Svetosavski zavet i jugoslovenski mit – uzleti i stranputice

Svetosavski zavet i jugoslovenski mit – uzleti i stranputice

Autor: Milovan Balaban

Termin mit se danas često koristi, ali i neretko zbog zloupotreba ovog fenomena njegovo značenje nije uvek najjasnije. Odnosno, često se ovaj termin koristi čak i u dnevno-političke svrhe kako bi se ojačala sopstvena politička opcija i ostvarila partijska prevlast na političkoj sceni države, ili pak kako bi se diskvalifikovao određeni pogled na svet, a time i političke grupacije koji gravitiraju poimanju sveta u kom mit ima značajnu ulogu. Otuda treba pojasniti njegovo značenje i upotrebiti ga u pravom smislu i kontekstu. Tako se mit najčešće tumači kao nešto nerealno i izmišljeno (nekada se čini upravo suprotno, zloupotrebljava se mit kroz pojednostavljivanje i izvrtanje njegove suštine), nešto što se kosi sa racijom te ga zbog toga treba odbaciti. Iako je to donekle tačno kada su recimo u pitanju grčki mitovi, kao i moderni globalistički mitovi po kojima se svet kreće u pravcu blagostanja i srećnom zemaljskom kraju, potpuno odbacivanje je ipak u principu pogrešno, jer istine mita su istine drugog tipa. To su istine koje govore o dubljim slojevima čovekove ličnosti i društva i često na simboličnom nivou objašnjavaju njegove porive, stremljenja, psihološke i duhovne osnove ličnosti i društva, kao što i često igraju ulogu homogenizacije određenih grupacija i nacija.

Kada je u pitanju svetosavsko-kosovski mit, kako se često definiše, moramo istaći da je pravilnije reći Svetosavski ili Kosovski Zavet, jer postoje određene razlike u odnosu na mit. Kao prvo, možemo uočiti da je on zasnovan i da mu je osnova istinit događaj koji nosi određene poruke bitne za čitavu naciju, što se može pratiti u čitavoj istoriji srpskog naroda. Ono što je još bitnije, svetosavsko-kosovski zavet je paradigma srpskog nacionalnog koda i predstavlja deo iste celine koju čini opredeljenje srpskog naroda za vrednosti i duh Novog Zaveta, odnosno opredeljenje za pravoslavno Hrišćanstvo. On Srbe afirmiše kao hrišćanski narod, kao narod (u hrišćanskom smislu) novog doba koji se opredelio za nebeski, odnosno duhovni put i duhovno poimanje sveta. Opredeljenje za nadvremeno u svetosavsko-kosovskom zavetu je izgradilo karakter, moral, etiku i uopšte sistem vrednosti i pravila ponašanja srpskog naroda i duboko se urezalo u njegovu psihu i dušu, te je bilo kakvo tumačenje njegove istorije, mentaliteta i postupaka nemoguće shvatiti ignorišući zavet, čak i kada on ni nije jasno u svesti naroda kao što je to slučaj u modernim vremenima.

Kako je mit često upotrebljavan sa negativnom konotacijom (što ima osnova u najvećem slučaju kada su u pitanju moderni mitovi, jugoslovenski, evropski i drugi koji predstavljaju najčešće put u zemlju nedođiju) možda nije loše, kako je gore pomenuto, razdvojiti termine mit i zavet. U tom slučaju može se konstatovati da imamo jugoslovenski mit, ono što je fenomen moderne srpske istorije i kosovski zavet kao konstantu i gotovo hiljadugodišnje, nekad svesno, nekad podsvesno stremljenje naroda. Usled toga, u sagledavanju ovog problema, sa ovako definisanim i razdvojenim terminima mit i zavet, oni mogu biti suprotstavljeni kao manifestacije dva potpuno različita duha. To i jeste slučaj kada su u pitanju jugoslovenski mit i kosovski zavet. Jedno isključuje drugo što se pokazalo u srpskoj istoriji. Poklonjenje jugoslovenskom mitu je bilo uslovljeno odstupanjem od kosovskog zaveta.

Jugoslovenski mit i jugoslovenski model razmišljanja je i danas prisutan što čini svetosavski zavet zaklonjenijim i neshvatljivijim za ne mali deo naroda. To je model razmišljanja, logički sklop u glavama iz kog proizilazi, kako sistem vrednosti svakog pojedinca tako i manifestacioni oblik uređenja države i regiona. To sve obrazuje jedan model međudržavnih odnosa u Jugoistočnoj Evropi koji omogućuje pacifikaciju srpskog naroda kroz nametanje osećaja konstantne krivice, čime se imperijalne sile služe kako bi čitav region usmeravali u pravcu ostvarenja sopstvenih interesa, najčešće suprotstavljeni srpskim nacionalnim i svakim drugim realizacijama.

Ideja jugoslovenstva se javlja još u XIX veku u južnoslovenskim delovima Habzburške monarhije. Već kod Ilirskog pokreta vidimo pokušaje da se južnoslovenski narodi u okviru Austro-Ugarske organizuju u jedan identitetski, pa čak i nacionalni korpus. Jezik je bio osnovna potka koja je bila faktor pokušaja homogenizacije. Iako je još Vuk govorio da su svi oni, bilo pravoslavni, muhamedanci ili katolici, koji govore štokavski Srbi, očito je da su namere Beča i Zagreba bile da upravo tu skupinu privežu za Zagreb i Beč. Prvo preko Ilirstva, potom Jugoslovenstva, a zatim u perspektivi, kako su neki razmišljali, da se od njih obrazuje hrvatski nacionalni korpus. Dotle je trebalo sve Južne Slovene do Drine (osim Slovenaca) obrazovati u jedan kulturološki, civilizacijski, pa i nacionalni korpus sa perspektivom da se i Srbi preko Drine u kasnijem periodu vežu za ovu civilizacijsku matricu. Ovim je Habzburška imperijalna politika pokušavala da reši problem Srba i uopšte Južnih Slovena unutar svojih granica i eliminiše ih kao potencijalni izvor razgradnje imperije.

Kao što vidimo, jugoslovenska ideja je imala i ona je u svojoj osnovi protivna svim načelima na kojima je egzistirao i na kojima je postojao srpski narod. Srpsko nacionalno biće je odolevalo ovim procesima u prvoj polovini XIX veka, manje u drugoj polovini, dok je početkom XX veka usled snažnih višeslojnih uticaja sa zapada srpski duh počeo da se postepeno udaljava od zavetne logike. Ovo je uslovilo da srpska elita ne shvati najozbiljnije pretnju i opasnost jugoslovenske ideje, koju su Srbi ipak shvatali na drukčiji način od Hrvata i Slovenaca. No, i kod srpske elite je preovladao model razmišljanja po kom je trebalo raditi na ujedinjenju svih Srba u zajednici sa Hrvatima i Slovencima. Smatralo se, bar u početku, da to neće presudno uticati na gubljenje nacionalnog identiteta, ali vremenom, pogotovo tokom prvih godina života u zajedničkoj državi, sve više je ovladavao stav da je možda i poželjno graditi novi jugoslovenski identitet kod svih podanika novostvorene države. Nije teško zaključiti da što se više išlo u pomenutom pravcu to se više udaljavalo od izvornih i životvornih principa Svetosavlja i svetosavsko-kosovskog zaveta i duha.

Novostvarana na Zapadu, nova srpska elita je prihvatala kulturni i duhovni model razmišljanja i ponašanja kopiran iz vodećih zapadnoevropskih država još od druge polovine XIX veka. Neke stvari bilo je potrebno uvoziti sa Zapada, ali je trebalo zadržati jedan paket načela, duhovnih i praktičnih koji čine identitet naroda vezan za svetosavsku i kosovsku logiku. To se nije dogodilo što je predstavljalo osnov priklanjanja jugoslovenskom mitu i postepenom napuštanju svetosavsko-kosovskog zaveta. On je napuštan prvo u srcu i glavi, kroz drugačija razmišljanja i vrednovanja, a zatim se ovaj model logičkog i intelektualnog funkcionisanja reflektovao i spolja na ponašanja, ali i građenje društva, uređenje države i odnos prema spoljašnjem svetu.

Narod je duže čuvao mentalitetsku i duhovnu kosovsko-zavetnu osnovu. Otud je u Prvom svetskom ratu i mogao da pretrpi sve one strahote i izađe kao pobednik (zajedno sa saveznicima) nad dve velike imperije. No, elita je usmeravala nacionalni brod u pravcu jugoslovenstva stvarajući jedan mit (u ovom slučaju neosnovanu nadu) da se može živeti zajedno i doći do idejnog, duhovnog, pa čak i nacionalnog jedinstva sa Hrvatima i Slovencima. Ovo je imalo za rezultat, između ostalog, sve dublju inertnost naroda pošto su pravci u kojima ga je usmeravala elita sve više bili besmisleni i neostvarivi. No, gubeći autentični svetosavski duh narod je gubio snagu i silu da se suprotstavi projektima u koje ga je gurala raspravoslavljena elita.

Rezultat toga, rezultat gotovo vekovnog življenja u jugoslovenskom mitu, verovanju u mogućnost jedinstva i bratstva sa narodima na jugoslovenskom prostoru, je sve izraženije gubljenje motiva (pogotovo današnjih) Srba da se odriču, da se žrtvuju kako bi ostvarili svoje ciljeve. Jer ukoliko su se više žrtvovali u okviru jugoslovenske paradigme, narodu je cilj neumitno izmicao pošto i nije bio ostvariv. Ali model ponašanja naturan čitav vek je uhvatio korena i nije moguće da se lako odbaci. Udaljeni od svetosavskog zaveta, ne shvatajući njegovu vrednost i silu, ne mali broj današnjih Srba i dalje funkcioniše u modelu, kako kaže Milo Lompar, samoporicanja, što čini osnovu jednog finalnog tipa jugoslovenskog mita – titoizma.

Rukovođena konceptom jezičkog jedinstva, a svesna malobrojnosti i male snage svih naroda na prostoru Jugoslavije, srpska elita je ušla u projekat stvaranja jugoslovenske nacije odričući se srpskog nacionalnog duha, kroz vekove proverenog i zacrtanog puta ne samo ovozemaljsko nego i nadvremenog. Puta naroda koji je kroz kosovski izbor odabrao Novi Zavet kao alfu i omegu svoje egzistencije. Ispostavilo se da su religijski faktori i te kako bitni i da jezik nije dovoljan da homogenizuje i od Južnih Slovena obrazuje zajednički narod i naciju. Međutim, srpska elita je smatrala da će po zapadnom modelu jedna jaka država vremenom biti objedinjavajući faktor i stožer stvaranja zajedničke nacije od različitih, a srodnih grupacija koje pripadaju pravoslavnom, katoličkom i islamskom civilizacijskom i kulturološkom krugu. Ovo je osnov jugoslovesnkog mita. Država, po uzoru na Zapad, se pojavljuje kao stožer, kao neka vrsta idola, kojem se pripisuje moć da svojom uređenošću, organizacijom i ekonomskom snagom objedinjuje različite grupacije i vremenom ih homogenizuje u jedan zajednički nacionalni korpus.

Kod svetosavskog zaveta je logika drugačija. Pošto nije krajnji cilj samo jaka država i samim tim njena organizovanost u cilju boljeg života njenih podanika (ovo nije nebitno, ali nije fundamentalno i odlučujuće za realizaciju naroda) ona se u svetosavskoj logici ne pojavljuje kao najbitnija. Krajnji cilj kod Svetosavlja i uopšte pravoslavlja je proces preobražaja naroda i pojedinca i put ka eshatonu i novom duhovnom Izrailju, gde se sve sagledava iz perspektive večnosti i gde je krajnji cilj, ne kao u jugoslovesnkom mitu država i ovozemaljsko blagostanje, nego upravo nadvremeno, večnost koja je drugačiji način postojanja i koja će ponuditi u punoći Božanski-Hristov duh i poredak, a koji je dozirano i u tajni dostupan i u ovom trenutku na zemlji.

Dakle, ne ovozemaljsko nego duhovno izabranje je cilj Svetosavlja i put koji je (uz povremena odstupanja) sledio srpski narod. Na ovaj put ga je uputio Sveti Sava još 1221. kada je na saboru u Žiči krunisao prvog srpskog kralja Stefana i kada je srpskoj svetovnoj i duhovnoj gospodi predočio i objasnio smisao postojanja naroda, crkve i države. Kada je sledio taj put, srpski narod je obično imao i državu i sve ono što mu je potrebno da bi egzistirao u svetu. Međutim, kada ga je napuštao, kao što je slučaj u jugoslovenstvu, kada je sve svoje snage usmeravao samo na stvaranje države (pogotovo Jugoslavije) kao što smo svedoci, gubio je i državu i što je još nepovoljnije, gubio je i duhovnu potku kojom je vođen kroz čitavu istoriju. Ovo je uvek rezultiralo dezorijentisanošću, gubitkom bistrine kojom je mogao da razazna ko su mu prijatelji ko neprijatelji, koji su mu interesi, šta mi valja činiti u određenim situacijama i iskušenjima.  Nažalost, ova regresija i pad srpskog naciona danas je jasno uočljiva.

Jugoslovesnki mit je kulminirao u titoizmu. Tito-jugoslovenstvo predstavlja sa jedne strane kontinuitet jugoslovenstva kraljevine, ali još više diskontinuitet. Država koja je stvorena posle Drugog svetskog rata je izgubila i privid države u kojoj su Srbi mogli da se realizuju kao nacija u svom istorijskom i duhovnom ključu. Srbima je nametnuta krivica i stvoreni su, kroz federalizaciju i drobljenje Srbije na pokrajine, mehanizmi realne kontrole nad narodom, ali i ideološke kontrole duha kroz potiskivanja svetosavlja i održavanja osećaja nametnutog srpskog greha, koji ih je u toj zajednici sputavao. Odabrani srpski kadrovi su bili rasrbljeni i najviše su doprinosili održavanju inferiornosti naroda u okviru zajedničke države i sprečavanju bilo kakvog srpskog izraza. Model funkcionisanja države kroz parolu “Slaba Srbija, jaka Jugoslavija” bio je produkt jugoslovenskog mita, a bio je osnova uređenja Balkana u blokovskoj podeli sveta gde je Jugoslavija bila garant ostvarenja interesa talasokratskih sila u ovom delu planete.

Posle pada komunizma nije pao i jugoslovenski mit. Iako su donekle oslobođeni stega koje im je komunizam nametao Srbi i srpska elita su u mnogo čemu nastavili da funkcionišu u jugoslovenskoj logičkoj matrici. Otud je i energija naroda, koja ga je vukla ka praiskonskim, životvornim modelima osećanja, razmišljanja i funkcionisanja u svetosavskom modelu, bivala kanalisana na pogrešan način. Zloupotrebljavana je najčešće u političke svrhe i za kratkoročne ciljeve čime ni izbliza nije mogla da izrazi pravoslavnu suštinu srpskog koda. Ovo se dešavalo zato što je i sam narod bio obezduhovljen, ali i što je elita, odrasla i odgajana u komunističkom duhu i jugoslovenskom mitu (kao uostalom i narod) potpuno izgubila kontakt sa stvarnim vrednostima duhovnih osnova novozavetne, svetosavske i svetolazarevske logike naših predaka.

Otud će biti potrebno vremena da se, u doba globalističkog cunamija koji podupire jugoslovenski mit, jer mu i geopolitički i geostrateški odgovara, srpski narod vrati svojim svetosavskim korenima. Taj proces je složen, ali je neophodan da bi narod sačuvao jedinstvo i svoju istorijsku i duhovnu misiju, bez obzira da li će ona biti praktikovana kroz objedinjavajući državni oblik ili druge oblike sabornosti koje će tolerisati i na koje neći imati odgovor imperijalni svet koji se uveliko gradi i obrazuje pred našim očima.