Carinski rat 1906-1911. godine

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Ratovi su obeležili istoriju čovečanstva, pa samim tim i srpskog naroda. Oružani sukobi, kao po pravilu, uvek su privlačili posebnu pažnju ljudi dok su ostali, naročito oni ekonomski, ostajali u njihovoj senci, mahom prepušteni analizi uskostručne javnosti. Naravno da takav odnos nije odraz istorijskog značaja pomenutih događaja, jer su posledice ekonomskih obračuna neretko prevazilazile oružane sukobe. Upravo takvu sudbinu je doživeo i Carinski rat ili Svinjski rat kako se, čak i danas zbog glavnog izvoznog artikla srpske poljoprivrede tog vremena taj sukob imenuje u inostranoj istoriografiji. Carinski rat je vođen od 1906. do 1911. godine između Austrougarske monarhije i Kraljevine Srbije. Suštinski, on je došao kao rezultat nagomilanih višedecenijskih protivrečnosti i neslaganja koje su kulminirale u tom periodu, a za posledicu su imale usvajanje mišljenja jednog dela, naročito militarističke elite u Beču, da je uništenje Srbije neminovnost i preduslov opstanka Dvojne monarhije.

Pravilnom razumevanju okolnosti koje su dovele do izbijanja Carinskog rata prethodi analiza istorijata habzburško-srpskih odnosa ne samo u XX već i XIX veku, a možda i ranije. Kako su ti odnosi bili i više nego sadržajni, politički, vojni, ekonomski i kulturni, neophodno ih je izložiti u kratkim crtama. Srpski narod je od sloma svoje srednjovekovne države sa nadom gledao prvo u Budim, a zatim u Beč, očekujući dolazak hrišćanske vojske, dovoljno snažne da porazi Osmanlije i omogući obnovu srpske države. Upravo zbog toga, u svakoj prilici kada god bi Habzburška monarhija inicirala akcije protiv Otomanske imperije, Srbi su stajali na stranu hrišćana, verujući da je došao dan konačnog oslobođenje. Međutim, te srpske nade su kao po pravilu uvek bile izneverene. Austrijanci i Turci bi sklopili mir, a Srbi bi bili prepušteni na milost i nemilost neprijatelju. Možda se sve to najbolje ogleda u rečima kneza Alekse Nenadovića koji je nakon sklapanja Svištovskog mira iz 1791. godine, što je uzrokovalo povlačenja austrijske vojske iz Srbije i propasti Kočine krajine, zakleo svoje sunarodnike „..da nikad više ko je Srbin Nemcu ne veruju“. Tokom Srpske revolucije Austrijska monarhija bila je mesto nabavke oružja i municije za srpske ustanike, ali zbog sukoba sa Napoleonom ona nije mogla preuzeti odlučujuću ulogu u rešavanju nanovo otvorenog srpskog pitanja. Nakon stvaranja autonomne srpske kneževine bečki dvor je pokušavao da ostvari dominaciju nad svojim južnim susedom. Imajući opasnog takmaca u Ruskoj carevini, Austrijanci su se oslanjali pre svega na ekonomski uticaj, pošto je gro srpskog izvoza išao u Austriju, ali i na Srbe iz Habzburške monarhije. Naime, usled nedostatka obrazovanog kadra u Srbiji, Srbi iz Austrije su prelazili u otadžbinu i vremenom postajali ugledni činovnici, obavljajući ponekad i najviše državne dužnosti. Upravo ti Srbi, prečani, su u kneževinu Srbiju donosili evropski duh i uticaj Habzburškog carstva. Neki od njih su zasigurno bili saradnici austrijskih obaveštajno-bezbednosnih struktura, ali bez obzira na to, mahom svi su oni duboko verovali da je budućnost Srbije svetla i izvesna jedino u partnerstvu sa njenim severnim susedom. Međutim, uprkos svemu, ovaj uticaj Habzburške monarhije u Srbiji, uglavnom su nadmašivale verske, kulturne, i političke veze Srba i Rusa, sve do Velike istočne krize 1876‒1878. godine.

Tokom Velike istočne krize Rusija je, vodeći se sopstvenim interesima, odlučila da podrži stvaranje Velike Bugarske pod svojim protektoratom, a na uštrb srpskih nacionalnih interesa. Odgovor srpskog kneza na novonastalu situaciju je predstavljao iznuđeno rešenje, potpunu preorjentaciju srpske spoljne politike ka Austrougarskoj monarhiji. Pošto je Habzburška monarhija ionako bila zainteresovana za političku prevlast u Srbiji, dogovor o partnerstvu je postao i više nego izvestan. Zvanični Beč je pristao da brani srpske stavove na Kongresu, a za uzvrat je tražio da se između dve strane potpiše Trgovinski ugovor i Železnička konvencija. Opravdano se plašeći da će u protivnom ostati izolovana, Srbija je pristala na taj predlog. Prema rečima srpskog zastupnika na Berlinskom kongresu, Jovana Ristića, austrougarska diplomatija je ispunila obećanje i savesno zastupala srpske interese. Odlukama Kongresa Srbije je stekla međunarodno priznanje, a zalaganjem Austrougarske uspela da politički odbrani teritorijalne dobitke zadobijene ratom protiv Otomanske imperije. Neposredno nakon završetka tog velikog političkog samita postavilo se pitanje realizacije dogovora o sklapanju Trgovinskog ugovora i Železničke konvencije između Srbije i Austrougarske. Već u startu javili su se problemi oko trgovinskog sporazuma. Predsednik srpske vlade Jovan Ristić je insistirao na reciprocitetu u ekonomskoj saradnji između dva suseda. Tačnije, insistirao je da ukoliko Austrougarska dobije status najpovlašćenije nacije u Srbiji, to isto mora dobiti i Srbija u Austrougarskoj. Međutim, austrougarska strana je, držeći se svog nespornog statusa velike sile, to kategorički odbijala. Odnosi između dve države, samim tim, došli su na ivicu carinskog rata. Novonastalu krizu u bilateralnim odnosima Srbije i Austrougarske na kraju je razrešio srpski knez. Naime, Milan Obrenović je trgovinski ugovor posmatrao u kontekstu šire slike budućeg strateškog partnerstva između dve države. Nikako nije želeo da njegova zemlja ostane bez ijednog saveznika u međunarodnoj političkoj areni. Strah od aveti Velike Bugarske, koja bi ukoliko se ipak uspostavi zatvorila svaku mogućnost dalje ekspanzije Srbije prema jugu, terala ga je na savezništvo sa Austrougarskom. Milan je smatrao da samo Habzburška monarhija sa Nemačkom u zaleđini ima dovoljno snage da taj ruski geopolitički projekat osujeti. Srpski knez je zato oborio vladu beskompromisnog vođe srpskih liberala Jovana Ristića i mandat dao lideru naprednjaka Milanu Piroćancu. Kabinet novog srpskog premijera činili su mladi i sposobni ljudi. U svojim stavovima prema severnom susedu oni su bili znatno bliži knezu, nego što je to bio Ristić. Ministar Čedomilj Mijatović je preuzeo pregovore oko Trgovinskog ugovora i već krajem aprila 1881. godine dogovor je postignut. Srbija je popustila. Nije dobila ravnopravan status sa Austrougarskom, ali sporazum svakako nije bio štetan po srpske ekonomske interese. Ekonomski dogovor je iste godine nadograđen Tajnom konvencijom o političkom savezništvu Austrougarske i Srbije.

Treba naglasiti da su obe strana imale određene benefite proistekle iz Tajne konvencije, ali nijedna strana nije ostvarila svoj primarni cilj, zarad koga se i odlučila na sklapanje tog ugovora. Srbija se uz podršku Austrougarske uzdigla u rang kraljevine, što je nesumnjivo značajan uspeh. Isto tako, nakon poraza u Srpsko-bugarskom ratu iz 1885. na intervenciju Austrougarske zaustavljena je dalja bugarska ofanziva, tako da Srbija nije trpela veće vojničke ili materijalne posledice. Ipak, primarni cilj srpske politike bio je ekspanzija prema vardarskoj dolini, što Tajna konvencija nije omogućila. Kralj Milan Obrenović je sa druge strane dosledno sprovodio politiku prijateljstva sa Austrougarskom. Suzbijao je svako antiaustrijsko delovanje i beskompromisno potiskivao svaki ruski uticaj u Srbiji. Išao je čak toliko daleko da je smenjivao episkope srpske crkve koji su bili proruski orjentisani. Strah Austrougarske da će eventualno Srbija od strane Rusije biti upotrebljena kao baza za antiaustrijsko delovanje time je potpuno neutralisan. Samim tim, Milan je stekao veliko poverenje zvaničnih političkih činilaca u Beču. Međutim, primarni cilj austrougarske diplomatije bio je da Tajnom konvencijom toliko veže Srbiju za sebe, da se čak i svest srpskog naroda izmeni. Tačnije, da Srbi počnu verovati kako je opstanak njihove države bez podrške Austrougarske nemoguć. Jedino tako bi Austrougarska imala trajno zagarantovano uporište u Srbiji, nezavisno od promene vladara na prestolu ili partija u vladi. Tajna konvencija, po samom priznanju Austrijanaca, ipak, to nije uspela da im obezbedi. Milan jeste dosledno sprovodio austrofilsku politiku, ali svest srpskog naroda nije uspeo da izmeni. Srbi su ogromnom većinom ostali proruski orjentisani, a austrougarski uticaj u Srbiji zavisio je isključivo od njihovog prijateljstva sa kraljem Milanom, odnosno nije postao trajna kategorija, niti nezavisan od toga ko sedi na srpskom prestolu.

Abdikacijom kralja Milana 1889. godine, uticaj Rusije u Srbiji postajao je sve jači, što se posebno očitavalo početkom XX veka. Svesna da Srbiju nije uspela trajno politički i kulturno vezati za sebe, Austrougarska se grčevito držala svog dominantnog ekonomskog uticaja. Činjenica da je 86% srpskog izvoza bilo plasirano na tržište Dvojne monarhije predstavljalo je jak, ali i poslednji adut habzburške diplomatije u pokušaju da potčini Srbiju. Srpska javnost bila je toga i te kako svesna, međutim strah je još uvek nadjačavao želju da se severnom susedu pruži odlučan ekonomski otpor. Srpskom politikom su tada dominirali radikali i samostalci. Pašićevi radikali, svesni da Austrougarska neće podržati srpske planove o ekspanziji prema Južnoj i Staroj Srbiji, pokazali su više entuzijazma u pokušaju da se austrougarski kapital u Srbiji potisne. Naravno, svesni da bi time i uticaj zvaničnog Beča u srpskoj kraljevini oslabio. Možda se to najbolje očitovalo prilikom uzimanja zajma zarad nabavke vojne opreme za srpske oružane snage. Pošto je slično kao i danas vojna oprema bila izuzetno skupa, a trgovina istom unosan posao, postojalo je veliko interesovanje moćnih evropskih sila za učešće u tom poslu. Naime, svaka država koja bi odobrila zajam nekoj drugoj, obično manjoj zemlji, insistirala bi da se za taj novac nabavke izvrše od njenih kompanija. Velike sile su tako jačale sopstvenu industriju, a istovremeno su kreditima korisnike zajma ekonomski ali i politički vezivali za sebe. Radikali su težili da uzimanjem kredita i nabavkom vojne opreme iz Francuske ojačaju prisustvo ove velike sile u Srbiji. Dualna monarhija se ovom planu srpske vlade odlučno usprotivila, insistirajući da se prvo izvrše uporedne probe topova. Tek onda, na osnovu procenjenog kvaliteta oružja, Srbija bi, po njihovom mišljenju, trebala da se odluči gde će izvršiti nabavku. Austrougari su tako kupovali vreme, istovremeno otežavajući uvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda u svoju zemlju, čime su vršili dodatni pritisak na srpsku vladu. Pašić je uprkos tome odlučio da svoj naum sprovede u delo. Meseca maja 1905. godine vođa radikala sklopio je dogovor o zajmu i nabavci topova od Francuske u vrednosti od 110.000.000 franaka. Tek kada uzmemo u obzir da je 1904. godine celokupan godišnji budžet Srbije iznosio 89.200.000 franaka, postaje nam jasno o koliko vrednoj narudžbini se radi. Međutim, kako je taj ugovor bio ekonomski nepovoljan po Srbiju, kako u opoziciji tako i u vojnim krugovima, pojavile su se sumnje u koruptivne namere radikalske vlade. Samostalci su insistirali da treba izabrati najisplativiju ponudu i da politika ne sme biti opravdanje za pravljenje ekonomski štetnih dogovora. Pod pritiskom javnosti i zahvaljujući gubitku većine u parlamentu, radikali su sišli sa vlasti i ustupili mesto tankoj samostalskoj većini, koja je odbacila sklopljeni ugovor sa Francuzima.

Nova vlada je u novembru 1905. zaključila ugovor o nabavci ratne opreme u vrednosti od 70.000.000 franaka sa Austrougarskom, čija ponuda je svakako bila najpovoljnija. Međutim, to nije značilo stavljanje tačke na ovo pitanje. Ekonomski odnosi između Srbije i Austrougarske postajali su sve zategnutiji. Uzrok za to možemo pronaći u tome što je stari ekonomski sporazum između dva suseda bio na isteku, a tek su sledovali pregovori o potpisivanje novog ugovora. Pošto je Nemačka podigla carine na uvoz poljoprivrednih proizvoda iz Austrougarske, mađarski poljoprivrednici su insistirali da im se nadoknade gubici ograničavanjem srpskog uvoza u njihovu zemlju. Zato je austrougarska strana u pregovorima sa srpskom insistirala na podizanju carinskih tarifa za uvoz srpskih poljoprivrednih proizvoda. Pošto je to predstavljalo praktično celokupan srpski izvoz u Dunavsku monarhiju, za srpsku stranu to je predstavljalo neprihvatljivu soluciju. Nasuprot tom predlogu, a vodeći se svojim ekonomskim interesima, Srbija je insistirala da se podignu carine na austrougarsku industrijsku robu kako bi se omogućilo jačanje ove nerazvijene grane srpske privrede. Austrougarima je to takođe bilo neprihvatljivo, jer je industrijska roba predstavljala dominantan deo njihovog izvoza u srpsku kraljevinu. U takvim okolnostima bilo je teško naći kompromis, pogotovo kada se uzme u obzir snažan i konstantan pritisak mađarskih poljoprivrednika na sopstvenu vladu. Upravo se tu, bez obzira na političke razloge, nalazio pravi uzrok izbijanja Carinskog rata između Austrougarske i Srbije. Vladi u Beču je trebao povod da taj sukob sa Srbijom započne, ne bi li na taj način izašla u susret interesima svojih poljoprivrednih proizvođača. Međutim, Austrougari su bili i te kako svesni da ukoliko Srbija preživi taj pritisak oni ostaju bez najvrednijeg aduta u njenom kontrolisanju, a to je ekonomska zavisnost srpskog izvoza od njihovog tržišta. Ipak, nepomirljiv stav mađarskih poljoprivrednika, uz činjenica da je 86% srpskog izvoza bilo usmereno ka njihovoj zemlji, uveravao ih je da je sukob neizbežan, ali i da će na kraju oni iz celokupne situacije izaći kao pobednici. Povod za uvođenje blokade na srpsku robu Austrougarska je pronašla u sporazumu o carinskoj uniji između Srbije i Bugarske. Naime, bečka vlada je smatrala da taj ugovor ugrožava njihov status najpovlašćenije nacije na srpskom tržištu, stečen sporazumom još iz osamdesetih godina XX veka. Austrougarska je zato insistirala na poništavanju tog sporazuma, a poruke srpske vlade da će taj ugovor u potpunosti uskladiti sa budućim ekonomskim sporazumom sa Austrougarskom bile su im nedovoljne. Austrougarska je otišla čak i korak dalje, otvoreno tražeći da se srpska strana pismeno obaveže da će prihvatiti sve njihove zahteve prilikom sklapanja novog ekonomskog dogovora. Naravno da je za srpsku stranu takav predlog bio neprihvatljiv. Zato je Srbija na ekonomsku blokadu severnog suseda odgovoreno istom merom, uz odbacivanje 70.000.000 franaka vrednog ugovora o nabavci ratnog materijala iz Austrougarske. Januara 1906. godine, na taj način, započeo je Carinski rat između Srbije i Austrougarske.

Javnost Srbije doživela je agresivne mere svog suseda neprijateljskim, tako da je pružila punu podršku sopstvenoj vladi u nametnutom ratu. Naročito su malobrojni srpski industrijalci i uvoznici sa oduševljenjem dočekali kontramere Srbije, verujući da će se time ukloniti nelojalna konkurencija iz Austrougarske, a njima omogućiti neometan razvoj. Srpska vlada je morala brzo reagovati kako bi obezbedila pristup srpske robe drugim tržištima. Rusija i Francuska, prijateljski nastrojene prema Srbiji, same su bile poljoprivredno orjentisane, tako da srpska roba tu nije mogla imati značajniju prođu. Zemlje regiona, poput Bugarske, imale su gotovo identičnu privrednu strukturu kao i Srbija, tako da se ni tu nisu mogli plasirati srpski poljoprivredni proizvodi. Srbija se zato morala osloniti na Nemačku, Belgiju Italiju, Veliku Britaniju, Švajcarsku i skandinavske države, čija tržišta su bila zainteresovana za srpske proizvode. Užurbano se radilo na sklapanju ekonomskih ugovora upravo sa ovim državama. Otvoren je niz trgovinskih predstavništva i počasnih konzulata od Aleksandrije do Londona i Amsterdama, a vršeno je i reklamiranje srpske robe u inostranstvu. Pošto je Srbija imala više od sedam stotina registrovanih trgovaca, moralo je doći do njihovog udruživanja kako bi se prevazišli izazovi skupljeg transporta robe. Država je u tu svrhu obezbedila povoljne kredite, a oko banaka i različitih fondova formirali su se konzorcijumi trgovaca izvoznika. Vlada je vršila strogu inspekciju domaćih proizvoda kako bi ispunila najviše standarde u očajničkoj borbi za osvajanje novih tržišta. Osigurane su transportno-komunikacijske železničke i pomorske linije. Snižene su saobraćajne tarife, obezbeđen skladišni prostor i lučki pretovar. Glavni pravci transporta srpske robe išli su železnicom do luke Solun pa dalje u Severnu Afriku i Zapadnu Evropu, ili Dunavom ka Nemačkoj. Najveći izazov je predstavljao prevoz žive stoke, glavnog artikla srpske poljoprivrede. Žitarice, pekmez i suvo voće su podnosili vremenski dug transport, ali stoka ne. Zato se krenulo u otvaranje klanica kako bi se izvozile mesne prerađevine. Već te 1906. godine preduzete mere su dale rezultate. Iako se srpski izvoz u Austrougarsku prepolovio, u ukupnom zbiru

on je čak i povećan. Suštinski, srpska roba je našla put i prostor na novim tržištima, čime je Austrougarska blokada već prve godine razbijena. Naredne 1907. plasman robe preko Save i Dunava je doživeo dramatičan pad na ispod 20% u odnosu na 1905. godinu, ali je ponovo u ukupnom zbiru srpski izvoz, kao i proizvodnja, nastavio da raste.

Važno je naglasiti da je skoro sve vreme ovog sukoba između dve strane održavana diplomatska komunikacija uz činjenje obostranih napora da se Carinski rat zaustavi. Još u martu 1906. godine Srbija je otkazala sporazum o carinskoj uniji sa Bugarskom kako bi otvorila vrata dogovoru sa severnim susedom. Austrougarska je na to odgovorila privremenom obustavom blokade srpske robe, što je dalo više vremena Srbiji kako bi se pripremila za nastavak sukoba. Austrougarska strana je, za to vreme privremenog otopljavanja odnosa, insistirala da se otkazani sporazum o nabavci oružja ponovo aktuelizuje. Isto tako, tražili su da u svakoj budućoj nabavci i to ne samo oružja, već i druge robe, u slučaju jednakih ponuda austrougarske kompanije imaju prvenstvo dobijanja posla. Srpska strana je takav predlog kategorički odbacila, a što se tiče vojne nabavke predložila je da sa Austrougarskom zaključi novi ugovor o nabavci samo dela opreme, dok bi ostatak Srbija nabavila u Francuskoj. Bečki dvor je smatrao da to ne zadovoljava njihove interese, tako da je u drugoj polovini 1906. godine blokada srpske robe obnovljena. Srbija je na to odgovorila ne samo istom merom, već otkazivanjem svih dotadašnjih pa čak i neekonomskih ugovora sa svojim severnim susedom. Pošto više nije imala razloga da vodi računa o stavovima Austrougarske, Srbija je konačno rešila i topovsko pitanje. Sklopljen je ugovor sa Francuskom o kreditiranju nabavke vojne opreme iz njene fabrike Šnajder, a manjim delom iz nemačkog Krupa. Pošto je i 1907. godine Srbija preživela austrougarsku blokadu i uvećala svoj izvoz, postalo je i više nego jasno da će iz Carinskog rata neminovno izaći kao pobednik. Dalje sukobljavanje je, samim tim, postalo za obe strane izlišno. Pregovori oko novog ekonomskog sporazuma između Srbije i Austrougarske su nastavljeni, tako da je krajem 1907. godine dogovor postao izvestan. Austrougarska je dozvolila, doduše ograničen, uvoz srpske žive stoke od 60.000 volova i 120.000 svinja, a Srbija je relativno visokom carinskom stopom limitirala uvoz austrougarske industrijske robe.

Verovatno bi Carinski rat tada bio i okončan, da u odnosu između dva suseda nije došlo do nove krize. Aneksija Bosne i Hercegovine od strane Austrougarske uzrokovala je odbacivanje ovog sporazuma i nastavak Carinskog rata u atmosferi kada je i oružani sukob delovao izvesno. Konačno razrešenje Aneksiona kriza je doživela marta 1909. godine i to kapitulacijom Srbije. Voljom velikih sila zvanični Beograd je prinuđena na davanje izjave kojom se miri sa činom aneksije. Rusija i Srbija su tada doživele veliko poniženje i tu, između ostalog, treba tražiti uzroke izbijanja Velikog rata 1914. godine. Pobeda Austrougarske u Aneksionoj krizi predstavljala je tek minimalnu satisfakciju za poraz u Carinskom ratu. Proces ekonomskog osamostaljivanja Srbije postao je neminovan, a politički krugovi u Beču na to više nisu mogli uticati. Pošto više nije bilo političkih smetnji, uslovi za sklapanje novog trgovinskog ugovora između dva suseda su ostvareni. Konačno 1910. postignut je sporazum koji je stupio na snagu naredne 1911. godine i kojim je Carinski rat okončan. Srbiji je još više smanjena kvota za izvoz žive stoke u Austrougarsku, na 35.000 volova i 60.000 svinja, dok je austrougarska industrija izgubila dominantan položaj na srpskom tržištu. Epilog ovog sukoba predstavljao je potpuni trijumf srpske ekonomije, koja se u potpunosti emancipovala od zavisnog položaja u odnosu na Austrougarsko tržište. Štaviše, srpska ekonomija je sve vreme napredovala, o čemu svedoči i konstantan rast, proizvodnje, izvoza, ali i budžetskih prihoda. Jedan od najvećih dobitaka srpske privrede ogledao se u razvoju industrije.

Vrednost industrijske proizvodnje, u periodu od 1904. do 1910. godine, porasla je više od osam puta, dok se broj radnika u toj privrednoj grani skoro učetvorostručio. Strani kapital, naročito francuski, sve više je potiskivao austrougarski.

Francuzi i Britanci su počeli da ulažu u srpske rudnike, dajući neophodni impuls razvoju rudarstva pa samim tim i industrije u Srbiji. Svakako, ni politički aspekt ovog sukoba se nikako ne sme zanemariti. Srbija se posle više decenija osamostalila od austrougarskog uticaja koji se u najvećoj meri bazirao na ekonomskom pritisku. Možda se to najbolje očitovalo u odluci Srbije da 1909. godine uzme veliki zajam za novu vojnu nabavku, ali i gradnju železnice prema južnom Jadranu. Austrougarska se otvoreno protivila gradnji te železnice pokušavajući da Srbiju usmeri na prugu prema Bosni i lukama na njihovoj Jadranskoj obali. Naravno, time su ponovo pokušavali da vežu Srbiju za sebe, što je za vlast u Beogradu bilo neprihvatljivo. Srpska vlada je izvršila nabavku oružja ponovo u Francuskoj, a za izgradnju pruge, od Dunava, dolinom Timoka, ka Južnoj Moravi, Sitnici pa preko severne Albanije ka luci Meduva, napravljen je konzorcijum. Francuska je, prema dogovoru, trebalo da ima najveći udeo u tom konzorcijumu i da samim tim finansira 45% projekta izgradnje pruge i pristaništa. Ukupno učešće Italije u pomenutom projektu iznosilo je 35%, Rusije 15%, a Srbije 5%. Zahvaljujući Carinskom ratu i gubljenju uticaja nad Srbijom, Austrougarska je mogla samo da posmatra sklapanje ovog dogovora vrednog 150.000.000 franaka, za razliku od nekog drugog vremena gde bi bez njenog pristanka tako nešto bilo neizvodljivo. Treba posebno istaći ulogu srpskog seljaka u ovom sukobu. Nesumnjivo, on je podneo najveći teret Carinskog rata. Državni porezi su tokom sukoba rasli, a cena njihovih proizvoda radi proboja na nova tržišta je padala. Ipak, oni koji su činili preko 90% ukupnog stanovništva Srbije uspeli su da izdrže taj pritisak, najviše zbog toga što su skoro sve svoje svakodnevne potrebe podmirivali sopstvenom proizvodnjom. Tek su neke namirnice kupovali, poput soli i šećera, a to im nije predstavljalo nenadoknadiv trošak. Zato možemo zaključiti da je Carinski rat predstavljao borbu za ekonomsku nezavisnost Srbije. Svaki sloj društva tokom tog rata dao je svoj doprinos, a seljaštvo najveći. Pobeda je ostvarena, zahvaljujući angažovanju celokupnog srpskog društva, dok je vlada uspešno koordinisala unutrašnju i spoljnu trgovinu, dajući tako blagovremeni finansijski i politički impuls srpskoj privredi.

IZVORI I LITERATURA

Dimitrije Đorđević, Carinski rat Austro-Ugarske i Srbije: 1906–1911, Beograd: Istorijski institut, 1962.

Istorija srpskog naroda. Knj. 6, Od Berlinskog kongresa do ujedinjenja: 1878–1918. Tom 1, Beograd: Srpska književna zadruga, 1994.

Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, knjiga 2, Beograd, 1934.