JOVAN RISTIĆ I LIBERALNA STRANKA

Autor: msr Srđan Graovac, istoričar

Rađanje srpskog parlamentarizma nikako se ne može odvojiti od procesa formiranja modernih političkih stranaka u Srbiji. Iako su partijske organizacije u klasičnom smislu nastale tek 1881. godine, zametke njihovog formiranja uočavamo znatno ranije. Tačnije, decenijama unazad razvijale su različite političke struje i grupacije, koje su zastupale suprotne političko-ideološke pravce i suštinski su predstavljale preteče modernih partija u Srbiji. Srpskom političkom scenom do 1881. godine dominirale su tri takve struje: konzervativna – sledbenici Ilije Garašanina, čija mlađa generacija političkih delatnika će formirati Naprednu stranku; grupacija radikala i socijalista, učenika Svetozara Markovića, koja će stvoriti Narodno-radikalnu stranku; dok će se iz liberalne struje, okupljene oko Jevrema Grujića, Stevče Mihajlovića, Vladimira Jovanovića i dr., razviti Narodno-liberalna stranka. Prvi šef i neprikosnoveni vođa Liberalne stranke bio je jedan od najuticajnijih državnika moderne Srbije, Jovan Ristić. Još i pre formalnog ustrojavanja partije, Ristić i liberalna grupacija dali su nemerljiv doprinos sveukupnom razvoju Srbije, kako na spoljašnjem tako i na unutrašnjem planu. Liberalna vlada vodila je Srbiju kroz period Velike istočne krize, kada su vođena dva rata protiv Osmanlijskog carstva. Jovan Ristić je branio interese svog naroda na Berlinskom kongresu, čijim odlukama je Srbija stekla nezavisnost, međunarodno priznanje i značajno teritorijalno proširenje. Ristić i njegovi liberalni sledbenici bili su kreatori takozvanog Namesničkog ustava, kojim su uređeni društveno-politički odnosi u Srbiji i koji je umnogome odredio dinamiku političkih odnosa unutar zemlje. Sve pomenute stvari liberali su postigli još pre formiranja čvrste stranačke strukture, tačnije pre 1882. godine. Ispostavilo se da je to bio zenit srpskih liberala i njihovog vođe. Nakon toga nikada više nisu imali toliki uticaj na političku stvarnost svoje zemlje.

Od obnovljanja državnosti politički život Srbije imao je buran karakter. Prve političke grupe nastale su kao svojevrsna opozicija voždovima srpske revolucije, Karađorđu i Milošu Obrenoviću. Obično su te grupacije bile interesno, a ne ideološki povezane. Osnovni cilj bio im je ograničavanje moći vladara, kako bi deo političkog uticaja i benefite koji su ga pratili, prigrabili za sebe. Na taj način se formirala moćna opozicija apsolutističkoj vladavini kneza Miloša, nama danas poznata kao Ustavobranitelji. Iako članovi te političke grupe nisu negovali neretko ni slične ideološko-političke stavove, vezao ih je zajednički interes, tačnije – namera da držeći se Turskog ustava iz 1838. godine, ograniče vlast srpskog kneza. U tom sukobu sa Milošem Obrenovićem Ustavobranitelji su odneli pobedu, a poraženi Miloš je 1839. godine napustio vlast i Srbiju. Slično je prošao i njegov sin Mihailo, kada je pokušao da slomi njihovu moć. Oružjem pobeđen od pristalica Ustavobranitelja, mladi knez je 1842. godine morao da beži iz zemlje. Ustavobranitelji su na njegovo mesto doveli Karađorđevog sina Aleksandra, što je predstavljalo znak da su u potpunosti preuzeli vlast u Srbiji. Upravo zbog zahvalnosti koju im je dugovao nakon što su mu omogućili da sedne na presto, kao i dominantnog uticaja ove političke grupacije za vreme njegove vladavine, taj period nacionalne istorije obično nazivamo vremenom vlasti Ustavobranitelja.

U krugu Ustavobranitelja postepeno se izdvojilo nekoliko najuticajnijih pojedinaca, a znanjem i ličnim sposobnostima sve ih je nadmašio jedan od najvećih državnika moderne Srbije, Ilija Garašanin. Upravo Garašanin će vremenom postati otac srpskog konzervativizma, odnosno, lider konzervativne političko-ideološke struje u Srbiji. Garašanin i njegovi sledbenici zagovarali su prosvećeni apsolutizam kao najbolji oblik vladavine za Srbiju tog vremena. Nije Garašanin bio protivnik demokratije, ali je smatrao da srpsko društvo nije dovoljno spremno za takav politički sistem. Jednostavno rečeno – u tadašnjoj Srbiji, gde je više od 90% stanovništva bilo nepismeno, teško se moglo govoriti o dovoljnoj zrelosti i edukovanosti ljudi da samostalno donose sudbonosne odluke za narod i državu.

Međutim, sredinom XIX stoleća u Srbiji se formira druga, liberalna politička struja, opozitna vladajućim konzervativcima. Naime, ideje liberalizma u Kneževini Srbiji mahom su zastupali mladići obrazovani u inostranstvu. Srbija tog vremena imala je dobru praksu, da o trošku države najdarovitiju decu šalje na školovanje na prestižne evropske univerzitete. Isti ti mladići nakon sticanja dragocenih znanja i veština u Parizu, Berlinu, Hajdelbergu i drugim evropskim univerzitetskim centrima, vraćali su se u svoju zemlju kako bi doprineli njenom sveukupnom društvenom napretku. Međutim, uporedo sa profesionalnim saznanjima oni su donosili i stečene političke stavove, koji su obično predstavljali odraz evropskog duha tog vremena. Sredinom XIX stoleća bio je to liberalizam iznikao iz prosvetiteljstva i Francuske revolucije. Vrednosna načela tog ideološkog pravca, lako prijemčiva za srpske studente, najbolje su se manifestovala kroz ono čuveno geslo francuskih revolucionara: sloboda, bratstvo i jednakost. Upravo ti srpski mladići, u zemlji popularno nazvani „Parizlije“, bili su nosioci liberalnih političkih ideja. Iz tog miljea proistekao je i kasniji šef Liberalne stranke Jovan Ristić.

Međutim, moramo naglasiti da je Ristić po povratku sa studija zauzeo jedan umeren politički pravac. Tačnije, iako je pripadao liberalnom društvu, zajedno sa Jevremom Grujićem, Milovanom Jankovićem, Stojanom Boškovićem i drugima, nije ih bespogovorno sledio u njihovim političkim idejama i planovima. Naime, Ristić je smatrao da liberalne evropske ideje ne bi trebalo prekopirati, već ih prilagoditi Srbiji tog vremena. Time se, za razliku od mnogih svojih školskih drugova, svrstao u umerene liberale. Razmimoilaženje sa Grujićem, Jankovićem i ostalim liberalima, najočiglednije se manifestovalo 1858. godine, na čuvenoj Svetoandrejskoj skupštini. Tada se desio jedan od najznačajnijih događaja u istoriji moderne Srbije. Aleksandar Karađorđević je zbačen sa vlasti, a na čelo zemlje vraćen je Miloš Obrenović. Tokom tih dramatičnih događaja, došlo je do oštrog sukoba između Ristića sa jedne, i Grujića i Jankovića sa druge strane. Iako je Ristić očekivao podršku liberala za izbor na mesto sekretara Skupštine, to se nije desilo. Grujić i drugovi podržali su Jovana Ilića i time jasno stavili do znanja Ristiću da u njega nemaju poverenja. Ristić je u tom trenutku službovao u Ministarstvu unutrašnjih dela pod vođom konzervativaca Ilijom Garašaninom. Osim toga, bio je čest gost u kući nadređenog ministra i to na okupljanjima njemu poverljivih ljudi. Sve to samo je podsticalo podozrenje ostalih liberala prema Ristiću. Dodamo li na to i lično rivalstvo, između Ristića sa jedne i Grujića i Jankovića sa druge strane, prisutno još od studentskih dana, taj sukob nikako ne bi trebalo da nas iznenadi. Pošto su liberali i obrenovićevci odneli pobedu na Svetoandrejskoj skupštini i vratili kneza Miloša na vlast, Ristić i Garašanin našli su se u nemilosti. Nakon toga Ristić je duži vremenski period, skoro deceniju, ostao van tog liberalnog kruga u Srbiji.

Nakon ubistva kneza Mihaila 1868. godine, na srpski presto došao je Milan Obrenović. Pošto je bio maloletan, formirano je namesnisštvo u sledećem sastavu: Milivoje Petrović Blaznavac, Jovan Ristić i Jovan Gavrilović. Naredne četiri godine namesnici su de facto upravljali zemljom, a Ristić i Blaznavac, kao uticajniji dvojac, delili su vlast. Ristić je na taj način dobio šansu da i na unutrašnjem i na spoljnjem planu svoju politiku sprovodi u delo. Dolazak na vlast iskoristio je da na važne političke pozicije dovede brojne istaknute liberale, čime je ojačao svoj autoritet u toj grupaciji. Od tog momenta pa do kraja života, Ristić će bio prvo neformalni, a zatim i formalni vođa srpskih liberala. Pod njegovim presudnim uticajem donet je i Namesnički ustav 1869. godine, koji je predstavljao odraz njegove umerene politike. Novi ustav pokazao je jasnu želju da Srbija bude uređena u liberalnom duhu. Skupština je značajno ojačala svoj uticaj, ali ne do te mere da je postao dominantan. Parlament je i dalje imao obavezu da moć deli sa vladarom. Time je Ristić izbegao da odlučivanje u potpunosti prenese na zakonodavno telo, što jeste bio cilj ekstremnije struje liberala. Na ovaj način sprovedene su umerene liberalne reforme. Odnosno, načinjen je prvi i odlučan korak ka punoj liberalizaciji političkog života Srbije, dok bi njena puna realizacija bila uzročno-posledično povezana sa brzinom političkog sazrevanja srpskog društva.

Sedamdesetih godina, njegov uticaj u liberalnom krugu nije se dovodio u pitanje. Čak i onda kada nije bio predsednik vlade, nego ministar inostranih dela, njegova reč je dominirala. Najbolji pokazatelj te realnosti bila je Velika istočna kriza i Berlinski kongres kao njen epilog. U tim, za zemlju i narod sudbonosnim momentima, Ristić je odigrao ključnu ulogu. Iako se nalazio „samo“ na poziciji ministra inostranih dela, dok je predsednik Ministarskog saveta bio Stevča Mihajlović, svojim ličnim autoritetom Ristić se nametnuo kao nesporni i neformalni vođa obe liberalne vlade. Nakon Berlinskog kongresa, njegov politički autoritet dosegao je najviši nivo u njegov karijeri. Knez mu je poverio mesto premijera, a liberalna vlada je nastavila da vodi Srbiju sve do 1880. godine.

Nakon ratova od 1876. do 1878. godine, Srbija se našla u izuzetno teškoj situaciji. Veliki dugovi, opustošena zemlja i ekonomski pad bili su nešto za šta je narod prirodno odgovornom smatrao vlast. Ristić nije želeo da na njegova pleća, uz sve pomenuto, padne i odgovornost za sklapanje nepopularnih sporazuma sa Austrougarskom. Pošto je zaključio da bi to dodatno narušilo njegovu popularnost u narodu, odlučio je da taj posao prepusti drugima. Godine 1880. Ristić je podneo ostavku, duboko uveren da je to samo privremeno. Očekivao je da će se buduća vlada, u vreme teške ekonomske krize, dodatno kompromitovati sklapanjem sporazuma sa Bečom i da će se nakon toga on trijumfalno vratiti na vlast. Međutim, to se nije dogodilo. Novu vladu formirali su mladi intelektualci, mahom konzervativci i budući tvorci Srpske napredne stranke, poput Stojana Novakovića, Milana Piroćanca, Milutina Garašanina i Čedomilja Mijatovića. Uz podršku kneza Milana dobili su priliku da sa pozicije vlasti organizuju izbore, što im je svakako garantovalo bolji rezultat. Da situacija po Ristića i liberale bude još gora, naprednjaci su napravili savez sa radikalima, levičarski opredeljenim sledbenicima Svetozara Markovića, čija popularnost je u vreme krize dramatično porasla. Neprincipijelna koalicija naprednjaka i radikala odnela je ubedljivu pobedu na izborima 1881. godine, ostavivši liberale na tek sedam poslanika u srpskom parlamentu. Debakl na ovim izborima pokazao je sve slabosti političke grupacije Jovana Ristića. Nakon ovih izbora ispostavilo se da je zenit moći liberala prošao još pre nego što su formalno stvorili svoju partiju, tačnije – da je period njihovog najvećeg upliva na državnu politiku bio od 1868. do 1881. godine. Nakon toga, liberali su na izborima beležili nekad bolji nekad lošiji rezultat, ali nikada nisu vratili negdašnji uticaj u srpskom društvu.

Odgovornost za taj pad liberala svakako se može pripisati i Jovanu Ristiću. Veliki državnik očigledno nije dobro razumeo novo vreme i značaj političke organizacije. Upravo je on lično odugovlačio sa formiranjem stranke, plašeći se da će time njegovi oponenti u liberalnom krugu pokušati da mu ograniče neprikosnoven autoritet. Zato su svoja stranačka ustrojstva pre liberala dobili i naprednjaci i radikali. Liberali su tek 29. septembra 1881. godine formirali „Družinu za potpomaganje srpske književnosti“, iz koje će se 1883. godine formirati stranka sa kompletnom organizacionom strukturom. Ristić je očigledno potcenio značaj terenskog političkog rada. Time je trku za glasove birača u startu izgubio od preduzimljivih radikala, čija partijska mašinerija se pokazala izuzetno uspešnom. Osim toga, Ristić je propustio šansu da postepeno podmladi redove. Liberalna stranka je vremenom sve više postajala partija starijih kadrova, intelektualaca na zalasku karijere. Bilo je tu zvučnih imena, ali nije se moglo očekivati da takva struktura ljudi iskaže više prilagodljivosti, kao ni energije za političkim delovanjem na terenu.

Iako je Ristić pravilno procenio da će se nakon njegove ostavke naredna vlada naći u teškoj situaciji, nije se obistinio drugi deo njegovih predviđanja – da će se samim tim on i liberali ubrzo vratiti na vlast. Naime, Srbija se osamdesetih godina XIX veka suočavala sa konstantnom ekonomskom i političkom krizom. Afere su nicale ko „pečurke posle kiše“, a oštri stranački sukobi nisu prestajali. Uprkos takvoj situaciji, a upravo zbog sporosti u organizovanju partije i nespremnosti ili nesposobnosti da se na jedan novi direktan način priđe biračima, liberali te okolnosti nisu iskoristili. Radikali su bili ti koji su iz novonastale realnosti najviše profitirali. Kao moderna partija, koja je „zašla među narod“, neretko i demagoški nastupala, Narodna-radikalna stranka je stekla izuzetnu popularnost. Postala je dominantna politička organizacija u Srbiji, kako po svojoj unutrašnjoj strukturi tako i po popularnosti.

Ipak, trebalo bi naglasiti da autoritet Jovana Ristića u srpskom društvu nije opadao srazmerno sa uticajem njegove stranke. Najbolji pokazatelj te tvrdnje jeste činjenica da ga je Milan Obrenović nakon abdikacije 1889. godine uključio u tročlano namesništvo. Zadatak namesnika bio je da upravlja zemljom sve do punoletstva njegovog sina Aleksandra Obrenovića. Upravo to govori o Ristićevom ugledu, ali i poverenju koje je u njega imao srpski monarh.

Ristić je poziciju namesnika napustio pre vremena, nakon što se maloletni Aleksandar, izvršivši državni udar 1893. godine, proglasio punoletnim i preuzeo ingerencije vlasti. Ristića je ta njegova odluka duboko razočarala i razbesnela. Smatrao je da iza svega stoji bivši kralj Milan, koji je na ovaj način pokušavao da se vrati u politički život zemlje. U tom trenutku Jovan Ristić se osećao prevarenim i izdanim od iste te dinastije za koju je toliko toga u svojoj karijeri uradio. Iako je mnogima delovalo kao da će se Ristić tada povući iz politike, to se nije desilo. Vratio se na čelo Liberalne stranke, koju je napustio dok je vršio dužnost namesnika.

Međutim, u tom trenutku stranka je već bila na zalasku. Unutarpartijske borbe izazvale su njen raspad. Ionako slab uticaj liberala na srpskoj političkoj sceni time je potpuno i bespovratno marginalizovan. Narodna-liberalna stranka više nikad nije igrala značajniju ulogu u politici Srbije, a početkom XX veka više nije ni postojala pod tim imenom. Što se tiče Ristića, on se upokojio u Beogradu 1899. godine. NJegovim odlaskom sa životne i političke scene, Srbija je izgubila čoveka koji je dao nemerljiv doprinos izgradnji moderne srpske države, njenoj nezavisnosti, teritorijalnom proširenju i izgradnji savremenih državnih institucija. Život je posvetio borbi za oslobođenje i ujedinjenje svog naroda, što predstavlja srž njegovog političkog programa. Umerenost u politici, kojoj je uvek težio, bila je prevashodno njegovo sredstvo da se taj cilj najlakše i najbrže ostvari.

LITERATURA

Aleksić-Pejković, LJiljana. „Jovan Ristić i Ilija Garašanin: 1861–1871. godine“. Život i delo Jovana Ristića: zbornik priloga sa naučnog skupa održanog 17. i 18. XI 1981. godine. Beograd, 1981, str. 133–147.

Jovanović, Slobodan. Vlada Milana Obrenovića. Knj. 1. Beograd: Prosveta, 2005.

Jovanović, Slobodan. Vlada Milana Obrenovića. Knj. 2. Beograd: Prosveta, 2005.

Jovanović, Slobodan. Vlada Milana Obrenovića. Knj. 3. Beograd: Prosveta, 2005.

Jovanović, Slobodan. Druga vlada Miloša i Mihaila. Beograd: Prosveta, 2005.

Mekenzi, Dejvid. Jovan Ristić, evropski državnik. Beograd: Centar za unapređenje poslovnih studija, 2005.

Popov, Čedomir. Jovan Ristić u srpsko-turskim ratovima 1876–1878. godine. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti, 1985, str. 55–80.

Popov, Čedomir. Srbija na putu oslobođenja 1868–1878. Beograd: Matična knjiga, 1980.

Radović, Danijel B. Jovan Ristić: biografija državnika (doktorska disertacija). Beograd: Filozofski fakultet, 2020.

Stojanović, Radoslav. „Jovan Ristić kao diplomata“. Život i delo Jovana Ristića: zbornik priloga sa naučnog skupa održanog 17. i 18. XI 1981. godine. Beograd, 1981, str. 99–117.

Terzić, Slavenko. „Jovan Ristić i Grci: iskustvo 1876. godine“. Život i delo Jovana Ristića: zbornik priloga sa naučnog skupa održanog 17. i 18. XI 1981. godine. Beograd, 1981, str. 170–180.

Terzić, Slavenko. „Jovan Ristić i zavetna misao srpska“. Istoriski časopis: organ Istoriskog instituta SAN. Br. 34, Beograd 1987, str. 271–290.

Ćorović, Vladimir. Istorija Srba. Gornji Milanovac: Prima, 2017.