Autor: Stevan Stojkov
Ustaljena, mada po nekima već dosadna i nemaštovita, fraza „intrenet je promenio svet“ predstavlja jednu od najistinitijih fraza skovanih u ljudskoj istoriji. Zato ćemo je ponoviti još jedanput. Internet je promenio svet. I slobodno dodati – i to drastično.
Na to koliko važnu ulogu u svakodnevnom životu milijardi ljudi širom sveta igra mogućnost 24-časovnog povezivanja i neograničen pristup informacijama podsetila nas je, nažalost, pandemija izazvana koronavirusom. Pandemija je promenila način na koji su mnogi od nas radili, učili, povezivali se sa prijateljima i ispunjavali slobodno vreme. Ove promene, koje su obuhvatile više aspekata našeg svakodnevnog profesionalnog i društvenog života, ne bi bile moguće bez interneta i našeg sve većeg oslanjanja na digitalne tehnologije.
Oslanjanje ljudi na usluge interneta i digitalne tehnologije, usled „zatvaranja“ i preporučenog izbegavanja fizičkih kontakata, uzrokovalo je do sada nezabeležen skok u prometu podataka na mreži. Porast saobraćaja na internetu i povećana potrošnja digitalnih sadržaja od besplatnih prenosa, striming servisa, pa do mobilnih aplikacija aktuelizovali su jedno staro pitanje.
Pitanje privatnosti
Za razvoj digitalnog društva ključna je razmena podataka. Međutim, stalan rast količine podataka koji se razmenjuju i sve veće oslanjanje na digitalne tehnoligije pokrenuli su ozbiljna pitanja privatnosti i bezbednosti korisnika interneta. Takođe, kako potencijalne štete od rastuće razmene podataka na internetu postaju očiglednije, raste i zabrinutost javnosti.
Pitanje privatnosti podata korisnika interneta zabrinjava javnost od same pojave prvog internet pregledača World Wide Web-a 1991. godine. Uporedo sa njegovim puštanjem u javnost, krenule su i priče o tajnom prikupljanju i prodaji privatnih podataka korisnika. Pojavom društvenih mreža priče o konstantnom špijuniranju građana od strane vlada i velikih multinacionalnih kompanija dostižu svoj vrhunac. Nažalost, sve ove priče se ne mogu okarakterisati kao „teorije zavere“. Neke od njih su prilično istinite.
Postoje kompanije, poznate kao posrednici podataka, koje prikupljaju i čuvaju podatke o milionima ljudi. One te podatke obrađuju, analiziraju, pakuju i prodaju drugim zainteresovanim kompanijama bez znanja i dozvole korisnika interneta. Razlozi zbog kojeg se neke kompanije odlučuju za kupovinu privatnih podataka su mnogostruki: direktni marketing, ciljno oglašavanje, procena kreditnog rizika…
Verovatno su vam sada kroz misli prošla ova dva imena: Facebook i Google. Najpopularnija društvena mreža i najkorišćeniji internet pretraživač koriste svoje sofisticirane i strogo čuvane algoritme za prikupljanje podataka od korisnika njihovih usluga. Prikupljeni podaci se, bez znanja i dozvole, pakuju u proizvode koji olakšavaju predviđanje i pružaju uvid u ponašanje ljudi na i van interneta. Spisak kupaca zainteresovanih za ovakve proizvode je podugačak. Navešćemo samo nekoliko jednostavnih primera.
Služeći se sofisticiranom tehnologijom pomenute kompanije mogu da prate društvene kontakte, medijski razgovor, pa čak i raspoloženje korisnika njihovih usluga tokom određenog vremenskog perioda. Kompanije koje se bave oglašavanjem na internetu su svakako zainteresovane da saznaju ove podatke. Oni bi im omogućili da sa velikom verovatnoćom ciljnoj publici plasiraju pravi oglas u pravo vreme.
Isto tako, kompanije koje se bave osiguranjem vozila su veoma zainteresovane da saznaju vozačke navike svojih sadašnjih i potencijalnih klijenata. Uvid u podatke iz njihovih GPS uređaja u automobilu ili pametnih telefona bi im to omogućio. Ništa manje nisu zainteresovane ni kompanije koje pružaju usluge zdravstvenog osiguranja za podatke iz pametnih satova ili mobilnih aplikacija koje nam pomažu prilikom vežbanja. Ovi podaci bi im „šapnuli“ da li imamo naviku da vežbamo i u kakvoj smo trenutnoj fizičkoj formi.
Na osnovu ovih primera čini se opravdano što znatan broj ljudi razmenu podataka preko interneta i digitalnih uređeja izjednačava sa oblikom nesavesnog posmatranja korisnika istih. Situacija se dodatno pogoršava kada naši privatni podaci dođu u „pogrešne ruke“. Takve situacije veoma lako mogu dovesti do sajber kriminala i niza ozbiljnih negativnih posledica po nas: krađa identiteta, preuzimanje naloga na društvenim medijima, pa čak i iznuda.
Razumevanje privatnosti
Povratak naših privatnih podataka i otklanjanje negativnih posledica nastalih njihovom krađom ili neovlašćenom upotrebom od strane trećih lica može biti veoma mukotrpan. Upravo zbog toga, potpuno je jasno što je zabrinutost javnosti zbog privatnosti i njene zaštite na internetu konstantno velika.
Zaštita privatnosti na internetu ne predstavlja samo jedno od „najživljih“ pitanja kada su u pitanju prava pojedinaca i potrošača, već i jedno od najtežih za rešavanje. Razlog je dobro poznat. Internet je dramatično promenio koncept privatnosti – i na mreži i van nje.
Prema tradicionalnom shvatanju, privatnost je tesno povezivana sa fizičkim prostorom. Poimanje privatnosti u sajber prostoru se potpuno razlikuje od tog shvatanja. Pojavom interneta ljudi su izgubili koncept prostora koji je definisao uslove za aktivnosti koje su oni želeli da zadrže samo za sebe. Mada to nekima ne deluje tako, čim se preko računara ili pametnog telefona povežemo na internet, boravili u tom trenutku u svojoj sobi, kancelariji ili nekom drugom ograničenom prostoru, sve naše aktivnosti na njemu postaju javne.
Stoga, prvi korak u razumevanju zaštite privatnosti predstavlja razumevanje odnosa između privatnosti i bezbednosti na internetu. Privatnost se odnosi na sva prava koja pojedinac ima nad kontrolom svojih ličnih podataka i načinom na koji se oni koriste. S druge strane, bezbednost se odnosi na to kako su zaštićeni privatni podaci svakog pojedinačnog korisnika interneta.
Teorija vs. praksa
Potpuno je razumljivo što se ljudi plaše gubitka kontrole nad svojim privatnim podacima. Međutim, čini se da ta briga ne generiše i odgovarajuće ponašanje ljudi u pravcu zaštite privatnosti na internetu. Posmatrajući kako se velika većina ljudi ponaša na internetu, pre bi se moglo reći suprotno – briga o privatnosti se zapravo ne podudara sa stvarnim ponašanjem pojedinaca na mreži.
Internet je u velikoj meri zamaglio granicu između privatnog i javnog, te ljudi na mreži svakodnevno dele veliku količinu svojih privatnih podataka: fotografije, adrese, lokacije na kojima se trenutno nalaze, brojeve telefona, lozinke, brojeve bankovnih računa… Ove ogromne količine podataka se brižljivo prikupljaju i čuvaju.
Kompanije koje se bave prikupljanjem privatnih podata korisnika interneta u toj svojoj aktivnosti ne vide ništa sporno. NJihovo obrazloženje je da su im ti podaci neophodni i da bez njih one ne bi bile u stanju da na najbolji mogući način ispune očekivanja svojih korisnika, bilo da im prodaju proizvode ili pružaju usluge. Takođe, dodaju da im te podatke njihovi korisnici sami, bez prisile, pružaju, te se ne osećaju krivim za ugrožavanje njihove privatnosti.
Sledeći njihovu logiku, korisnici interneta ne bi trebalo preterano da strahuju za svoju privatnost. Štaviše, sve većim odricanjem od svoje privatnosti oni mogu samo da profitiraju – biće u prilici da kupe proizvode ili usluge koje su „skrojene“ baš po njihovoj meri. Sudeći prema tome koji faktori opredeljujuće utiču na odluku o upotrebi određene internet usluge, mobilne aplikacije ili pristupa određenoj društvenoj mreži moglo bi se zaključiti da je veliki broj korisnika interneta spreman da i odustane od svoje privatnosi na mreži.
Iako su svesni potencijalnog rizika od zloupotrebe privatnih podataka, izbor većine ljudi kada su u pitanju internet ili mobilne tehnologije je vođen prvenstveno razmatranjem:
- popularnosti,
- upotrebljivosti,
- cene date tehnologije.
Međutim, istraživanja javnog mnjenja i dalje ukazuju da je javnost ozbiljno zabrinuta u pogledu narušavanja privatnosti na internetu i da stepen njene zaštite i dalje predsatvlja veoma važan faktor prilikom donošenja onlajn odluka.
Deklerativno, javnost je zabrinuta zbog dvosmislene distribucije privatnih podataka i njihove upotrebe od strane trećih lica, ali ta zabrinutost ne utiče mnogo na stvarno ponašanje ljudi na internetu. Drugim rečima, kompanije žele da saznaju što više podataka o svojim korisnicima, korisnici kažu da im se to ne sviđa, ali im ipak slobodno pružaju svoje privatne podatke.
Da li to znači da se ljudi na internetu ponašaju nedosledno? Jedno pričaju, a drugo rade? Da li smo odustali od privatnosti zarad pogodnosti koje nam pružaju razne internet platforme i mobilne aplikacije, samo to nećemo javno da priznamo? Da li na internetu vlada paradoks privatnosti?
Paradoks privatnosti
Odgovore na gore navedena pitanja pružaju nam istraživanja koja su za temu imala kako pojedinac namerava da zaštiti svoju privatnost na internetu u odnosu na to kako se zapravo ponaša, tj. kako ne štiti svoje privatne podatke na mreži.
Rezultati pojedinih istraživanja su nam pokazali da korisnici interneta i digitalnih tehnologija cene svoj „digitalni“ život. Prema studiji Pew Research iz 2019. godine rađenoj u SAD:
- 72% ispitanika smatra da sve, gotovo sve, ili većinu onoga što rade na mreži prate oglašivači, tehnološke kompanije ili druge kompanije;
- 79% ispitanika je zabrinuto kako kompanije koriste podatke koje prikupljaju o njima, ali 59% njih razume vrlo malo ili ništa o tome šta kompanije prikupljaju;
- 81% ispitanika smatra da potencijalni rizici koje kompanije prikupljaju podatke nadmašuju prednosti i/ili pogodnosti korišćenja mrežnih usluga tih kompanija.
Ali uprkos ovakvim stavovima ljudi često uzimaju zdravo za gotovo svoje privatne podatke i digitalni otisak koji ostavljaju na mreži, jer prema rezultatima drugog istraživanja rađenog takođe u SAD, mišljenje većine ispitanika je da njihova istorija pretraživanja interneta ima vrednost ekvivalentnu jednog Big Mac-a.
Kada se uporede rezultati ovih istraživanja vidi se da postoji velika razlika između stavova korisnika interneta o privatnosti i njihovih stvarnih aktivnosti na mreži. Ovaj nesklad između izražene zabrinutosti pojedinca za svoju privatnost i preduzimanja vrlo malo mera u pravcu njene zaštite naziva se paradoks privatnosti.
Dakle, terminom paradoks privatnosti se opisuje nedoslednost između naše brige o privatnosti i našeg stvarnog ponašanja na mreži. Ili drugim rečima, njime se definiše nepostojanje bilo kakvog odnosa između brige o privatnosti korisnika i njihovog samootkrivanja na internetu.
Zašto se ponašamo paradoksalno
Znamo da se naši privatni podaci eksploatišu, ali nastavljamo da se na internetu ponašamo po starom – u pravcu daljeg ugrožavanja naše privatnosti. Zašto se na mreži ponašamo paradoksalno po ovom veoma važnom pitanju?
Termin „paradoks privatnosti“ se prvi put pominje 2001. godine. NJega je prvi upotrebio Barry Brown, radnik Hewlett-Packard-a. On je ovaj termin koristio u pogledu upotrebe kartica lojalnosti supermarketa uprkos zabrinutosti za privatnost. Za bolje razumevanje paradoksa privatnosti veliku pomoć predstavlja rad profesorke Susan B. Barnes, koja je proučavala ovaj koncept dovodeći ga u vezu sa tinejdžerima koji se slobodno odriču ličnih podataka na društvenim mrežama.
Paradoks privatnosti dodatno je razradio nekadašnji evropski nadzornik za zaštitu podataka Giovanni Buttarelli. On je problem privatnosti uokvirio u kontekstu rastuće količine prikupljenih podata na internetu, kao osnovnom poslovnom modelu, navodeći da problem ne leži u tome što „ljudi imaju suprotstavljene želje da sakriju i razotkriju. Paradoks je u tome što još nismo naučili kako se snalaziti u novim mogućnostima i ranjivostima koje je otvorila brza digitalizacija.“
Većina istraživanja koja su se bavila paradoksom privatnosti u fokusu su imala e-trgovinu i aktivnosti na društvenim mrežama. Na osnovu njihovih rezultata, trenutno postoji više teorija koje objašnjavaju ovaj paradoks.
Jedna grupa ovih teorija paradoksalno ponašanje pojedinaca objašnjava iz racionalne perspektive. Prema njima pojedinci svesno i racionalno odmeravaju odnos troškova i koristi deljenja svojih privatnih podataka na mreži. Gledajući iz racionalne perspektive, odmeravajući troškove u odnosu na koristi, u većini slučajeva pojedinci favorizuju dobitke u odnosu na rizike. Pogodnosti koje pruža određena aplikacija ili ostanak u kontaktu sa prijateljima preko određene društvene mreže nadilaze uočene pretnje po pitanju privatnosti, te stoga pojedinci svesno svoje privatne podatke daju u zamenu za date koristi.
Nasuprot njima, druga grupa teorija dovodi u pitanje racionalno gledište, tvrdeći da su pojedinci u svom racionalnom odlučivanju uslovljeni sa nekoliko kognitivnih predrasuda, što rezultira unapred utvrdljivim proračunom troškova i koristi. Prema njihovom stanovištu, zbog određenih predrasuda (poput heurističkog razmišljanja, trenutnih zadovoljstava, optimistične pristrasnosti ili vremenske nedoslednosti) pojedinci su pristrasni u proceni rizika. Ova pristrasnost dovodi do iskrivljenog izračunavanja koristi i rizika i u većini slučajeva prednost daje koristima.
Neuravnotežen odnos pomenutih teorija poslužio je kao osnov za uvođenje treće perspektive. Treća grupa teorija paradoks privatnosti opisuje kroz procese u kojima se vrši zanemarljiva ili nikakva procena rizika. Prema ovim teorijama nedostatak informacija ili neuspešno vrednovanje privatnosti od strane pojedinca rezultira potiskivanjem ili čak zanemarivanjem rizika povezanih sa otkrivanjem privatnih podataka na mreži.
Cinizam privatnosti
Poznavajući ove teorije ili ne, dok se krećemo internetom mi instinktivno i konstantno vršimo analizu korisnosti – odmeravamo potencijalni rizik gubitka privatnosti u odnosu na moguću i stečenu udobnost korišćenja određene usluge, aplikacije i sl. Budući da na naše odlučivanje veliki uticaj imaju emocije i intuicija, skolni smo da umanjujemo rizik, te češće biramo pogodnosti.
Koliku vrednost ima naša privatnost, veoma često spoznamo tek kad ona bude upadljivo i opipljivo narušena. Jedan od razloga je, svakako, što je odmeriti konkretnu vrednost privatnosti teško uraditi. Drugi je što u većini slučajeva verujemo da će se loše stvari pre desiti drugima nego nama. Ako smo imali sreću da se u prošlosti nismo susretali sa gubitkom privatnosti, rizici u vezi s njom nam deluju apstraktni i teško merljivi.
Naša nestrpljivost i žurba rastu na internetu, a pažnja slabi. Po pravilu ne čitamo pažljivo odeljke u kojima se opisuju politike privatnosti određenog internet sajta, društvene mreže, mobilne aplikacije… Istinu govoreći, čini se da su ti predugi i komplikovani tekstovi i napisani tako da se ne bi čitali. Stoga se odlučujemo za brzo i lako rešenje, prihvatanja opcije – slažem se. U takvim slučajevima, na naše ponašanje presudno utiče poverenje koje imamo u kompaniju čijem sajtu ili aplikaciji pristupamo.
A mnogi od nas i žele da preko interneta razmenjuju što više podatak o sebi. Ponekad je odavanje određenih privatnih podataka i neizbežno. Kanditati koji traže posao moraju da izgrade svoj profesionalni identitet, kao i mrežu poslovnih kontakata na mreži. Svojim povećanim prisustvom na internetu oni će steći veće poverenje drugih korisnika i na taj način povećati sebi šanse za pronalazak novog poslovnog angažmana.
U situaciji u kojoj ne možemo efikasno da kontrolišemo naše privatne podatke, a bez interneta i digitalnih tehnolija takođe ne možemo, da li svesno odustajemo od privatnosti? Da li nas je paradoks privatnosti doveo do rezigniranog zanemarivanja naše privatnosti na internetu?
Nov pristup u pogledu objašnjenja očiglednog paradoksalnog ponašanja velike većine korisnika interneta ponudio nam je svoje odgovore na ova pitanja. Prema njemu „cinizam privatnosti“ zamenjuje paradoks privatnosti.
Cinizam u pogledu privatnosti, kako to navode stručni izvori, služi kao kognitivni mehanizam za suočavanje, omogućavajući korisnicima da racionalizuju iskorišćavanje mrežnih usluga uprkos ozbiljnim problemima u vezi privatnosti.
Ukratko, ovaj nov pristup polazi od toga da većina korisnika ne veruje da ima kontrolu nad svojim podacima na mreži. Oni znaju da se svaki njihov klik beleži i analizira. A da njihove privatne podatke kompanije koriste za zaradu, sticanje moći, pa čak i kontrolu ili ulivanje straha. Nadopunjujući predhodne pristupe, cinizam privatnosti pomaže korisnicima da razviju nove stavove kako bi bili u mogućnosti da se nose sa izazovima pretnji privatnosti.
Ne ulazeći dalje u objašnjavanje ovog novog pristupa, navešćemo samo jednu od njegovih definicija. Cinizam prema privatnosti definišemo kao stav neizvesnosti, nemoći i nepoverenja prema postupanju sa ličnim podacima na internetu, čineći ponašanje zaštite privatnosti subjektivno uzaludnim. Da li će ovaj pristup u budućnosti postati dominantan, zavisi od svih nas.
*
Svesni smo da se naši privatni podaci eksploatišu i osećamo se kao da gubimo kontrolu nad njima. Međutim, istraživanja pokazuju da ne menjamo svoje ponašanje na internetu kako bi smo povratili kontrolu. Statistika je neumoljiva. Mnogo manji procenat korisnika zapravo preduzima potrebne radnje u pravcu zaštite privatnosti.
Nastavljajući da se na mreži ponašamo paradoksalno, određene tehnološke kompanije dolaze, na različite načine, do sve većeg broja naših privatnih podataka. Na osnovu ovih podataka one su u stanju da bolje predvide naše ponašanje i manipulišu njime u svoju korist.
Bezbednost ne treba da nam bude poslednja stvar na umu dok smo na internetu. Puno detalja iz naših privatnih života treba da ostanu samo naši.
Literatura i izvori:
Kacer, katarina: Sajberpsihologija: život na mreži: kako nas internet menja; Beograd: Laguna, 2019
https://www.sciencedirect.com/science/article/pii/S0736585317302022
https://cyberpsychology.eu/article/view/6280/5888
https://theprivacyissue.com/privacy-and-society/decoding-privacy-paradox
https://us.norton.com/internetsecurity-privacy-how-much-privacy-we-give-up.html
https://www.thespec.com/opinion/contributors/2021/05/05/the-privacy-paradox-in-social-media-use.html
Ostavi komentar