DRAGIŠA VASIĆ

Pisac, publicista, političar

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Otac Vićentije bio je trgovac, majka Hristina cincarskog porekla. Osnovnu školu i nižu gimnaziju učio je u rodnom mestu, sem II razreda koji je završio u Čačku. Više razrede gimnazije sa maturom i pravni fakultet završio je u Beogradu. Neko vreme radio je kao advokatski pripravnik, a zatim u Francuskoj proveo godinu dana učeći jezik i stičući nova znanja. Po povratku u zemlju oženio se ćerkom političara Stojana Ribarca i otvorio advokatsku kancelariju. Kao rezervni oficir učestvovao je u sva tri rata od 1912. do 1918, u Kolubarskoj bici, u odbrani Beograda (1915), izdržao sve strahote povlačenja kroz Albaniju. Na Solunskom frontu počeo je da piše polemičku raspravu povodom uopštene i po Srbe uvredljive tvrdnje francuskog sociopsihologa Gistava le Bona (u knjizi „Psihologija gomile“) da se o narode Balkana „civilizacija samo očešala”, nimalo ne izmenivši njihove nasledne karaktere, koje predodređuju „religijska verovanja i rasne mržnje” (iz ovog spisa nastala je obimna knjiga, koju je objavio odmah posle rata pod naslovom Karakter i mentalitet jednog pokolenja). Bio je takođe razočaran nesavesnošću pojedinih starešina, svađom političara, režiranim Solunskim procesom. Iz rata je izišao opustošene duše, sa činom rezervnog kapetana I klase, dva ožiljka od rana iz borbi, a žena mu je umrla 1917, ostavivši za sobom njihovu četvorogodišnju kćer.

Da bi iskazao nezadovoljstvo stanjem u novostvorenoj jugoslovenskoj državi, privremeno zapostavlja advokaturu i posvećuje se publicistici. U dnevnom listu „Progres“, kao jedan od urednika, piše uvodnike i komentare u kojima se žučno okomljuje na nepravde, korupciju, protekcionaštvo, profiterstvo, potpuno zanemarivanje ideala za koje su u minulim ratovima pale nebrojene žrtve – ne štedeći pritom ni najviše nosioce vlasti. Zbog ovoga 1920. biva upućen na dvomesečnu vojnu vežbu na albanskoj granici, odnosno na ugušivanje šiptarske pobune. Tada, da bi se osvetio svojim progoniteljima, piše duži dokumentarnofeljtonski spis „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru“ i objavljuje ga najpre u nastavcima u listu „Republika“ a zatim i u zasebnoj knjizi. Početkom 1921. učlanjuje se u Republikansku stranku, ulazi u njen Glavni odbor i istupa kao vatreni govornik na njenim javnim skupovima. Pošto je u međuvremenu „Progres” zabranjen, nastavio je antirežimski novinarski angažman kao saradnik „Republike“. Već obeležen kao radikalni opozicionar, čak i blizak političkoj levici, u januaru 1922. prihvata se uloge branioca komuniste Spasoja Stejića, optuženog u Vidovdanskom procesu za pokušaj atentanta na kralja Aleksandra. Ipak, uz sva ova angažovanja, stiže i da se intenzivno bavi književnim radom. Upravo u ovom periodu nastaju njegova najznačajnija dela: roman „Crvene magle“ i zbirke pripovedaka „Utuljena kandila“ i „Vitlo i druge priče“. Prelom u njegovom životu nastaje posle ponovne ženidbe 1924. sa Natašom Aleksandrovnom, Ruskinjom iz plemićke porodice dobegle u Jugoslaviju posle boljševičke revolucije. Otada se više posvećuje svom osnovnom pozivu – advokaturi, a splašnjava njegovo buntovništvo, takođe i književni rad, a oživljava interesovanje za rusku istoriju i kulturu. Želju da otputuje u Rusiju i lično se uveri šta se u njoj promenilo posle revolucionarnog prevrata ostvario je u jesen 1927, kada puna dva meseca provodi uglavnom u Moskvi, a odmah po povratku objavljuje u listu „Vreme“ putopisne reportaže „Utisci iz Rusije“, koje potom objedinjuje u zasebnoj knjizi. Kasnije je, na osnovu građe skupljene na ovom putovanju, objavio i seriju članaka o ruskim temama.

Pod uticajem događaja koji su prethodili zavođenju šestojanuarske diktature, njegova politička orijentacija radikalno se menja odbacivši zauvek svoje nekadašnje levičarske naklonosti, potpuno se okreće srpskim tradicijama i postaje tvrdokorni nacionalista. U isto vreme priklanja se i građanskim konvencijama i drži do svog društvenog prestiža. NJegova advokatska kancelarija je među najuspešnijim u Beogradu, ugledni je član Pen-kluba, od 1933. dopisni član Srpske kraljevske akademije i član masonske lože, što mu sve omogućava da ostvari veze u visokom društvu, koje dosežu i do krugova bliskih dvoru. Kao malo kom drugom srpskom književniku ovog vremena, jedna priča („Resimić dobošar“) prevedena mu je na češki i objavljena u Pragu 1936. Posebnu pažnju šire javnosti izazivao je gorljivim angažovanjem oko osnivanja Srpskog kulturnog kluba februara 1937, u kojem je uz predsednika Slobodana Jovanovića postao jedan od potpredsednika, a dve godine kasnije i urednik glasila kluba nedeljnika „Srpski glas“. U njemu je pisao programske članke s pozivom na okupljanje Srpstva, što je trebalo da rezultira stvaranjem Srpskih zemalja u okviru Jugoslavije (kao pandan tada stvorenoj Banovini Hrvatskoj). Zbog ovakvih stavova zabranjivano je više brojeva „Srpskog glasa“, a već posle sedam meseci njegovo izlaženje trajno je zabranjeno. Posle okupacije u aprilu 1941. sklonio se kod rođaka u Gornji Milanovac i Gornju Trepču kod Čačka, a potom krajem jula odlazi na Ravnu goru, uključuje se u štab Draže Mihailovića i postaje njegov savetnik za politička pitanja, a ujedno i glavni ideolog Ravnogorskog pokreta koji se u velikoj meri zasnivao na programu Srpskog kulturnog kluba. Kao najugledniju ličnost pokreta, Mihailović ga nešto kasnije imenuje za svog prvog zamenika. Posle vrlo prisne saradnje, u jednom periodu dolazi do nesuglasica među njima. Mada i dalje ostaje u vrhu četničke organizacije, duboko povređen izdvaja se iz štaba i osamljuje. Dragiša Vasić ponovo postaje politički aktivan tokom priprema za Narodni kongres u selu Ba, januara 1944. godine. U pripremni odbor kongresa 26. januara ulaze dva predstavnika stranaka, Živko Topalović (Socijalistička stranka) i Branislav Ivković (Demokratska stranka), kao i tri predstavnika Centralnog nacionalnog komiteta: Stevan Moljević, Dragiša Vasić i Đura Đurović. Povratak Dragiše Vasića tražio je lično Topalović, u strahu od prevelikog Moljevićevog uticaja. Staro prijateljstvo sa Vasićem Topaloviću je bilo važnije od činjenice da su Vasić i Moljević istomišljenici. Živko Topalović i Stevan Moljević sukobili su se već na tom prvom zvaničnom sastanku. Moljević je tražio da sve stranke uđu u Ravnogorski pokret, kao nadstranački narodni pokret, kao i da kongres bude ravnogorski. Topalović se već bio dogovorio sa političarima da je moguća samo suprotna opcija: da Ravnogorski pokret, zajedno sa političkim partijama i nestranačkim organizacijama, uđe u novu koaliciju, koju je trebalo osnovati na kongresu. Spor je presekao Draža, podržavši predlog političara. S druge strane, pred pritiskom Moljevića i Vasića, Topalović je odustao od svog predloga da buduća jugoslovenska država ima četiri umesto tri federalne jedinice.

Veliki narodni kongres, poznat u istoriji kao Svetosavski konkres, otvorio je Dragiša Vasić, posle koga je reč uzeo Topalović, kao predsedavajući. NJih dvojica su sastavili predlog rezolucije, poznate kao Baška rezolucija. Drugog dana kongresa, 28. januara, rezolucija je jednoglasno usvojena, a Vasić, Topalović i Moljević postaju glavni članovi organizacionog odbora, koji je dobio zadatak da proširi Centralni nacionalni komitet Kraljevine Jugoslavije (ratnu skupštinu) i njegov Izvršni odbor (ratnu vladu). Zadatak proširenog Centralnog nacionalnog komiteta i naročito Izvršnog odbora bio je da vodi političke poslove dok se ne uredi pravilno funkcionisanje vlade. Kongres je imao moć da smeni vladu u emigraciji, koja je praktično služila samo spoljnoj reprezentaciji države, ali to nije učinjeno da se ne bi stvarali incidenti ni sa kraljem, ni sa saveznicima, ni sa Jugoslovenskom vladom. Zapravo, kralj a i izbeglička vlada, verovatno bi priznali novu vladu, ali zaziralo se od odluke zapadnih saveznika. Faktičko stanje u tom trenutku bilo je da su zapadni saveznici, a sa njima i Sovjetski Savez, priznavali jugoslovensku vladu u emigraciji, ali su svim silama nastojali da je unište. Ako bi je sada kongres smenio, zapadni saveznici bi to jedva dočekali. Novu vladu verovatno ne bi priznali, jer su već radili na priznavanju ilegalne komunističke vlade. Prema tome, na kongresu u selu Ba Izvršni odbor Centralnog nacionalnog komiteta proglašen je nekom vrstom rezervne vlade. Kada su Britanci srušili legalnu jugoslovensku vladu i za premijera postavili Ivana Šubašića, Izvršni odbor CNK postao je prava i jedina legalna jugoslovenska vlada. Jedan od njenih članova bio je i Dragiša Vasić, kao predsednik pravnog i zakonodavnog odbora. Posle Svetosavskog kongresa pokrenut je još jedan list za koji je pisao Dragiša Vasić, „Ujedinjeno srpstvo“. Takođe je pisao i za glasilo Deligradskog korpusa, „Sloboda ili smrt“, kome je glavni urednik bio dr Vojin Andrić. U jesen 1944. sa glavninom četničke vojske povukao se iz Srbije i stigao do centralne Bosne, gde se u martu 1945. priključio jedinicama crnogorskih četnika koje su, pod komandom Pavla Đurišića, pokušavale da se preko teritorije NDH probiju i domognu granice sa Austrijom. Po najverovatnijoj pretpostavci, tada je usled neuspeha ovog poduhvata i on pogubljen s velikim brojem četničkih oficira u jasenovačkom logoru.

 Upečatljivi doživljaji iz balkanskih ratova podstakli su ga da postane pisac. To se zbilo tako što je početkom 1914. na konkurs „Politike“ za najbolju ratnu pripovetku poslao kratku priču „Packo“, kojoj je tročlani žiri, u kome je bio i Jovan Skerlić, dodelio nagradu. Ta priča, objavljena u „Politici“ 5. marta 1914, prvi je njegov objavljeni književni rad, a po svoj prilici i prvi koji je napisao. Ovaj neočekivani uspeh ohrabrio ga je da nastavi da piše, pa je u naredna tri meseca objavio u „Politici“ još sedam kratkih priča, od kojih samo jedna tematski nije bila vezana za događaje iz rata.

Za duže vreme gotovo sasvim prestaje da piše priče (koliko se zna, tokom celog Prvog svetskog rata napisao je samo tri kratke priče i to na Solunskom frontu), a ponovo je počeo da ih objavljuje tek posle šestogodišnje pauze 1920. u listu „Progres“. Potom je za samo pola godine u SKG objavio tri svoje najbolje pripovetke: „U gostima“, „Resimić dobošar“ i „Rekonvalescenti“, koje je odmah potom uvrstio u svoju takođe najbolju knjigu „Utuljena kandila“. Od 1924, kada mu je štampana druga knjiga pripovedne proze „Vitlo i druge priče“, tokom narednih osam godina, pored publicističkih knjiga „Devetsto treća“ (1925) i „Utisci iz Rusije“ (1928), objavio je još samo 11 pretežno kratkih priča, od kojih je 9 uvrstio u svoju poslednju zbirku „Pad sa građevine“ (1932). Otada sasvim prestaje da piše priče. Po raznim publikacijama ostalo je rasuto i tridesetak njegovih članaka i eseja o književnim i istorijskim temama. Svoje književne i publicističke radove objavljivao je u sledećim listovima, časopisima i almanasima: „Politika“ (1914, 1924–1925, 1932, 1936–1938), „Progres“ (1920), „Misao“ (1920, 1923, 1928–1929), „Republika“ (1921), „Srpski književni glasnik“ (1921–1925, 1927–1929, 1939), „Književna republika“ (1923–1925), „Raskrsnica“ (1923), „Nova Evropa“ (1924), „Buktinja“ (1924), „Ratni invalid“ (1924), „Kalendar Narodna odbrana“ (1926), „Volja“ (1927), „Vreme“ (1928, 1933), „Novi vidici“ (1928), „Život i rad“ (1928, 1930), „Pravda“ (1931, 1933–1939), „Savremenik“ (1931), „Glas Šumadije“ (1933), „Ideje“ (1934), „Narodni almanah“ (1939), „Napred“ (1939), „Srpski glas“ (1939–1940), „Vardar“ (kalendar za 1940), „Nova Srbadija“ (1941). U većini njegovih pripovedaka, kao i u romanu „Crvene magle“, tematsku okosnicu čine doživljaji iz rata ili posledice koje je neposredno rat proizveo. Sva ta proza prožeta je dubokim revoltom, pogotovo kad opisuje zbivanje u posleratnom vremenu. Takvom utisku doprinosi i nervozno-grozničavi i zadihani ritam pripovedanja, usaglašen sa opštom atmosferom i psiho-nervnim stanjem opisivanih ličnosti. Zahvaljujući smislu za fina psihološka nijansiranja i posmatračkom daru, njegova se

proza, uz nesporna umetnička svojstva, doživljava kao verodostojno svedočanstvo o ljudima i vremenu. U jednom delu njegove proze dominiraju socijalne teme prožete ganutljivom samilošću, a u drugom upečatljivi humorno-groteskni likovi. Mada obimom neveliko, njegovo delo od većine kritičara savremenika bilo je visoko vrednovano. Posle gotovo poluvekovne potpune odstranjenosti iz književnosti, uslovljene ideološkim razlozima, naglo je oživelo interesovanje za njegova dela, i književna i publicistička, pa je od kraja devete decenije XX veka započeto njihovo preštampavanje i uvrštavanje pojedinih pripovedaka u antologije. Uporedo s tim kompleksno se proučava i preocenjuje njegovo stvaralaštvo. Pokazalo se da ga proteklo vreme nije učinilo prevaziđenim i neaktuelnim. Naprotiv, novi književni istoričari i teoretičari postavljaju ga u temelje srpske prozne umetnosti između dva svetska rata, „Crvene magle“ svrstavaju u najmodernije srpske romane XX veka, a pripoveku „U gostima“ među najbolje pripovetke u celokupnoj srpskoj književnosti.

DELA: „Karakter i mentalitet jednog pokolenja“, Beograd 1919; „Dva meseca u jugoslovenskom Sibiru“, Beograd 1921; „Utuljena kandila“, Beograd 1922; „Crvene magle“, Beograd 1922; „Vitlo i druge priče“, Beograd, 1924; „Bakuć Ulija“, Beograd 1924; „Devetsto treća“, „Majski prevrat“, Beograd 1925; „Utisci iz Rusije“, Beograd 1928; „Pripovetke“, Beograd 1929; „Pad sa građevine“, Beograd 1932; „Bubenik Resimić a jiné povidky“ („Dobošar Resimić i druge pripovetke“), preveo na češki J. Urban, Prag 1936; Odabrana dela Dragiše Vasića, Beograd 1990; Dragiša Vasić: Izabrana dela I—IV, Beograd 1990, priredio Gojko Tešić; Dragiša Vasić, Izabrana dela, Beograd 2004.

LITERATURA

Marinko Arsić Ivkov, Dragiša Vasić po drugi put među Srbima, predgovor u: Odabrana dela Dragiše Vasića, Beograd 1990.

Gojko Tešić, Dragiša Vasić u: Utuljena baština, I, Beograd 1990.

Gojko Tešić, Dragiša Vasić, tragična biografija majstora moderne proze, pogovor u: Izabrana dela Dragiše Vasića, IV, 439–450.

Mira Ružić, Sećanje na Dragišu Vasića, Svet, 4–17. IV 1990, 46 – 48.

Kosta Nikolić, Dragiša Vasić, u: Istorija Ravne gore, Beograd 1999, III, 327– 339.