj sabor, da mogu učestvovati u organima vlasti i da se prema Srbima odnosi u skladu sa njihovim zaslugama.

Zanimljivo, Tekelija kritikuje simpatizere liberalnih ideja i one koji „popreko glede na ugarsko plemstvo“, smatrajući da oni ne treba da se ugledaju na Engleze i Francuze. Načelno je smatrao da ne postoji jednakost: niti svi mogu biti bogati, niti da siromaštvo nikoga ne pogađa; niti da su svi gospodari, a niko sluga ili podanik. Tekelija odbacuje da su Srbi sluge Mađara, ističe zašto tako misli ali i previđa da su Srbi od strane ugarskog plemstva u velikoj meri tretirani kao „šizmatici, divlji Raci, došljaci i uljezi“. Na kraju, Besedu zaključuje apelom na deputirce da prihvate inartikulaciju čime bi se privilegije „stalnom snagom utvrdile“.

U svom „Opisaniju života“, Tekelija je opisao svoje učešće na Saboru i utiske koje je poneo. Ističe da je pojavom u uniformi mađarskog oficira iznervirao komesara Šmitfelda, a na sledećoj se pojavio u nemačkom odelu i frizuri kako bi se istom rugao. Ističe da je Šmitfeld izričito bio protiv inartikulacije i da nije dozvoljavao da se ona spomene, ali i da je pokušavao da ga potkupi. Međutim, kada je reč o zahtevanju Banata kao zasebne srpske teritorije, Tekelija ga ocenjuje kao istrument pritiska Beča nad ugarskom Dijetom, koja je tada uslovljavala krunisanje Leopolda II za ugarskog kralja. U narednom periodu, Tekelijine tvrdnje će se ispostaviti kao tačne. Zahtev za Banatom je samo načelno prihvaćen, ne i isupnjen, dok je ostvarena samo Ilirska dvorska kancelarija. Međutim, nakon smrti Leopolda II i ona je ukinuta.