Sava Vladislavić – ruski diplomata i srpski rodoljub

SAVA VLADISLAVIĆ – RUSKI DIPLOMATA I SRPSKI RODOLJUB

Autor: Jovanka Simić, novinar

DVA datuma iz biografije grofa Save Vladislavića Raguzinskog sastavila su se u ovoj godini – 350 godina od njegovog rođenja u hercegovačkom mestu Jasenik i 280 leta od njegovog upokojenja u Sankt Peterburgu.

Prilika je to da se podsetimo ovog ruskog diplomate, savetnika ruskog cara Petra Velikog i Katarine Prve, putopisca, poliglote, ktitora manastira Sveta Trojica kod Pljevalja. U Rusiji ga pamte kao osnivača ruske obaveštajne službe.

Kao ličnost izuzetno uzbudljive i bogate biografije, Sava Vladislavić značajan je i za naše područje. Na njegov nagovor, car Petar Veliki, početkom 18. veka, poslao je u Sremske Karlovce prvu gramatiku i bukvar, koje je u budući centar srpske duhovnosti doneo učitelj Suvorov. To je označilo nastanak prve slovenske škole u Sremskim Karlovcima.

Sava Vladislavić (1668 – 1738), po nekim izvorima rođen je u Foči. Bilo je tvrdnji da mu je Popovo, pa i Žitomislić rodno mesto, ali se većina istoričara opredelila za izvor koji pokazuje da je Jasenik, nadomak Gacka, mesto Savinog rođenja. Potekao je iz vlastelinske porodice koja se, uzmičući pred  turskim nasiljem, naročito pod pritiskom bega Čengića na vlastelinske posede, početkom 17. veka preselila u Dubrovnik (Ragusa na latinskom).

Sa ocem Lukom, Sava je prešao u Dubrovnik i iz tog perioda, uz prezime Vladislavić, ustalio se nadimak Raguzinski. Docnije je po Ilirima, koji su tad bili sinonim za Južne Slovene, svom imenu pridodao nadimak „Ilirski“. Kada su Sava i njegov otac otišli u Dubrovnik, deo Vladislavića nastanio se u Boki Kotorskoj, a Savin rođeni brat Duka ostao  je u Trebinju. Iz tog dela porodične loze stasali su Dučići, koji su dali slavnog potomka, princa srpske književnosti Jovana Dučića.

U dubrovačkim katoličkim jezuitskim školama, Sava je stekao visoko obrazovanje koje je, potom, upotpunio znanjem iz ekonomije u Španiji i Francuskoj. Otuda se, docnije, i u Rusiji svuda potpisivao latinicom sa titulom Conte, ali pored ilirskog otečestva, mislio je i na „serbskuju zemlju“. Osim u Sremske Karlovce, slao je knjige na poklon manastirima Svete Trojice (Pljevlja), kao i manastirima Žitomislić i Tvrdoš.

Iz Dubrovnika, obrazovani Vladislavić odlazi na istok u Carigrad, gde širi trgovačke veze i upoznaje se sa ruskim poslanikom na Visokoj porti, Jemeljanom Ukrajincevom. Jerusalimski patrijarh Dositej, stub Ruske pravoslavne crkve na Bliskom istoku, preporučio je Ukrajincevu Vladislavića za tajnog pomoćnika.

Patrijarh Dositej, naime, bio je zadivljen sposobnošću srpskog trgovca koji je, na samo sebi znan način, uspeo da pribavi tekst ugovora Porte s Francuskom, Venecijom, Engleskom i Austrijom. To su dokumenti koji su doprineli sklapanju  rusko-turskog mira. Vladislavić je time otvorio sebi put do dvora cara Petra Velikog. Postao je carev ministar i  savetnik.

Izuzetan poznavalac unutrašnje i spoljne politike, Vladislavić je u tančine izučio ruske dvorske tajne i obezbedio sebi trajno mesto u ruskoj istoriji. Niz njegovih uspešnih diplomatskih uspeha je dug i značajan – zaključio je vojni savez sa knezom Moldavije u Jašiju, mir sa sultanom na Prutu, konkordat sa papom u Rimu i pakt o definitivnom, i danas važećem, razgraničenju sa Kinom u Pekingu.

Zabeleženo je da je posle pobede Rusa kod Poltave, a uoči pregovora sa Šveđanima, početkom 18. veka, grof Sava Vladislavić ovako savetovao Petra Velikog: “Vaše carsko veličanstvo, ako Vam Šveđani traže jednu oblast, Vi njima tražite tri, da biste dobili dve.“

Bitna karakteristika Vladislavićevog diplomatskog metoda bilo je poznavanje ljudi i njihovih naravi: Turaka, Italijana, Kineza i samih Rusa. Glavni razlog diplomatskog i ličnog uspeha pripisuje se toj njegovoj odlici koju Jovan Dučić smatra „hercegovačkom crtom srpskog karaktera.“

Kada je početkom 18. veka prešao iz Carigrada u Moskvu, sa sobom je poneo rukopis „Proučavanje puta Crnim morem do Moskve“, sa detaljnim opisom luka, garnizona, njihovog naoružanja, pomorskih baza i sa ostalim podacima obaveštajnog karaktera.

Obaveštajna služba u crnomorskom regionu u to vreme za Rusiju bila je izuzetno važna, te Sava dobija zadatak od cara da organizuje široku obaveštajnu mrežu i po celoj Evropi. To će u nekoliko navrata pomoći Rusiji da odnese pobedu u ratovima koji će uslediti, kao što je to bilo u čuvenoj bici kod Poltave 1709. godine, kada je poražen švedski kralj Karlo Dvanaesti.

Zbog zasluga u ruskim ratovima sa Švedskom i Turskom, posle uspešnih misija u Carigradu, Rimu i Veneciji, kao i povodom velikih diplomatsko-obaveštajnih uspeha u Kini, Sava Vladislavić smatra se i danas jednom od najznamenitijih ličnosti Rusije tog vremena.

NJegov uticaj u Rusiji nije umanjen smrću Petra Prvog Velikog 1725. godine. Štaviše, carica Katarina Prva 24. februara 1725. godine dodeljuje Vladislaviću titulu grofa. Nešto docnije, šalje ga u Kinu kao specijalnog ambasadora sa zadatkom da sa ovom mnogoljudnom zemljom konačno utvrdi granicu.

I tu je pokazao nesvakidašnje diplomatsko umeće, o čemu, pored ostalog, svedoči i njegov rukopis namenjen ruskom dvoru pod naslovom „Tajni izveštaji o sili i situaciji kineskog carstva“. Uspeo je, posle dve godine, da sklopi sporazum o razgraničenju i trgovini između dva velika carstva, poznat kao „Kjahtinski ugovor“.

Tim sporazumom definisana je granica između dve zemlje u dužini od 6.000 kilometara, a Rusiji je omogućeno da trguje u Pekingu. Ovim ugovorom omogućen je i rad Ruske duhovne misije u Pekingu. Za „crnomorski obaveštajni rad“ Vladislavić je, kažu ruski spisi, dobijao apanažu od 325 rubalja godišnje.

Bio je jedan od najuglednijih i najbogatijih ljudi u to vreme u Rusiji. Car mu je poklonio dvorac na rečici Pokrovki u Moskvi, dvorac u Sankt Peterburgu, kao i mnoga imanja na teritoriji današnje Ukrajine. Darovao mu je i pravo slobodne trgovine na deset godina. Povelja je, nedugo zatim, produžena na neograničeno vreme.

Posle Kjahtinskog ugovora, Sava Raguzinski, na granici Rusije i Mongolije, položio je kamen temeljac grada Troickosavsk (današnje Kjahte). Kroz Troickosavsk je prolazio „put čaja“. Ovo naselje čitav vek snabdevalo je čajem celu Rusiju koja je imala monopol nad prodajom čaja u Evropi. U Kjahti je Vladislavić, slomljen smrću svoje tri kćeri, podigao crkvu posvećenu Svetom Savi Srpskom Nemanjiću koja i danas postoji.

Po okončanju ove misije, carica Katarina poklonila je Vladislaviću dvorac svoje majke koji je danas jedna od zgrada čuvenog muzeja Ermitaž u Sankt Peterburgu i dodelila mu Orden Aleksandra Nevskog. I ona, poput Petra Velikog, unapredila ga je u tajnog savetnika.

Sve vreme svoje diplomatske misije u Rusiji i za Rusiju, grof Sava Vladislavić nije zaboravljao svoje srpsko poreklo. Uz pomoć Petra Velikog, prvi je u Rusiji skrenuo pažnju na potrebu rešavanja „srpskog problema“ na Balkanu. U hercegovačkim manastirima i danas se čuvaju sveštene stvari i crkvene knjige koje je Vladislavić slao iz Rusije. Na knjigama je ispisivao svojeručnu posvetu – grof ilirski Sava Vladislavić.

Takve poklone, kako je docnije zabeležio književnik i diplomata Jovan Dučić (1871 – 1943), slao je manastirima Piva i Žitomislić, crkvi na Toploj kod Herceg Novog i u Risnu. Narodne pesme opevale su Savu Vladislavića kao velmožu u Rusiji, kao miljenika Petra Velikog, ali i kao Hercegovca i uvek velikog Srbina. U Rusiji je pokrenuo, takozvano, istočno pitanje koje je u sledeća dva veka bilo jedno od najvažnijih u evropskoj politici.

Stizao je Vladislavić da se posveti i pisanju i prevodilaštvu. Sa italijanskog je na srpski jezik preveo „Istoriju Slovena“, delo popa Mavra Orbinija. No, njegova uloga, na krajnje neobičan način, protegla se i do ruske književnosti. Srpski grof bio je presudna ličnost u životu pesnika Aleksandra Sergejeviča Puškina (1799 – 1837). Na tu  epizodu iz života Save Vladislavića, za veći deo ruske javnosti do tada nepoznatu, podsetio je književnik Vasilij Sokolov u „Peterburškom dnevniku“, 18. februara 2008. godine.

Sokolov je tada objavio tekst o Vladislaviću pod naslovom „Srbin kome Rusija treba da zahvali za Puškina“. Napisao je da je na molbu cara Petra Velikog, 1705. godine, grof Sava Vladislavić Raguzinski doveo u Sankt Peterburg malog crnca Ibrahima, koga je kupio na vašaru u Carigradu i predao ga  Petru Velikom. Car se obradovao „poklonu.“ Izdao je zapovest da se dečak krsti, lično mu je kumovao i dao mu svoje ime po ocu – Ibrahim Petrovič Hanibal. Ibrahim Petrovič imao je  šestoro dece, a 1799. godine rodio mu se praunuk, veliki ruski pesnik Puškin.

Sava Raguzinski ostavio je traga i u ruskoj umetnosti. Posle pregovora u Rimu sa rimskim papom Klimentom Trinaestim, gde je zastupao interese Ruske imperije, doneo je u Rusiju statuu Afrodite – Venere taurijske koja potiče iz trećeg veka pre nove ere. Bila je to prva antička statua nage žene u Rusiji.

Tokom jednog od svojih putovanja u Veneciju, kao pedesetogodišnjak, Vladislavić se oženio dvadesetdvogodišnjom Vergilijom Trevizan. Poticala je iz jedne od najuglednijih venecijanskih patricijskih porodica, koja je dala čak i jednog dužda. U tom braku rođene su tri kćeri koje su prerano preminule. Sava Vladislavić se upokojio 17. juna 1738. godine. Sahranjen je u Blagoveštenskoj crkvi u Lavri Aleksandra Nevskog u Petrogradu pored majke, monahinje Teofilije i svoje tri kćerke.

U potonjim decenijama, pa i vekovima, Vladislavić nije zaboravljen u Rusiji, ali u srpskom narodu sećanje na njega prekrila je prašina zaborava. Sve do 1940. godine, kada je književnik i diplomata Jovan Dučić, potomak Savinog rođenog brata Duke, objavio knjigu „Grof Sava Vladislavić“.

Dučić je punih devet godina sakupljao fragmente o životu slavnog pretka po arhivima u Dubrovniku, Veneciji, Moskvi, Helsinkiju, Bukureštu i Beogradu.

„ Odista je za nas Srbe uzbudljivo kada pomislimo koliko je u ovom darovitom Hercegovcu stalno živela i radila srpska misao“ – napisao je Dučić u svojoj knjizi „Grof Sava Vladislavić.

Pre desetak godina, grof Vladislavić vaskrsao je u srpskom sećanju. Od 2009. do 2014. godine, u okviru šireg projekta ruske vlade u spomen na Petra Velikog, podignuta su mu četiri identična spomenika na četiri strane sveta. Na taj način simbolično su povezani: Gacko, Sankt Peterburg, Sremski Karlovci i Herceg Novi.

U prvom gradu Vladislavić je rođen, u drugom sahranjen, u Sremske Karlovce je slao knjige i učitelje i utemeljio prvu srpsku školu. U Herceg Novom bio je rodonačelnik rusko-crnogorskih društveno-političkih veza u svetlu tzv. „istočnog pitanja“ i autor carskog ukaza Petra Velikog koji je na Cetinju pročitao vladika Danilo Prvi Petrović NJegoš kada je dizao ustanak protiv Turaka 1711. godine.

LITERATURA:

• Jovan Dučić: Grof Sava Vladislavić
• Manastir Sveta Trojica u Pljevljima, Petković Sreten
• SAVA VLADISLAVIĆ: Srpski plemić koji je osnovao rusku obaveštajnu službu i savetovao Petra Velikog

FOTO: Internet stranica Zapadni Srbi