Zašto nam bog Zapada nije naklonjen?

Autor: Željko Injac, novinar

Nakon emitovanja serijala latinoameričke sapunice „Kasandra“ pre 22 godine u kojoj je glavna glumica uhapšena, građani Srbije su pisali Vladi Venecuele peticiju i pokrenuli proteste u par gradova za njeno oslobađanje. Oduševljene „Kasandrom“ u Srbiji je bilo veliko, čak je bilo i predloga da dođe u Srbiju i kandiduje se na predsedničkim izborima. Tragičan lik i nepravda koja je učinjena Kasandri, u serijalu naravno, je dodirnula srca gledalaca širom sveta ali je samo u Srbiji dovela do protesta i peticije.

Danas, nakon više od 20 godina, ovaj događaj naša kvazielita uzima kao primer naše narodne neprosvećenosti i nerazlikovanja fikcije ili umetnosti od realnosti. Uticaj serija i filmova je ogroman, a prosvećenost je ipak individualna stvar i zavisi prilično i od inteligencije. Nije moguće učiniti veći deo čovečanstva inteligentnijim ali je moguće, kroz kontinuiranu propagandu, učiniti zbunjenim. Primera radi kako masmediji i filmska propaganda zaglupljuju i zbunjuju njihove konzumente navešću rezonovanje mog „rođaka sa sela“ iz Austrije, koji je u Srbiju došao na nekih godinu dana nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije. Pored svih očiglednih materijalnih posledica razaranja u Srbiji i pustoši koje je NATO „milosrdna“ intervencija ostavila za sobom, a koje je imao priliku videti svojim očima,  rođak, za koga se ne može reći da je neinteligentan, je našao za shodno da nama „neprosvećenim“ Balkancima objašnjava kako su pingvini u svetu toliko ugroženi da im preti izumiranje. Očekivanja nas „Balkanaca“ nije bilo da rođak proliva suze nad našom sudbinom ali jeste da nam barem ne vređa inteligenciju. Na dobronamernu primedbu da smo mi prošle godine bombardovani, da je izginulo više hiljada ljudi, da je razorena infrastruktura, da nam je ekonomija uništena prethodnim dugogodišnjim sankcijama i da je bombardovanje doprinelo velikom zagađenju vode, vazduha i zemljišta, te da nama u ovom momentu ne može biti primarna briga za pingvine, rođak je imao samo kratak odgovor da smo mi „ljudi koji su to zaslužili“. Generalno je njegov stav bio da su svi ljudi na planeti zaslužili zlo koje im se dešava, sve u ključu savremene medijske propagande, po kojoj bi planeta bila „mirno mesto za odmor“ kada na njoj ne bi bilo „zlih“ ljudi. No, ipak nije propustio priliku da izrecituje par floskula koje je pokupio sa medija o tome kako je NATO intervencija ipak bila pravedna. Svi prisutni ovom događaju su bili zatečeni odgovorom i imali utisak kao da razgovaraju sa CNN-om ili da gledaju neki holivudski propagandni film u kome su Srbi zli momci koji nose u rancu atomsku bombu da bi digli Vašington u vazduh. Najtragičnije u ovoj priči što su te reči dolazile od čoveka koji je pripadnik istog tog naroda kome spočitava krivicu, ali mentalno pripadnik neke druge (zapadne) kulture.

Takvo viđenje Srba i Rusa, pa i drugih „bed gaj“ naroda holivudskim očima i očima globalističkih medija je nešto na šta smo se, nažalost, gotovo već navikli. Nisu u pitanju dupli standardi kako mi to na „istoku“ često smatramo, niti licemerje zapadnih medija i političara, već je koren ovog supermacijskog odnosa prema nama čisto religioznog karaktera i potiče iz protestantizma, tačnije njegovog radikalnog ogranka puritanizma.

Ovo kalvinističko-puritansko predodređenje Srba i Rusa za geonu je tako tipičan holivudski kliše da mnogi misle da mu je uzrok isključivo u geopolitičkim interesima Amerike, dok je zapravo kliše duboko religijski utemeljen.

Kalvinizam koji je suštinski formirao puritansko učenje, za razliku od pravoslavlja, veruje u predestinaciju, predodređenost  ljudi ili za večno blaženstvo ili večno prokletstvo. Po ovom učenju ljudi se već rađaju kao oni kojima je određen raj ili pakao unapred, bez obzira na njihovo ponašanje, dobra dela, pokajanje ili ubeđenje. Priča o slobodnoj volji je tek samo teološka šminka.  U svetu postoje blagosloveni i prokleti. Robovlasništvo u Americi je teološki opravdano jer je Hamovo potomstvo prokleto od rodonačelnika Noja. Bogati i uspešni su blagosloveni, upravo njihova uspešnost je dokaz božjeg blagoslova. Siromašni i neuspešni su prokleti. Svet se deli na luzere i uspešne. Pojmovi kao što su „bed gaj“ i „gud gaj“ iz američkih filmova su zapravo samo sekularizovani kalvinistički klišei.

Američki superheroji, od Supermena do Spajdermena, su „blagosloveni“ spasitelji, predodređeni da budu dobri i da spasavaju čovečanstvo. Kada se porede ovi superheroji sa antiherojima u holivudskim filmovima ne može se uočiti nikakva suštinska razlika u njihovom karakteru, u njihovoj ličnosti, i jedni i drugi su prosto obični grešni ljudi. Ne postoji nikakva mistična hrišćanska svetost superheroja. Oni su takođe skloni grehu, porocima, ali ono što ih izdvaja od drugih i čini herojima jeste njihova predodređenost da to budu. Oni su prosto predodređeni za superheroje i to je sasvim dovoljno da budu poštovani i obožavani, odnosno da budu spasitelji. Protivnik (Hari Ozborn) Spajdermena (Piter Parker) je niko drugi do njegov prijatelj. Čak bogat prijatelj, koji je nasledio korporaciju od oca ali ga prati prokletstvo. NJegov otac je bio ludak, a on je smrtno bolestan. Korporaciju ne kontroliše on, jer negativac po klišeu, iako bogat, mora biti luzer. Prosto bog mu nije naklonjen. Nema blagoslov. Zato je negativac. Nema tu njegove slobodne volje da bira da bude dobar ili loš. Ne. On je negativac  jer je tako predodređeno. Hari je jednostavno proklet, kao afroamerikanci za vreme ropstva, potomci Hama koga je prokleo Noje. Kao Srbi, Rusi i muslimani danas. NJima bog nije naklonjen. Nije uopšte bitna složenost ličnosti negativca, ili civilizacije Istoka, oni su negativci jer je svet crno-beo. Ako su beli Amerikanci blagosloveni jasno je da su crni Afrikanci prokleti, uostalom kao i svi ostali.

Još tipični primer sekularizovane kalvinističke predestinacije u holivudskoj produkciji je film GLASS (2019). Brus Vilis i Semjuel L. DŽekson glume dva antipoda. Jedan je heroj, drugi je antiheroj. Bukvalno ne postoji razlog zašto je uloga koju tumači Brus Vilis „gud gaj“ odnosno „blagosloveni“ lik, osim što je tako PREDODREĐENO. Brus glumi čoveka koji ne može biti bolestan, ne može biti povređen čak i ako doživi saobraćajnu nesreću vozom u kome svi ginu sem njega. S druge strane, Semjuel tumači ulogu prokletnika koji je od malena sklon povredama, naime, kosti mu se lome kao da su od stakla. Dakle, dete je od rođenja prokleto, bez ikakvog razloga. On ne postaje zla osoba po nekom svom izboru ili opredeljenju, ne, on je predviđen da bude zao. To što je bolestan od malena je upravo dokaz da je proklet, a ta bolest i to prokletstvo ga formiraju kao osobu. Na neki mističan i neobjašnjiv način ova dva glavna lika u filmu su povezana. Potrebni su jedan drugome. Još jedan puritanski kliše, prokletima su potrebni blagosloveni da ih spasu ili da ih eliminišu sa lica zemlje. Autor je možda i nesvesno u strip preneo biblijske motive ali nije omašio u puritanskom učenju. Film je urađen po stripu, no svejedno je odraz američke moderne kulture.

Ko je ikada pročitao bilo kakvu zapadno-hrišćansku sektašku, a pre svega američku brošuru o Antihristu mogao je da se „uveri“ da Antihrist uvek dolazi sa Istoka, nikada sa Zapada. Zapad je Novi Izailj, nova obećana zemlja. Tu se ostvaruje raj na zemlji, ameriken drim, „jer, gle, sve činim NOVO“. Američka ideja o sopstvenoj izabranosti, iliti izuzetnosti, zapravo je religijska puritanska ideja o izabranom blagoslovenom narodu – God bless America. Istok sav u zlu leži, ne samo Bliski muslimanski i Daleki kineski i ruski istok, već i Evropa. Evropa je Istok za Ameriku. Evropa je prognala puritance u Ameriku, tačnije Britanija, i zbog toga je i Evropa prokleta. Amerika zato ima misiju ne samo da spase od zla Aziju i Afriku već i Evropu. I mada je demokratija potekla iz Evrope, to nije američka demokratija, a samim tim ni blagoslovena.

„Očevi osnivači“  novog sveta su postavili nedvosmislene etičke principe na kojima počiva društvo „Novog Izrailja“. Ti principi su zasnovani na kalvinizmu i puritanskom protestantizmu. „Novi Izrael“ je novi izabrani narod, on je pozvan da spasi ceo svet kroz misionarski poduhvat. Ostatak sveta je proklet i osuđen na propast koji lako može da završi apokalipsom (kraj sveta) – jednom od omiljenih tema Holivuda. „Blagosloveni“ izabranici su pozvani da gospodare ne samo prirodnim resursima (ili kako to objašnjava Olbrajtova, da nije pravedno da samo Rusija crpi toliko prirodno bogatstvo iz Sibira)  već i ljudskim. To smo već videli u periodu robovlasništva (rob, Hamit, nije sposoban da se brine samo o sebi – još i danas se u Americi mogu čuti ovakvi stavovi, naročito kada se govori o lošem ekonomskom položaju afroamerikanca, kod konzervativnih južnjaka koji se nisu pomirili sa porazom u građanskom ratu). Prema Tomasu DŽefersonu Amerika „ima moralnu obavezu da fizički menja svet na bolje“, to je njena misija. To „na bolje“ je naravno u skladu s onim što puritanizam smatra boljim. Plutokratija, radna pobožnost i racionalizam su neke od glavnih osobina puritanizma. Protestantska etika, pre svega puritanska i kalvinistička, kako je to već utvrdio Maks Veber, stoji u uskoj vezi sa duhom modernog kapitalizma. „Ko ima, daće mu se, i preteći će mu; a ko nema, uzeće mu se i ono što ima“, su reči iz Jevanđelja koje se pre svega odnose na duhovno sticanje, koje su puritanci doslovno shvatili u materijalističkom smislu. Stoga radna etika puritanaca podrazumeva mukotrpan rad i sticanje kapitala kao božjeg blagoslova. Bogati kapitalisti su zapravo blagosloveni, oni su bogati jer je božji blagoslov nad njima.  Plutokratija – vladavina bogatih, oblik oligarhije tipičan za američku demokratiju u kojoj je nezamislivo učešće na izborima bez ogromnog kapitala. A ko ima ogroman kapital? Zna se – blagosloveni.

Za razliku od pravoslavne radne etike po kojoj je rad potreban da bi prehranio sebe i pomogao bližnjima ( „Ko neće da radi, ne mora ni da jede“ – apostol Pavle),  cilj kalvinističkog rada je profesionalni uspeh i profit. Sticanje materijalnog bogatstva u pravoslavlju nije greh ako se ima u vidu da je vlasnik svega na kraju ipak samo bog i ako to sticanje treba da posluži ne samo za sopstvene potrebe već i za pomoć bližnjima. Pa ipak sv. Jovan Lestvičnik navodi da svi srebroljupci počinju od ideje sticanja radi pomoći bližnjima, a završavaju sa prezirom siromašnih kao nedovoljno sposobnih i lenjih. Puritanci upravo smatraju da su siromašni nedovoljno sposobni i lenji jer su prokleti, tj nemaju blagoslov jer su i pre rođenja svog izabrani/određeni za propast.

U pravoslavlju je, istina, postojao spor između dva monaška pravca u Rusiji, tzv. Stjažatelja i Nestjažatelja, u prevodu na srpski sticatelja i nesticatelja. Spor je nastao u Ruskoj crkvi u 16. veku u društvu koje je uređeno feudalno, gde su postojali manastiri na čijim imanjima su radili poluslobodni kmetovi (koji su ipak imali daleko veće privilegije i slobode nego drugi kmetovi širom ruskog carstva, što ipak ne opravdava ovaj feudalni sistem). Nesticateljni monasi koji su molitvu stavljali iznad drugih monaških delatnosti su zamerali manastirima i monasima koji su držali kmetove na svojim imanjima jer su smatrali da je neprimereno da monasi eksploatišu seljake za svoje potrebe. Stjažatelji su se pravdali tako što su kao primarno postavili obrazovanje monaštva koje će voditi i utvrđivati crkvu kao instituciju bitnu za narod, a za koje ne bi imali vremena kada bi se bavili običnim svakodnevnim poslovima i brigom oko sticanja sredstava za izdržavanje manastira. Stjažatelji iako su površno gledano mogli postati nekakvi začetnici pravoslavnog kapitalizma, ipak to nisu nikad postali. Ova podela u pravoslavlju postoji i danas. Recimo, kult patrijarha Pavla koji je nastao još za vreme njegovog života je zapravo kult nestjažateljstva u pravoslavlju. Pavle je poštovan kao onaj koji ne stiče ništa, ne vozi „besna kola“, ali je zato harizmatičan i asketa. Patrijarh Irinej ima druge vrline, stjažateljske, ili kako se to danas moderno kaže – menadžerske. On završava gradnju hrama posvećenog Sv. Savi koji je izraz ljubavi pravoslavnih Srba prema svom svetitelju i utemeljitelju srpske crkve. HH vek definitivno nije bio naklonjen Srbima. Dva svetska rata i genocid koji su preživeli + materijalna razaranja, nisu za poređenje sa periodom vladavine cara Teodosija kada je na materijalnom vrhuncu jedne imperije, Rimske imperije sagrađena Aja Sofija u Carigradu. Prosto okolnosti u kojima Srbi podižu hram Svetom Savi nisu za poređenje sa okolnostima u kojima se nalazila vizantijska imperija u svojim prvim vekovima postojanja. Pa ipak u takvim okolnostima stjažatelj patrijarh Irinej završava hram Sv. Save. Ali i stjažateljstvo i nestjažateljstvo imaju isti cilj sticanje blagodati i carstvo nebesko. U pravoslavnom učenju nema predestinacije i to je ključna stvar za razumevanje odsustva kapitalističke ideje u pravoslavlju. Ne postoje „uspešni“ i „luzeri“. Spasenje je dinamičan proces, sa usponima, padovima i pokajanjem. A slobodna volja je realno prisutna i data je čoveku da sam odluči „kome će se privoleti carstvu“. Ista osoba može biti tokom života i luzer i uspešan i Savle i Pavle i pokajnik i grešnik jer realno nema predodređenosti.

Filmovi i serije imaju sličan efekat onome što se danas zove fejknjuz, protiv čega se navodno svi mediji bore. Fejknjuz se brzo širi društvenim mrežama čak i ako je u nekom momentu razobličen sadržaj takvih izmišljenih vesti, to ne sprečava korisnike društvenih mreža da ih i dalje šeruju i u iste veruju. Naša fejk elita uzima za primer ovu, na početku teksta pomenutu latinoameričku sapunicu kada želi da spočita sopstvenom narodu da je glup i neprosvećen ali ne uzima isto tako „fejknjuz“ serijal „Dosije H“ holivudske produkcije, koji je ostavio neizbrisive posledice ne samo u Srbiji nego širom sveta. Još uvek postoje ljudi koji iskreno veruju da je holivudski serijal „Dosije H“ rađen prema istinitim događajima. Sam serijal je odrađen tako da deluje faktografski, sa sve navođenim datumima, mestima i vremenom zbivanja.  „Dosije H“ je više nego Den Braun umnožio teoretičare zavere širom sveta, a ujedno kreirao i nove generacije vernika u male zelene. Ali „Dosije H“ za razliku od „Kasandre“ upravo gradi religijske klišee kojima su skloni i pripadnici naše malograđanske elite, bez obzira što promoviše teorije zavere. Kasandra, kao produkt latinoameričke kulture koja je pod snažnim uticajem rimokatoličanstva, izraz je jednog pijetizma i religijske patetike u kojoj je borba protiv nepravde večita tema, stoga je barem po formi slična onda i prihvatljiva istočnom pravoslavnom etosu kome pripadaju Srbi. Kasandra nije američki superheroj, ona je obična ranjiva žena. Običan čovek iz Srbije, kada vidi neku Kasandru ili LJovisnu, ili bilo koju drugu južnoameričku lepoticu kako se zlopati na pravdi boga, odmah poželi da joj pomogne, ako već ne može da je oženi. A kad vidi nekog američkog superheroja koji je PREDODREĐEN sa spasi svet u uskom kostimu kako se bije sa stotinama i hiljadama protivnika, pa makar on bio i Supermen koji leti po nebesima, uvek gleda da promeni kanal na „nešto pametnije“ sport ili politiku, sem ako to deca ne gledaju, jer je „sramota gledati takve budalaštine“.

Ipak, te „budalaštine“ su uticale na formiranje čitavih generacija u Srbiji i postale su deo globalne i naše kulture. Možda je našem pravoslavnom etosu kultura Holivuda strana i daleka ali koliko je realno omladini blizak pravoslavni hrišćanski etos? Odnosno, šta joj je bliže?

Naša lažna elita je već odavno na onom putu na kom bi naša omladina mogla završiti. Određena i raskorenjena u samopreziru i autošovinizmu.

Pravljenjem od kulture nekog svog naročitog elitističkog kulta za „posvećene“, naša malograđanska pseudoelita je upala u opasno versko-ideološko zastranjenje. Plodovi ovog zastranjenja su isključivost, fanatizam, dogmatizam i netrpeljivost, prema svemu što se ne uklapa u njenu kulturnu i ideološku matricu.

Na našu žalost i naša lažna elita je duboko zašla je u sferu verskog mračnjaštva i ideološkog sektaštva.

Neautentičnost i slabost ove „naše“ kulturbund elite se ogleda u nemogućnosti da izađe iz religioznih okvira i arhetipova prihvaćenih sa Zapada, iako sebe želi da predstavi kao liberalnu i „emancipovanu od religije“.  Kulturna i religijska matrica „naše“ elite upravo dolazi sa Zapada, ne samo iz Evrope, na koju se tako žučno poziva i koju obožava kao boga, nego eto baš i iz puritanske Amerike pa čak i puritanskih klišea holivudske propagande.

Klasična odlika puritanskih moralista je potreba za „prosvećivanjem“ drugih. Zapravo nametanje svog svetonazora kao jedinog ispravnog i spasonosnog.  Otuda kod te kvazielite potreba za misionarenjem modernosti i stalno oponiranje nacionalnoj tradiciji i pravoslavlju. Agresivni pokušaji nametanja svog dogmatizma, kroz „misionarski“ poduhvat preobraćenja nacije proizilaze iz uverenja u svoju odabranost i intelektualnu i kulturnu superiornost u odnosu na ostatak naroda. Oni su uvereni da će se to postići nametanjem zapadnih, pre svega evropskih i američkih  obrazaca ponašanja i kulturnih i religijskih matrica. No, kada njihov poduhvat propadne, kao što je Dostojevski dobro primetio još pre 200 godina, lažna elita se okreće kuknjavi, preziru i mržnji sopstvenog naroda kao tvrdoglavog i zaostalog kome nema spasa. A ako mu nema spasa, onda ostaje samo jedno, treba ga eliminisati ili zameniti nekim drugim, boljim, uspešnijim narodom. Svi puritanski sekularizovani klišei koji nam dolaze ne samo preko holivudskih filmova ali najčešće upravo tako, su se primili u našoj lažnoj eliti. Zato ona očima puritanaca gleda na sopstveni narod i u njemu vidi samo proklete luzere od kojih je i bog (tj Evropa – Zapad) digao ruke. Pošto je misija propala, sad ostaje samo puritanski ekspanzionizam, kako smatra „elita“ kroz revoluciju. Puritanski ekspanzionizam ima svoje opravdanje u preobražaju „prokletnika“ milom ili silom, ili kako se to danas kaže većom demokratizacijom društva. Na kraju ostaje nada, ne da ćemo istrajati samo zahvaljujući svom pravoslavnom etosu i srpskom inatu, već  da smo se kao narod dovoljno opametili te nam više nisu potrebne razne revolucije, reformacije, misionari i njihove demokratizacije jer uspešnost „preobražaja prokletnika“ zavisi i od naše slobodne volje za prihvatanje ili neprihvatanje nametnute uloge.