DŽozef Štiglic – globalizacija i njene protivrečnosti

Autor: Milorad Vukašinović, novinar i publicista

DŽozef Štiglic, američki pisac, ekonomista i nobelovac, rodio se 1943. godine u Geriju (Indijana). Ekonomiju je završio 1964. godine a doktorsku tezu odbranio na čuvenom MIT-u 1967. godine. Bio je Fulbrajtov stipendista a deo poslediplomskih studija slušao je na Kembridžu. Veoma brzo stekao je status vanrednog profesora na Jejlu a zatim i redovnog profesora na Prinstonu, Stanfordu, Oksfordu i Kolumbiji. Kao mlad naučnik primljen je u Ekonometrijsko društvo, a kasnije u Američku akademiju nauka. Dobitnik je prestižne „DŽon Bejts Klark“ medalje koja se svake druge godine dodeljuje po jednom američkom ekonomisti mlađem od 40 godina. Najviše svetsko naučno priznanje Nobelovu nagradu za ekonomiju (uz dvojicu kolega ) dobio je 2001. godine.

U junu 1993. godine američki Senat ga je izabrao u Veće ekonomskih savetnika, uz napomenu da je predsednik ovog veća bio od 1995. godine. Profesionalni angažman nastavio je u Svetskoj banci (1997) u kojoj je bio potpredsednik i glavni ekonomski savetnik. Ovu instituciju napustio je „u dva koraka“ i to: 1999. godine kada je podneo ostavku na pomenute funkcije (i dalje je bio specijalni savetnik predsednika SB – prim. autora) da bi 2000. godine saradnja prestala onog trenutka kada je podržao antiglobalističke demonstracije i pokrete. Jedno vreme od 2001. godine savetovao je srpsku vladu.

Štiglicovo naučno stvaralaštvo zasnovano je na „ekonomiji informacija“, a širi društveni angažman na kritici politike MMF-a i Svetske banke. On je pristalica teze o „lošem upravljanju globalizacijom“ o čemu je opširno pisao u svojoj poznatoj monografiji Protivrečnosti globalizacije (2002). Kasnije je ovo delo revidirao i dopunio uz isticanje podnaslova Antiglobalizacija u Trampovoj eri (2017). Iz mnoštva njegovih naučnih dela izdvajamo ona o Ekonomiji javnog sektora (2004, 2008, 2013), potom Slobodan pad: Amerika, slobodna tržišta i slom svetske privrede (2013), zatim Velika podela: društva nejednakosti i šta da radimo sa njima (2015), onda Evro: kako zajednička valuta ugrožava budućnost Evrope (2016), Narod, vlast i profit: progresivni kapitalizam u doba nezadovoljstva (2020) i dr.

Zahvaljujući velikom naučnom autoritetu, Štiglic je stekao status intelektualca koji je  pokrenuo kritičku debatu o globalizaciji i njenim obeležjima. Pritom nema sumnje da je globalizacija fenomen koji ima svoj istorijski kontinuitet i koja je tangentalno povezana s ekspanzijom kapitalističkog načina privređivanja. Međutim, ono što je poslednjih decenija uočeno kao problem, i o čemu Štiglic govori i piše, jeste ideologija globalizma koju sprovode ekonomski mehanizmi kojima se loše upravlja, a što se poslednjih decenija na drastičan način ispoljava, ne samo u državama Trećeg sveta, nego i na savremenom Zapadu gde je nastala neoliberalna globalistička doktrina. Otuda, iako nije pristalica politike protekcionizma, Štiglic iskazuje mnogo razumevanja za one socijalno-ekonomske i političke razloge koji izazivaju snažne „antiglobalizacijske impulse“ na zapadnoj hemisferi (Bregzit, pojava Trampa – prim. autora). Upravo na osnovama ovakve izmenjene paradigme on promoviše stanovište o „alternativnoj globalizaciji“ kao koncepciji koja može da vodi ka boljem i pravednijem društvu.

Prednosti globalizacije

U prvom izdanju kapitalne monografije Protivrečnosti globalizacije (2002) poznati naučnik je pisao o nezadovoljstvima procesima globalizacije u mnogim zemljama u razvoju, a koja je posmatrao s položaja glavnog ekonomiste Svetske banke. Reč je o onom delu sveta koji obuhvata 85 procenata svetskog stanovništa i koji ostvaruje 39 procenata svetskog dohotka. Kao tipičan primer navodio je nezadovoljstva na koja je naišao obilazeći države Podsaharske Afrike gde se očekuje ekspanzija stanovništva koje bi do 2050. godine moglo da naraste do 2,1 milijarde, a što je skoro sedam puta više u odnosu na današnje SAD. U isto vreme viševekovna pljačka prirodnih i ljudskih resursa ovog regiona dostigla je takve razmere da prosečan stanovnik tog dela Afrike ostvaruje svega 2, 5 procenata dohotka po glavi stanovnika u odnosu na prosečan dohodak po glavi stanovnika u Sjedinjenim Državama.

Štiglic ovim primerom najpotpunije opisuje „globalnu sliku sveta“ u kojem društvene nejedakosti poprimaju frapantna obeležja (danas osmorica superbogataša imaju koliko 3,5 milijardi ljudi na planeti – prim. autora). On takođe ukazuje da nije isključivi problem rastuća nejednakost između ljudi s vrha i dna socijalne lestvice; za njega kao analitičara ovih tendencija mnogo je gore to što „velikim delovima populacije ne ide kako treba“, uključujući SAD koje su proteklih decenija bile najviše orijentisane ka slobodnom tržištu.

Iz svega navedenog nameću se sledeća pitanja: U kolikoj meri su takvi rezultati posledica globalizacije? U kolikoj meri su bili neizbežni? Da li su pomenute tendencije posledica loših pravila globalizacije, ili je reč o tome da su se pojedine zemlje slabo iskazale u upravljanju efektima globalizacije? Štiglic u odgovoru na ova pitanja kao ključni problem uočava „loše upravljanje globalizacijom“, a čiji negativni efekti ne proističu toliko iz procesa globalizacije kao takvog, već pre svega iz loše vođenih politika. Razume se da on nije apologeta postojećih pravila upravljanja globalizacijom (za koja priznaje da su delimično odgovorna za povećanje nejedankosti), ali ukazuje da je čak i takva globalizacija mogla da bude od koristi zemljama u razvoju.

Štiglic u vezi s ovom tvrdnjom navodi ekspanziju svetske privrede u drugoj polovini 20. veka koja je doprinela stvaranju „svetske srednje klase“, uz pojavu stotina miliona ljudi koji su izašli iz zone siromaštva (samo u Kini više od 800 miliona). Kao argumente u prilog „prednostima globalizacije“ nobelovac ističe i uspehe u globalnoj borbi protiv zaraznih bolesti, potom napore pojedinih međunarodnih organizacija zahvaljujući kojima je povećan prosečan životni vek u zemljama u razvoju, dalje podizanje svesti o potrebi zaštite ozonskog omotača, zatim unapređenje vladavine prava koja je svakako bolja od „zakona džungle“ i sl. Ipak, bez obzira na navedene pozitivne pokazatelje globalizacije, njen glavni pravac je izrazito negativan u ekonomskom, socijalnom i moralnom smislu.

Pre svega, iako je donela određene koristi, globalizacija je donela mnogo manje koristi od očekivanih. Uopšteno, reč je o jednom fenomenu koji je umnogome precenjen. Naime, realna slika sveta sasvim je drugačija u odnosu na sheme „promotora globalizacije“ u koje je veliki broj ljudi izgubio poverenje. O tome najslikovitije govore masovni protesti širom sveta, baš za vreme održavanja sastanaka koji se odvijaju pod pokroviteljstvom „globalne elite“.

Neoprotekcionizam

Podstaknut Bregzitom i izborom Trampa za američkog predsednika, DŽozef Štiglic je svoje istraživanje o protivrečnostima globalizacije dopunio sadržajem  Antiglobalizacija u Trampovoj eri (2017) gde je detaljno objašnjavao razloge nastanka novog protekcionističkog pokreta na savremenom Zapadu, posebno u SAD.

NJegova osnovna hipoteza ostaje nepromenjena i zasniva se na stavu o „lošem upravljanju globalizacijom“ koje je izazvalo nezapamćene društvene nejednakosti. Sve to je ugrozilo život srednje klase, povećalo stres i u kombinaciji sa sve manjim ulaganjima u sistem zdravstvenog osiguranja, izazvalo „porast mortaliteta i obolevanja sredovečnih belih Amerikanaca nehispanskog porekla u 21. veku“, koji u istoj populaciji u drugim delovima sveta opadaju. Kada se ovome dodaju alkoholizam, upotreba droga i porast broja samoubistava – kao sve izraženijih socijalnih deformacija u SAD – onda i ne čudi podatak da je do 2016. godine očekivana dužina života u ovoj zemlji bila u stalnom opadanju (Brukingsov panel o ekonomskoj aktivnosti, 23–24. mart 2017). U isto vreme postoje i oni koji se mogu smatrati velikim dobitnicima globalizacije. Reč je o jednom procentu multimilijardera, kao i rastućoj srednjoj klasi u Kini i Indiji.  To svakako govori da se globalizacija sve više selila na Istok i da je kao takva sve više poprimala nezapadna obeležja (prim. autora).

Mada nema nikakve simpatije prema Trampovoj protekcionističkoj orijentaciji, Štiglic podseća da je „ekonomska segregacija“ u SAD započela još osamdesetih godina u „eri reganizma“, kao i da je kasnije nastavljena tokom Klintonove administracije i vladavine Buša mlađeg, kada je porez na kapitalnu dobit iznosio svega 15 procenata. Tako se dogodilo da najbogatiji Amerikanci plaćaju manji procenat poreza od svojih prihoda nego oni sa znatno manjim primanjima. Po Štiglicu, sve je to doprinelo opštedruštvenoj regresiji, razbijanju zajednice i posledično stvaranju pogodnog ambijenta za pojavu „trampizma“ i obnovu slogana „Amerika na prvom mestu“.

Kao jedan od bitnih razloga za pojavu „trampizma“ kao sinonima za novi protekcionizam, slavni ekonomista ističe efekte krize iz 2008. godine, a koju je izazvala „razularenost finansijskog sektora“. Tada je američka vlada posegla za merom „socijalizacije bankarskih dugova“ pod izgovorom da je reč o suviše velikim bankama koje ne smeju da propadnu. Ono što se međutim malo zna jeste činjenica da je za prve tri godine „oporavka banaka“ čak 91 procenat njihove dobiti otišao na račun jednog procenta bankarske oligarhije. Sve to desilo se za vreme mandata demokrata koji navodno vode računa o interesima radnika. Na neki način ovaj model spasavanja banaka primenjen je i u ostatku sveta, pa su se kao posledica svega pojavili protekcionistički nastrojeni političari koji sada nastoje da populističku retoriku pretoče u odgovarajuće mere.

Za čitaoca Štiglicovih analiza posebno je zanimljiv odeljak pod naslovom Zašto će novi protekcionizam propasti u kojem na američkom primeru detaljno objašnjava rizike jedne ovakve orijentacije. Naime, on najpre osporava tezu o povratku proizvodnje u SAD, potkrepljujući ovaj stav činjenicom da je „globalno zapošljavanje u proizvodnji u opadanju“. Drugi razlog leži u efikasnosti tržišta u usponu na polju inovacija, što ovim zemljama – poput Južne Koreje – omogućava da ovladaju vrlo složenim proizvodnim mehanizmima. Treći argument koji Štiglic koristi je manja produktivnost američkih radnika koja je, između ostalog, posledica alkoholizma, gojaznosti, korišćenja opijata i drugih socijalnih deformacija. Čak i ako bi se proizvodnja vratila na američko tlo, veliko je pitanje kako bi izgledala imajući u vidu poodmakle procese automatizacije i robotizacije. Nije beznačajan i podatak da je američka privreda veoma diverzifikovana i to na način da je svega 8 procenata radnika zaposleno u proizvodnji, a čak 80 procenata u sektoru usluga. Američka privreda danas je tako strukturirana da pojedini sportski klubovi zapošljavaju više ljudi nego rudarska industrija. Prema jednoj proceni, solarna industrija u SAD već sada zapošljava dvostruko više ljudi nego industrija uglja. Štiglic uz isticanje i drugih argumenata ukazuje na „apsurdnost opsednutosti proizvodnjom“ i preporučuje da SAD i druge razvijene zemlje „omoguće tranziciju od industrijskog ka uslužnom sektoru“, umesto jalovog vraćanja u prošlost.

Globalizacija usluga

Štiglic se u svojim istraživanjima protivrečnosti globalizacije veoma usredsredio na najvažniju transformaciju svetske privrede, a to je proces prelaska s proizvodnog na uslužni sektor ekonomije. Otuda su nove društvene protivrečnosti često posledica ove fundamentalne promene, baš kao i same globalizacije.

Posebno je zanimljivo opažanje o tome da je globalizacija u uslužnom sektoru drugačija u odnosu na ostale vidove globalizacije. Naime, većina uslužnih delatnosti koje iskazuju rast (obrazovanje, zdravstvo) obavljaće se u mestima gde pojedinci žive, tj. oni koji upravljaju tim procesima obavljaće svoje obaveze u svojim lokalnim sredinama. Razume se da će biti izuzetaka, jer će neke od tih usluga biti globalizovane (npr. obrada podataka može se obavljati u Indiji, medicinski turizam), ali to će biti ipak mali deo globalnog BDP-a. U isto vreme urušava se model privrednog razvoja zasnovan na proizvodnji, model koji je omogućio smanjenje jaza između Azije i Zapada. Možda je i to razlog zbog kojeg se pod uticajem korona–krize, čak i najveće svetske privrede (poput kineske) ubrzano transformišu i okreću unutrašnjem tržištu. Štiglic upozorava i na još jednu opasnost o kojoj do sada nije bilo reči, a to je pojava monopola u novoj ekonomiji kojom dominira tržište usluga. Zbog toga je uloga države u regulisanju tog procesa veoma važna. Tu je i procena o usporavanju privrednog rasta u budućnosti u razvijenim ekonomijama, mereno koncvencionalnim kriterijumima. Po Štiglicu, reč je ipak o temi koja je od drugorazrednog značaja u odnosu na pitanje načina raspodele dobara jedne zemlje. Sve to budućnost svetske privrede čini veoma neizvesnom i maglovitom.

Američki ekonomista se u svom istraživanju bavi i fokusom buduće debate o globalizaciji gde će i dalje najvažnije pitanje biti položaj radnika. Ova tema biće podjednako aktuelna kako u razvijenim zemljama, tako i u zemljama u razvoju. Mada zastupa stanovište o rastu nejednakosti kao posledici fenomenalnog razvoja nauke i tehnologije, Štiglic predviđa da će bes zbog jedne takve situacije biti usmeren ka globalizaciji kao osnovnom uzroku drame savremenog čovečanstva.

Alterglobalizacija

Dve su osnovne hipoteze koje se prepoznaju u Štiglicovim bavljenjem protivrečnostima globalizacije. Prva je ona o lošem upravljanju globalizacijom i tim povodom kritičkom stavu o politici MMF-a i Svetske banke kao simbolima Vašingtonskog konsenzusa, dok je druga možda i značajnija teza o globalizaciji koja ima potencijal za povećanje životnog standarda.

Iz jednog takvog polazišta veoma su interesantne njegove analize o perspektivama multipolarne globalizacije. Po Štiglicu jedan od mogućih scenarija je da će multipolarna globalizacija 21. veka stvoriti konkurentniju globalnu scenu, ograničavajući tržišnu moć, npr. multinacionalnih kompanija iz razvijenih zemalja. Ovakav razvoj događaja on ne isključuje ni u Americi i Evropi, mada ga smatra malo verovatnim. Drugi scenario je da multipolarna globalizacija 21. veka neće raditi ništa bolje u korist običnog građanina nego što je to radila poslednjih godina. Mada pojavu Kine kao konkurenta u globalnoj tržišnoj utakmici ocenjuje kao povratak ravnoteže globalizacije, on ne isključuje mogućnost da se vremenom interesi kineskih poklope s interesima zapadnih korporacija, što će iznova ograničiti konkurenciju i povećati cene. Dakle, malo je verovatno da će se u budućnosti kineski koncept globalizacije znatno razlikovati od dosadašnjeg američkog modela.

Zastupajući stanovište o održivoj globalizaciji, Štiglic ukazuje na probleme koji se pojavljuju kao prepreka u ostvarenju ovog cilja. To je najpre potreba da se uspostave međunarodna pravila kojima bi se regulisala globalizacija, i u vezi s tim, pitanje legitimnosti ovih pravila koja moraju biti usvojena na otvoren i pravičan način. To svakako podrazumeva i reformu postojećih mehanizama upravljanja globalizacijom, odnosno veće učešće nezapadnih zemalja u raspodelama dobiti od globalizacije (Kina, Rusija, Indija, Brazil i dr).

Za razliku od sledbenika novog protekcionizma koji se pojavljuju u SAD i Velikoj Britaniji, i koji se u osnovi zalažu za preispitivanje i ukidanje važećih međunarodnih pravila i sporazuma o slobodnoj trgovini i dr., Štiglic zastupa gledište o tome da bi upravo Amerika trebalo da bude pokretač inicijative za usvajanje novog globalnog konsenzusa kojim bi se stvorile pretpostavke za pravedniju globalizaciju. NJegov osnovni argument u ovoj polemici s protekcionistima jeste onaj o međunarodnoj ekonomiji koja je povezana na bezbroj složenih načina. Jednostavno savremeni svet je, sviđalo se to nekom ili ne, svet globalne međuzavisnosti. U takvom svetu nezamislivo je odustajanje od trgovine, ali i nije moguća borba protiv pandemija ili terorizma koja bi bila svedena na strogo nacionalne okvire. Štiglic kao aktuelno navodi i pitanje klimatskih promena koje su realnost zbog emisije štetnih gasova iz SAD, Kine i drugih zemalja, a koje drastično utiču na život ljudi hiljadama kilometara daleko. Za njega je jedno od gorućih svetskih pitanja širenje pustinja u Indiji i Africi, a što utiče na ogromna migraciona kretanja lokalnog stanovništva, kao i položaj pacifičkih ostrvskih država koje bi mogle da potonu ispod nivoa mora. Dakle, sva ova i slična pitanja zahtevaju osmišljen globalni pristup.

Da rezimiramo: Štiglicov javni i intelektualni angažman prethodnih decenija bio je posvećen kritici postojećeg modela globalizacije, a njegova kapitalna monografija o njenim protivrečnostima u međuvremenu je postala ugaoni kamen opšteplanetarne debate o fenomenu koji je obeležio poslednjih nekoliko decenija međunarodne politike i ekonomije. Štiglic je u svojim istraživanjima dokazao da su MMF, Svetska banka i trgovinski sporazumi – kao ključni instrumenti globalizacije, podsticali siromaštvo ne samo u zemljama u razvoju nego i u najbogatijem delu sveta (SAD i zapadnoevropske države), kao i da je takvo stanje uticalo na pojavu novog protekcionizma na savremenom političkom Zapadu. Ipak, ono što ga razlikuje u odnosu na klasične antiglobaliste jeste argumentacija da je neoprotekcionizam u suštini proistekao iz svojevrsne idejne konfuzije kojoj je bez sumnje znatno doprineo glavni tok globalizacije. Otuda, za Štiglica ključna dilema nije da li nam je potrebno više ili manje globalizacije, već da li je globalizaciju moguće podvesti pod univerzalnu saglasnost koja bi je učinila koliko-toliko pravednijom.

LITERATURA: E. Kejs, A. Diton, Mortalitet i obolevanje u 21. veku, Brukingsov panel, 23-24. III 2017; DŽozef Štiglic, Globalizacija i njene protivrečnosti. Antiglobalizacija u Trampovoj eri, Miba Books, Beograd 2018; Milorad Vukašinović, Antiglobalistički reset, KCNS – Agora, 25. XI 2020.