Autor: dr Miloš Savin, istoričar
Do finalnog izdvajanja tzv. notabiliteta starijih, viđenijih, članova Srpske narodne slobodoumne stranke, koji su revidirali Bečkerečki program, te prihvatili oportunističku politiku, došlo je 1884. usvajanjem Velikokikindskog programa. Osokoljena novim političkim okolnostima i međuodnosima srpskih političara, predsednik ugarske vlade, Kalman Tisa, rešio je da pojača napore na mađarizaciji i stvarnju jednog političkog naroda (mađarskog) u Ugarskoj. Već 5. februara 1885. godine, sekretar ugarske vlade, šalje upitnik vezan za efekte dotadašnje mađarizacije sreskim načelnicima u oblasti koje većinom naseljuju Srbi, zahtevajući da mu pored toga detaljno referišu o odnosima mađarskog i nemađarskog življa i predlozima kako da se u njihovim oblastima efikasnije sprovede mađarizacija. Već u narednih nekoliko dana, deset sreskih načelnika odgovara sa detaljnim izveštajima i predlozima daljih aktivnosti ka asimilaciji Srba. S obzirom na fragilnost i nepredvidivost daljih kretanja među srpskim političarima u svetlu izbora za Srpski-narodno crkveni sabor koji su planirani za 1885. godinu, kao i činjenicu da je prosveta, odnosno obavezan mađarski jezik u narodnim veroispovednim školama bio ključ mađarizacije, jedan od najagilnijih eksponenata ugarske vlade i Ministarstva unutrašnjih poslova zadužen za mađarizaciju Srba, Bela Talian (Srbin po rođenju), podžupan najsrpskije Torontalske županije, je na osnovu izveštaja prosvetnog nadzornika formirao tačnu statistiku nacionalne strukture i političkog raspoloženja prosvetnih radnika, kako bi država mogla da izvrši pritisak po potrebi. S obzirom da su liberali i radikali otpočeli svoje zborove (uglavnom zajedničke u okviru još uvek iste političke stranke), veliki župan Torontalske županije početkom maja 1885. godine u ovome prepoznaje huškanje Srba protiv patrijarha Germana Anđelića, a zborove birača identifikuje kao rad na organizovanju srpskih protesnih zborova protiv ugarske vlade i srpskog patrijarha, okorelog antimiletićevca kog je Srbima brutalno nametnula ista vlada. Župan zahteva od policije i svih državnih službenika da se situacija prati i preduzmu odgovarajuće mere. U ovome uočavamo postojanje potpunog konsenzusa ugarskih vladajućih krugova da se obezbeđivanjem podrške marionetskom patrijarhu na budućim saborima, kompletno obesmisli bilo kakva autonomna delatnost Srba i da se poslušan kler iskoristi u cilju pacifikacije i mađarizacije srpskog stanovništva Ugarske. Početkom juna županije obaveštavaju sreske načelnike o pouzdanim saznanjima da su pripadnici srpske opozicione partije otpočeli uznemirujuće aktivnosti sa ciljem da na izborima za Srpski narodno-crkveni sabor pomognu kandidate koji su protiv patrijarha Germana Anđelića. Ugarski državni aparat je budno motrio sve pokrete među Srbima, što je i jedan od priloga tezi da je do Velikokikindskog programa i notabilitetske Srpske narodne stranke došlo zajedničkim radom ugarske policije i srpskih političara koji su se umorili od opozicionog rada. Za predizborna dešavanja za Srpski narodno-crkveni sabor, izuzetno interesovanje je pokazao i predsednik ugarske vlade i ministar unutrašnjih poslova Kalman Tisa, koji se po tom pitanju nalazio u direktnoj korespodenciji sa Belom Talianom, podžupanom Torontalske županije i osobom od najvišeg poverenja. U strogo poverljivom pismu Talianu povodom opozicionih kretanja među Srbima, ugarski ministar policije, Kalman Tisa, 20. juna 1885. godine piše: „Razmotrio sam vaš poverljiv izveštaj pod rednim brojem 10, sa datumom 14. tekućeg meseca, u kom se radi o primećenim pokretima i pripremama u županiji koja je pod vašom upravom vezanim za predstojeći srpski zbor. Vaše napomene su svakako takve, da je njihova spoznaja ovde veoma poželjna. Pošto se vaše slavno gospodstvo pita na kraju izveštaja, da li su u ovom slučaju njegovi budući izveštaji suvišni, odgovaram, ne samo da vaši izveštaji nisu suvišni, nego ih od vas obavezno i ubuduće očekujem, bez obzira na županove izveštaje.“ Kako bi sačuvali privid jedinstva, srpski opozicionari, liberali i radikali, su u ime još uvek formalno jedinstvene Srpske narodne slobodoumne stranke, zakazali veliki zbor birača stranke za Vidovan 27. juna 1885. godine, u nameri da zajedničkim snagama, uz velike napore da se međusobno istrpe, spreče upliv notabiliteta u Srpski narodno-crkveni sabor. Viši interes je zahtevao od Tomića i njegovih radikala, kao i Dimitrijevića i njegovih liberala, da sačuvaju pred biračima jedinstvo opozicione stranke. Ugarska vlast, iako je odobrila održavanje biračkog zbora u Somboru, okarakterisala ga je izrazito neprijateljskim za mađarsku politiku i patrijarha Anđelića, i 18. juna naložila sreskim načelnicima da se svim sredstvima postaraju da se što manji broj Srba sa njihovog područja odazove pozivu na somborski zbor. Uveliko svestan podele preostalog dela Srpske narodne slobodoumne stranke na radikale i liberale, svestan neophodnog jedinstva radi spasa srpske autonomije od notabiliteta kao produžene ruke ugarske vlade, Jovan Jovanović Zmaj je Srbe pozvao na zbor pod motom: „Odbac’mo sada sve što braću deli“. Glavnu reč na zboru su vodili Miša Dimitrijević i Jaša Tomić, a pridružio im se i Zmaj, što je prezentovalo realnu sliku na Srpske narodne slobodoumne stranke, podelu na liberale, kao stranku kontinuiteta, radikale koji su kontinuitet baštinili sa nacionalnim delom programa, ali tražili njegovu dopunu socijalnom politikom, i Zmaja kao pomiritelja. U očima srpskih birača na ovom skupu je sačuvano jedinstvo i demonstrirana sloga u borbi protiv politike ugarskih vlasti i patrijarha Anđelića, obe frakcije su predložile Zmaja na spisak zajedničkih kandidata za izbore i formirano je zajedničko izvršno telo stranke, središnji odbor koji je bio zadužen za predizbornu agitaciju. Uprkos pritiscima od strane Ugarskih vlasti i akciji klerikalaca i notabiliteta, Somborski zbor je bio najmasovnije srpsko okupljanje koje je po veličini i oduševljenju nadmašilo Miletićev zbor u Bečkereku i sve omladinske skupštine šezdesetih i sedamdesetih godina. Pokazano jedinstvo, iako privremeno, na Somborskom zboru pojačalo je rešenost ugarskih vlasti da svim silama potpomognu uspeh Srba sa umerenim osećanjima, kako su oni nazivali notabilitete, na izborima za Srpski narodno-crkveni sabor.
Osokoljen Tisinom podrškom, Bela Talian je uputio cirkularnu naredbu svim relevantnim nosiocima ugarske državne uprave na području Torontalske županije, u kom je nagasio: „U Somboru, 27. juna, 1885. godine, na velikom zboru koji predhodi izborima za Srpski narodno-crkveni sabor, izabran je središnji odbor koji je izdao proglas na osnovu kog će uskoro početi sa delovanjem… Sa poverenjem pozivam s toga vaš slavni naslov da bude usrdan budnim pogledom pratiti rad ovog središnjeg odbora, kontrolisati, da slučajno naši srpski građani sa nacionalnim osećanjima, ovaj odbor ili njegovi članovi ne bune protiv našeg postojećeg ustava, drže javne ili tajne skupove ili preko brošura Srbe zavedu na stranputicu. Pozivam vas da budete ljubazni naročito voditi pažnju o pokretima pred predstojeće izbore za saborske poslanike, a naročito tokom samih izbora, da se ne dogodi slučajno da u jednom ili drugom izbornom okrugu, zanemarivanjem onih sa umerenim osećanjima, preovladaju prstalice opozicione nacionalističke partije, naprotiv, očekujem od poštovanog naslova, u ime dobrog posla, da svoj do sada dokazan uticaj punom snagom usmere na izbor poslanika sa dobrim osećanjima. Na kraju vas pozivam, da prihvatite kao svoju obavezu, da me putem poverljivog telegrama od slučaja do slučaja obaveštavate o svim sumnjivim, podlim, eventualno agitacionim aktivnostima ovog odbora.“
Već početkom jula 1885. godine sreski načelnici su na osnovu pedantne terenske istrage obavestili Belu Talijana o srpskom pozivu glasačima u kome je se sugerišu delegati za Srpski narodno-crkveni sabor koji nisu po volji ugarskih organa i Patrijarha, i u kome su birači usmereni protiv interesa Ugarske. Ugarska vlast je zbog ovog povećala mere opreza i poverljivim telegramom naredila sreskim načelnicima, gadonačelnicima i mesnim poverenicima da budno prate opozicione aktivnosti vezane za Srpski narodno-crkveni sabor, i da čim uoče bilo kakvu sumnjivu aktivnost hitno jave strogopoverljivim telegramom. Zbog želje da vladinovci pobede u Kikindi, gde ih je nekadšnji čuveni poslanik Srpske narodne slobodoumne stranke Miša Sabovljević, te zbog simbolike velikokikindskog programa, ugarska vlast je posebno pratila opoziciona kretanja i zbor Srba birača koji je organizovala Srpska narodna slobodoumna stranka u Kikindi.
Krajem jula prva politička ličnost i najuticajniji čovek Ugarske, Kalman Tisa, obavestio je Belu Taliana da je primio njegov izveštaj o srpskom zboru u Somboru u kome su opisane protivugarske aktivnosti srpske opozicije, ohrabrujući ga da nastavi sa aktivnostima, dajući mu sva neophodna sredstva i odrešene ruke u vezi sa Srbima.
Dr Ilija Vučetić, prvak srpskih liberala iz Novog Sada, koji će kasnije biti i zvanični predsednik Srpskne liberalne stranke u Ugarskoj, izdao je Srbima biračima proglas pod nazivom „Koga da biramo“, u kome piše: „Ni pune četiri nedelje dana ne dele nas od onog časa, kad će ceo pravoslavno Srpski narod u opsegu mitropolije karlovačke da pristupi izboru zastupnika za naš narodno-crkveni sabor… Odsudan je to trenutak u kom će da se rešava sudbina crkvenog i prosvetnog razvitka ovostranog naroda srpskog; u kom će da se odluči da li ćemo očuvati i spasti svoju, od predaka naših, u amanet nam ostavljenu crkveno-prosvetnu avtonomiju, te je održati i razvijati dalje u duhu i pravcu, kao što je od sabora godine 1865, počela da se razvija, ili ćemo izgubiti još i poslednju senku naše crkvene i prosvetne samostalnosti i nezavisnosti. Za ovih poslednjih dvadeset godina imali smo i do sada više puta važnih i prevažnih sabora, na kojima je trebalo svoju najbolju umnu snagu naroda pribrati, da se sa svih strana naperene strele neprijateljske odbiju i naš crkveni-avtonomni život odbrani i unapredi. Ali ovakva navala i opasnost nikad ne beše, jer sad je na čelu neprijateljske vojske glavom baš onaj koji bi – da je sreće – u prvom redu pozvan bio da nam krvlju predaka naših iskupljenu avtonomiju zaštiti i odbrani. Sad imamo da se u odbranu naše avtonomije borimo glavom s onim koji je pre dvadeset godina bio i sam revnosan pobornik iste, pa bi po svom položaju valjalo da je baš sad najrevnosniji čuvar kuće naše crkveno-prosvetne. A on je – na veliku našu nesreću – predao ključe od grada u ruke neprijateljske i otvorio širom vrata. Naša je deviza: pre svega saniranje povreda naše narodno-crkvene avtonomije, naše povrede prava na samostalan izbor mitropolita-patrijarha, a zatim dovršenje organizacije naših avtonomnih ustanova u duhu i pravcu dosadašnjih sabora. Samo od ujedinjene umne snage odgovornih sinova srpskog naroda možemo se nadati da će taj zadatak po našu avtonomiju povoljno ili bar tako rešiti da se sačuva obraz i poštenje srpsko.“
Mnogi predstavnici višeg klera i Srbi vladinovci koji su se nalazili u državnom aparatu su zdušno pomagali ugarskim vlastima u predizbornim pritiscima na Srbe birače. U konstantnom kontaktu sa ugarskim vlastima su prednjačili arhimandrit manastira Mesić kod Vršca Nektarije Dimitrijević, kog ugarski zvaničnici oslovljavaju kao vršačkog arhimandrita (kasnije će postati i vršački arhiepiskop) i sreski načelnik Pančeva Radosavljević, koji će biti i vladin komesar za održavanje izbora. Arhimandrit Nektarije Dimitrijević je 10. i 13. avgusta 1885. godine podneo i detaljne izveštaje ugarskim vlastima o nemogućnosti da se ostvari konsenzus među Srbima biračima, na koje je on uz pomoć klera pokušao da utiče da glasaju za notabilitete, i predložio je da u slučaju nepovoljnog ishoda izbori u njegovoj obllasti budu ponovljeni. Pošto su izbori ponovljeni arhimandrit Nektarije Dimitrijević je već 18. avgusta poslao urgentnu molbu Beli Talianu da se na ponovljenim izborima u vršačkoj eparhiji svim raspoloživim sredstvima pomogne Kamenko Jovanović, kandidat Umerene stranke, odnosno notabiliteta. Takođe arhimandrit je zahtevao da se za komesara za provođenje izbora umesto pančevačkog sreskog načelnika Radosavljevića imenuje energičnija ličnost, smatrajući da je Radosavljević bio indiferentan i nije agitovao dovoljno za podobne kandidate. O upletenosti ugarske vlade u izborne aktivnosti vezane za Srpski narodno-crkveni sabor, svedoči i donošenje odluke i pravilnika da se svim sreskim načelnicima i drugim nameštenicima nadoknade putni troškovi zbog učešća u agitaciji i sprovođenju samih izbora. Pored visokog klera u predizbornom zalaganju za notabilitete i kontaktu sa ugarskim ministarstvom unutrašnjih poslova, učestvovao je i sam patrijarh German Anđelić. Ugarsko ministarstvo unutrašnjih poslova je 24. avgusta sačinilo izveštaj kojim je utvrđeno da pojedini Srbi koji su glasali protiv notabiliteta nisu imali biračko pravo i zbog toga je donelo odluku da se na tim mestima izbor ponovi. Kao dokaz ovoj tvrdnji u izveštaju se nalazio zahtev patrijarha Anđelića podnet ugarskoj vladi da se u pomenutim okruzima iz navedenih razloga izbori ponove.
Pobeda liberala i radikala privremeno okupljenih oko zajedničkog cilja, odnosno u okviru središnjeg odbora Srpske narodne slobodoumne stranke, bila je impozantna. Uprkos neviđenim pritiscima ugarske vlade, sa liste (preciznije: spiska) središnjeg odbora formiranog na Vidovdanskom somborskom zboru izabran je veliki broj poslanika. Od ukupno 68 izabranih poslanika, 62 je odmah po završetku izbora prihvatilo program i stupilo u redove Srpske narodne slobodoumne stranke sa ciljem da se izbore za sanaciju i obnovu srpske autonomije.
„Sabor je otvoren 23. septembra 1885. u prisustvu kraljevog komesara Edvarda Čeha. Pošto je pročitao kraljevu odluku o svom postavljenju za komesara i pošto je pozdravio sabor, sve to na mađarskom jeziku, poslanici Miša Dimitrijević i Jaša Tomić izjavili su sa žalbom da je poslovni jezik sabora srpski i da očekuju da će ubuduće kraljevski komesar opštiti sa saborom na srpskom jeziku“, ovo je ujedno bio i poslednji trenutak prividnog jedinstva kroz koje je sve vreme manifestovan rivalitet liberala i radikala, odnosno njihovih prvaka. Većina saborskih poslanika će ostati na strani kontinuiteta odnosno liberala. Za potpredsednika sabora je izabran liberalni prvak dr Ilija Vučetić, a Srpski pravoslavni narodno-crkveni sabor u svojoj sednici od 3. oktobra 1885. izabrao je iz svoje sredine odbor petnaestorice, kome je u dužnost stavio da sve po saborskom odboru i narodno-crkvenom školskom Savetu podnešene uredbe i predloge prethodno u pretres uzme i za saborsku raspravu zgotovi“. Odbor petnaestorice je za svog predsednika izabrao dr Iliju Vučetića, a najaktivniji član pored njega bio je Miša Dimitrijević. U sastav odbora nisu ušli radikali. U ime odbora petnaestorice, odmah nakon formiranja, Saboru se obratio Miša Dimitrijević, zahtevajući da Sabor odmah počne sa redovnim radom i da se pristupi podnošenju dokumenata (adrese) kojim bi se tražila sanacija povreda srpske autonomnosti i pristupi serioznijoj izgradnji srpskih autonomnih institucija, što je saborska većina prihvatila. Shvativši da ne postoje mogućnosti da parira Dimitrijeviću i liberalima, njemu se suprotstavio Jaša Tomić. Tomića su još dva poslanika podržala u zalaganju da sabor prekine sa radom dok se ne isprave sve povrede autonomije koje su konstatovane na predlog odbora petnaestorice. Znajući da opozicionim, radikalnijim stavom može samo ojačati svoje političke pozicije u srpskom narodu urednik „Zastave“ je 3. oktobra podneo ostavku na mesto poslanika rumskog sreza obrazloživši je rečima: „Sve što je ovaj slavan sabor učiniti trebao, to je po mom mišljenju učinio (…) Nabrojao je povrede, izneo tegobe, tražio leka. ‘Dok ne bude tog leka, uspešno se raditi ne može’. Tako je slavni sabor izrekao 18. septembra, a 20. septembra učinio je ukoliko se ja u tome razumem, drukčije. Od 18. do 20. septembra[1] otišao je slavni sabor na novo polje, na koje mu slediti ne mogu. Ne mogu raditi bezuspešno, ne mogu da žrtvujem svoja uverenja“[2].
Pobeda na izborima za Srpski narodno-crkveni sabor, koja je pokazala da notabiliteti nemaju uporište među Srbima, kao i raspored snaga u kome su liberali imali većinu u autonomnim organima, a Tomić posedovao najuticajniji srpski politički list „Zastavu“, doveli su do prestanka neophodnosti međusobnog tolerisanja i žestoke međusobne diferencijacije u cilju preuzimanja Miletićevog političkog nasleđa. Pošto su porazili notabilitete, liberali kao nosioci političkog kontinuiteta i radikali koji su imali „Zastavu“ i Miletića kao tasta svog vođe, otpočeli su otvorenu konfrontaciju. S obzirom da su se političke stranke u tom periodu okupljale isključivo pred izbore, prilikom pokušaja takvog okupljanja 1887. i formalo će se pocepati u dve srpske opozicione stranke. Pored izbornih radnji, jedini stranački organi koji će u međuperiodu nositi političke aktivnosti bila su stranačka glasila.
[1] Tomić je datume naveo po Julijanskom kalendaru.
[2] ASANUK, S, 1885/76
Ostavi komentar