Autor: Msr Vanja Vučenović, politikolog
Pobeda DŽoa Bajdena na američkim izborima će proizvesti značajne posledice po postojeći međunarodni poredak. Nema nikakve sumnje da Amerika nakon Trampovog mandata sa Bajdenom ulazi u novu eru koja će na pozornicu vratiti jedan „tvrđi“ pristup u rešavanju najznačajnijih globalnih izazova i problema. Ali, da li će zateći isti onaj svet u kome je isključivo i jedino ona diktirala pravila globalne igre?
Sumrak zapadnjačkog poretka
Neki novi Pax americana i restauracija globalne unipolarne hegemonije SAD odvijaće se na jednom koloseku kroz pokušaje ponovnog okupljanja zapadnjačkog transaatlantskog kluba. Samo, da li je tako nešto u ovom trenutku realno i izvodljivo? Isti je praktično raspušten za mandata Donalda Trampa. Jedinstven, oko zajedničkih vrednosti okupljen zapadni svet, gotovo da je i prestao da postoji. O nekoj kohezionoj ideologiji i usaglašenoj politici jednog i nedeljivog Zapada gotovo da se više ne može govoriti. Iluzijom o postojanju sveopšte zapadne harmonije sada na izmaku 2020. godine bave se još možda i poneki teoretičari koji su debelo plaćeni kako bi promovisali takvu teško održivu tezu. Stvarnost je naravno potpuno drugačija.
Partikularni nacionalni interesi zapadnih država kao i nasušna gotovo egzistencijalna potreba za širokom saradnjom sa potentnim i rastućim ekonomijama Istoka raspršili su poput mehura od sapunice u ovom trenutku nedostižan san o monolitnom Zapadu. S druge strane Evropa koju danas poznajemo, tačnije ono malo što je od nje ostalo, više na pristaje na nedostojnu ulogu američkog nosača aviona. Iz tog razloga novo američko vođstvo koje bi samo načelno propagiralo multilateralizam i zapadno savezništvo a evropske partnere i dalje tretiralo kao puki instrument za obračune sa geopolitičkim arhineprijateljima bilo bi osuđeno na trenutnu propast.
Potrebno je naglasiti i to da zapadni svet koji u ovim danima „nasleđuje“ novi američki predsednik ima malo toga zajedničkog sa onim svetom koji je nakon rušenja njujorških bliznakinja 11. septembra 2001. gotovo nasilno mobilisan za tzv. sveti rat protiv apstraktnog globalnog terorizma. Istini za volju, nije bilo potrebno mnogo vremena i ispaljenih raketa tokom tadašnjeg „krstaškog pohoda“ kako bi se zaključilo da ispod pokorice agresivne i sveobuhvatne kampanje zastrašivanja globalnim terorizmom stoje zapravo konkretni geostrateški, geopolitički i geoekonomski interesi SAD na Bliskom istoku.
Evropski partneri od svih ovih „savezničkih“ ratnih avantura nisu dobili ništa opipljivo osim nerešivog problema migrantske krize koja još uvek zapljuskuje gotovo čitav Stari kontinent. Danas više i nije neka tajna da se i ova kriza bez presedana u novijoj istoriji pojavila kao najdirektnija posledica američkog vojnog angažmana u pomenutom regionu.
Bolno buđenje iz „američkog sna“
S druge strane, priča o „američkom snu“ kao najvišem idealu kome teži vaskoliko čovečanstvo i kome se divi cela Evropa, aktuelna je još samo u ponekim zalutalim holivudskim filmskim ostvarenjima B kategorije.
Taj i takav „američki san“ danas deluje poput utopije koja se bespovratno izgubila u turobnom socijalno-ekonomskom kontekstu u kome američko društvo bezizlazno luta. Nije nepoznanica da je savremena Amerika duboko podeljena država. Rasne, klasne i socijalne razlike u američkom društvu ne samo da nisu prevaziđene, nego se nasuprot tome ovaj jaz produbljuje svakim novim danom. Odgovornost za takvo stanje u prvom redu snosi odnarođena američka elita (medijska, finansijska) i moćne tajne i polutajne strukture koje suštinski usmeravaju i oblikuju najvažnije procese unutar SAD. Ovakvo stanje dolazi i kao posledica dubokih strukturalnih anomalija američkog neoliberalnog ekonomskog koncepta koji se praktično urušio u svoje temelje uništivši sa sobom i minimum socijalne komponente američkog društva.
Osim maglovitih i nerealnih obećanja elite nisu prosečnom američkom građaninu ponudile adekvatan oslonac na kome bi se mogla graditi koliko-toliko izvesna perspektiva. Stanje sveopšte krize u SAD dodatno je pojačano obespokojavajućom statistikom koju donosi pandemija COVID-19. DŽo Bajden će kao eksponent pomenute elite „naslediti“ neveselu sliku Amerike koja u trenutku pisanja ovog teksta broji više od 19 miliona zaraženih koronavirusom i više od 300 hiljada preminulih od posledica zaraze istim.
Istini za volju, Donald Tramp nije pod svojom kontrolom imao adekvatne poluge upravljanja kako bi efikasno predupredio ili sprečio ove negativne pojave i tendencije i ublažio pomenute razlike i podele. Opet, tako nešto se od njega s pravom očekivalo s obzirom na to da predsednik SAD slovi za najmoćnijeg čoveka na svetu. Ali ne i u slučaju Trampa, za koga se može reći da je mandat proveo u bezuspešnim pokušajima da prosečne Amerikance ubedi u to da je dostojan uloge predsednika i lidera koji poseduje potreban autoritet i jasnu viziju da Ameriku povede u toliko potrebnu svetliju budućnost.
Za američku elitu, od samih početaka, Tramp je procenjen kao svojevrsni (ne)planirani incident u političkom sistemu SAD kome je ipak pružena prilika da ograničeno upravlja, ali ne i da skreće sa utabanih staza decenijama građene američke hegemonije. Na kraju mu je jasno stavljeno do znanja da svako predsedničko „soliranje“, pa i njegovo, ima crvenu liniju koju nije preporučljivo preći.
U trenutku kada je Trampova administracija počela da pokazuje nedovoljnu zainteresovanost za svet koji se već čitavu deceniju vrtoglavo menja pred njenim očima i koji je sa Rusijom i Kinom na čelu postao bespovratno multipolaran i multicentričan, duboka država je odlučila da „resetuje“ američki politički sistem na „fabrička podešavanja“ i vrati Ameriku na staze stare hegemonije čiji sjaj je moguće povratiti isključivo uz proaktivno učestvovanje u međunarodnim odnosima.
„Vašington je ‘proćerdao‘ poziciju unipolarne sile“, podvlači se u zanimljivoj analizi sa naslovom Samouništenje američke moći (The Self-Destruction of American Power), koju potpisuje Farid Zakarija u jednom od poslednjih izdanja uglednog američkog analitičkog časopisa na engleskom jeziku Foreign Affairs.
Zakarija, američki novinar neoliberalne provinijencije, sa dozom pojačane nostalgije piše o mogućim uzrocima erozije američke moći na početku treće decenije 21. veka. Od nekada najmoćnije supersile čiji je trijumfalni globalni uspon usledio nakon poraza Istočnog bloka, Amerika je danas samo jedna u nizu sila u multipolarnom svetu, konstatuje Zakarija.
U kontekstu suočavanja savremene Amerike sa novom realnošću, za ovaj tekst vredan pažnje je odlomak analize sa podnaslovom Konačan udarac (The Final Blow). Autor u ovom delu teksta vidno navijački „targetira“ odlazećeg američkog predsednika Donalda Trampa kao najodgovornijeg za urušavanje već ionako načetog ugleda i moći Sjedinjenih Američkih Država. Naglašava se kako je „Trampova administracija potkopala i opustošila američku spoljnu politiku“, i da je u tome otišla čak korak dalje u odnosu na sve prethodne administracije. Samog Trampa Zakarija, inače i urednik autorske emisije na čuvenom CNN-u, denuncira kao nacionalistu, protekcionistu i populistu koji ruši tradicionalne američke saveze i prijateljstva širom sveta.
Nije potrebno mnogo da bi se izveo zaključak da kroz najveći deo analize provejava šapat duboke države, ali je ona opet odličan indikator onoga šta elita zapravo želi od Amerike. Sve su prilike da je zbog toga nimalo lak izbor „pao“ na Bajdena od koga se očekuje suštinski, gotovo kopernikanski obrt i zaokret ka oštrijoj i odlučnijoj američkoj spoljnoj politici.
Stvari ipak nisu ni izbliza toliko jednostavne kako se to možda na prvi pogled čini. Primerenu i realističnu anticipaciju budućih događaja čini se da daje američki portal Politiko kada konstatuje da će novi američki predsednik i njegov tim „naslediti i zateći umnogome izmenjenu realnost“ kako u Americi, tako i u svetu. Odnos snaga na međunarodnoj sceni se, podvlači uticajni Politiko, promenio do neprepoznatljivosti čak i od Obamine ere, gde je Bajden igrao značajnu ulogu.
Međutim, preobražaj se u međuvremenu dogodio i na evropskom Zapadu koji je doživeo bolno osvešćenje i suočavanje sa činjenicom da više ne poseduje ekskluzivno pravo da upravlja „svetskim poslovima“.
Današnji Zapad ili onaj njegov trezveniji deo kao da govori ustima predsednika Francuske Emanuela Makrona koji zaključuje da se epoha zapadne civilizacije približava kraju „zbog globalnih geopolitičkih promena“ i učvršćivanja novih sila na globalnoj pozornici. Ovaj potonji, najnoviji multipolarni poredak koji je „pregazio“ prethodni amerikanizovani „novi svetski poredak“ više nije moguće zamisliti bez aktivnog učestvovanja Kine i Rusije u njegovoj izgradnji.
Srbija kroz optiku „nove Amerike“
U ovom trenutku nas najviše zanima kako će se ova nova realnost u SAD i generalno u zapadnom svetu odraziti na srpsko-američke odnose u bližoj budućnosti. Nema nikakve sumnje da će Amerika u vremenu koje je pred nama nastojati da na međunarodnom planu nadoknadi sve ono propušteno u pogledu širenja i utvrđivanja uticaja i moći, a teško da će u tome koristiti samo konvencionalna, diplomatska sredstva.
Ako bi se i predsednikovanje Donalda Trampa moglo okarakterisati kao period svojevrsne hibernacije američke geopolitike, novog izolacionizma i obuzdavanja mehanizama tvrde moći, onda će nova era koja nastupa sa Bajednom i njegovim timom afirmisati sasvim izvesno onaj stari i oprobani pristup u međunarodnim odnosima koji ne isključuje ni upotrebu rata zarad onih viših nacionalnih i, naravno, ekonomskih interesa.
Takav model bi novoj američkoj administraciji mogao da bude od koristi i zbog nasušne potrebe da se konsoliduju unutrašnje prilike u američkom društvu, ali i kako bi se izvršila kohezija narastajućih i trenutno nepomirljivih socijalnih razlika, a koji lako mogu da dovedu do pucanja čitavog društvenog, ekonomskog i političkog sistema.
Balkan i Srbija bi se tako mogli ponovo naći na strateškom durbinu nove američke administracije. Svi bismo želeli da se ostvari pretpostavka da će resetovanje u odnosima Srbije i SAD postignuto u Trampovom mandatu pružiti nove svetlije perspektive partnerske saradnje dve države u budućnosti. Opet, trebalo bi priznati i to da Tramp nije imao izraženu sklonost ka razmišljanju u strateškim i geopolitičkim kategorijama, posebno kada je prostor Balkana u pitanju.
Okupiran sopstvenom političkom sudbinom i navedenim problemima koji su gotovo svakodnevno opterećivali njegovu administraciju i američkog društvo, očuvanje američkog prisustva i uticaja na ovim našim prostorima Trampu nisu bili na vrhu liste prioriteta. U tom smislu Srbija je mogla da „odahne“ jer su bar privremeno zaustavljeni svi oni najagresivniji negativni strateški impulsi koji su u ranijem periodu dolazili sa one strane Atlantika, a koji nisu pokazivali dovoljno razumevanja za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i konačno zaokruživanje srpskog nacionalnog pitanja.
I sam Vašingtonski sporazum o normalizaciji (ekonomskih) odnosa Beograda i Prištine svečano potpisan u Beloj kući više je ličio na „naštimovan“ marketinški i predizborni performans Trampovog pi-ar tima, nego što je predstavljao operativan i sprovodiv plan s ciljem da se stvari na Balkanu napokon normalizuju i da Srbija iz toga suštinski izvuče opipljiv benefit.
Ipak, ne bi se moglo utvrditi da je Srbija u potpunosti bila na začelju spoljnopolitičkog interesovanja odlazeće američke administracije. Svakako da je širenje ekonomskog uticaja SAD bila ona karta na koju je Tramp igrao, a dodatna ekonomska „penetracija“ u Srbiju biće izvedena posredstvom američke Razvojne finansijske korporacije (DFC). Zauzimanje i okupacija teritorija ne vrši se više nasilnim i oružanim putem, što spada u arsenal arhaičnog geostrateškog i geopolitičkog „opštenja“. Toliko puta smo mi na ovim prostorima bili svedoci toga da nasilna komponenta dolazi tek onda kada geoekonomski interes nije moguće adekvatno zadovoljiti „razumno“ i mirno, uz pristanak slabije strane, odnosno tada kada se iscrpe sve mogućnosti „džentlmenskog dogovora“ diplomatskim putem.
Šta Srbija može da očekuje od Bajdena ukoliko se uzme u obzir sve prethodno izneto?
Ako je suditi po prvim medijskim izjavama novog američkog predsednika, biće nam potrebna dodatna doza opreza u budućoj diplomatskoj korespondenciji sa Belom kućom. To nikako ne znači da će na relaciji SAD – Srbija doći do novog otkopavanja „ratnih sekira“ jer, pre svega, Srbiji tako nešto ne može da bude u državnom i nacionalnom interesu.
Revizija „Dejtona“ na uštrb osporavanja samobitnosti i celovitosti Republike Srpske, razrešnje „kosovskog čvora“ s ciljem konačnog priznanja Kosova kao nezavisne države i ostali Bajdenovi javno proklamovani spoljnopolitički prioriteti ne ulivaju mnogo prostora za početni optimizam.
Ovaj optimizam bi mogao biti dodatno uzdrman činjenicom da je sam Bajden bio svedok ali i aktivni učesnik u najvažnijim procesima koji su doveli i do raspada SFRJ u kome su Srbija i srpski faktor označeni za glavnog i dežurnog krivca. Novi predsednik SAD je o svim ovim dešavanjima na našim prostorima imao i svoj lični sud koji nije krio, a koji je Srbiju i srpski narod svrstavao na onu pogrešnu stranu istorije.
Svakako da još uvek ne bi trebalo izvoditi preuranjene zaključke. Da li će biti prostora za napredak u srpsko-američkim odnosima ako se sagleda sve prethodno izneto i u trenucima kada ranjena „Imperija“ prinuđena da igra na sve ili ništa kako bi zadržala bar ostatke globalne dominacije, preostaje nam da vidimo.
Već posle Jovanjdana 2021. godine stvari će postati mnogo jasnije i već tada ćemo moći da izvlačimo neke prve zaključke ili pouke o tome šta i kako dalje. Jedno je sigurno: „nova Amerika“ nema nameru da sedi skrštenih ruku. Balkan neće postati mirnijim mestom za život ukoliko se bude insistiralo na doslednom sprovođenju američkog geopolitičkog atlantizma u čijoj percepciji uređenja ovih naših „zapadnobalkanskih“ prostora za srpske interese, bar do sada, nikada nije bilo mesta.
Ostavi komentar