Evroskepticizam u Francuskoj i Srbiji – sličnosti i razlike

Evroskepticizam u Francuskoj i Srbiji – sličnosti i razlike

Autora: dr Jelena Todorović Lazić

Evroskepticizam u Francuskoj beleži očigledan rast poslednjih decenija. Među poznavaocima evroskepticizma u Francuskoj, postoji saglasnost o tome da  francusko „ne“  Ugovoru o Ustavu na referendumu 2005. godini, ukazuje na početak nove faze evroskepticizma u Francuskoj, iako ne bi bilo pogrešno tvrditi da je postojalo „nepoverenje“ prema Evropskoj uniji (EU) i pre toga. Bez ikakve sumnje, evroskepticizam je postepeno odigrao značajnu ulogu u francuskoj unutrašnjoj politici naročito u godinama koje su usledile nakon referenduma. U jednom momentu nakon Bregzita, a uoči predsedničkih izbora 2017. godine u Francuskoj, evropska javnost je imala utisak da je nivo sumnje Francuske prema EU uvećan do te mere da je postao legitimna pretnja njenoj budućnosti u EU (bojazan da Nacionalni front može odneti pobedu na predsedničkim izborima 2017. godine).

Francuska je pored Nemačke, bila jedna od inicijatora za osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik (EZUČ) 1951. godine. Ova Zajednica nastala je u pokušaju da se okonča sukob koji je bacio kontinent u dva svetska rata tako što će povezati ekonomije dva glavna konkurenta kroz proizvodnju uglja i čelika. Ideja je bila da se stvaranjem zajedničkog tržišta za industriju uglja i čelika, onemogući svaki potencijalni rat.

Bez obzira na to što je jedan od osnivača, Francuska je bila prilično skeptična prema evropskim integracijama od trenutka kada je zvanično nastala Evropska unija 1992. godine. Bila je jedna od tri države članice koje su održale referendum o Mastrihtskom ugovoru koji je jedva prošao sa 50,8% (poznato kao „sasvim malo da“). Jedan od osnovnih razloga što je toliki procenat Francuza glasao protiv jeste da pomenuti Ugovor ne samo dalje integriše Evropu ekonomski, već i politički, što je bio domen nad kojim Evropska zajednica (EZ) ranije, nije imala nadležnost.

Referendum o Mastrihtskom ugovoru predstavlja prvi znak evroskepticizma u Francuskoj. Sporazum iz Mastrihta koji je formalno stvorio Evropsku uniju potpisala je Francuska nakon referenduma koji je omogućio pojavu novih podela u francuskom društvu. Opcija «da» dobila je manje od 51% glasova. Odziv je bio oko 69%, a svi ovi rezultati su se smatrali prvim realnim znakom evroskepticizma u Francuskoj. Neki francuski politički akteri kao bivši ministri Filip Seguin i Šarl Paska (desničari) ili Ševenman (levičar) bili su protiv Ugovora. To je bio prvi put da su neki veoma uticajni francuski političari izrazili svoje primedbe. NJihove osnovne zamerke su se odnosile na to da je buduća Evropa, Evropa trgovaca i tehnokrata. Ovo je trenutak kada je evroskepticizam u Francuskoj stekao kredibilitet.

Francuska je od početka zagovarala međuvladin pristup u odnosu na EU. Teorija međuvladine saradnje „posmatra integraciju kao proces koji napreduje dok to države dozvole, odnosno dok njima to odgovara“ (Miščević 2007: 355). Iako je dublja politička integracija koju je nosio Mastrihtski ugovor nosila višestruke koristi u ekonomskom pogledu, za Francusku je to značilo da će morati da prihvati nadnacionalnu nadležnost u nekim politikama u kojima su nacionalne države suvereni gospodari.

Dok se Francuska držala svog međuvladinog pristupa, druge države članice koje su više pristalice direktno suprotstavljene teorije – neofunkcionalizma, poput Nemačke, izbile su same na čelo evropskih integracija. Neofunkcionalizam predstavlja „teoriju integracije po kojoj će države članice raditi zajedno kako bi ostvarile ekonomske koristi, u procesu  u kome se sve više zadataka delegira na nadnacionalni nivo“ (Lelieveldt, Princen 2011: 33). Francuska je smatrala da se njena sposobnost uticaja na EU vremenom smanjuje, i da Nemačka postepeno preuzima primat, prvenstveno zbog njene snažne podrške ka EU.  To je dovelo do opšteg osećanja da uloga Francuske u EU slabi.

Tokom mandata francuskog predsednika Fransoa Olanda, sposobnost Francuske da utiče na EU se smanjila još više. Na početku svog predsedavanja, on se snažno odupirao vođstvu Nemačke na primeru mehanizma fiskalnog dogovora (ESM) kao odgovora na krizu u evrozoni, ali nije uspeo u tome da se glas Francuske čuje na nadnacionalnom nivou. Pojedini autori primećuju da je Francuska ne uspevajući da simulira jedinstvo sa Nemačkom po važnim pitanjima za EU, dozvolila da dobije ulogu nejednakog partnera.

Osim nesposobnosti predsednika da utiče na donošenje odluka na nadnacionalnom nivou u odgovoru EU na krizu evrozone, Oland se suočio sa oštrim kritikama zbog svog ukupnog rukovođenja francuskom državom tokom svog mandata. Najveći problem je što je njegovo predsedavanje dovelo do raspada levice – posebno njegove Socijalističke partije. Kao rezultat, Socijalistička partija je izgubila ono što je istorijski bila osnova podrške među biračima: glasove radničke klase.

Francusko odbacivanje Ugovora o Ustavu 2005. godine označilo je preokret u relevantnosti evroskepticizma. To je prvi put bio da su Francuzi otvoreno odbacili i sprečili korak ka produbljivanju evropskih integracija. Postojala su dva glavna razloga zbog čega su se Francuzi suprotstavili pomenutom Ugovoru. Prvi razlog je neoliberalni pravac ekonomskog razvoja EU, a drugi protivljenje potencijalnom članstvu Turske, a oba razloga su dodatno podstaknuta sveukupnim lošim stanjem francuske ekonomije i negativnim trendovima u pogledu nezaposlenosti (Taggart 2006: 15).

Francuzi su uglavnom podržavali Evropsku uniju, a njihova reputacija unutar EU je pro-integracionistička, uticajna članica koja je usmerena ka ujedinjenju Evrope. Međutim, bilo je i nekoliko godina u kojima je podrška bila slabija. Francuski evroskeptizam nije previše upadljiv u poređenju sa drugim zemljama. Evolucija evroskepticizma u Francuskoj pratila je isti put, u meri u kojoj je ovaj fenomen usko povezan sa velikim događajima i krizama u EU. Tokom sedamdesetih godina kada su pokrenute ankete Eurobarometra, Francuzi su bili veliki evroentuzijasti,  na pitanje da li je Zajednica „dobra stvar“ za njihovu državu, zajedno sa građanima pet ostalih država osnivača odgovorili su „da“ sa skoro 70%. Već 1980. godine, procenat je pao na 48%.

Tokom osamdesetih godina, broj Francuza koji su razmišljali o EZ negativno bio je najniži, ispod 10%. Od 1990. do 2001. procenat varirao između 8 i 19%, dajući prosek od 12,7%, što je vrlo blizu proseku EU od 12,5%. Već 2005. godine, francuski stav postao je jasniji budući da su glasali protiv Ugovora sa 54%. Za analizu evolucije evroskepticizma, najvažnije su godine nakon 2008. godine, kada je inflacija bila glavna briga Evropljana, a ekonomska kriza uticala na njihove stavove prema EU. Od 2008. godine, pozitivna slika o EU u Francuskoj je ispod 40%.

Evroskepticizam se može pronaći, kako u desničarskim, tako i u levičarskim strankama. Što se tiče pojave evroskepticizma u levičarskim strankama, prema rečima Fluda (Flood, 2002) „napadi na EU su na osnovu njene posvećenosti liberalnom kapitalizmu, deregulaciji, slobodnoj trgovini i globalizaciji“. Pored toga, oni imaju za cilj otvoreniju Evropu, pošto smatraju da je Šengen previše restriktivan. Milner sugeriše da se „antievropski stavovi nalaze uglavnom među onima sa nižim nivoom prihoda i obrazovnim kvalifikacijama“ (Milner 2004: 62).

Okupljanje za Republiku (Rassemblement pour la République) bila je neo-golistička stranka koju je Žak Širak osnovao 1976. godine. 2002. godine je prerasla u Uniju za predsedničku većinu, a kasnije je preimenovana u Uniju za narodni pokret. Partija je osnovana da bi vratila vladavinu degolista, sa fokusom na temama kao što je nacionalni suverenitet. Kada je reč o evroskepticizmu, deolisti tradicionalno pokazuju nepoverenje prema nadnacionalnim institucijama i federalnoj Evropi (Hainsworth 2004: 37). Iako je nacionalizam veoma jak, to nije uvek bilo slučaj. Tradicionalno su bile dve odvojene promene u partijskoj politici. Prva se dogodila na početku evropskih integracija; oni su glasali protiv Evropske odbrambene zajednice, Evropske ekonomske zajednice i EURATOM-a. Međutim, 1959. godine, kada je De Gol izabran za predsednika, partija je iznenada podržala stav da će evropska integracija, predvođena Francuskom, zapravo jačati politički i ekonomski položaj Francuske, a samim tim i nacionalni interes (Hainsworth 2004: 38).

Druga promena u partiji u smislu pitanja Evrope, dogodila se početkom osamdesetih godina prošlog veka. Partija se složila sa Jedinstvenim evropskim aktom i uvođenjem kvalifikovanog većinskog glasanja, iako je to bilo protiv De Golove ideje o nacionalnom suverenitetu. Očigledno su prešli sa nacionalnog suvereniteta na prećutno prihvatanje „udruživanja“ suvereniteta (Hainsworth 2004: 40). 2014. godine stranka je dobila novog lidera Sarkozija, bivšeg predsednika Francuske. Novi lider odmah je izjavio da želi novo ime za partiju – Republikanci.

Nacionalni front (NF) je ekstremno desničarska partija koja doživljava značajan porast popularnosti. Često se smatra jedinom moćnom partijom evroskeptika u okviru francuskog partijskog sistema. Evropske integracije su važan faktor za NF u kontekstu njihovog uspeha. 1984. godine NF dobio je 10% glasova na evropskim izborima, a oni se smatraju prvom zvaničnom pobedom stranke u nacionalnoj političkoj areni (Hainsworth 2004: 45). Stranka je osnovana 1972. godine. Žan-Mari Le Pen, otac sadašnjeg lidera stranke Marin Le Pen, osnovao je i vodio stranku u potpuno drugačijem političkom okruženju od svoje ćerke. Ekstremne desničarske partije su izgubile uticaj već pre Drugog svetskog rata, a nakon toga ostalo je samo nekoliko grupa radikalnih ideologija (Williams 2011: 138). Najniža tačka bila je 1981. godine kada  Le Pen nije uspeo da skupi dovoljno potpisa koji su potrebni za učešće na predsedničkim izborima. Kao kuriozitet, 1980. godine stranka je tvrdila da podržava koherentan evropski projekat koji uključuje zajedničku evropsku strategiju odbrane i nuklearne strategije, zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku, zajedničke kontrole imigracije, zajedničku valutu (Hainsworth 2004: 45).

Ako se osvrnemo na predsedničke izbore u Francuskoj 2002. godine, Žan-Mari Le Pen, bio je ubedljivo poražen u drugom krugu protiv Žaka Širaka. Širak je uspeo da osvoji 82% glasova, što ga je poslalo u drugi mandat kao predsednika Francuske. Međutim, ovaj ogroman procenat nije nužno odslikavao podršku za njega koliko protiv Le Pena. U prvom krugu glasanja, tada nepopularni Širak osvojio je samo 5,5 miliona glasova od približno 41 miliona (Bell, Criddle 2002: 646). Uprkos tome, uspeo je da izađe kao jedan od dva kandidata sa najvećim brojem glasova nakon prvog kruga glasanja, i pošto nijedan kandidat nije dobio apsolutnu većinu, izbori su ušli u drugi krug. Tada je Širak dobio dodatnih 20 miliona glasova jednostavno zato što je bio manje od dva zla (Bell, Criddle 2002: 652). Postoji mnogo primera dvosmislenosti francuskog proevropskog stava od samog početka. Ono što prvo upada u oči jeste ambivalentnost predsednika De Gola (1958-1969) koji je prihvatio primenu Rimskih ugovora, dok je istovremeno branio apsolutno pravo svake države da potvrdi svoje vitalne interese tokom „krize prazne stolice 1966. godine“ (Rozenberg 2016: 5).

NF je na evropskim izborima 2014. godine osvojio 23 mesta od ukupno 72, i tako postao najveća stranka u Evropskom parlamentu. Tokom kampanje odbacili su francusko članstvo u evrozoni, ali i članstvo u EU. Takođe su naglasili problem nezaposlenosti i govorili protiv globalizacije. U poslednje vreme, stavljaju akcenat na nedostatak demokratije u EU, birokratiji (posebno među elitama), opasnost od imigracije za državu i njenu kulturu (Ivaldi 2018:  9)

Evroskepticizam u Srbiji

Evroskepticizam koji možemo prepoznati u stavovima građana Srbije ima višestruke uzroke. Ono što je bez ikakve sumnje, na prvom mestu jeste pretpristupna strategija prema državama kandidatima koja se bazira na uslovljavanju. Kako za ostale države Zapadnog Balkana, tako i za Srbiju, evropska perspektiva se trenutno nalazi na dugačkom štapu. Osnovni razlog je taj što je Unija zaokupljena mnogim drugim pitanjima koji se odnose na njenu budućnost što dovodi do toga da se pitanje proširenja ne nalazi na listi prioriteta.

Tabela 1: Ako bi sutra bio raspisan referendum sa pitanjem da li podržavate članstvo Srbije u Evropskoj uniji, kako biste glasali?

Izvor: Kancelarija za evropske integracije-Evropska orijentacija građana Srbije

U periodu od 2014. do 2017. godine, evropske integracije među građanima Srbije nisu uživale veliku podršku. Prema Istraživanjima Kancelarije za evropske integracije (od 2017. godine prerasla je u Ministarstvo za evropske integracije), podrška nije prelazila 50 procenata (Kancelarija za evropske integracije – Evropska orijentacija građana Srbije). Šta je to što je uticalo na građane Srbije da od početnog entuzijazma dođu do evroskepticizma? Podrška integracijama dostigla je najviši nivo 2009. godine kada je bila iznad 70 odsto, tačnije 73%, odmah nakon vizne liberalizacije –narednih godina je, pak, drastično opadala. Istraživanje javnog mnjenja Ministarstva za evropske integracije iz decembra 2017. godine, pokazuje da bi ulazak Srbije u EU na potencijalnom referendumu podržalo 52 odsto građana, 24 odsto bi glasalo protiv, 12 odsto ne bi glasalo uopšte, a 12 odsto ne zna odgovor . Treba napomenuti da je najniži nivo podrške budućem članstvu bio 41 odsto (jun 2016, decembar 2012).

Francuska i Srbija u poređenju sa EU 28 

Grafikon 1: EU 28

Izvor: Public opinion in the European Union report, Standard Eurobarometer 83, 85, 86, 87, 88, 89

Grafikon 2: Francuska

Izvor: Public opinion in the European Union report, Standard Eurobarometer 83, 85, 86, 87, 88, 89

Grafikon 3: Srbija

Izvor: Public opinion in the European Union report, Standard Eurobarometer 83, 85, 86, 87, 88, 89

U vreme nakon Bregzita, na jesen 2016. godine, u Francuskoj se dogodilo da je procenat građana koji su na standardno pitanje iz Eurobarometar ankete odgovorili da imaju negativno mišljenje o Evropskoj uniji (31), nadvisilo procenat onih koji su odgovorili suprotno (29), uz najvišu vrednost za neutralne stavove za poslednje 3 godine (39). Ovo se može objasniti kroz strah koji se graničio na momente sa paranojom da će se Unija raspasti.  Šest meseci kasnije nakon što je na predsedničkim izborima u Francuskoj poražena opcija tvrdih evroskeptika na čelu sa Marin Le Pen koja je najavila izlazak iz članstva, procenat pozitivnih glasova je ponovo prevagnuo nad negativnim (40 na prema 22, neutralnih 36). Na nivou EU28, najmanji procenat pozitivnih (34) i negativnih (27)  stavova građana prema EU, bio je 2016. godine  u proleće za vreme priprema oko Bregzita. Ono što se može zaključiti iz grafika 2 i 3, jeste da se Francuska pre i posle 2016. godine, nalazi u okvirima evropskog proseka. Kada je reč o građanima Srbije, i tu nema velikih odstupanja. Kao što možemo videti na osnovu grafika 4, najmanje vrednosti pozitivnih (34), a najviše negativnih (28) stavova bile su upravo u jesen 2016. Godinu dana kasnije (2017/2) ovi procenti su se značajno promenili – pozitivni su porasli za 7 (41), a negativni se smanjili za 7 procentnih poena (21).

Doživljaj i interpretacija fenomena evroskepticizma razlikuje se iz vizure država članica i država kandidata – Francuska i Srbija. U slučaju Francuske, evroskepticizam je povezan sa istorijskim razvojem EU i produbljivanjem integracije koje vodi do većeg otpora (između ostalih razloga) Francuza; u drugom slučaju, evroskepticizam kod kandidata je višestruko kompleksniji. U zemljama u tranziciji koje su skoro postale članice (ili su u toku pregovori o članstvu kao u slučaju Srbije), problem nije nastao postojanjem jedne ili dve političke partije koje se suprotstavljaju Uniji, već negovanjem tzv. „popularnog“ evroskepticizma koji je izazvan pretpristupnom strategijom, ali i višedecenijskim uslovljavanjem od koga su se građani Srbije umorili.

Kada je reč o sličnostima, zajedničko je to što će od budućeg izgleda tranformisane Unije zavisiti kakav će biti dalji trend evroskepticizma u obe države. Budućnost evroskepticizma u Francuskoj u određenoj meri će zavisiti od puta koji će Unija slediti u budućnosti. Paralelno sa tim, promena političke i ekonomske situacije u Francuskoj verovatno će uticati na budućnost Nacionalnog fronta, a samim tim na njegove domete u političkom životu Francuske.