Opstati ili nestati

Autor: Željko Injac, novinar

Od vremena Francuske revolucije nacionalni identitet je bio definisan u odnosu na narodni suverenitet, kao princip državnog legitimiteta. Nacionalni identitet, onako kako je to definisano na Zapadu, je utemeljen na zajednici jezika, kulture i istorije i u odnosu na spoljne pretnje. Taj identitet je ipak bio rezervisan za privilegovane slojeve društva ali ne i za seljake, radnike i žene, i nije se odnosio na unutrašnje prilike.  Recimo u Obrenovićevoj Srbiji, pravo glasa su imali samo oni koji plaćaju porez, dok su svi ostali, iako deo istog naroda-nacije, bili bez ovog građanskog prava koje danas podrazumevamo.

Politički sintetičar Dizraeli je to stanje definisao kao dve nacije u jednom narodu i pokušao je kroz projekat „konzervativizma jedne nacije“ da prevaziđe ovu podelu na bogate i siromašne, privilegovane aristokrate (čak i kad nisu bogati) i seljaštvo i proleterijat. Bendžamin Dizraeli poticao je iz građanske jevrejske porodice a u krug britanske aristokratije ulazi krštenjem u Anglikanskoj crkvi, kao i kasnije venčanjem sa dvadeset godina starijom groficom od Bikonsfilda, čiju grofovsku titulu nasleđuje nakon njene smrti, čime dobija aristokratski legitimitet. Dizraeli se oslanja na Bekonov pozitivizam i apofatiku i na temeljima Bekonove filosofije i u skladu sa Bekonovim puritanskim kalvinističkim svetonazorom gradi svoj politički sinkretizam i politički pragmatizam. Politika prevazilaženja ili makar ublažavanja ovih podela u jednom nacionalnom biću, videćemo kasnije tokom istorije zbog čega sve je značajna Dizraelijeva ideja, očuvala je britansku naciju i njen narodni suverenitet.

Dizraeli, mada nije po rođenju pripadao aristokratiji, možda i upravo zbog toga, umeo je da sagleda širu sliku nacionalnih interesa Britanaca. Svoju ideju o prevazilaženju unutar-nacionalnih podela, pre svega na bogate i siromašne, Dizraeli je intenzivno propagirao u aristokratskim krugovima sklonim reformama, kroz brigu o siromašnima slojevima društva. Dizraelijev politički sintetizam i paternalistički konzervativizam su do danas vodeće ideje britanske aristokratije. Mada je ta „očinska“ briga prema siromašnima napunila australijski i američki kontinent mnogobrojnim „beskućnicima“ koje je stvorila upravo država Britanija tokom industrijske revolucije. Naime, oduzimanje obradive zemlje seljaštvu da bi se oranice pretvorile u pašnjake za ispašu ovaca tokom tekstilne industrije, gurnut je ogroman broj seljaka u gradove. Svi oni koji nisu bili „uspešni“, što bi se danas reklo „gubitnici tranzicije“, odnosno nisu našli zaposlenje u nekoj od tadašnjih fabrika, bili su prinuđeni da skitaju, prosjače pa i da se bave sitnim kriminalom. Da bi se rešio problem prekomernih prosjaka i skitnica, Britanija donosi zakone po kojima je skitanje zabranjeno. Sve skitnice su ubrzo završile pred sudom a potom i deportovane iz Britanije u nove prekookeanske kolonije. To je ukratko slika i prilika paternalističkog konzervativizma Britanije.

Ono što danas gledamo kao globalni društveni inžinjering, Anglosaksonci su patentitrali vekovima ranije. „Očinski“ odnos prema „prenaseljenoj“ planeti iziskuje zelenu agendu i zamenu dosada garantovanih sloboda poveljom UN, privilegijama za odabrane. Možemo samo da se nadamo da će moderni paternalizam savremene aristokratije kao rešenje za „prenaseljenost“ planete ponuditi naseljavanje meseca ili Marsa, jer u suprotnom sledi planetarni genocid.

Suština konzervativnog paternalizma je u ideji da su narodne mase beslovesne i nesposobne da se brinu o sebi, da im je potrebno tutorstvo aristokratije, da mase prostog naroda nemaju istančane afinitete, da su nesposobne za „uzvišenu“ kulturu, progres, uspešnu ekonomiju i stabilnu politiku. U vremenima kada su Evropu potresale revolucije ova ideja je pre svega imala za cilj očuvanje aristokratije u Britaniji i britanskog načina života. Aristokratiji se daje nova aktivna uloga. Aristokratija tako postaje društveni sloj koji brine ne samo o spoljnim državnim interesima, već i unutrašnjim ili kao je to Dizraeli romantizovano prikazivao, kao vitešku brigu aristokratije prema slabima. Vitezovi su tu da se brinu o slabima i štite ih jer „narod nije jak, narod ne može nikada biti jak“. Jaka može biti samo elita, kulturna, politička, ekonomska, ona elita koja vlada masama ali im i „pomaže“. To je jedan nakaradni domaćinski odnos elite-aristokratije, prema državi, narodu, a danas se ogleda u istom takvom „domaćinskom“ odnosu prema planeti – domaćini su naravno najbogatiji ljudi planete a ostali su tu samo na njihovoj grbači, troše njihovu vodu, vazduh, energente, itd i to sve naravno po ovoj logici treba dovesti u red, odnosno da se zna ko je gazda u kući a ko sluga.  Na našu srpsku nesreću mi ni ovakvu elitu nismo imali u moderno doba. Naša elita danas i proteklog veka je bila komesarska, protežirajući anglosaksonske interese u Srbiji i na Balkanu ali retko kad srpske.

Što priliči Jupiteru ne priliči volu

Proces deetatizacije država koji se sprovodi po unapred određenoj ideološkoj matrici kroz privatizaciju, deregulaciju i korporatizaciju, ne pogađa jednako Britaniju i recimo Srbiju. Ono što strane korporacije mogu da rade, na primer u Južnoj Americi ili Srbiji, teško da mogu u Britaniji i Komonveltu. Ono što je namenjeno Anglosaksoncima, nije Slovenima, pa ni drugim narodima u svetu.

Srbi za svoju današnju sudbu okrivljuju svog mučki ubijenog kralja u Marselju, državnike, sadašnje, bivše, Slobu Miloševića (koji je možda bio jedini srpski suveren u HH veku), svoju crkvu, uglavnom sebe i svoje nacionalne institucije i državu. No, koliko smo zaista krivi? Krivi svakako jesmo. Na primer nije nam se morao dogoditi 27. mart 1941. i iskreno se nadam da nam se više nikad neće dogoditi tako nešto kada smo svojom glupošću, zarad anglosaksonskih interesa, svrgli vlast da bi uveli narod u bezizlaz i klanicu. Tome je, na žalost, kumovala naša tadašnja projugoslovenska elita, pa i značajni ljudi iz srpske crkve.

Anglosaksonci od Dizraelija do danas jednako gledaju na Srbe i srpski faktor na Balkanu. Mi smo za njih ruski konjušari, kako reče Dizraeli, koji jedva čekaju da sprovedu Kozake na Jadransko more.

Taj odnos prema Srbima kao malim Rusima, a zapravo nas je upravo taj Zapad najviše gurno Rusima u naručje, mada ni Rusi ne znaju šta bi s nama, nije samo jedan civilizacijski nesporazum, već pre možemo reći namerno kreirana negativna uloga ćemo ili pokušati mudrošću izbeći ili ćemo odigrati na radost onih koji su je kreirali.

Kontinuitet Dizraelijeve anglosaksonske politike prema Srbima se ogleda još i u tome što je i  pre stvaranja SFRJ odredila da Jugoslavija treba da bude podeljena u sedam federalnih jedinica, u kojima bi zapravo srpski faktor bio sveden na minimum. To je politika koju je forsirao profesor Siton-Votson, naklonjen hrvatskim političarima, zagovarajući stvaranje Hrvatske banovine unutar Jugoslavije kao protivtežu srpskom faktoru. Podela Kraljevine Jugoslavije na banovine je zapravo potekla iz iste kuhinje. Banovine su prethodile onome što će kasnije Tito da uradi s Jugoslavijom a po nalogu Anglosaksonaca.

Plan „Srbe na Srbe“ je nebrojeno puta upalio. Da li smo toliko glupi da ga ponavljamo u nedogled, dok ne iščeznemo? U novoj preraspodeli globalnih karata ne treba zaboraviti da su geopolitički planovi vekovima unapred zacrtani i da se ne menjaju suštinski. Multipolarnost je privid, prelest, i dalje je centar svetske moći na zapadu, bez obzira na trenutka komešanja u SAD, toga je i Putin svestan. Apsurd savremene ruske politike, odnosno ruskog establišmenta je u tome da je, budući najprozapadniji u istoriji, prinuđen da se maksimalno, možda više nego ikad u svojoj istoriji, mora suprotstavljati Zapadu.

Nacionalne revolucije su mimoišle Britaniju, zahvaljujući konzervativnom paternalizmu, ali nisu mimoišle druge evropske i svetske narode. Podela na dve nacije unutar jednog naroda i danas je prisutna, mada nakon HH veka nema toliko konfrontacija između te dve polovine jednog naroda ali i dalje postoji animozitet. Kod nas se to ogleda kroz podelu na Prvu i Drugu Srbiju, s tim što je ova podela više identitetska nego ekonomska ili kulturološka. Identitet Druge Srbije je sličan onom konvertitskom iz prethodnih nekoliko vekova koji je formirao kasnije hrvatsku naciju i bazira se isključivo na utilitarizmu ali vremenom kao i kod Hrvata postaje mentalni obrazac i socijalni fenomen autodestrukcije i antiteze. Identitet Druge Srbije je sav u negiranju svega onoga što je srpsko, naravno uz dobru apanažu kroz NVO sektor ili na drugi način od mentora sa Zapada sponzorisan aktivizam. Što je neki fenomen srpskiji to je prezreniji u krugovima Druge Srbije. Stoga su glavne mete mržnje Druge Srbije crkva, vojska, država, nacionalne institucije, tradicija, ćirilica, itd. Ono što je nekada za Srbe bila Katolička crkva, to je danas Evropska Unija. Pretnje i ucene s jedne strane i nagrade za konvertitstvo s druge strane. No, posledice su iste. Slučajni Srbi, pojedinci iz srpskog naroda bez utvrđenog identiteta, bez empatije za svoje sunarodnike, pa često i rođake, koji su stradali baš zato što su Srbi, njima ne znače ništa. Zato i jesu slučajni Srbi jer iako su poreklom Srbi nisu sposobni da se identifikuju sa sopstvenom etničkom, kulturnom i duhovnom zajednicom.

S druge strane ti slučajni Srbi, drugo-srbi zauzimaju značajne pozicije u javnim institucijama, kulturi, medijima, politici. Oni su, na našu žalost, elita i establišment.

Prva Srbija zapravo i nije postojala sve dok je Druga Srbija nije izmislila. Da bi prikrila svoje konvertitstvo i opravdala ga, Drugoj Srbiji je bila potrebna Prva Srbija, protiv čijeg „primitivizma“ i reakcionarstva se navodno bori. Umesto Prve Srbije, drugo-srbijanci su dobili reakciju celog srpskog naroda. Reakciju na gotovo ustaški odnos prema svemu srpskom. Ta reakcija je bila neizbežna, s obzirom na snobovsko i izdajničko ponašanje drugo-srbijanaca. Čak se i za savremeno srpsko rusofilstvo i putinolatriju ima zahvaliti prvenstveno drugo-srbijancima, a potom i Anglosaksoncima. Da Zapad nije bombardovao Srbe krajem HH veka, za Srbe bi Rusija ostala enigma. Besmislenim bombardovanjem Zapad je praktično gurnuo Srbe u naručje Rusima. Srbi u Jugoslaviji se gotovo uopšte ne interesuju za Rusku politiku, ekonomiju, evroazijsku uniju, ili bila šta slično tome. O Rusima znaju toliko da su pravoslavni narod i govore slovenskim jezikom i poznaju po kojeg ruskog pisca. Kulturni uticaj Zapada u Jugoslaviji je podelio Srbe (ali ne i samo Srbe, već praktično sve narode, možda izuzev Slovenaca) na poklonike turbofolk i rok sub-kulture ali bukvalno niko nije pratio rusku muzičku scenu, kinematografiju, intelektualce, rusko pravoslavlje je maltene i danas nepoznanica za većinu Srba.

Animozitet Anglosaksonaca prema Rusiji i Rusima je usvojen od strane drugo-srbijanaca bez ikakvog kritičkog promišljanja. Tu mržnju drugo-srbijanci plasiraju Srbima u izvornom obliku, bukvalno kopi-pejstujući je sa zapadnih mejnstrim medija. Tom nenormalnom i neprirodnom mržnjom prema Srbima i Rusima prema tradiciji i istoriji ova dva pravoslavna slovenska naroda, Druga Srbija zapravo porađa Prvu Srbiju kroz reakciju onih pojedinaca ili grupacija u srpskom narodu koji su isto tako neutemeljeni u sopstvenom identitetu ali jednako gnevni i neostvareni kao i drugo-srbijanci.

Naš jedini cilj danas treba da bude da opstanemo po svaku cenu. Globalna dešavanja treba da nas se tiču koliko i Bugare ili Albance, tj da gledamo svoj interes i ne brinemo se previše za pravdu u svetu, koje, uzgred budi rečeno, nikad nije ni bilo. Starac Pajsije svetogorac nije uzalud govorio da će u budućem svetskom konfliktu najbolje proći oni koji budu mirni i neutralni i koji poštuju međunarodno pravo. Naravno, on je ovo govorio apelujući na svoje sunarodnike Grke da se ne zaleću u „pravednu osvetu“ protiv suseda Turaka koji su im preoteli najveći prostor nekadašnje Vizantije sa sve Carigradom i deportovali gotovo sve Grke iz Male Azije, ukoliko se za tu osvetu ukaže prilika. Čak govori da će „srećom“ u budućnosti odsustvovati junaštva u grčkom narodu pa će to praktično ići na ruku takvoj jednoj pacifističkoj politici.

Kinezi mudro čekaju da se NATO i Rusi istrebe međusobno pa da preuzmu vodeću svetsku ulogu. A mi, koji nemamo iskrene prijatelje ni na Istoku ni na Zapadu, koji smo okruženi onima koji bi jedva dočekali da nas raskomadaju, koji smo u demografskom opadanju i koji smo se jedva iskobeljali od ratnih razaranja i devastirane ekonomije, imamo u svojim redovima masu ljudi koji maštaju o nekakvom 27. martu ili 5. oktobru, o „pravednom gnevu“ i „revanšizmu“. Polako dobijam obrise Prve Srbije, koja je isto toliko raskorenjena i nesrpska, iako se upravo poziva na srpstvo, koliko i Druga Srbija ali je zapravo samo druga strana istog novčića. Ta Prva Srbija, porod Druge Srbije, desničarska ali ne i rodoljubiva, nacionalistička ali ne i pravoslavna, zilotska ali ne i svetosavska, mašta o smeni vlasti da bi neka nova vlast odigrala tačno onako kako Anglosaksonci od nas očekuju, da ponovo izginemo uzalud kao veliki rusofili, a možda i konačno nestanemo kao narod sa svetske pozornice.