Autor: dr Jelena Todorović Lazić
Borba protiv korupcije je od suštinskog značaja za održavanje vladavine prava. Korupcija podriva funkcionisanje države i javnih vlasti na svim nivoima i može se reći da je ključni okidač za nastanak organizovanog kriminala. Zato je potrebno da svaka država ima efikasni antikorupcijski okvir, transparentnost i integritet u vršenju državne vlasti.
Evropska unija je odavno prepoznala potrebu za usvajanjem sveobuhvatnih strategija borbe protiv korupcije koje bi trebalo da utiču prvenstveno na njenu preventivnu dimenziju, odnosno, na to da se transparentnost i integritet u svim sektorima društva poveća tako što bi se strategije fokusirale na osnovne uzroke koji dovode do korupcije. Takve strategije treba da uzmu u obzir i procenu pretnji, ranjivosti i faktore rizika.
Sveobuhvatan pristup borbi protiv korupcije mora se oslanjati na kombinaciju preventivnih i represivnih mera. Zato su neophodni nezavisni i nepristrasni pravosudni sistemi koji sprovode antikorupcijsko zakonodavstvo – kroz vođenje nepristrasnih istraga, efikasne, proporcionalne i odvraćajuće sankcije, uključujući uspešan povraćaj prihoda stečenih korupcijom. U tu svrhu, neophodni su odgovarajući pravni i institucionalni okvir, administrativni i sudski kapacitet, kao i politička volja kako bi se mere zaista i izvršile. Nezavisni i pluralistički mediji, posebno istraživačko novinarstvo i aktivno civilno društvo, igraju važnu ulogu u nadzoru javnih poslova, otkrivanju mogućih kršenja korupcije i integriteta, podizanju svesti i promociji integriteta. Borba protiv korupcije ima važnu dimenziju u EU jer je povezana sa zaštitom finansijskih interesa Unije. Prema članu 325 Ugovora o funkcionisanju Evropske unije (UFEU), Unija i njene države članice moraju da preduzmu odgovarajuće mere za suzbijanje prevara i bilo kojih drugih nezakonitih aktivnosti koje pogađaju finansijske interese Unije. Na nivou EU postoji Kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF) koja sprovodi unutrašnje i spoljne istrage u svrhu borbe protiv prevara, korupcije i drugih ilegalnih aktivnosti koje pogađaju finansijske interese Unije.
Evropsko javno tužilaštvo igraće presudnu ulogu u tom pogledu. Evropsko javno tužilaštvo, koje se trenutno uspostavlja, biće nezavisno tužilaštvo EU, nadležno za istragu, krivično gonjenje i izricanje presude za zločine protiv budžeta EU, poput prevare, korupcije ili prevara u vezi sa PDV-om. Države članice koje trenutno učestvuju u Evropskom javnom tužilaštvu su sve osim Švedske, Danske, Poljske, Mađarske i Republike Irske. Tokom poslednjih nekoliko godina, usvojeno je zakonodavstvo EU za jačanje borbe protiv korupcije, uključujući standarde za zaštitu uzbunjivača od svih oblika odmazde. Revidirana pravila protiv pranja novca, posebno uspostavljanjem registara stvarnih vlasništva kompanija, i dalji koraci koji pomažu u razmeni finansijskih informacija i ubrzavanju finansijskih istraga, svi imaju važan uticaj na olakšavanje borbe protiv korupcije.
Nacionalne strategije za borbu protiv korupcije mogu da omoguće da se odredbe o borbi protiv korupcije integrišu u sve relevantne sektore kako bi se imao efektivan uticaj na terenu. Nekoliko država članica usvojilo je sveobuhvatne nove ili revidirane strategije za borbu protiv korupcije sa specifičnim i merljivim ciljevima, jasnim budžetom i dobro definisanim odgovornostima specijalizovanih institucija.
U januaru 2020. godine, Francuska je usvojila višegodišnji nacionalni plan za borbu protiv korupcije (2020−2022) pokrivajući i preventivnu i represivnu dimenziju korupcije. Druge države članice, poput Bugarske, Hrvatske, Češke, Estonije, Grčke, Italije, Litvanije, Rumunije i Slovačke već nekoliko godina imaju sveobuhvatne nacionalne strategije za borbu protiv korupcije. Iako je razvoj planova i strategija za borbu protiv korupcije važan, njihova efikasna primena i praćenje su ključni za osiguravanje napretka.
Ostale države članice nalaze se u procesu pripreme nacionalnih strategija za borbu protiv korupcije. Vlada Republike Irske je objavila nameru da se efikasnije bori protiv korupcije, prateći tekuću sveobuhvatnu procenu različitih državnih tela uključenih u preventivne i represivne mere protiv korupcije. Finska i Švedska, koje su se manje oslanjale na strateški pristup, a više na prakse, tradiciju i visoke standarde integriteta i transparentnosti u sprečavanju korupcije, takođe su sada u procesu pripreme nacionalnih planova za borbu protiv korupcije.
Neke države članice sprovele su reforme radi usklađivanja svog krivičnog zakonodavstva sa međunarodnim antikorupcijskim standardima. Letonija je, na primer, nedavno izmenila krivični zakon u pogledu definicije nekoliko krivičnih dela korupcije, eliminišući određena ograničenja iz obima podmićivanja i trgovine uticajem. Treba istaći da je važno da sudstvo, tužilaštvo i organi za sprovođenje zakona budu opremljeni odgovarajućim sredstvima, ljudskim resursima, tehničkim kapacitetima. U nekim državama članicama uvedene su mere za jačanje kapaciteta institucionalnog okvira za borbu protiv korupcije i smanjenje prepreka efikasnom krivičnom gonjenju. Na primer, antikorupcijski zakon koji je usvojen u januaru 2019. u Italiji, pooštrio je sankcionisanje krivičnih dela korupcije i suspendovao rok zastarevanja. Pored toga, u Parlamentu se trenutni raspravlja o sveobuhvatnoj reformi radi pojednostavljenja krivičnog postupka budući da odvraćajući uticaj sankcija otežava prekomerna dužina krivičnog postupka. Španija je, takođe, nastojala da poveća kapacitet tužilaštva izdvajanjem dodatnih resursa i ažuriranjem krivičnog zakonodavstva kako bi se produžio rok zastarevanja za teška krivična dela i uvele strože sankcije za krivična dela povezana sa korupcijom. Slično tome, Francuska je nedavno preduzela mere za reorganizaciju finansijske policije, a izveštaj za 2020. godinu pokazao je da su se slučajevi povezani sa korupcijom znatno povećali.
Postizanje prave ravnoteže između privilegija i imuniteta javnih zvaničnika i osiguravanje da se one ne koriste kao prepreke efikasnoj istrazi i krivičnom gonjenju optužbi za korupciju, predstavlja važan segment borbe protiv korupcije. Grčka je preduzela mere za uklanjanje nekih važnih prepreka za krivično gonjenje korupcije na visokom nivou u vezi sa imunitetima i posebnim rokovima zastarevanja putem ustavne revizije 2019. godine. U drugim državama članicama u toku su značajni napori, često kao odgovor na određene izazove ili društveni pritisak. Primeri uključuju Maltu, gde je tekuća javna istraga o atentatu na istraživačku novinarku Dafne Galiciju, otkrila duboke obrasce korupcije i pokrenula potražnju za jačanjem kapaciteta za borbu protiv korupcije i šire reforme vladavine prava. Slično tome, u Slovačkoj je vlada najavila niz reformi kao odgovor na negodovanje javnosti zbog otkrića objavljenih u kontekstu istraga ubistva novinara Jana Kucijaka i njegove verenice Martine Kušnirove.
U nekim slučajevima, reforme odgovaraju na specifične probleme u oblastima kao što su korupcija ili pranje novca. Na primer, u Austriji, nakon određenih slučajeva korupcije visokog profila, vlada predviđa moguće reforme za dalje jačanje kontrole finansiranja političkih partija koju bi vršio Računski sud.
Nedostatak jedinstvene, ažurne i objedinjene statistike u svim državama članicama otežava praćenje uporednog uspeha istrage i krivičnog gonjenja krivičnih dela korupcije. Dve pilot zbirke zvaničnih statistika Evropske komisije o krivičnom tretmanu slučajeva korupcije u državama članicama, pokazale su da još uvek postoje prepreke za prikupljanje uporednih podataka širom EU. Prikupljeni podaci dobijeni od država članica učesnica pokazali su da postoje značajne razlike između država članica u definicijama krivičnih dela, dostupnosti podataka i metodologiji za evidentiranje podataka.
Analiza pokazuje da u nekoliko država članica postoji zabrinutost zbog efikasnosti istrage, gonjenja i donošenja presuda u slučajevima korupcije, uključujući slučajeve korupcije na visokom nivou. Primer uključuje Bugarsku, gde je reforma njenog pravnog i institucionalnog antikorupcijskog okvira dovela do bolje saradnje između relevantnih vlasti, međutim, izazovi ostaju jer ove institucije nemaju dobru reputaciju nepristrasnosti, objektivnosti i nezavisnosti. Napore specijalizovanih antikorupcijskih službi u borbi protiv korupcije u Hrvatskoj sputava nedostatak stručnih istražitelja i neefikasnost pravosudnog sistema, jer dugotrajni sudski postupci i žalbe često ometaju zatvaranje predmeta. Slično tome, u Slovačkoj je samo nekoliko slučajeva korupcije na visokom nivou istraženo ili procesuirano poslednjih godina, a slaba zaštita uzbunjivača i ograničeni kapacitet specijalizovanih antikorupcijskih institucija predstavlja važan izazov.
U Mađarskoj, iako u nekim slučajevima postoji krivično gonjenje korupcije na visokom nivou, i dalje je vrlo ograničeno i čini se da postoji stalni nedostatak odlučne akcije za pokretanje krivičnih istraga i krivično gonjenje slučajeva korupcije koji uključuju zvaničnike visokog nivoa ili njihov neposredni krug.
Sprečavanje korupcije pokriva mnoga područja (etička pravila, mere za podizanje svesti, pravila o otkrivanju imovine, pravila o sukobu interesa, mehanizmi interne kontrole, pravila o lobiranju). Transparentnost, pristup javnim informacijama, zaštita uzbunjivača i sveukupna kultura integriteta u javnom životu ključni su elementi koji omogućavaju sprečavanje i otkrivanje korupcije. Mnoge države članice su preduzele ili predviđaju mere za jačanje okvira za prevenciju. Zakonodavstvo bi trebalo da pokriva područja koja uključuju obaveze za prijavljivanje imovine, pravila o sukobu interesa za sve javne službenike (uključujući članove parlamenta), transparentnost u javnim funkcijama ili uspostavljanje posvećenih subjekata i kancelarija zaduženih za nadgledanje i verifikaciju prijave imovine i sukoba interesa. U državama članicama, poput Danske, Finske i Švedske, sprečavanje korupcije se u osnovi oslanja na jaku kulturu integriteta, sa malo formalnih pravila i kontrola. Da bi bile efikasne, takve mere treba da se temelje na pažljivoj dijagnozi rizika i ranjivosti i da sadrže mehanizme koji obezbeđuju adekvatno sprovođenje i praćenje.
Sve države članice imaju uspostavljene pravne okvire za zaštitu slobode i pluralizma medija, i može se reći da građani EU široko uživaju visoke standarde slobode i pluralizma medija. Sloboda izražavanja, sloboda medija i pluralizam, pravo na pristup informacijama od javnog značaja, uglavnom su sadržani u Ustavu ili u sekundarnom zakonu. Pluralizam medija i sloboda medija ključni su pokretači vladavine prava, demokratske odgovornosti i borbe protiv korupcije. Ubistva novinara koji su istraživali navode o korupciji i organizovanom kriminalu na visokom nivou, poziv su za uzbunu.
Razvoj događaja izazvan pandemijom dodatno je potvrdio ključnu ulogu slobodnih i pluralističkih medija i suštinske usluge koju pružaju društvu pružanjem informacija koje se proveravaju činjenicama, na taj način doprinoseći borbi protiv dezinformacija kao i održavanjem demokratske odgovornosti. Kriza je otkrila da mere osmišljene za borbu protiv pandemije mogu da se koriste kao izgovor za podrivanje osnovnih prava i sloboda ili zloupotrebe u političke svrhe. Pored toga, kriza je pojačala ionako tešku ekonomsku situaciju u ovom sektoru zbog dramatičnog pada prihoda od oglašavanja. Situacija je posebno teška za manje igrače i lokalne i regionalne medije.
Monitor pluralizma medija predstavlja naučno sredstvo za dokumentovanje stanja medijskih sistema, detaljno opisujući pretnje pluralizmu i slobodi medija u državama članicama i nekim državama kandidatima, sufinansira ga Evropska unija a sprovodi Centar za pluralizam i slobodu medija od 2013. godine. Komisija je koristila i druge izvore pored Monitora, poput Svetskog indeksa slobode štampe.
U prvom izveštaju o vladavini zakona deo o pluralizmu medija fokusira se na neke temeljne elemente medijske slobode i pluralizma sa posebnim uticajem na vladavinu prava, kao što su nezavisnost regulatornih tela za medije, transparentnost vlasništva nad medijima, državno oglašavanje, bezbednost novinara i pristup informacijama. Ostali aspekti medijskog pejzaža koji još nisu obrađeni u prvom izveštaju, kao što je uloga i nezavisnost javnih servisa, važni su u kontekstu vladavine prava i dalje će se analizirati u narednim godinama.
Nezavisnost i nadležnost medijskih vlasti utvrđene su zakonom u svim državama članicama. Ipak, zabrinutost postoji u vezi sa rizikom politizacije vlasti, na primer u Mađarskoj, Malti i Poljskoj. Takođe, postoji problem zbog efikasnosti nekih nacionalnih medijskih vlasti u svetlu resursa koji su im na raspolaganju, na primer u Bugarskoj, Grčkoj, Luksemburgu, Rumuniji i Sloveniji.
Transparentnost vlasništva nad medijima je osnovni preduslov svake pouzdane analize pluralnosti datog medijskog tržišta. Neke države članice imaju dobro razvijene sisteme kako bi osigurale transparentnost vlasništva nad medijima. Na primer, u Nemačkoj postoje posebne obaveze otkrivanja vlasništva koje se odnose na sektor vesti, komercijalne emitere, mrežne medije i štampu. Političke stranke moraju otkriti svoje učešće u medijskim subjektima. U Francuskoj su medijske kompanije dužne da javnosti otkriju svoja tri najveća vlasnika i moraju da obaveste glavni medijski organ – Conseil supérieur de l’audiovisuel, onda kada vlasništvo ili kontrola dostignu prag od 10 ili više procenata.
U nekoliko država članica postoje prepreke za efikasno javno otkrivanje vlasništva. U Češkoj medijske kompanije nisu dužne da otkrivaju svoje vlasničke strukture, bilo kakve promene na njima ili bilo kakve informacije koje se odnose na krajnjeg stvarnog vlasnika kompanije. Na Kipru ne postoji transparentnost vlasništva u pogledu pisane i digitalne štampe. Nedostatak transparentnosti vlasništva nad medijima zabrinjava i Bugarsku.
Državno oglašavanje je svako oglašavanje koje vlade (nacionalne, regionalne, lokalne) i državne institucije i kompanije plaćaju medijima. Ono može biti važan izvor podrške medijima. Finansijska podrška države može biti presudna, posebno za neprofitne, društvene medije i druge manje komercijalne oblike novinarstva, posebno u vreme ekonomske krize, a transparentna pravila i pošteni kriterijumi smanjuju rizik od favorizovanja. Stoga je od posebne važnosti da se uspostave i efikasno primenjuju poštena i transparentna pravila o raspodeli državnih resursa i podrške. Odsustvo takvih pravila povećava rizik da se javni novac dodeljuje određenim medijima na pristrasan način.
U mnogim državama članicama ne postoji posebno zakonodavstvo koje bi osiguralo poštena i transparentna pravila o distribuciji državnog oglašavanja u medijima. U Mađarskoj, u nedostatku zakonodavstva i transparentnosti u distribuciji državnog oglašavanja, značajne količine državnog oglašavanja preusmerene su u provladina mesta i tako otvorile vrata Vladi da vrši indirektan politički uticaj na medije. Austrija dodeljuje relativno visok nivo državnog oglašavanja medijskim kompanijama i izražena je zabrinutost zbog potencijalnog političkog uticaja na takvu raspodelu, u odsustvu pravila o njenoj poštenoj distribuciji.
Ranjivosti i rizici za pluralizam medija povećavaju se kada je ugrožena politička nezavisnost medija, u odsustvu propisa protiv političkog mešanja ili kao rezultat pravila koja omogućavaju političkim akterima da poseduju medije. Na primer, u Bugarskoj se izveštava da je vlasništvo nad nekoliko medija usko povezano sa političkim akterima, čak i ako oni nisu zvanično u njihovom vlasništvu. Pored toga, veliki broj bugarskih novinara okarakterisao je političko mešanje u medije kao „uobičajeno“ i „široko rasprostranjeno“. Uspostavljanje medijskog konglomerata KESMA spajanjem više od 470 vladinih medija, bez nadzora medijskih vlasti kao i vlasti za zaštitu konkurencije, u Mađarskoj je viđeno kao pretnja pluralizmu medija. Na Malti, dve glavne političke stranke zastupljene u parlamentu poseduju, kontrolišu ili upravljaju više malteških medija i emitera.
Pravo na pristup informacijama predstavlja osnovni preduslov za demokratsku raspravu i nadzor javnih institucija, ali i za očuvanje vladavine prava. Ovo pravo je zagarantovano Ustavom ili podzakonskim aktima u svim državama članicama, međutim, Izveštaj o vladavini prava ukazuje na prepreke ili kašnjenja u pružanju informacija. Na primer, u Češkoj, Malti i Rumuniji zabeležene su poteškoće ili prepreke za dobijanje informacija.
U velikom broju država članica, novinari i drugi medijski akteri sve češće se suočavaju sa pretnjama i napadima (fizičkim i na mreži) u vezi sa svojim publikacijama i svojim radom, i to u različitim oblicima: strateška tužba protiv učešća javnosti (tužba namenjena cenzurisanju, zastrašivanju i ućutkivanju kritičara tako što će ih opterećivati troškovima pravne odbrane dok ne odustanu od kritike), pretnje fizičkoj sigurnosti i stvarni fizički napadi; uznemiravanje na mreži (posebno žena novinara); klevetničke kampanje, zastrašivanje i politički orijentisane pretnje. Takve pretnje, napadi i kampanje blaćenja prijavljuju se u jednom ili drugom obliku u nekoliko država članica. Posebni primeri mogu se naći u Bugarskoj, Hrvatskoj, Mađarskoj, Sloveniji i Španiji. Pretnje i napadi imaju zastrašujući efekat na novinare i povlače rizik od smanjenja javne rasprave o kontroverznim društvenim pitanjima.
Kao posledica toga, mnoge države članice su razvile dobre prakse i uspostavile strukture i mere koje nude podršku i zaštitu za novinare. U Belgiji je flamansko udruženje novinara uspostavilo posebnu telefonsku liniju za fizičku ili verbalnu agresiju na novinare. U Italiji je uspostavljen Koordinacioni centar koji se bavi postupcima protiv novinara. U Holandiji je zaključen protokol koji je usmeren na smanjenje pretnji, nasilja i agresije nad novinarima. Protokol je potpisan između javnog tužilaštva, policije, Društva glavnih urednika i Udruženja novinara. Švedska je uspostavila nacionalne kontakt tačke i dodelila dodatne ljudske i finansijske resurse za podršku novinarima i bolju istragu zločina iz mržnje.
Ostavi komentar