Autor: Milovan Balaban, istoričar
Sukob Napoleona i Rusije ima, osim geopolitičkih, istorijskih i civilizacijskih, i duhovne osnove. U svakom istorijskom događaju postoji tajna, dublji smisao njegovog odigravanja. Misterija kao da predstavlja pozadinu svega što nas okružuje, pa tako i onoga što mi spolja gledano nazivamo svetskom istorijom. Misterija je, čini se, naročito došla do izražaja u ratu Napoleona i Rusije. Propast Napoleonove vojske je toliko zagonetna da je potrebno pokušati prodreti u taj skriveni svet gde se na nevidljiv način odigravaju radnje koje se otkrivaju u ovom našem vidljivom svetu i, u krajnjoj liniji, odlučuju konačni ishod istorijskih, pa i ličnih kretanja i sudbina.
Najupečatljivija i najskrivenija tajna u ovom sukobu se odigrala u samoj Moskvi, u koju je Napoleon ušao u prvoj polovini septembra, dakle na zalasku leta. Isto tako ovaj rat je karakterističan po tome što je u njemu bio angažovan čitav narod, koji je sa ogromnom energijom i verom, do krajnjeg iscrpljivanja, pružio otpor francuskim zavojevačima. Ova činjenica daje dodatni argument mističnosti samoga rata. Potrebno je još napomenuti da je čisto vojnim merilima gledano Napoleon bio jači od Rusije. Ne samo da je brojnost njegove armije odnosila prevagu na ruskoj granici nego i komandni kadar, strategijska, operativna i taktička obučenost bili su na strani francuskog imperatora i francuske armije. Ipak to, kako će se pokazati, nije bilo dovoljno da bi se pobedili Rusi.
Kad je to sve tako, kako je gore navedeno, možemo da se pitamo šta je donelo odlučujuću prevagu u ovom sukobu. Kako bismo došli do određenih zaključaka, citiraćemo Jevanđelje po Mateju, glava 21, stih 12 i 13:
I uđe Isus u hram Božji, i izgna sve koji prodavahu i kupovahu po hramu, i ispremeta stolove onih čenjahu novce, i klupe onih što prodavahu golubove.
I reče im: Napisano je: Dom moj dom molitve neka se zove; a vi načiniste od njega pećinu razbojničku.
Ovaj citat govori o događaju koji se desio pre 2000 godina, a koji na posredan način, makar simbolično, ima veze sa temom koju obrađujemo. Štaviše, videćemo u nastavku teksta da su duhovni razlozi i duhovni smisao ovog događaja sa ponašanjem i katastrofom Napoleonove armije u Moskvi neobično i začuđujuće slični. Naime, pre 2000 godina hram u Jerusalimu bio je jedini verski objekat gde su Jevreji, tada izabrani narod, prinosili žrtve. Jednom godišnje, u vreme pashe, dolazili su u Jerusalim i morali da kupuju žrtvene životinje. Oko toga se u gradu, ispred hrama, a naposletku i u hramu, razvila trgovina koja je mnogima donosila unosan prihod. Otud Hristos tera trgovce bičem, one koji su oskrnavili i obesmislili hram Božiji, čija svrha je molitva Ocu, molitva Bogu. Otud i tako žestoka i jedinstvena reakcija i samog Hrista kada je hram postao trgovački prostor, odnosno, kako On kaže, pećina razbojnička. Zanimljivo je da ovde Hristos nema drugi model reakcije već onaj najžešći – bič. Svaka crta je pređena i trgovci, kao i svi oni koji su skrnavili hram, osetili su najrazorniji gnev Božiji.
Sličnost ovog događaja sa onim koji je doživela francuska armija u Moskvi je začuđujuća. Zanimljivo je istaći da je onog trenutka kada su Rusi dovršavali isterivanje Napoleonove armije (koja je, uzgred budi rečeno, doživela, malo je reći, poraz – pre odgovara izraz potpuna katastrofa i tragedija), u decembru 1812, car Aleksandar odlučio da digne hram Hristu Spasitelju u Moskvi. Kao da su Rusi znali da je u tom sukobu, koji u sebi ima mnogo misterije, odlučujuća pomoć stigla od samog Hrista, odnosno da je, bez obzira na maksimalno naprezanje vojske i naroda, odlučujuća prevaga bio sam Spasitelj.
Kako su Rusi došli do tog saznanja i kako je ono sraslo sa njima, te ga nisu dovodili u pitanje. Krenimo ukratko od početka. Napoleon prodire u Rusiju sa više od pola miliona ljudi. Ruska vojska se povlači, znajući da je slabija a nikako zbog prethodno razrađenog plana. Posle Smolenska odličnog generala Barklaja de Tolija, glavnokomandujućeg, menja Kutuzov. Jedina Kutuzovljeva prednost je (ali u tom trenutku najznačajnija) što je čovek koji oseća narod i može da svoju komandu uskladi sa pokretima i mentalitetom naroda, što je bilo gotovo odlučujuće za pobedu. Dakle, on nastavlja taktiku povlačenja iz istih razloga kao Barklaj de Toli. Narod pati ali kao jedan ide uz Kutuzova. Elita u Petrogradu je nezadovoljna i, iako isto tako odlučna da se suprotstavi Napoleonu, ipak ne razume stanje na terenu i sve nevolje koje doživljavaju narod i vojska.
Uskoro se Napoleon približava Moskvi, što čitav ambijent u ruskoj eliti i narodu dovodi do ključanja. U Petrogradu se traži otpor dok narod i vojska, iako misleći da je potrebno dati bitku, spremno sledi Kutuzova i čeka njegovu reakciju. Kutuzov pod velikim pritiskom daje bitku kod Borodina, u kojoj praktično nema pobednika. Može se reći da je to francuska Pirova pobeda, jer su posle bitke Rusi nastavili da se povlače. Uprkos najtežim gubicima ruska armija ipak nije bila slomljena. Posle zasedanja u Filama Kutuzov naređuje povlačenje, što pak znači da Rusi moraju da predaju Moskvu. Zbog nezadovoljstva u Petrogradu, pa i narodnog nezadovoljstva, ovaj manevar je jedino mogao izvesti Kutuzov, čovek u koga je ruski narod imao neograničeno poverenje. Ispostaviće se kasnije da je ulazak Francuza u Moskvu umesto kraja kampanje i konačne pobede bio početak tragičnog kraja Napoleonove armije.
Sa Poklone gore Napoleon gleda Moskvu. Mašta o civilizovanju ruskog naroda i uživa u plodovima svoje kampanje, ne sluteći da će uskoro Moskva opusteti, a njegova vojska potpuno propasti. Očekujući ponudu za mir, on se smešta u gradu, a njegova vojska posle silnih napora i konačnog dostizanja cilja gubi kontrolu i postaje sve nedisciplinovanija i neobuzdanija. Za to vreme Napoleon vrlo verovatno mašta (kako je to doživeo i opisao Tolstoj u svom kapitalnom delu „Rat i mir”) kako će Rusima podariti institucije, škole, kulturu, kako će Ruse uvesti u krug evropskih civilizovanih naroda, što sve govori o njegovom shvatanju ruske civilizacije kao inferiorne u odnosu na evropsku. Nažalost, takav stav, na drugi način manifestovan, deli i dobar deo ruske inteligencije, što će se odraziti na rusku misao, društvo i državu tokom XIX i početkom XX veka, te najzad dovesti do razorne revolucije početkom XX veka.
Napoleon će provesti u Moskvi 34 dana očekujući ponudu za mir od cara i Kutuzova. Ponudu nije dočekao. Čak je on slao emisare i kod cara i kod ruskog glavnokomandujućeg, ali bez uspeha. Oduševljenje imperatora i vojnika zbog navodne konačne pobede brzo je počelo da splašnjava. Već trećeg dana u Moskvi su izbili požari koji će do kraja Napoleonovog boravka uništiti tri četvrtine grada. Stanovništvo je gotovo u celosti napustilo grad, ostali su samo malobrojni iz najnižeg staleža koji jednostavno nisu imali kuda da odu.
Ruski narod je ulazak bezbožnog francuskog cara u Matušku Moskvu, koja je na oko 300.000 stanovnika imala 300 hramova, doživeo kao svetogrđe. Moskva je za razliku od evropskog Petrograda bila vrelo i izvor ruske duhovnosti i kulture. Izvor ruske tradicije, identiteta i ruske vere. Sveta Moskva – tako su je Rusi zvali i upravo zbog toga je čak i narodu bilo nejasno što se grad napušta. No, iscrpljena ruska vojska nije ga mogla braniti. Isto tako, francuska armija ni u najtežoj borbi ne bi stradala kako je stradala u Moskvi posle 34 dana boravka u gradu.
Ulazak Napoleona u Moskvu može simbolično da se predstavi kao susret, kako bi Dostojevski rekao, čovekoboga i Bogočoveka. Kada je ruska armija iscrpljena morala da napusti Moskvu, ali treba istaći napustila je grad ne predavši se i ne bivajući uništena, kada je narod gotovo kapitulirao, kada je ruskoj eliti u Petrogradu izgledalo da je poraz konačan, kao da je došla intervencija s više, intervencija zasnovana na duhovnoj logici iz duhovnih sfera. No i ta intervencija je bila u koordinaciji sa delovanjem ruske vojske i naroda na čelu sa glavnokomandujućim Kutuzovom.
Vojnici Napoleonovi su počeli besomučno iživljavanje u Moskvi. Počele su pljačke, svi su pokušavali što više da prigrabe od plena, za šta su smatrali Moskvu. Srebroljublje i pohlepa činili su im se kao prirodne nagrade za pretrpljenu patnju u pohodu na Moskvu. Ali, s druge strane, to je bio i bič Božiji, koji je popušten i koji je postepeno uništavao vojsku pretvarajući je od dobro organizovanih formacija u hordu pljačkaša i marodera.
Blud je počela da caruje, sujeta posle navodnog trijumfa obuzela je svakog vojnika, kao i onaj najgori bič – bič gordosti. On je najviše obuzeo Napoleona. Već sa Poklone gore on zamišlja kako će Ruse prosvetiti, kako će im doneti sva dobra evropske civilizacije. Ali kada vidi da kod Rusa ne postoji ni najmanja volja za pregovore o miru, kada gleda kako grad gori a vojska mu propada pretvarajući se u marodere, imperator okrivljuje Ruse za svoju katastrofu podmećući da su oni zapalili grad. Oni pale sopstveni grad – govori Napoleon, ovaj narod nadahnjuje demon – ponavlja car, ne uviđajući sopstvenu grešku i svoje katastrofalne odluke koje uništavaju francusku armiju, pripisuje ruskom narodu i ruskom caru. Ovo je najsnažnija manifestacija ubistvene gordosti, koja ne prihvata ni razum ni logiku, kao ni sopstvenu odgovornost.
Požar, za koji Napoleon optužuje Ruse i u pismima Mariji Lujzi (što je poruka i čitavoj Evropi) obeležava ih kao krivce za uništenje grada, pre je posledica stanja u francuskoj armiji. Kao što je gore navedeno, oni su stigli u prestonicu sa mišlju da je to kraj kampanje, da je to vrhunac trijumfa, kao i da je plen (što je Moskva bila u njihovim očima) konačno u njihovim rukama. Misli o bogatom plenu su ih gonile ka cilju, istovremeno paleći strasti pohlepe koju je trebalo da zadovolje posle osvajanja Moskve. Požar koji je izbio u Moskvi delo je vojske koja se pretvorila u marodere i kojoj grad ništa ne predstavlja osim plena. Rusima je grad kao hram, a Francuzima poligon zadovoljenja najnižih strasti. Možda je simbolično, ali je i prirodno da oni koji su već imali požar strasti u sebi, žudnju da opljačkaju grad, prenesu i požar na samu prestonicu. S obzirom na njihov odnos prema gradu i uopšte Rusiji, te stanje koje je zavladalo u samoj armiji, veliki požar u Moskvi se može posmatrati kao prirodna posledica orgijanja, sada već marodera u gradu koji su Rusi smatrali za izvor svoje duhovnosti, za ruski Carigrad, Treći Rim.
Napoleon je s druge strane doživeo kulminaciju jedne druge strasti. To je gordost koja mu je oduzela moć racionalnog rasuđivanja. Iako on posle rasplamsavanja požara u Moskvi nejasno oseća da bi stvari mogle da krenu nepovoljno po njega, ipak francuski car „boguje” makar prvih nekoliko dana u ruskoj prestonici. No, gordost, pogotovo kada kulminira, oduzima čoveku mogućnost makar minimalnog sagledavanja stvarnosti onakve kakva jeste. Upravo to se desilo Napoleonu. Iako je stajao pred najstrašnijim padom, zajedno sa svojom armijom, u prvom trenutku on to ne vidi, iako, naglašavamo, oseća neku zebnju i strah od mogućeg nepovoljnog ishoda čitavog projekta i kampanje.
Da se stvari okreću baš u trenutku kada je imperator na vrhuncu slave i kada je Moskva osvojena, opljačkana, izgorela i oskrnavljena, pokazuje reakcija Kutuzova u vojnom logoru u Tarutinu, gde se smestila ruska vojska. On se ojačava dobrovoljcima, kojih ima napretek. Zalihe hrane su značajne, pogotovo na prostoru Kaluge, a volja da se istera „antihrist” u narodu je kulminirala. Sve su to znaci budućih, po Francuze katastrofalnih, kretanja koja su vodila armiju imperatora ka kobnom kraju.
Kutuzov i ruski narod bili su spolja gledano na kolenima, slomljeni. Baš kada je francuski car imao percepciju konačnog trijumfa, izgledalo je da je Rusija praktično mrtva. Ali, kako bi rekao vladika NJegoš, „vaskrsenje ne biva bez smrti” i u duhu takvog poimanja stvarnosti možemo konstatovati da su se Rusi spremali za obvnovu i Vaskrs. Uslov za Vaskrs i preokret situacije je trpljenje i čekanje trenutka, trenutka kada francuska armija potpuno propadne u Moskvi, i vojno i moralno. Uslov za trpljenje je smirenje, kao suprotno gordosti, kao živa sila koja daje snagu da se izdrže najveća pregnuća. Kao što je gordost stanje pred propast, tako je i smirenje najčešće stanje pred obnovu i Vaskrs, kada se dramatično menja situacija u korist onoga koji je pretrpeo i izdržao sva iskušenja. Rusko iskušenje je bilo ogromno, Napoleonova vojska je orgijala u gradu koji je narod shvatao kao hram, kao svetinju, ali kao da im je ta činjenica ulivala snagu u trpljenju zla sa nadom u njegov kraj. Kao da je ruski narod na čelu sa Kutuzovom čekao da protutnji „čas tame”, posle kojeg treba da ga zajedno sa državom obasja svetlost i slava velika. Upravo to se i dogodilo posle potpunog urušavanja Napoleonove armije u Moskvi.
Koliko je Napoleonova vojska bila urušena posle 34 dana pljačkanja i orgijanja u Moskvi i koliko je armijom ovladala strast pohlepe, a Napoleonom osećaj bespomoćnosti, vidi se iz dva detalja. Pri izlasku iz Moskve vojnici nisu hteli da ostave napljačkane stvari, iako su im gotovo odlučujuće onemogućavale kretanje, dok je Napoleon naredio da se digne u vazduh zgrada Kremlja, što pokazuje stepen njegovog očaja, kao što ovaj događaj potpuno rasvetljava odgovornost imperatora za požar u Moskvi. U ovim događajima kao da vidimo eksploziju strasti i figurativno rečeno snagu bičeva koji su udarali po francuskom caru i njegovoj vojsci. Takođe i potpuno pogrešnu sliku realnosti, jer sve ono napljačkano u Moskvi bilo je kamen oko vrata armiji koju je čekalo stravično i tragično povlačenje iz Rusije.
Napuštanje Moskve nije bio jednostavan čin. Propast Napoleonove armije nije se mogla lako predvideti u prestonici, štaviše, nije je praktično niko (bar u tom obimu) predviđao u redovima ruske elite, stacionirane u Petrogradu. Ali predviđao je Kutuzov i u tome je njegova najbitnija veličina. Smiren čovek, u kontaktu sa narodom koji ga intuitivno prati, imao je viziju propasti Francuza i smatrao je da treba samo biti strpljiv i da će božanska promisao odraditi svoje. Otud je Kutuzov bio idealan za glavnokomandujućeg. Niko sem Kutuzova, pa čak ni Barklaj de Toli, ne bi smeo da naredi povlačenje iz Moskve. Ali Kutuzov je imao za savetnika svoju veru i narod pa je Moskva napuštena uprkos negodovanjima iz Petrograda. Možemo reći da se božanski promisao u ovom ratu vidi i u činjenici da se baš Kutuzov našao na mestu glavnokomandujućeg, onog koji je odlučivao o potezima čitave države i koji je odlučivao njenu sudbinu.
Napoleonova armija je posle 34 dana pljačkanja, orgijanja i propadanja iz Moskve krenula ka Kalugi kako bi došla do neophodnih namirnica. No, ispred Kaluge Napoleonu se isprečila armija Kutuzova. Sada Napoleon, znajući kakvu vojsku ima sa sobom, izbegava bitku i počinje povlačenje. Sveopšte povlačenje francuske armije pratili su glad, stravična zima i krajnja iscrpljivanja ljudstva. Vojska je trpela velika stradanja da su se čak i Rusi, zarobivši neke francuske vojnike i videvši ih, sažalili te im davali hranu i ogrtače. Čak se u armiji pri kraju povlačenja pojavilo i ljudožderstvo. Francuska armija od oko 500.000 ljudi je gotovo sva pokošena u Moskvi, i retko ko je izvukao živu glavu iz ruske zemlje.
Dok je armija stradala, imperator je pohitao ka Parizu pokušavajući da spase svoj ugroženi položaj u Evropi. Prolazeći kroz Varšavu, rekao je: „od uzvišenog do smešnog jedan je korak”, time i nehotice potvrđujući da je bio opijen velikim trijumfom i da je po prolasku pobedničkog transa nezaustavljivo pao, te prosto bio potpuno poražen i smešan. Ali ovim je on priznao (takođe nehotice) i duhovne zakone koji vladaju, a koje smo gore pominjali, odnosno da gordost neminovno dovodi do pada, poniženja i sramote.
Katastrofa u Rusiji bila je prolog kraja Napoleonove imperije i vladavine u Evropi. Gubici i šok koje je imperator doživeo u Moskvi nisu se mogli anulirati, te je uskoro poražen u Evropi 1814, a potom u poslednjoj bici na Vaterlou 1815. godine. Posle toga je prognan na ostrvo Svetu Jelenu, gde je preminuo 1821. godine. No, ono što je nama bitnije za zaključak jeste činjenica da je čitav jedan pogled, model razmišljanja, funkcionisanja i delanja, karakterističan za zapadnu, katoličko-protestantsku Evropu, doživeo krah u sudaru sa vizijom, trpljenjem i verom karakterističnim za narode pravoslavnog civilizacijskog kruga.
Nije to pobeda u kojoj Zapad treba da bude poražen, nego upravo pobeda u kojoj Zapad treba da nauči lekciju smirenja (mada sumnjamo da će se to desiti) i da svet ne gleda Hantingtonski kroz sukobe nego prožimanje, kako do ovakvih konflikata ne bi dolazilo. Uz konstataciju da sve osobine koje je imao tada ruski narod, a koje su ga dovele do pobede, teško da danas ima bilo koji pravoslavni narod, da je uticaj zapadnoevropskog modela i poimanja sveta i čoveka preovladao i postao dominantan i na Istoku (ne potpuno i ne bespovratno), treba da se osvrćemo na ovu istorijsku lekciju jer ona pravoslavnim narodima otkriva one zaboravljene ali krucijalne snage i identitetske osnove, koje ih čine onim što jesu i značajnim faktorom svetske istorije.
Ostavi komentar