CRNA RUKA I SOLUNSKI PROCES 1917. GODINE

CRNA RUKA I SOLUNSKI PROCES 1917. GODINE

Autor : Msr Srđan Graovac, istoričar

Čuveni filosof Fridrih Niče je govorio o tome da istoriju stvaraju velike i kreativne ličnosti koje imaju tu snagu da usmeravaju mase, kanališu njihovu energiju i na taj način oformljuju nove istorijske okolnosti. Ukoliko se saglasimo sa ovom tezom onda moramo prihvatiti kao činjenicu i to da kroz biografije značajnih istorijskih ličnosti poput velikih monarha, vojskovođa ili političara možemo i pratiti tokove, stanja i procese u istoriji civilizacija. Međutim, ne smemo zanemariti ni činjenicu da su tvorci istorije ponekad bili i ljudi koji po svojoj ulozi u društvu nisu zauzimali najviše pozicije u hijerarhijski utemeljenoj strukturi socijalnih zajednica i država koje su na istima počivale, ali su svojim delima nesporno uticali na sudbine brojnih nacija i njihovih državno-pravnih i teritorijalnih organizacija. Jedna od takvih ličnosti je i pukovnik Apis koji će zasigurno odigrati značajnu ulogu u izrazito turbulentnom periodu na početku XX veka u Kraljevini Srbiji. U toku Prvog svetskog rata Crna Ruka i njen neformalni vođa, Apis podelili su sudbinu srpske vojske sa kojom su prešli na Krf, a potom u Solun, gde se i odigrao završni čin njegovog burnog života, ali i svojevrsni „epski obrt“ u sudbini organizacije kojom je rukovodio. U decembru 1916. godine Apis je uhapšen od strane srpskih vojnih vlasti pod optužbom da je pokušao atentat na regenta Aleksandra Karađorđevića. Mladi regent, nespreman da moć i politički uticaj podeli sa Apisom, odlučio je da istog eliminiše iz daljeg političkog života Srbije. U vreme boravka glavnine srpske vojske na Solunskom frontu, regent Aleksandar Karađorđević je izjavio svojim saradnicima da je izvršen pokušaj atentata na njegov život i to u toku vožnje kolima na ulicama Soluna. Odmah je sazvan sastanak najviših političkih rukovodilaca, među kojima su bili prisutni Nikola Pašić, Svetozar Pribićević i LJuba Jovanović. Za incident je direktno okrivljena grupa koju je predvodio pukovnik Dragutin Dimitrijević Apis. Zaključeno je da je pukovnik Apis planirao da izvede vojni puč u cilju zbacivanja regenta Aleksandra sa vlasti kako bi u perspektivi bilo omogućeno i zaključivanje separatnog mira sa Austrougarskom.

Apis je optužen da je održavao tajne kontakte i vodio konspirativne razgovore sa austrougarskim diplomatom Sajs Inkartom, te da je od istog dobio snažna uveravanja će Austrougarska odmah zaključiti primirje sa Kraljevinom Srbijom, pod uslovom da se Crna ruka prethodno obračuna sa regentom Aleksandrom. Na pomenutoj sednici odlučeno je da se cela grupa na čelu sa Dimitrijevićem uhapsi i izvede pred Vojni sud zbog veleizdaje. Apis je tada bio pomoćnik načelnika Štaba Treće armije, a vojska ga je razoružala i uhapsila u Štabu Treće armije 28. decembra 1916. godine. Zajedno sa njim, uhapšeni su i pripadnici „Mlade Bosne“ Rade Malobabić i Muhamed Mehmedbašić. Kasnije je još deset pripadnika organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ izvedeno pred sud. Ukupno su pod istragu stavljena 124 oficira. Doduše, prvobitno Apis je bio uhapšen pod optužbom da je sa drugovima obrazovao prevratnički krug uz pominjanje mogućnosti priprema atentata na germanofilski raspoloženog grčkog kralja. Tek marta 1917. godine napisana je nova optužnica prema kojoj su crnorukaši kasnije proglašeni krivim u sudskom postupku. Solunski proces je održan pred Velikim vojnim sudom u kasarni Treće armije u Solunu. Suđenje je vodio general Miroslav Milisavljević, a tužilac je bio pukovnik LJubomir Dabić. U statusu svedoka optužbe, tokom suđenja izvedeni su brojni pripadnici vojske, oficiri i podoficiri koji su potvrdili nalaze optužnice. Svoje učešće u procesu odbili su oficiri Milan Nedić, Dušan Simović, Milutin Nedić, Draža Mihailović i Mustafa Golubić. Presuda Vojnog suda je doneta 23. maja 1917. godine. NJome su na kaznu smrti streljanjem osuđeni Dragutin Dimitrijević Apis, Rade Malobabić i artiljerijski major LJubo Vulović, dok je ostalim osuđenicima na najtežu kaznenu meru, a nakon završenog žalbenog postupka, smrtna presuda preinačena u zatvorsku. Osim pomenute trojice, naknadno su svi oslobođeni. U vreme tamnovanja u vojnom zatvoru, Apis je napisao poslednju volju i testament 11. juna 1917. godine : „Umirem nevin, ali sa saznanjem da je moja smrt potrebna Srbiji za neke više razloge. Možda sam, a ne želeći to, grešio u svome radu kao patriota… Možda nisam znao za srpske interese. Ali, čak i da sam za to kriv znam da sam jedino radio za dobrobit Srbije…”.

Navršila se stoijedna godina od izdavanja naloga za hapšenje i početka zvanične istrage protiv nekadašnjeg obaveštajnog pukovnika srpske vojske Dragutina Dimitrijevića Apisa i čelnih ljudi organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije kao „Crna ruka”. Na današnji dan, 13/26. decembra 1916. godine, srpski ministar vojske Božidar Terzić prosledio je takozvani prezidijalni akt ministra unutrašnjih poslova LJube Jovanovića Patka načelniku štaba Vrhovne komande generalu Petru Bojoviću. Dan potom, 14/27. decembra 1916, general Bojović je izdao nalog za Apisovo hapšenje, a 19. decembra 1916/1. januara 2017. vlada je na vanrednoj sednici jednoglasno donela odluku da se povede istražni postupak. Hapšenjem Apisa, jedne od ličnosti koje su dale pečat srpskoj istoriji u prve dve dekade prošlog veka i potonjom, višemesečnom sudskom istragom, izvođenjem pred sud i izricanjem smrtne kazne, okončan je takozvani Solunski proces. Sudski postupak nije dao verodostojan odgovor na pitanja o krivici i o stepenu eventualne odgovornosti Apisa i drugova, s obzirom na to da je taj proces po opštem mišljenju pravnika i istoričara bio montiran. U prilog rečenom ide činjenica da je optužnica više puta menjana. Apis je najpre osumnjičen za pripremanje prevrata i planiranje ubistva premijera Nikole Pašića, a pet dana kasnije, na sednici vlade je, kao ključni detalj krivice, navedeno da je Apis pregovarao s neprijateljem o separatnom miru. Na suđenju je optužnica još jednom izmenjena – Apis je optužen da je naredio (neuspeli) atentat na regenta Aleksandra u solunskom predgrađu Ostrovi, septembra 1916. godine. Nedoumice nisu otklonjene ni revizijom Solunskog procesa 1953. Predmet su akademskih rasprava o samom procesu, još više o ulozi, o ciljevima, o krivici i o zaslugama Apisa – ličnosti koja se do danas kudi i hvali, naziva herojem i patriotom, a kritikuje kao nesuđeni diktator militarističkog kova.

Raznolikim ocenama Apisovih ciljeva i opredeljenja, i opisu uzroka i povoda koji su doveli do njegovog hapšenja, suđenja i pogubljenja – u kojima prednjače pojedini, savremeni srpski istoričari – trebalo bi suprotstaviti argument da u dve od tri pomenute tačke optužnice ima istine, osim u trećoj tački koja se odnosila na „montirani” atentat koji bi poslužio kao opravdanje za Apisovo hapšenje. Glavni razlog Apisovog pogubljenja svakako je bilo neslaganje između čelnika „Crne ruke” i regenta Aleksandra, odnosno ambivalentni odnos regenta i njegovog pukovnika obaveštajne službe. Potkraj 1916. i u prvoj polovini 1917. godine „sklopile su se kockice” za konačni obračun. Uspesi Srpske vojske na bojnom polju Solunskog fronta u jesen 1916. ohrabrili su regenta da naloži pripremu Apisovog uklanjanja s vojno-političke scene. S dobrim razlogom. Apis je još 1911. planirao, a potom odustao od izvođenja državnog udara. Aleksandar ga se bojao. S druge strane, regent se još više pribojavao povratka u Srbiju i potonjeg suočavanja s crnorukcima. Naime, a za razliku od zvaničnog državnog vrha Srbije, Apis i drugovi su realnije procenili ratnu situaciju i srpsku posleratnu budućnost. NJihova doktrina je glasila da bi sklapanjem separatnog mira sa silama Osovine Srbija više dobila nego kasnijom pobedom Antante. U proleće 1915. godine Nemci su za slučaj sklapanja separatnog mira ponudili Srbiji severni deo Albanije, veći deo Bosne i deo Banata, dok bi Beograd u slučaju pobede sila Antante morao da prihvati drugačije geopolitičke (pre)raspodele: Albanija – Italiji, Makedonija – Bugarskoj, Banat – Rumuniji…

Kada su u jesen 1916. godine, na američku inicijativu, otpočeli preliminarni pregovori sila Osovine i Antante „o sklapanju mira bez pobednika i poraženih”, odnosno kasnije, kada je Beč ponudio tajne pregovore o separatnom miru, situacija je bila drugačija. Išla je na ruku „Crnoj ruci”, a bila je još nepovoljnija po regenta Aleksandra. Beč je bio spreman da u grubim crtama obnovi nemačku ponudu Srbiji, ali bez Karađorđevića na tronu. Pride, sada se ponovo postavljalo pitanje koje su crnorukci prvi izgovorili: čemu silne žrtve i stradanja naroda od jeseni 1915, čemu strahote albanske golgote, kada se moglo i bez toga? Odgovoran bi bio, po ovom pitanju, regent Aleksandar. Naravno, ovde bi trebalo pomenuti i argument nekih savremenih istoričara, po kojem tajna ponuda austrougarskog cara Karla nije bila poznata srpskom dvoru i vladi sve do 1918. godine. Međutim, zapostavljeni dokumenti – na primer dokument br. 14434/7 u arhivu SANU – dokazuju suprotno: crnorukac Vladimir Tucović je tvrdio da je regent Aleksandar poslao Petra Živkovića u Švajcarsku s pismom za Siksta Burbonskog koji je u ime cara Karla nudio Antanti pregovore o separatnom miru. (Prethodno je u „Švajcarsku misiju” poslat Stojan Protić, ali Sikst Burbonski nije hteo s njim da pregovara bez autorizacije regenta Aleksandra…). Detalj za kraj ove priče je pismo Dragutina Dimitrijevića Apisa sudu u Solunu kojim je preuzeo odgovornost za Sarajevski atentat, premda detalji koje je naveo ne odgovaraju primarnim dokumentima… Drugim rečima, Aleksandar je pismom – koje nije javno razmatrano na sudu – dao Beču argument, da atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda nije izvršen po nalogu vlade, već delo pojedinca. Za Beč bi ovaj akt predstavljao izvesno zadovoljenje i opravdanje za rat, ali i za kasniji mir. Međutim, samo pogubljenje Apisa, makar iz drugih razloga, više je nego odgovaralo Beču. Odlaskom Apisa bio bi uklonjen ključni svedok austrijskog saučestvovanja, ili podrške, zaverenicima Majskog prevrata: oni su uz podršku austrijske tajne službe pripremali uklanjanje kralja Aleksandra Obrenovića s prestola i inauguraciju Karađorđevića, a sedište im je bio „Srpski sto” u elitnom bečkom hotelu „Imperijal” (u kojem je sedam decenija kasnije odseo maršal Tito). A kada je austrougarski car Karl Prvi pristao na obnovu Srbije sa dinastijom Karađorđevića na čelu (4/17. marta 1917.) u Solunu je donesena odluka da se uhapšeni oficiri izvedu pred sud.

Solunski proces je za vreme trajanja i posebno nakon streljanja trojice optuženih izazvao među saveznicima i jugoslovenskim političarima u emigraciji ozbiljnu zabrinutost za imidž Srbije i ogorčenost u pojedinim momentima. U dnevničkim beleškama i povremeno u službenoj prepisci srpski poslanik u Londonu Jovan Jovanić Pižon je beležio te momente. Polovinom januara počele su u London da stižu službene informacije njihovih predstavnika u Grčkoj. U nekima je prenesen zahtev srpske vlade da se izvrše pretresi nad stvarima bivšeg upravnika Oficirske zadruge. Izvršen je pretres nad stvarima Čede Jovanovića i gospođe majora Milana Vasića. Srpski poslanik konstatuje da je rezultat bio beznačajan (17. januar 1917. godine). Uskoro se saznalo da je na zahtev srpske vlade uhapšeno u Marselju nekoliko srpskih oficira, verovatno pošto su grdili Francuze jer ne trpe Saraja. Podatke preneo Masarik. A 18. maja 1917. srpski poslanik u Londonu prima izraze zabrinutosti u Forin ofisu: „Šteta za nas očigledna u pitanju našeg celokupnog rada: da li (proces) neće dati maha tumačenju da su Srbi narod koji samo sklapa zavere i ubija vladare, da su umešani u ubistvo sarajevsko, da nije za njih država. Poslali Dergazu na Krf da Vladi saopšti da ne žuri s izvršenjem smrtne kazne (jer) efekat će biti beskoristan.“ Narednog dana poslaniku je ponovljeno da su poslali telegram da skrene pažnju Pašićevoj vladi da ne hita s izvršenjem osude nad oficirima, nevinim zaverenicima. Da se štogod preduzme, insistiraju, kod vlade, a naročito kod naslednika. Vladi engleskoj nije jasno držanje Pašićevo u ovoj stvari. Uticalo bi rđavo na ceo jugoslovenski problem izvršenje smrtne kazne nad Damnjanom Popovićem. Iz Pariza 31. maja stizale su u London vesti da se svi bacaju na naslednika prestola za suđenje oficira, Vlada se pravi spasilac dinastije – i ustavnosti u Srbiji. U Forin ofisu su pitali (12. juna 1917. godine): „Da li je od strane Vlade ili poslanstva slat kakav cirkular zaverenicima u Solunu (koji su nameravali zaključiti mir sa Nemačkom, itd)“. Definitivno poslanik Jovanović beleži 16. juna da je „Osuda oficira zaverenika u Solunu izazvala najnepovoljniji utisak svuda kod publike engleske, kao indiferentnih lica osuđenje … da se te stvari raspravljaju sad, izazivaju kod prijatelja iskrenu žalost za Srbiju i njene ideale, a kod neprijatelja zluradost, kod diplomata i državnika zamišljenost i pitanje: – Zar nije bolje dati Austriji sve Srbe kad ovi u Srbiji nisu sposobni za život u državi.“ Ove opaske će Jovanović beležiti i narednih dana.

Ratni komitet Velike Britanije je bio naredio da se ministru spoljnih poslova napiše zahtev da kod srpske vlade interveniše da se presude ne izvršavaju. Napisano je da su najbolji oficiri osuđeni, a da dokazi nisu najbolji, da su strahovali od kada je za ministra unutrašnjih poslova došao Stojan Protić, poznat kao neprijatelj Crne ruke. Neprijatelji u Austriji će se ovoga dograbiti kao novog dokaza protiv režima u Srbiji. Kada je pogubljenje izvršeno, prijateljske novine u Britaniji su ispustile iz vladine vesti da je „izvršenje presude izazvalo kod Srba u Solunu zadovoljstvo“. Čuvena ledi Pedžet je sredinom juna 1917. izjavila da ako general Popović, onaj s kojim je ona sarađivala 18 meseci, bude streljan kao navodni zločinac i ako ga ne pomiluju, ona više nikad nogom neće kročiti u Srbiju. Intervenisala je i nova vlada Rusije. Kruna je zahtevala streljanje, a vlada je dala saglasnost za troje osuđenih. Zbog izuzetno negativnih reakcija u svetu krenulo je pravdanje čina pred saveznicima i Jugoslovenima. Po prvi put od početka rata, ugled Pašića, radikala i samog regenta Aleksandra je bio doveden u pitanje. Mislimo da je tu koren legendi o kažnjavanju vinovnika Sarajevskog atentata za koje nije moglo biti pardona. Trag tih interpretacija može i danas da se prati. Počelo je već u julu 1917. pripremom jedne knjige koja će svojom strukturom, mislilo se, uticati na prihvatanje presuda kao legitimnih i neizbežnih, a organizatore procesa prikazati u dobrom svetlu. Knjiga „Tajna prevratna organizacija“ koju je pripremio novinar Nikola Brkić, urednik lista „Velika Srbija“, svi su videli kao službeno izdanje i kao takva je tretirana. Po povratku u zemlju brzo je povučena iz opticaja. NJen duhovni otac, ministar LJubomir Jovanović nije postigao cilj. Pisac knjige o Apisu, Živanović, označiće je kao grub i težak falsifikat istine. On će navesti da se prostim upoređivanjem stenografskih beleški sa suđenja sa tekstovima objavljenim u knjizi vide očiti falsifikati. Jedan od korišćenih metoda od strane priređivača bio je da se štampaju prethodne izjave svedoka optužbe vođene tokom policijske istrage, ali ne i one sa suđenja kada su odgovarali na pitanje odbrane.

Posle članka dr Sitona Votsona pod naslovom „Srbija ima da bira“ objavljenog u britanskom časopisu „Nova Evropa“ gde se otvara pitanje karaktera celog procesa, ministar Stojan Protić je odgovorio u neslužbenom pismu, a potom isto štampao u „Srpskim novinama“ 28. avgusta 1918. Protić je kao opravdanje napisao da je postojao „naročiti dokument“ koji je sam po sebi isključivao Apisovo pomilovanje. Insinuirao je na Apisovo vlastito priznanje. To isto će ponoviti u svom listu „Radikal“ 22. marta 1922. kada se već odvojio od svojih drugova: „Ono pismeno priznanje pokojnog Dimitrijevića, šta je ono značilo? Dokle to priznanje nije postojalo, Vlada Kraljevine Srbije mogla je kako tako ćutati. Ali kad se u vladi saznalo pouzdano od samog učinioca dela, šta je moglo drugo sledovati, do samo – krivcu kazna? Ako bi Vlada drugačije postupila, ona bi se napravila saučesnikom…“ Puštane su uvijeno, a po ratu sve otvorenije glasine da je Apis taj koji je osmislio atentat na Franca Ferdinanda, koji je dao povoda za veliku nesreću. Ovo je bio povod da stvarni učesnici atentata i stradalnici kažu svoje. U pitanju je bilo delo njihovog otpora austrougarskoj okupaciji i njihovo svesno žrtvovanje za slobodu. Dovodili su u pitanje službenu verziju. Danas postoje pokušaji nekih istoričara da se sva njihova aktivnost i svedočenja kojima se osporava Apisovo učešće u Sarajevskom atentatu, odnosno njegova presudna uloga, kao i uloga Radeta Malobabića, označi kao „neuspešno“. Možemo da primetimo da ne postoji razlika između pojedinih istaknutih reviozionista u svetu i pojedinaca, istoričara u Srbiji.