CARSTVO INKA

Autor: dr Rastislav Stojsavljević

Inke su bile ratoborno pleme koje je živelo u pustinjskom južnom delu regije Andskih planina. Nekada su ih zvali „ljudi Sunca“. Od 1100. do 1300. godine Inke se sele severno u plodnu dolinu Kuska. Odatle su osvojili susedne delove, da bi se 1500. godine carstvo rasprostiralo od Tihog okeana do Paragvaja i reke Amazon, i od regije modernog Kita u Ekvadoru do reke Maule u Čileu. Uključivalo je delove današnje Kolumbije, Ekvadora, Perua, Čilea, Bolivije i Argentine u dužini od 4.000 km, a zahvatalo je površinu od 950.000 km². Prestonica ovog carstva bio je grad Kusko.

Carstvo Inka je bilo jedno od najvećih i najbogatijih carstava u Južnoj Americi. NJime su vladali sveštenici, imali jedan oblik socijalističkog uređenja. Vladar je bio obožavan kao Bog, jer se smatralo da ima natprirodne osobine i moći.

Izgleda da Inke nisu imale pismo za razliku od Asteka koji su njihovi savremenici. Bilo je mnogo nastojanja da se dokaže kako crteži kojima su ukrašene tkanine iz Kuska ustvari predstavljaju piktograme ili ideograme, ali nijedan od tih pokušaja nije dao ubedljive rezultate. Što se pak tiče tvrđenja Montesinosa po kojem su stanovnici Anda raspolagali izvesnim sistemom znakovnog pisma, koji je navodno zaboravljen nakon što su Inke zabranile njegovu upotrebu može se reći da je nedovoljno ozbiljno. Nemoguće je i za trenutak zamisliti da bi se upotreba tako značajnog sredstva za komunikaciju kao što je pismo mogla izgubiti pod vladavinom suverena iz Kuska.

Književnost Inka nije dakle nikad bila zabeležena. Nekoliko mitova o poreklu, nešto više priča u kojima su od zaborava sačuvani podvizi i dela svih careva redom i koje su koliko-toliko verno pribeležili evropski zapisivači – to je sve što je od nje ostalo. Usmeno prenošenje činilo je tu književnost posebno ranjivom u uslovima pritiska kolonijalnog društva. Ali ona se u tako osiromašenom obliku, u potaji održavala i znatno posle Španaca.

Kao i u svim agrarnim društvima, znanja iz astronomije nisu bila zanemarena u Andima. Znamo da je godina kod Inka odgovarala solarnoj godini. Ako je verovati Molini, počinjala je u vreme letnjeg solsticija, to jest tokom meseca juna. Drugi hroničari tvrde, međutim, da je počinjala u decembru, na dan zimskog solsticija. Bila je podeljena na 12 lunarnih meseci čija je imena, oko kojih se stari autori ništa bolje ne slažu, navodno smislio Majta Kapak, četvrti vladar u Kusku. Svaki mesec je obuhvatio niz obrednih postupaka koji su izvršavani u prestonici, kao i niz privrednih poslova koji su obavljani u pokrajinama. Solarna godina se, međutim, nije tačno poklapala sa 12 ciklusa mesečevih mena. Naime, ona sadrži 10,9 dana više nego lunarna godina. Ali pošto su se za svaki mesečev ciklus vezivali određeni kultni obredi, a naročito poljoprivredni radovi kao što su setva i berba, to odstupanje, iz godine u godinu sve veće, moralo je periodično bivati otklanjano. Vlasti u carstvu su bile ozbiljno zaokupljene problemom slaganja solarnog i lunarnog vremena.

Zbog svojih pokušaja da izračuna pravo vreme, Virakoča Inka je zaslužio da u istoriji ostane zabeležen kao prvi pronalazač kalendara. Sledeći vladar, Pačakuti, kojem se za zaslugu pripisuje taj isti pronalazak, morao je da ponovi te pokušaje. Pačakuti je navodno naredio da se istočno od prestonice izgradi 12 kula, kako bi odredio tačno mesto na kojem se sunce rađa početkom svakog meseca. Granica između astronomije i astrologije je ostajala nejasna. Nebeska tela su na izvestan način uticala na ljude, a njihovo kretanje je imalo vrednost upozorenja. Mesec je svojim položajem na nebu najavljivao oplođujuću kišu ili pak sušu čija je posledica bila glad. Svakom mesečevom menom počinjao je period koji je bio povoljan za neke delatnosti, a nepovoljan za druge. Prolazak kometa predskazivao je epidemije, glad ili ratove. Naročito se strahovalo od pomračenja, jer su ona predstavljala opasnost za čitavo čovečanstvo. Proračuni koji su pretpostavka za razvoj astronomije i uspostavljanje kalendara vršeni su na osnovu decimalnog numeričkog sistema. Posao je bio olakšan izumom neke vrste abaka. Inkaski abak se sastojao od pet redova sa po četiri pregrađena dela, među kojima su se raspoređivali nizovi od jednog do pet zrna kukuruza.

Od najčuvenijih ostvarenja spomeničke umetnosti Inka, koji su Kusku davali neuporediv sjaj i doprinosili slavu carstva, danas je preostalo samo nešto malo stena uglavljenih u zidove andaluzijskih kuća. Za tradiciju planinskih krajeva karakteristična je upotreba kamena i po tome se ona razlikuje od primorske arhitekture koja je kao građevinski materijal koristila isključivo ciglu sušenu na suncu (adobe). Ostaci građevina iz vremena Inka govore o izuzetnoj graditeljskoj veštini i sposobnosti Inka. Sa neverovatnom preciznošću slagali su ogromne kamene blokove u savršenom redu, tako da su izdržali i teret vremena, nalete snažnih zemljotresa, ali i bes španskih konkvistadora.

Glavna osobina arhitekture Inka je trapezoidni oblik otvora čija gornja poprečna greda, uža od osnove, počiva na kosim ili konvergentnim nosačima. Međutim, ni ti uvis ustremljeni otvori, ni lažni prozori ili niše nanizane na različitim visinama zida, nisu bili dovoljni da uklone utisak o težini što ga ostavljaju ta doduše veličanstvena, ali masivna zdanja sa jako naglašenim horizontalnim linijama. Tu i tamo poneka figura zmije, lame ili pume, isklesana na okviru vrata, donekle ublažava strogost tih fasada. Arhitektura i skulptura, tako skladno udružene u ranijim civilizacijama, razdvojene su kod Inka koji u vajarstvu ni nemaju značajnijih dostignuća.

Hramovi i dvorci uglavnom su građeni u jednom nivou, na pravougaonoj osnovi. Arhitekta je najpre pravio njihovu maketu, koja je zidarima potom služila kao nacrt. Iz obližnjih kamenoloma dobavljan je kamen, najčešće andezit, koji je klesan alatkama od bakra ili bronze, a potom brižno glačan mokrim peskom. Zidovi su ponekad bili napravljeni od mnogougaonih nepravilnih blokova koji su tako savršeno prijanjali jedni uz druge, da se na njihovom sastavu nije mogla uvući čak ni oštrica noža.

Tvrđave Saksahuaman u Kusku i Oljantajtambo u planinskoj dolini Urubambe predstavljaju najlepše primere vojnih građevina. Svako od tih zdanja naslanja se na padinu prirodnog brežuljka nad kojim se uzdiže ogromna kula. U podnožju brežuljaka pružao se građevinski kompleks od kojeg su sačuvani samo temeljni zidovi. Tek na crtežu i rekonstrukciji može se videti da je građevina bila u obliku pume, svete životinje u vreme Inka. Najvažniji deo celog kompleksa nalazi se tamo gde bi anatomski bilo pumino srce. Pumine noge su glavni noseći zidovi i predstavljaju najsnažniji oslonac cele građevine. Široko polje koje se pruža ispod je bila glavna žitnica i ima oblik klipa kukuruza, što se može videti sa vrha tvrđave. Nad Kuskom se nekad uzdizala impozantna tvrđava Saskahuaman. Ona pokriva površinu od 3.000 ha i nalazi se 2 km severnije od Kuska, na početku Svete doline Inka. Potiče sa samog početka civilizacije Inka i jedno je od najsvetijih mesta. Ova građevina je imala oblik pumine glave, tako da zidovi prave cik-cak oblik tamo gde se anatomski nalaze pumini zubi.

Naselja su bila izgrađena na uzvišenjima, na stenovitim grebenima ili na planinskim vrhovima. Kuće, sa zidovima od grubo spojenog kamenja, raspoređivane su bez vidljivog plana. Ponekad su bile nanizane na uzanim terasama, ponekad pak stisnute oko malih dvorišta, oblikujući, pomoću tesnih uličica, odvojene alveole. Pravougaoni plan po kojemu su izgrađene čini ih različitim od porodičnih nastambi sa kružnom osnovom. Zidovi su im bili od sušenih cigala ili od grubih stena spojenih zemljom. Podržavali su krov čije su dve jednake strane svojim spojem činile veoma oštar ugao. Vrata u obliku trapeza, koja su često bila jedini otvor, mora da su se zatvarala zastirom od kože ili zavesom od slame ili trske. Takvih je građevina u nekim naseljima bilo i više stotina, a u drugim tek nekoliko desetina. Većina njih je sa dve ili tri strane bila zaštićena strminom neke litice, a sa prilazne strane, debelim bedemima raspoređenim u cik-cak liniji. Odbrambeni karakter zdanja govori o tome da su ljudi bili dosta nesigurni u Andima pre nego što je zavladao mir Inka. Ali za razliku od spomeničke arhitekture obrednog ili vojnog karaktera, civilna arhitektura Inka nije se širila u pokrajinama carstva.

Za Maču Pikču (Machu Picchu) se smatra da je jedno od najvećih svetskih arhitektonskih i arheoloških građevina, zbog njegove izvanredne lepote, neobičnosti i skladne strukture. On posmatrače iznenađuje načinom na koji se kameni objekti prostiru na uskom i neravnom planinskom visočju, ograničavajući pri tom strmu grebensku stranu tvrđave ka kanjonu reke Urubamba. Osnova grada zahvata površinu od oko 1 km2 i to na tom mestu za koje su Inke smatrale da ima magijsku moć. Neki veruju da je Maču Pikču bio svetilište u kom su mlade devojke obučavane da služe Inka caru. U prilog toj teoriji ide činjenica da od 135 tela koja su otkrivena prilikom istraživanja grada, 109 su bila ženska tela. Grobovi su otkriveni na padinama i bili su raspoređeni ispod izbočina ili u udubljenjima gde su bili zaštićeni od kiša.

Građevinski objekti u Maču Pikčuu imaju pravougaone osnove, ograđeni su sa tri zida i bili su natkriveni deblima drveća i slamom. Vrata i prozori su otvoreni u vidu trapezoida, kao i niše u zidovima gde su se nalazili razni predmeti i idoli. To je tipičan stil arhitekture Inka. Svaki zid u Maču Pikčuu je drugačiji, a najkompleksniji je zid Hrama Sunca, koji je sačinjen od sečenih i poliranih kamenih blokova savršeno i bez greške uklopljenih jedni uz druge.

Sveandski Bog zvao se Virakoča (Wiraqocha). Postoji mit o starom, prastarom božanstvu, koji su Inke zatekle kada su zauzeli civilizaciju Tijahuanako na jezeru Titikaka. Oni su tog stranog boga nazivali Kon-Tiki i dali mu nadimak Pačajačači što znači „večni vladar sveta“. Od Inka je poteklo predanje da je Virakoča bio nepoznat, star, bradat čovek koji je nosio krst i postavio ga na jednom uzvišenju. On je propovedao, oplakivao grehe sveta, a jednom je, kako dodaje indijanski hroničar Pačakuti, učinio nešto vrlo čudno: vodom je polio glavu jednog kneza, svog pristalice, da ga pokrsti. Osnovao je grad Kusko i mnogobrojne hramove. Kralj Cari iz Kokimbotala ga je tu napao i pobedio, a Virakoča je sa nekoliko svojih pristalica pobegao na okean. Tu je držao i oproštajnu propoved svojim privrženicima i prorekao buduće događaje. Govorio je da će se pojaviti lažni proroci, ali narod neka ih ne sluša, jer će kad dođe vreme on poslati svoje izaslanike – bele, bradate ljude. Onda je Kon-Tiki svoj plašt raširio ka moru i sa svojim pristalicama otišao. Mogla bi se ova priča smatrati pukom legendom, bez ikakve istorijske podloge, kad ne bismo znali činjenicu da su 1527. godine Indijanci u Peruu prve Špance koje su videli nazvali baš Virakočama. Stanovnici su padali ničice u prašinu, belcima pred noge. „Virakoča! Virakoča!“ čuo se šapat na sve strane. Jedan od belaca zbunjen i uplašen opalio je u vazduh. Još više su se Indijanci bacili smrtno uplašeni: „Ila Tiki, Ila Tiki”, to znači bog gromovnik. A pre toga već nekoliko nedelja i meseci iznad zemlje Inka parali su nebo kao krv crvene komete i zemlja se uz strašan tresak otvorila i pokazala svoju utrobu. Vrači su iz ptičijih creva prorekli užasne događaje i oko meseca su na horizontu ukazala tri koluta – nesumnjiv znak da dolazi kraj sveta. „Virakoča, Ila Tiki!” govorili su na sve strane, prisećajući se kako su se prošle godine 4.000 dobrovoljaca (najvernijih sluga Vajna Kapaka) bacili na lomaču, da umru, jer je Virakoča stigao na granicu zemlje. I danas se belci smatraju sinovima i narodom svemogućeg Virakoče, pa se u praksi taj naziv poklapa sa pojmom „belac“ ili „gospodin“.

Inke su imale čvrstu religijsku strukturu koja je na vrhu imala Sunce kao vrhovno božanstvo, Mesec kao njegovu pratilju i suprugu. Sve ceremonije kao i žrtve bile su njima posvećene. Inke nisu prinosile ljudske žrtve. Najvažnija ceremonija bila je Inti Rajmi kada su zahvaljivali Suncu za dobru žetvu, za sve što su požnjeli, iskopali ili uzbrali. Religija Inka bila je hiloteistička: sva materija bila je sveta. Stvoritelj, Virakoča ili Pačakamak, bio je „duša univerzuma“. Božansko utrojstvo uključivalo je i Pačamamu, Majku Zemlju, i složeno božanstvo neba čiji su najočigledniji simboli bili Mlečni put, Duga i Inti, Sunce. Kult sunca, svojstven narodu Inka, pre nego što je postao državna religija.

Inke su svetskoj civilizaciji doneli pregršt kulturnih i tehničkih inovativnosti. NJihovo carstvo bila je napredna civilizacija, do trenutka kada se nisu susreli sa španskim konkvistadorima. Francisko Pizaro je na čelu sa svojom vojskom krenuo krajem decembra 1530. godine iz Paname u osvajanje današnjeg Perua. Tokom 1532. godine se iskrcao na obalu Ekvadora, utvrdio prvo naselje i krenuo u unutrašnjost da se sastane sa domorocima. Pizaro je vladara Inka, Atahualpu susreo u severnom Peruu, blizu grada Kahamarke. Nepoverljiv prema došljacima, Atahualpa je zabranio Špancima boravak na svojoj zemlji. Tada je došlo do čuvene bitke kod Kahamarke gde je vladar Inka zarobljen. Pizaro je za Atahualpu tražio veliki otkup, jednu sobu punu zlata, a drugu srebra. Vladar Inka i njegovi ljudi su ispunili obećanje, ali ga je španski konkvistador prekršio. Optužio je Atahualpu za napad na špansku vojsku i pogubio krajem avgusta 1533. godine. Do kraja godine zauzeo je i glavni grad carstva Kusko, da bi iduće osnovao sebi novu prestonicu i luku koja predstavlja sadašnji glavni grad Perua, Limu.

Carstvo Inka je prestalo da postoji, a Španci su na ovim prostorima zaveli tzv. špansko-portugalski sistem kolonizacije. Imajući vojnu premoć, terali su domorodačko stanovništvo na prisilan rad u rudnicima i na vazendasima (plantažama). Usled napornog rada, ali i nenaviknuti na bolesti koje su Evropljani doneli, broj Inka se značajno smanjio tokom kasnijih vekova. Na području Perua i Bolivije i danas živi domorodačko stanovništvo (plemena Kečua i Ajmara) i svedoče o domorodačkim prisustvu na području Anda već nekoliko milenijuma.

Korišćena literatura:

Vujadinović, S., Šabić, D. (2011). Regionalna geografija Južne Amerike, Geografski fakultet, Beograd.

D’Altroy, Terence N. (2014). The Incas, Wiley.

McEwan, G.,F. (2008). The Incas: New Perspectives, W.W. Norton, Incorporated

Moseley, Michael Edward (2001). The Incas and Their Ancestors: The Archaeology of Peru,  Thames & Hudson

Rajt, R. (1995). Oteti kontinenti, Centar za geopoetiku, Beograd

Favr, A. (2001). Inke, Plato, Beograd