Albanska golgota – put večne slave

Autor: Stevan Stojkov

Malo je pesama poput nje. Na prve njene taktove telo zadrhti, a srce se stegne, pa tek kad se uzdah otme iz grudi, ono nastavi da kuca. I još dugo pošto se pesma završi, ono kuca u njenom ritmu. Kuca u ritmu pesme u kojoj se na najlepši mogući način objedinjuje čežnja za zavičajem, patnja, ratna strahota, ali i velika snaga jednog naroda. Takva pesma, s punim pravom, ima kultni značaj za taj narod.

Pesma „Tamo daleko“ spevana je na grčkom ostrvu Krfu 1916. godine. Odmah je postala nezvanična himna srpskog vojnika. Pomogla mu je da se otrgne iz zagrljaja smrti koja ga je neumorno u korak pratila dok se povlačio preko bespuća Albanije i zajedno s njim došla na Krf. Ulila mu je preko potrebnu snagu. Pomogla mu je da vaskrsne na Krfu. Da se što pre vrati u borbeni stroj, probije Solunski front i nezaustavljivim jurišem oslobodi svoju otadžbinu.

Rodoljubiva pesma „Tamo daleko“ predstavlja jedno od najdirljivijih svedočanstava povlačenja Srbije preko albanskih planina i močvara do Krfa i njenog oporavka na tom ostrvu. Epopeje zvane Albanska golgota.

I nije greška što se kaže da se povlačila Srbija. Te ratne zime 1915–1916. godine, odigrao se događaj do tada nezabeležen u istoriji Evrope i sveta. Ne želeći da kapitulira, jedna država – njen kralj i regent, vlada, Narodna skupština, Vrhovna komanda, vojska, Narodna banka, sve ključne ustanove, narod – napustila je svoju teritoriju da bi se, preko dve susedne (Crna Gora i Albanija), povukla na tle treće zemlje (Grčka).

Povlačenje je počelo 15. oktobra 1915. godine, a završilo se 18. januara 1916. Saveznici su započeli evakuaciju srpske vojske sa albanske obale na grčko ostrvo Krf 17. januara 1916. godine. Poslednji srpski vojnici evakuisani su sa albanske obale 18. aprila. Tačan broj stradalih vojnika i civila ni danas se ne zna.

Povlačenje preko Albanije je jedan od najtragičnijih događaja u srpskoj istoriji. U kolektivnom sećanju srpskog naroda ono zauzima važno, a pored Kosovskog boja, možda i ključno mesto. Stoga, ni posle 105 godina priča o Albanskoj golgoti, o velikom stradanju i vaskrsu Srbije, kao ni o događajima koji su joj prethodili, ne mogu se ispričati hladne glave.

Srbija mora nestati

Balkan, spona između istoka i zapada, je mesto na kojem su se oduvek ukrštali interesi velikih sila i neretko ispisivala svetska istorija. Usled narušene ravnoteže snaga na svetskom nivou, upravo na ovoj teritoriji započinje Veliki rat.

Narasla moć Nemačke i naglo slabljenje Rusije stvaraju priliku Austrougarskoj da ostvari svoje konkretne interese na Balkanu. Dvojna monarhija želi da proširi svoju teritoriju, a jedini put je vodi na jug. Okupiravši Bosnu i Hercegovinu 1878. godine, Kraljevina Srbija postaje prepreka daljem širenju moćnog carstva.

Planovi Austrougarske su u potpunosti saglasni sa nemačkim planom prodora na Balkan. Nezavisna i suprotstavljena Srbija se doživljava kao najveća opasnost. Kao takva država, Srbija mora nestati. A njenim nestankom, rešilo bi se i južnoslovensko pitanje koje postaje sve aktuelnije. Stoga, Austrougarska vreba pogodan trenutak da se razračuna sa Srbijom.

Od 1907. godine Dvojna monarhija sistematično traži način ili da pripoji ili da okupira Srbiju. Pokušaj ekonomskog uništavanja Srbije kroz Carinski rat biva osujećen. Iz njega Srbija izlazi jača. Aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine predstavlja novu krizu u odnosima Austrougarske i Srbije. A otvorene pretnje ratom koje su Srbiji i Rusiji 1909. godine uputile Nemačka i Austrougarska vode svet ka ivici rata.

Umesto svetskog rata, izbijaju Balkanski ratovi iz kojih Srbija izlazi kao pobednica – teritorijalno veća i moralno jača. Situacija između nje i Austrougarske se dodatno zateže.

Povod za rat

Iako su Nemačka i Austrougarska želele i već otpočele pripreme za rat sa Srbijom, pogodan trenutak za njegovo počinjanje je stalno izmicao. Izostajao im je dobar razlog – opravdanje da vojno napadnu Srbiju.

Sarajevski atentat 28. juna 1914. godine u kojem je pripadnik organizacije „Mlada Bosna“, Srbin, Gavrilo Princip ubio austrougarskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda poslužiće kao povod za konačan obračun sa Srbijom. Austrougarska odmah optužuje Srbiju da stoji iza atentata i pokreće veoma snažnu svetsku kampanju za rat protiv nje.

Austrougarski veleposlanik baron fon Gizl 23. jula 1914. godine u 18 časova uručuje notu svoje zemlje zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Dvojna monarhija od Srbije izričito zahteva odgovor u roku od 48 sati.

Svet je šokiran notom koja je upućena Srbiji. Nota je u stvari ultimatum, tako smišljen da bude neprihvatljiv za Srbiju. NJegovim prihvatanjem u celosti, Srbija bi se odrekla svog suvereniteta. Želeći da po svako cenu izbegne ratni sukob, Srbija suštinski prihvata ultimatum, osim jedne tačke – da austrougarski činovnici obavljaju istragu atentata na njenoj teritoriji. Ovakav odgovor nije zadovoljavajući za Austrougarsku i neposredno po primanju srpskog odgovora odnosi između nje i Srbije se prekidaju.

Uputivši Srbiji ultimatum sastavljen tako da na njega druga strana neće moći odgovoriti pozitivno na sve zahteve iznete u njemu, Austrougarska je dobila ono što je toliko dugo tražila: formalno–pravno i diplomatsko opravdanje za rat.

28. jula 1914. godine Austrougarska objavljuje rat Srbiji. Istorija po prvi put beleži da je objava rata poslata običnim telegramom ili otvorenom poštom.

Veliki rat je počeo

Napad na Srbiju krenuo je sa reka. Dunav i Sava predstavljaju granicu između zaraćenih strana. Austrougarski ratni brodovi monitori kreću se njima u kasnim večernjim satima 28. jula 1914. godine. Počinje bombardovanje glavnog grada Srbije. Ne raspolažući adekvatnim oružjem da odgovori na napad, srpska vojska je nemoćna. Beograd trpi velika razaranja.

U Niš, ratnu srpsku prestonicu, 29. jula 1914. godine stiže pismo iz Rusije. Ruski car Nikolaj II Romanov poručuje da Rusija neće ostati ravnodušna prema sudbini Srbije. Zbog savezništa sa Rusijom, u okviru Atante, na stranu Srbije staju i Francuska i Velika Britanija. Evropu zahvata ratni plamen. Prvi svetski rat je počeo.

Kopneni napad na Srbiju dolazi iz Bosne i Hercegovine i Srema. Prva austrougaraska ofanziva na Srbiju počela je 12. avgusta 1914. godine. NJena 5. armija započinje forsiranje reke Drine i 14. avgusta nastupa u pravcu od Loznice prema Valjevu.

Vrhovna komanda Srbije nije očekivala glavni napad preko Drine. Srpska vojska kreće u pregrupisavanje, što neprijatelju omogućava brzo napredovanje. U ljudstvu i oružju, srpska vojska se ne može meriti sa austrougarskom. Međutim, sa Balkanskim ratovima iza sebe, srpska vojska ima veliko ratno iskustvo, neophodno da bi se rat pravilno mogao voditi. Odlučujuća bitka vodi se od 15. do 24. avgusta na Ceru.

Srpska vojska predvođena generalom Stepom Stepanovićem ostvaruje veličanstvenu pobedu. Neprijateljska vojska beži u rasulu i do 27. avgusta na teritoriji Srbije, osim zarobljenika, nema više ni jednog austrougarskog vojnika. Pobeda na Ceru predstavlja prvu pobedu saveznika u Prvom svetskom ratu. Za ovaj poduhvat Stepa Stepanović dobija čin vojvode.

Austrougarski zločini

Iza austrougarske vojske, u Mačvi, Jadru, Rađevini, Pocerini, srpski vojnici zatiču jezive prizore stravičnih zločina. Neprijateljske snage su se na najbestijalniji način obračunavale sa civilnim stanovništvom. Zatečene i zgrožene zločinima nad nedužnima, srpske vlasti pozivaju strane eksperte i novinare da istraže i svetsku javnost obaveste o austrougarskim zločinima.

Iz izveštaja Arčibalda Rajsa, uglednog švajcarskog kriminologa, svetska javnost stiče jasnu sliku o razmerama nedela austrougarskih snaga.

Budući da na svojim frontovima trpe poraze, saveznici zahtevaju od Srbije da izvrši ofanzivu na teritoriji Austrougarske i tako za sebe veže deo njenih snaga.

Srpska ofanziva je kratkog daha. Dvojna monarhija pokreće 8. septembra 1914. godine drugu ofanzivu protiv Srbije. Srpske snage su primorane na povlačenje.

Od 17. do 22. septembra 1914. godine vode se žestoke borbe, prsa u prsa, između srpskih i austrougarskih vojnika na Mačkovom kamenu. Nakon ovih bespoštednih borbi linije fronta se ustaljuju. Vodi se pozicioni rat. NJime daleko nadmoćniji neprijatelj iscrpljuje srpsku vojsku. Vojska se ne dopunjuje u ljudstvu, a artiljerijske municije ponestaje. 6. novembra 1914. godine počinje treća austrougarska ofanziva na Srbiju.

Nova pobeda

Vrhovna komanda naređuje povlačenje srpske vojske ka reci Kolubari. Plan je iskoristiti Kolubaru i masive valjevskih planina kao prirodnu prepreku od neprijatelja. Skupiti snage, odmoriti vojsku i sa dobre pozicije krenuti u kontranapad.

Povlačenje vojske otežavaju nepregledna kolona civila koja ih prati. Videvši kakve su zločine počinile austrougarske snage, narod svoju sudbinu u potpunosti vezuje za vojsku. Prizor uplašenog naroda u zbegu slabi moral srpskih vojnika.

Kritičan momenat predstavlja dolazak na front 1 300 kaplara i konačno dopremanje artiljerijske municije.

Komadant Prve armije Živojin Mišić donosi sudbonosnu odluku. Samoinicijativno skraćuje front i na taj način pruža svojim vojnicima preko potrebni odmor. Odmorna vojska 3. decembra sa oboda Suvobora kreće u kontraofanzivu i ostvaruje pobedu.

U Kolubarskoj bici austrougarska vojska je potučena do nogu. Pobeda srpske vojske na Kolubari ušla je u sve udžbenike vojnih akademija na svetu kao jedinstvena u vojnoj istoriji. Za ovaj jedinstven poduhvat Živojin Mišić je dobio čin vojvode.

Zemlja smrti

Ratnu 1915. godinu Srbija dočekuje slobodna. Pobede koje je njena vojska izvojevala protiv nadmoćnijeg neprijatelja zadivile su svet. Međutim, cena plaćena za velike pobede je izizetno visoka. Za odbranu otadžbine vojska i narod su pretrpeli strahovite žrtve. Zemlja je razorena, sela i gradovi su porušeni, vitalni objekti uništeni. A pojavio se i novi neprijatelj – pegavi tifus.

Srbijom hara stravična epidemija pegavog tifusa. Tifus su doneli austrougarski vojnici. Tačnije, on je zaostao za njima i sa mađarskih bolesnika prelazi na srpske vojnike i narod. Srbija je bila puna zaraženih, a njihov broj se neprekidno povećavao. Tačan broj se ne zna. Procenjuje se da je zaraženih vojnika i civila bilo oko 400 000. Umire se na svakom koraku. Američki novinar DŽon Rid opisuje Srbiju kao zemlju smrti.

U borbi protiv pegavog tifusa nemerljiv doprinos su dale savezničke zdravstvene misije. Bez pomoći oko 2 000 medicinskog osoblja koje je pristiglo u Srbiju iz desetak zemalja, ova pošast ne bi bila pobeđena.

Rat se nastavlja

Austrougarska i Nemačka nisu računale na ovakav razvoj događaja. Po njihovom planu, austrougarska vojska je trebalo, kao kaznena ekspedicija, da se prošeta Srbijom. Kako bi izbegli otvaranje fronta na Balkanu i preusmeravanje vojnih trupa na njega, one Srbiji nude separatni mir.

Verujući da će saveznici odneti pobedu u ratu koji je tek počeo i da će ona, budući da se borila na njihovoj strani, ostvariti svoj ratni cilj proklamovan Niškom deklaracijom decembra 1914. godine – ujedinjenje svih južnih Slovena – Srbija odbija ponudu. Rat se nastavlja.

Nemačka donosi odluku da je došlo vreme da se konačno završi sa Srbijom. Centralnim silama se 6. septembra pridružuje Bugarska. Srbija je okružena sa svih strana. 5. oktobra 1915. godine kreće ofanziva na Srbiju. Malu kraljevinu napadaju udružena nemačko-austrougarsko-bugarske snage.

Kao i prvi put napad dolazi sa reka. Nemačke i austrougarske snage prelaze Drinu, Dunav i Savu. Neprijatelj bombarduje Beograd i ostale pogranične gradove. Zajedno s vojskom, Beograd brane i njegovi stanovnici: žene, deca i starci. Najžešće borbe se vode na Dunavskom keju. U njima se posebno ističe bataljon majora Dragutina Gavrilovića.

Otpor koji pružaju srpske snage je žestok, ali ne i dovoljan. Nadmoćniji neprijatelj primorava branioce Beograda na povlačenje. Kod Smedereva Nemci prelaze Dunav. Time put ka dolini Morave za neprijatelje biva otvoren.

Izbeći okruženje

Vrhovna komanda donosi odluku da se srpske snage povuku sa reka. Odstupa se u pravcu centralnih i južnih planinskih delova zemlje, kako bi se izbeglo okruženje neprijateljskih snaga. Sa vojskom povlače se i civili i sav državni aparat. Cilj je što duže zadržati prodiranje neprijatelja i na taj način dati saveznicima vremena da reaguju.

Naime, francuski vojni kontigent koji se nalazi u Solunu krenuo je ka Makedoniji kako bi pomogao srpskoj vojsci. Umesto pomoći, usledio je novi udarac. 14. oktobra 1915. godine Srbiju sa istoka napada Bugarska.

Neprijateljske snage nadiru sa svih strana. Nemačke i austrougarske sa severa i zapada, a bugarske sa istoka. Beograd, Smederevo, Šabac, Vranje i Leskovac su osvojeni. Počinje evakuacija Niša. Srpska vojska se premešta na nov borbeni položaj – u Kraljevo. Opšte odstupanje počinje 15. oktobra 1915. godine.

Bugarske snage 22. oktobra 1915. godine zauzimaju Skoplje. Spajanje saveznika i Srba time je onemogućeno.

Jedini izbor

Prepuštena sama sebi srpska vojska nema puno izbora. Povlačenje se nastavlja. Po hladnom i kišovitom vremenu srpske vojnike i civile put vodi dolinom Ibra ka Raškoj. U Raškoj 4. novembra 1915. godine zaseda vlada. Mora se doneti odgovor na sudbonosno pitanje šta dalje.

Kapitulacija se kategorički odbacuje. Pobeđena zemlja odlučuje da se ne preda. Opredeljuje se za najteže rešenje. Srbija nastavlja rat.

Neprijateljski napadi ne prestaju. Srpska vojska je primorana na dalje povlačenje. Iz Raške ona kreće ka Kosovu. U Mitrovicu 12. novembra 1915. godine stiže vlada, kralj, regent. Ubrzo, na tom prostoru će se naći celokupna srpska vojska. Na Kosovu se ponova rešava sudbina Srbije.

Odlučuje se da borbu treba nastaviti do kraja i po cenu daljeg povlačenja, van granica Srbije. Donosi se najteža odluka – Srbija kreće u povlačenje preko Albanije.

Tri pravca

Počinju pripreme za dalje povlačenje. Srpska vlada postiže dogovor sa predsednikom albanske vlade Esad-pašom Toptanijem o prelasku srpske vojske preko Albanije. Deo državne dokumentacije se spaljuje. Vojnici sa topova skidaju zatvarače i nišanske sprave, topovske cevi zakopavaju ili uništavaju. Nosi se samo najosnovnije. Samo ono što se može poneti na leđima.

Na tajnu lokaciju skrivaju se državne insignije. Tradicija tako nalaže, jer ako kralj napušta zemlju, kruna – simbol državnosti – mora ostati u njoj.

Srpska vojska, državni aparat i civili, predstavnici savezničkih vojnih i civilnih misija, zarobljenici povlače se u tri pravca. Iz Prizrena, preko LJum Kule i sela Puke, ka Skadru prvi su krenuli kralj Petar, regent Aleksandar, vlada, Vrhovna komanda i vojnici Novih oblasti. Ovaj pravac je najkraći. Put je bio dugačak 115 km, ali vodio je preko teško prohodnih albanskih planina, pa je bio i najteži.

Drugi pravac povlačenja vodio je od Peći, preko Rožaja, do Andrijevice, Podgorice pa dalje do Skadra. NJime se povlače Prva, Druga i Treća armija kao i trupe Odbrane Beograda. Vojsku prate civili i predstavnici savezničkih misija. Ovaj pravac je znatno duži od prvog. Dugačak je oko 300 km.

Srpski regruti, vojnici Timočke vojske i austrougarski vojnici krenuli su u povlačenje trećim pravcem, iz Prizrena ka LJumi, pa dalje kroz albanske planine ka Debru i Strugi.

I dok nepregledne kolone srpskih vojnika i civila prelaze albansku granicu, nemačka vojna komanda obaveštava svetsku javnost da, osim bednih ostataka koji su se razbežali po albanskim planinama, srpska vojska više ne postoji.

Putevi stradanja i umiranja

Nezavisno od pravca kojim su se srpski vojnici i civili uputili, na svakom od njih čekala ih je velika patnja, stradanje i umiranje. Kišu koja ih je ispratila iz voljene otadžbine, ubrzo je zamenio sneg i ciča zima. Bez zimske garderobe, već umorne i gladne, pred srpskim stradalnicima se zlokobno uzdižu albanske planine, visoke preko 1 800 metara nadmorske visine, okovane snegom i ledom.

Slike koje ostaju duboko urezane u sećanje celog sveta su prelazak srpske vojske preko Vezirovog mosta i nosiljka u kojem svog komadanta, vojvodu Putnika, nose njegovi vojnici.

Vojska koja se kreće prvim pravcem suočava se, pored teško prohodnog terena, dubokog snega, veoma niskih temperatura, nedostatka hrane, i sa napadima pobunjenih albanskih plemena. Esad-paša nije učvrstio vlast u čitavoj zemlji, te i pored njegovog prijateljskog držanja prema srpskoj vojsci on ne uspeva da joj u potpunosti garantuje bezbedan prolaz kroz Albaniju.

Na kolonu umornih, promrzlih i izgladnelih iz zaseda pucaju albanski banditi i odmetnici. Stradaju vojnici i civili, a među njima i veliki broj žena i dece.

Stradanje i umiranje nije ništa manje ni na drugom pravcu povlačenja. Veliki broj srpskih vojnika i civila, usled iscrpljenosti i gladi, večni san pronalazi u dubokom snegu. Planina Čakor ostala je upamćena kao planina stradanja i umiranja.

Odstupnicu na početku ovog puta srpskoj vojsci omogućili su hrabri vojnici serdar Janka Vukotića koji su u čuvenoj Mojkovačkoj bici zaustavili austrougarsku ofanzivu.

Pravac kojim su se povlačili srpski regruti najverovatnije je bio i pravac najvećeg stradanja i umiranja. Iz Srbije je krenulo oko 33 000 srpskih regruta, a albansku Golgotu je preživelo samo 4 000 njih. Mali broj njih je dezertirao. Velika većina je, kako se pretpostavlja, umrla na putu tokom povlačenja. To su bili dečaci starosti od 17 do 19 godina – budućnost srpske vojske.

Velikom stradanju srpskih regruta doprinelo je odstupanje od prvobitnog plana prema kojem su oni trebali da se pored Ohridskog jezera probiju do Soluna. Bugarskim osvajanjem Struga, oni su bili primorani da nastave povlačenje preko Elbasana, Tirane i Drača do Valone.

Srpski vojnici i civili su se kroz teško prohodne albanske visove povlačili koračajući stopu po stopu. Povlačili su se umorni, gladni, promrzli, ranjeni i bolesni. Surove albanske planine im nisu nudile nikakav zaklon, odmor i hranu. Hodalo se kroz dubok sneg. U snegu, kraj puta, se odmaralo i spavalo. U snegu se umiralo.

Mrtvi vojnici, žene, deca i starci koje sneg još nije skroz zavejao bili su putokaz živima kuda treba da idu dalje. Živi su pored njih prolazili u tišini. Ćutke trpeći velike napore. Mnogi od njih su se pomirili sa sudbinom, pa su u času smrzavanja osetili samo neizmernu sreću – mukama je došao kraj. Onima koje još nije napustila volja da pregrme mučenički marš, ponestaje snage, a Skadar, gde ih čeka saveznička pomoć čini se sve daljim i daljim.

Stradanje ne prestaje

Prvi srpski vojnici i civili iznureni konačno stižu u Skadar. Iscrpljeni, s mukom koračaju. Ubrzo posle njih u Skadar stižu regent, vlada, Vrhovna komanda, Narodna skupština, predstavnici savezničkih misija, narod. Od 15. do 21. decembra okuplja se glavnina preostale vojske. Oko Skadra  u tim trenucima nalazi se oko 185 000 ljudi. Usledilo je ogromno razočarenje.

Saveznici nisu obezbedili obećane baze i prihvatne stanice za srpsku vojsku i civile koji su se povlačili sa njom. Srpsko stradanje se nastavlja. Premoreni, bolesni i gladni ljudi umiru po ulicama Skadra. Umiru od gladi, jer hrane koju su obećali saveznici nema.

Po savezničkom planu luka „Sv. Jovan Medovski“ je trebalo da bude baza za snabdevanje i evakuaciju srpske vojske i civila. Mnogi Srbi su u Sv. Jovanu Medovskom prvi put videli more. Očekivali su da će dolaskom na more naći spas. Međutim, magacini sa hranom i saveznički brodovi tamo ih nisu dočekali.

U luku „Sv. Jovan Medovski“ saveznički brodovi nisu mogli bezbedno da uplove. Peščana obala je bila plitka, a neprijateljska baza u Kotoru suviše blizu. Neprijateljski hidroavioni i podmornice su svakodnevno napadale savezničke trupe. Svaki drugi saveznički brod koji bi uplovio u luku bivao bi potopljen. Stoga, saveznici obustavljaju dopremanje hrane u luku „Sv. Jovan Medovski“.

Od 7. do 29. decembra nijedan saveznički brod nije uplovio u Medovsku luku. I onako nedovoljna, sledovanja hrane postaju sve manja. Situacija postaje sve teža, pa regent i Vlada pokušavaju da nađu spas. Regent Aleksandar 18. decembra 1915. godine piše ruskom caru i moli za pomoć. Odgovor stiže 22. decembra – ruski car obećava pomoć.

Na izričito zahtevanje Nikolaja II Romanovog pomoć počinje da pristiže. Iz luke „Sv. Jovan Medovski“ početkom januara 1916. godine kreće prvi transport srpskih vojnika. Oni se brodovima prevoze u Bizertu, u Tunis.

Novo povlačenje

Srpska vlada se usprotivila odvoženju srpskih vojnika u Bizertu, tako daleko od otadžbine. Saveznici traže novi odgovor na pitanje šta učiniti sa srpskom vojskom i civilima. Prihvata se francuska ideja da se ostatak srpske vojske i civili evakuišu na grčko ostrvo Krf. Pošto je u to vreme Grčka bila neutralna, odred francuskih alpskih strelaca stacioniran u Bizerti iskrcava se na ostrvo Krf i okupira ga.

Međutim, transport srpskih stradalnika nikako da počne. Napadi austrougara ne prestaju. Zbog ugroženosti luke „Sv. Jovan Medovski“, saveznici predlažu pomeranje srpske vojske ka Draču i Valoni. Kreće se u novo povlačenje. Srpska vojska je primorana da napusti Skadar, LJeš i Medovu i kreće u pešačenje do Drača i Valone. Počinje novo srpsko stradanje, možda i najteža etapa albanske golgote.

Tih dana kiša neprestano pada. Barama i močvarama bogata obala albanskog primorja postaje još neprohodnija. Izlivaju se reke koje srpskoj vojsci presecaju put. Oko izmorenih srpskih stradalnika na sve strane je voda, blato i glib kroz koji oni izmoreni, gladni i bolesni moraju da se probijaju. Staza praktično i nema, pa tražeći čvrsto tlo srpski vojnici neretko moraju da gaze po svojim mrtvim drugovima.

Pred kraj januara srpska vojska stiže do Drača. Međutim, Draču se približavaju i neprijateljske snage, te se kreće u odstupanje prema Valoni. Stradanje i umiranje srpskih vojnika i civila na beskrajnom maršu se nastavlja. Marš prema luci spasa, navodno zbog zaraze koja se raširila među srpskom vojskom, zaustavljaju Italijani. Oni desetak dana drže gladne i iznemogle ljude na domak luke pune hrane. Tek na energičnu francusku intervenciju Italijani oslobađaju put prema Valoni.

Posle prepešačenih oko 240 km srpski vojnici i civili stižu do poslednje stanice albanske Golgote. Stižu u Valonu. Luka Valona je duboka i nalazi se na bezbednom odstojanju, te predstavlja najpogodniji luku za evakuaciju srpske vojske i civila.

Nakon sastanka predsednika srpske vlade Nikole Pašića i italijanskog kralja Vitoria Emanuelea III, održanog sredinom januara 1916. godine na jugu Italije, u luci Brindizi, Italijani popravljaju odnos prema srpskim stradalnicima. Ustupaju najviše brodova i evakuacija koju organizuju francuske snage počinje 26. janura 1916. godine. Na savezničke brodove se dnevno ukrcava od 3 000 do 9 500 ljudi. Ona će trajati sve do 19. februara, s tim što će na albanskoj obali sve do 05. aprila 1916. godine ostati konjička divizija srpske vojske, koja će se evakuisati poslednja.

Evakuacija srpskih vojnika i civila iz Albanije predstavlja najveću pomorsku evakuaciju u Velikom ratu. U njoj je učestvovala flota od 45 italijanskih brodova, 25 francuskih, 11 britanskih, kao i 6 italijanskih i francuskih brodova-bolnica. Ovaj ogroman poduhvat saveznika pratilo je 70 ratnih brodova i oko 100 minolovaca i lovaca podmornica. NJihov zadatak je bio da štite transport srpske vojske i civila od napada austrougarskih snaga koje su želele da osujete akciju spašavanja Srba. Postavljeni zadatak su ispunili.

Svi brodovi sa srpskim vojnicima i civilima neoštećeni stižu na jedno od najlepših mediteranskih ostrva, na Krf.

Ostrvo smrti i vaskrsa

Ratna luka Guvija, udaljena desetak kilometara severno od grada Krfa, prihvatila je sve savezničke brodove sa srpskim vojnicima i civilima. Pristigli srpski vojnici su prevoženi na malo ostrvo Lazaret. Tu im je ukazivana prva medicinska pomoć. Takođe, tu se vršila i njihova trijaža. Životno najugroženiji vojnici su se prevozili na ostrvo Vido. Ostrvo Vido je ostalo upamćeno kao srpsko ostrvo smrti. Umiranje na malom grčkom ostrvu nadomak Krfa predstavljalo je vrhunac srpske golgote započete u albanskim planinama.

Na pustom i kamenitom ostrvu, ostrvu zmija kako su Grci tad zvali Vido, uz pomoć materijala sa francuskih brodova podižu se improvizovani šatori kako srpski vojnici ne bi umirali na ledini i kiši. Dnevno umire oko 150 vojnika. Na ostrvo Vido se šalje kompletna moravska bolnica kako bi se zaustavio pomor. U pomoć joj pristižu i čačanska i pirotska vojna bolnica. Ali umiranje srpskih vojnika se nastavlja.

Vojnici koji su upućivani na Vido su u veoma teškom stanju, neki od njih teže jedva tridesetak kilograma. Neprekidno stižu novi bolesnici. Iscrpljeni do krajnih granica mnogi od njih umiru još na nosilima.

Svoje mrtve drugove srpski vojnici su u početku sahranjivali u plitke kamene grobnice na obali ostrva Vida. Večni mir tu je pronašlo 1 200 srpskih vojnika. Kada umrle više nije bilo moguće sahranjivati na kamenitom tlu, odnosili su ih na pučinu i polagali u plave dubine Jonskog mora.

Plava grobnica predstavlja jedan od najtragičnijih događaja u srpskoj istoriji. U njoj je spokoj našlo više od 5 000 srpskih vojnika. NJima u spomen pesnik Milutin Bojić, koji je zajedno s njima prešao Albansku golgotu, spevao je potresnu pesmu „Plava grobnica“.

Srpski vojnici i civili umiru i van ostrva Vida. Do 21. februara 1916. godine na Krf je pristiglo oko 150 000 ljudi. Krfski sanitet sačinjavali su lekari i medicinsko osoblje iz više od desetak zemalja: iz Srbije, Velike Britanije, Rusije, Francuske, SAD, Grčke, Italije, Švajcarske, Japana…

Veliki broj srpskih vojnika je bio životno ugrožen, pa i pored pružene pomoći i nege oni umiru. Posle 3 meseca stalnog povlačenja i pređenih bezmalo 800 km organizam nije mogao više da izdrži. Širom Krfa Srbi se sahranjuju na 27 vojničkih groblja. Najveća se nalaze u Kato Korakjanu i Agios Mateosu. Procenjuje se da je na Krfu umrlo oko 7 000 srpskih vojnika. Oni predstavljaju poslednje žrtve Albanske golgote.

Stiže rano jonsko proleće. Uz sunce, more i masline srpska vojska se brzo oporavlja. Srpska država počinje da funkcioniše na tuđoj teritoriji. U hrani se ne oskudeva, a Francuzi dopremaju srpskoj vojsci nove uniforme, opremu i oružje.

Među srpskom vojskom vlada izuzetna disciplina. Uređuju se logori, ponovo se čuje marš vojničkih cokula. Preporođena srpska vojska najavljuje vaskrs Srbije. Vojnici željno očekuju dan kada će krenuti na Solunski front. Krfom se razleže pesma srpskih vojnika. Pevaju „Tamo daleko“.

*

Albanska golgota predstavlja strateško povlačenje srpske vojske i civila preko zavejanih albanskih planina. Taj strašni marš, marš stradanja i umiranja, srpski narod je lakonski opisao u stihu: „Niko ne zna šta su muke teške, dok ne prođe Albaniju peške“.

Tačan broj stradalih vojnika i civila u tom maršu nikad nećemo saznati. Prema zvaničnoj proceni komisije Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca reč je o 77 455 vojnika i oko 140 000 civila.

Kako su naši preci uopšte uspeli da izdrže nadljudske napore i pobede smrt na ovom strašnom maršu? Stanislav Vinaver, jedan od 1300 kaplara, i sam učesnik ovog marša, u zbirci pesama „Ratni drugovi“ kroz stihove nam je pružio odgovor:

„Slobode je bila puna naša Srbija… NJome se disalo… NJu su poneli sobom…“

Kompozitor pesme „Tamo daleko“ je Đorđe Marinković, samouki muzičar rođen u selu Korbovu nadomak Kladova. Tekst pesme je napisao na Krfu 1916. godine, a u Parizu 1922. godine su mu priznata autorska prava na nju.

Izvori i inspiracija:

https://www.kcns.org.rs/agora/srpska-golgota-i-vaskrsnuce-1916-godine/

https://www.youtube.com/watch?v=vix-U87VFcY&t=1570s

https://www.youtube.com/watch?v=Ft9hkMvEgcY&t=4244s

https://www.youtube.com/watch?v=-gMd758zbnY&t=5091s

https://www.youtube.com/watch?v=j7MLTvB62Oc&t=