Autorka: Jovanka Simić, novinarka
Mnogi naši velikani čije su humke i danas rasute po svetu, izrazili su želju da im zemni ostaci ne počivaju u tuđini. Poslednja želja pesnika Branka Radičevića (1824–1853) i vojskovođe Đorđa Stratimirovića (1822–1908) bila je da im kosti iz Beča, gde su proveli poslednje godine svog života, budu prenete u Sremske Karlovce. Želja im je uslišena – Radičeviću tri decenije posle smrti (1883), a Stratimirović je na povratak „čekao“ 113 godina, sve do Krstovdana ove godine.
Sremski Karlovci, čarobni grad, ušuškan u mekano zelenilo Fruške gore, opio je i pesnički nadahnuo Branka Radičevića već onog leta 1836. godine, kada se upisao u Karlovačku gimnaziju, najstariju u Srba. Poživeo je samo 29 godina, napisao svega 54 lirske i sedam epskih pesama, ali i taj neveliki opus bio je dovoljan da, uz Zmaja i Lazu Kostića, stekne ugled najznačajnijeg pesnika srpskog romantizma.
Iako je Branko (kršteno ime Aleksije) rođen u Slavonskom Brodu, a sa ocem Todorom, majkom Ružom, bratom Stevanom i sestrom Amalijom živeo i u Zemunu i Temišvaru, Sremski Karlovci su se najdublje ugnezdili u njegovu poetsku dušu. Za tu lepotu i inspiraciju odužio se ovoj varoši nezaboravnim stihovima o đačkom dobu i elegijom „Kad mlidijah (razmišljah) umreti“. U tim rimama mlađani pesnik koji je počeo da poboljeva, kao da je naslutio svoj skori kraj.
Po završetku školovanja u Karlovačkoj gimnaziji, Radičević odlazi u Temišvar da uči filozofiju (mudroljubije) do 1843. godine. U tom periodu napisao je svoju čuvenu pesmu, „Devojka na studencu“. Po završetku temišvarskih školskih dana, na nagovor oca upisuje pravo u Beču, mada tu nauku nije voleo. Činila ga je mrzovoljnim.
Tih dana životom opijeni pesnik, lagano je počeo da vene i da gubi volju za pisanjem. Oboleo je od tuberkuloze. Uz novčanu pomoć kneza Mihaila, 1851. počeo je da studira medicinu s mišlju da sam sebi pomogne u izlečenju, ali leka mu nije bilo. Brzo je pao u postelju. Poslednje dane proveo je u društvu Đure Daničića, Koste Vujića, Miše Nebrigaća, Borđa Natoševića, Save Dimitrijevića i Lazara Zaharijevića.
Mladi lekar Kosta Vujić zvani Prota (sin beogradskog prote Vujića, koji je takođe umro mlad od tuberkuloze) ovako je Zaharijeviću ispričao o poslednjim Brankovim trenucima: „Pre deset sati, kad sam mislio da legnem, dođe mi Brankova poslužavka i donese vest da je Branko umro“. Bilo je to 18. juna 1853. godine, između devet i 10 sati.
Branko je sahranjen 20. juna na grčkom groblju u Beču. Sve troškove sahrane podmirio je knez Mihailo. Narednog proleća, samo devet meseci posle pesnikovog upokojenja, Milica Stojadinović Srpkinja zabeležila je da jenjegov grob zapušten i jedva se razaznaje.
Prohujalo je četvrt veka pre nego što je grupa Srba, okupljenih oko lista i Udruženja „Zora“ u Beču, pokrenula ideju o prenosu njegovih zemnih ostataka na Stražilovo, brdo iznad Karlovaca. Sve je bilo do pojedinosti organizovano, ali je sve i zaustavljeno zbog nesaglasja Zmaja i Laze Kostića.
Zmaj je za razliku od Laze, stajao na stanovištu da je pravi trenutak za Brankov povratak među sunarodnike te je za tu priliku sročio pesmu „Brankova želja“, kojom jasno podržava misao da se iz Beča na Stražilovo prenesu kosti pesnikove. Zmaj pesmu piše kao da ju je sam Branko ispevao: „Rastav`te me sa ovom daljinom/ Moje kosti operite vinom/ Pa ih nos`te našem zavičaju, zavičaju, mom negdanjem raju/ Prenes`te ih, braćo moja mila, pored onog ubavog Belila/ Kroz Karlovce, gde sam mladost prov’o, pa na ono divno Stražilovo…“
To je bio podstrek da se u Karlovcima 7. novembra 1877. godine izabere Odbor od dvadeset jednog člana, na čelu sa Pavlom Krečarevićem i perovođom Jovanom Pačarizom. Pristizali su i prilozi sa svih strana. Ali, kao grom iz vedra neba, 1. januara 1878. u bečkoj „Zori“ Laza Kostić je objavio pesmu „Prava Brankova želja“, potpuno suprotna Zmajevoj stihovanoj poruci.
Poruka Kostićeve pesme bila je da Brankove kosti treba preneti u slobodnu Srbiju, što ona u tom trenutku još nije bila, i glasila je ovako: „Avaj, braćo draga, ostav`te me mirno/ da mi niko nije kostiju dodirno /ma ovde počiv`o do sudnjega danka/ u slobodnu zemlju samo nos`te Branka“.
Zbog ovog sukoba dvojice pesnika, čiji su odnosi i ranije bili pomućeni, ideja o prenosu Brankovih posmrtnih ostataka zamrla je u narednih pet godina. Oživela je tek pošto je bečka „Zora“, januara 1883. priređujući proslavu stogodišnjice prve narodne knjige Dositeja i štampajući „Spomenicu“, sav prihod dala za „prenos zemnih ostataka našeg genijalnog pesnika Branka Radičevića sa San-Markovog groblja na ubavo Stražilovo u Sremskim Karlovcima“. Ova nova inicijativa došla je u poslednji čas jer pretila opasnost da do kraja te godine ovo groblje bude preorano i sve kosti pohranjene u zajedničku grobnicu.
Ponovo je formiran odbor u Beču, a potom i u Karlovcima, na čijem čelu je bio Pavle Marković Adamov, docniji urednik lista za zabavu, pouku i književnost „Brankovo kolo“ (1895–1914). Marković je toliko je bio opčinjen Brankom, da je svome sinu dao pesnikovo ime. Preovladavalo je mišljenje da je bez Pavla nezamisliv uspešan prenos Brankovih kostiju na Stražilovo.
Upriličene su brojne priredbe čiji je prihod bio namenjen za troškove prenosa pesnikovih kostiju. Mesecima je novosadska „Zastava“ objavljivala spiskove novčanih priložnika, Srba iz Dubrovnika, Novog Sada, Zadra, Beograda, Splita, Požarevca, Knina, Sombora, Senja, Herceg Novog, Subotice, Vukovara…
Došao je i taj veliki dan 10. jul 1883.godine. Ekshumaciji u Beču prisustvovali su: Zmaj, dr LJuba Nenadović, Petar Despotović, predsednik „Zore“ i pet članova Odbora. Kovčeg sa kostima prevezen je najpre vozom do Pešte. Nečijom krivicom ležao je na peštanskoj stanici celu noć, pa je sa zakašnjenjem stigao u Novi Sad. Odatle je putničkom lađom „Nimfa“ Stevana Mirkovića, nešto pre podneva pristigao u karlovačko pristanište.
U Karlovcima su se okupile mnoge delegacije i pevačka društva iz oblasti Ugarske u kojima su Srbi živeli u velikom broju (današnja Vojvodina), zatim iz Srbije, Hercegovine i Crne Gore. Bilo je mnogo sveta, a mlade devojke i momci za tu svečanu priliku bili su u narodnim nošnjama. U sastavu delegacije iz Pančeva bio je i naš istaknuti naučnik Mihajlo Pupin, koji je povodom ovog događaja doputovao iz Amerike. Ogromna pogrebna povorka krenula je ubrzo posle podneva a sve vreme je hor pevao pesmu „Svjati bože, svjati krjepki, svjati besmrtni, pomiluj nas!“ Branko je, konačno, sahranjen na njegovom „rajskom Stražilovu“.
Sećanje na taj veličanstveni dan Pupin je objavio u autobiografiji „Sa pašnjaka do naučenjaka” navodeći da je utisak bio nezaboravan i da nije bilo oka koje nije zasuzilo: „Divan je to bio prizor, pun nadahnuća, posmatrati razjedinjen narod ujedinjen suzama. Niko se nije mogao oteti utisku da je ta žedna zemlja, na kojoj je nikao koren srpskog nacionalizma, dobrodošlicom dočekivala te suze“.
Dve godine posle sahrane na Stražilovu, podignut je piramidalni spomenik beogradskog arhitekte Svetozara Ivačkovića. Dva donja stepenika napravljena su od topčiderskog kamena, a treći od kamenih kocaka sa Fruške gore, Dinare, Kleka, Lovćena, Plješevice, Vršačkog brega, Velebita i Avale, što simbolizuje svesrpski duhovni prostor osvetljen pesništvom Branka Radičevića. Godine 1974, povodom 150. godišnjice pesnikovog rođenja, kod „Brankovog čardaka“, podno Stražilova, podignut je još jedan spomenik, rad vajara Jovana Soldatovića.
Tačno 138 godina pošto je Branko Radičević konačni smiraj našao u Karlovcima, na bečkom groblju Sveti Marko (na kojem je pre njega počivao i pesnik), ekshumirani su posmrtni ostaci Đorđa Stratimirovića a nekoliko dana kasnije, uz državne i vojne počasti, 27. septembra ove godine, pohranjene su u porti hilandarskog metoha Hrama vavedenja presvete Bogorodice iz 16 veka.
Tim činom je na inicijativu njegovih potomaka i Centra za razvoj Šajkaške, posle gotovo 12 decenija, ispoštovana njegova želja koju je izrazio u svojim memoarima „Uspomene“ neposredno pred upokojenje u Beču.
Želja Stratimirovića, „narodnog vožda“ kako su ga zvali sunarodnici severno od Dunava zbog blistave vojničke karijere, ovenčane nizom pobeda presudnih po bućnost Srba u Austrougarskoj, pominjana je i pre tri godine u Karlovcima na obeležavanju 170 godina od Majske skupštine u ovom gradu u kojem su Srbi, nezadovoljni svojim statusom u Austrougarskoj, odlučili da formiraju Srpsku Vojvodovinu, odnosno Vojvodstvo Srbija.
Upravo Sremske Karlovce 12. juna 1848. svojom mudrom strategijom i hrabrošću zajedno sa sunarodnicima iz Šajkaša i dobrovoljcima iz Srbije, Stratimirović je spasao od višestruko opremljenije i brojčano nadmoćnije mađarske vojske.
Stratimirović je rođen u Novom Sadu u uglednoj porodici, otac Vasilije bio je kulpinski veleposednik i brat mitropolita Stefana Stratimirovića, a Đorđeva majka Julijana bila je kći novosadskog senatora Jovana Petrovića. Prve pouke Đorđe je primio od sveštenika kulpinskog, Slovaka Rohonjija, a docnije mu je vaspitač bio Milovan Vidaković, pisac.
Po završetku Vojne akademije Stratimirović je postao potporučnik i službovao je u Milanu i Paviji, a potom se vratio u Ugarsku. Valja podsetiti da Srbi u Južnoj Ugarskoj u vreme četrdesetosmaške revolucije nisu živeli u jednoj administrativnoj celini. Štaviše, bili su teritorijalno i upravno razbijeni. Najbrojniji su bili u tri županije – Torontalskoj, Bačko-bodroškoj i Sremskoj. Živeli su i u tri dela Vojne granice (sremskom, banatskom i u šajkaškom bataljonu), kao i u dva distrikta – Velikokikindskom i Potiskom.
Na ovu razuđenost srpskog stanovništva ukazuje akademik Slavko Gavrilović u svom delu pod naslovom „Politička borba za srpsku Vojvodinu 1848–1849“. Gavrilović navodi da, kada je reč o Sremu, jedan deo Srba živeo je u sremskoj županiji, a drugi u okviru Sremske vojne granice. Veći deo Srba nastanjenih u Bačkoj, bili su pod županijskom vlašću, dok su pod vojno-graničarskom bili njihovi sunarodnici u Šajkaškom bataljonu.
U Banatu, najveći broj Srba bio je raspoređen u Torontalskoj županiji, manji broj živeo je istočnije od Temišvara. U graničarskom delu Banata, više Srba bilo je u nemačko-banatskoj (pančevačkoj) i u Vlaško-ilirskoj (belocrkvanskoj) regimenti, a znatno manji broj srpskog stanovništva bio je naseljen u istočnom delu tog područja.
Do razmimoilaženja Srba sa Mađarima došlo je 1848. kada su Srbi usvojili Peštanski srpski program u 17 tačaka kojim je, između ostalog, zahtevano priznavanje sopstvene srpske narodnosti, pravo na sazivanje svog Narodnog sabora i uređenje Vojne granice „na osnovu slobode i svoje narodnosti“.
Ne osvrćući se na srpske zahteve, Ugarski sabor ozakonio je uvođenje mađarskog jezika na teritoriji cele Ugarske, čime je, praktično, odobrio mađarizaciju celokupnog stanovništva u kojem su Mađari činili svega 37 procenata.
Stratimirović, tada dvadesetšestogodišnjak, u prvi plan je izbio posle sukoba sa nacionalnim vođom Mađara Lajošem Košutom na Ugarskom saboru u Požunu, kada je kao predstavnik Srba zatražio autonomiju za srpski narod u okviru Ugarske ali je Košut to odbio.
Istorija pamti Stratimirovića prvenstveno kao komandanta srpskih dobrovoljaca koji su izvojevali prvu i najvažniju srpsku pobedu nad Mađarima 12. juna 1848. godine kada je vojska generala Janoša Hrabovskog sa Petrovaradinske tvrđave pokušala da zauzme Karlovce. Stratimirović je posle duge i neizvesne borbe sa nadmoćnijim protivnikom odlučio da poslednji put pređe u napad, skupio seljake i graničare, a u pomoć mu je stiglo i oko 1.000 dobrovoljaca iz Kneževine Srbije pod komandom Milivoja Blaznavca. Predvođeni generalom Stratimirovićem, izvojevali su prvu srpsku pobedu nad Mađarima.
Posle Karlovačke bitke, Srpski narodni pokret proširio se na čitavu Granicu. Srpski oficiri i vojnici graničarskih bataljona masovno su otkazivali poslušnost i priključivali se pokretu. Stratimirović je postao neprikosnoveni vođa i predvodio je još nekoliko pobedonosnih srpskih bitaka. Narod ga je nazivao vrhovnim voždom, a on se predstavljao kao narodni general.
Vojnička slava Đorđa Stratimirovića nadaleko je odjeknula. Vladika Petar Petrović NJegoš 1848. sa Cetinja poslao je velikom ratniku tadašnje najviše crnogorsko odlikovanje – Zlatnu medalju Obilića, uz pismo ove sadržine: „Koji bi znak na tvoja junačka prsa lepše pristao od ovoga? Primi ga, dakle, s onom iskrenošću i ushićenjem sa kojim ti ga šaljem sa najusrdnijim bratskim pozdravom.“
U literaturi postoji nekoliko opisa Stratimirovićeve ličnosti. Mihailo Polit Desančić za Đorđa kaže da je 1848. godine bio još vrlo mlad i izvanredno lep čovek, pritom samouveren, nepredvidljiv, prek i vrlo hrabar. Naš veliki pisac Miloš Crnjanski posvetio mu je esej „Lepota đenerala Stratimirovića“ u kojem između ostalog piše: „Mađari su bili uzeli Bačku i Banat i kroz Šajkašku, preko Mošorina i Vilova, krenuli na Srem. Osnovana godinu ranije, Srpska Vojvodina bila je na kolenima. Tada je sve izgledalo propalo i zato se Stratimirović rešio da poslednji put pređe u napad.“
Posle sloma revolucije 1849. godine, Stratimirović je ponovo stupio u austrijsku vojsku i od čina konjičkog potpukovnika došao do čina general-majora. Obavljao je u nekoliko navrata za Austriju poverljive diplomatske misije u Crnoj Gori, Srbiji, Epiru, Italiji, na Krfu… Penzionisan je 1859. godine. Od 1873. živeo je u Novom Sadu. Godine 1875. stavio se na raspolaganje srpskoj vladi, ali je osumnjičen da radi za interese Austrije, pa je morao napustiti Srbiju.
Poslednje godine života proveo je u Beču. Napisao je autobiografiju na srpskom i nemačkom jeziku, koju je njegov sin Đorđe objavio 1913. godine. Tada se i saznalo za generalovu poslednju želju da počiva u Sremskim Karlovcima.
Literatura:
Dr Ž. Dimić: Đorđe Stratimirović u Revoluciji i ratu 1848–1849, Prometej, Novi Sad 2018.
M.Petrov: Đorđe Stratimirović 1848–1849, Zbornik Matice srpske za istoriju, 1999.
S. Gavrilović: Srem u revoluciji 1848—1849, Beograd 1963.
V. Bogdanov: Ustanak Srba u Vojvodini i mađarska revolucija 1848 i 1949, Subotica, 1929.
Ostavi komentar