Politička nestabilnost Srbije u doba kralja Milana Obrenovića iz ugla srpskih liberala iz Vojvodine

POLITIČKA NESTABILNOST SRBIJE U DOBA KRALJA MILANA OBRENOVIĆA IZ UGLA SRPSKIH LIBERALA IZ VOJVODINE

Autor: dr Miloš Savin, istoričar

Nakon ostavke predsednika vlade Srbije, konzervativnog liberala Jovana Ristića, novu vladu Srbije formirali su radikali, prihvativši sve uslove i sva personalna rešenja koje je kralj Milan želeo. Međutim, kralja je uskoro počela da iritira pojava veće slobode u štampi i stvaranje paralelnog centra moći od strane radikalskog poslaničkog kluba, pa se sukobio s radikalima pogazivši svoja ranija obećanja, odbivši da potpiše već prvousvojeni Zakon o opštinama. Već 1. maja 1888. godine Sava Grujić je podneo ostavku svoje vlade, a kralj Milan je, planirajući ponovo svoju abdikaciju i trežeći pouzdanu ličnost, za novog predsednika vlade imenovao Nikolu Hristića.

Isti dan s ostavkom radikalske vlade, munjevitom brzinom je analizu političke krize u Srbiji i ponašanja njenih aktera dao Miša Dimitrijević, podsetivši da: „Nije još davno, kako je sam kralj Milan ocenjivao pojedine političke stranke u zemlji i posle kratkog vremena, čim nastupi ministarska kriza on upravu zemlje ne poverava ljudima ni iz jedne stranke već sastavlja vladu po ličnom ukusu… Mi ne žalimo ni malo vladu koja je pala. Ona je sama kriva što je pala, ona je klicu svog pada već u sebi nosila… Radikalna stranka nije ponuđena vladom kao predstavnik izvesnih političkih načela, koja se kao spasonosna smatrala po razvoj srpskog državnog života, već je uzeta na oko da posluži kao oruđe za dezorganizaciju političkih stranaka… Srbija ima danas jednostranom voljom vladaočevom vladu,  koju su još pre četvrt veka smatrali za nesreću Srbije… Već pre dvadeset godina, kad su prvi ustavni zraci počeli grejati Srbiju,  Nikola Hristić kao okoreli ostatak krute vladavine uklonjen je sa političke pozornice… Tek zaječarska buna od g. 1883. izbacila ga je na kratko vreme na površinu, kada je u Srbiji trebalo da nastupi vlada okova i vešala… Čovek koji je pre pet godina radikale u lance okivao i streljao, taj dolazi danas, da primi od njih vladu zemlje u nasledstvo… Srpski narod svestan svog prava učešća u državnim poslovima, neće nikad priznati državnu svevlast (apsolutizam). Ako se tamo naginje onda je sama država u krizi, i to u permanentnoj krizi. Ishod ove svakojako mora biti koban bilo po jednog ili po drugog faktora državne vlasti“. Zanimljivo je da je ovo prvo mesto na kome jedan prvak Srpske liberalne stranke iz Ugarske pominje mogućnost „kobnog ishoda“ po nosioca vladajuće dinastije Obrenović.

Jedan od osnovnih razloga zbog kog je kralj Milan predao vlast Nikoli Hristiću je bilo to što je Hristić jedan od retkih bio voljan i kadar da kralja razvede od kraljice Natalije. O bračnoj drami na srpskom dvoru svoje mišljenje je izneo Miša Dimitrijević: „Ceo je svet, i srpski i strani, odavna znao da u srpskoj kraljevskoj porodici postoji od dužeg vremena nesuglasica, koja se u poslednje vreme razvila u otvorenu mržnju kralja Milana i kraljice Natalije… A kako je sudba vladalačkih porodica tesno spletena sa sudbom naroda i zemlje, to je onda ujedno i nesreća narodna… Sa ovolikim moralnim fondom, koji je ovom prilikom na vidik izbio, ne osniva se ni sreća jedne obične kuće i porodice, a ne kamoli jedne zemlje i naroda… Sirota kraljica Natalija položila je svoje uzdanje na Boga i na srpski narod. NJeno uzdanje i naše je. I nad kraljevima vladaju večiti zakoni pravde i morala. Zla dela ne mogu nigde dobrim posljedicama uroditi… Mi ispovedamo, nismo bili prijatelji politike kralja Milana“. Hristićeva vlada je konačno 24. oktobra 1888. godine razvela brak između kralja Milana i kraljice Natalije. Razvod kraljevskog para kao politički presedan, prokomentarisao je Miša Dimitrijević rečima: „Kralja Milana upravo peče i žeže, što je ovakvim svojim postupkom odbio od sebe i poslednjeg čoveka u Srbiji, kome su srce i razum na mestu…Vrlo je opasna igra u koju se upušta kralj Milan. Treba svagda i na to misliti da zemlje i države nisu spahiluci vladalački,  da se po njima može raspolagati, kako se oće. Treba i to imati na umu, da valjda još nekoga imade, kome dobro te zemlje, tako isto, a možda još i većma, na srcu leži“.

Polit se suprotstavio razvodu koji je okarakterisao kao protivan pravoslavnim običajima, rekavši: „Može konzistorija beogradska hiljadu puta izreći razvod braka među kraljem Milanom i kraljicom Natalijom, ako nema kanoničkog razloga za razvod braka, taj brak pravno postoji“. Smatrajući Nataliju za „uzor žene i supruge“, Polit je sa prezirom odbacio navedene razloge razvoda poput šurovanja sa opozicijom i pokušaja zauzimanja regentsva od strane kraljice.

Već  dva dana nakon razvoda kralj Milan je organizovao aktivnost radi izbora za veliku narodnu skupštinu i usvajanje novog ustava. Najverovatnije je kralj napokon prelomio da će definitivno abdicirati, pa je želeo da za sobom ostavi uređeniji sistem u kome će se znatno više poštovati građanska prava i slobode. Takođe kraljeva očigledna zamisao je bila i da svom prestolonasledniku omogući sigurnost do punoletstva i stupanja na presto. Na izborima za Narodnu skupštinu je mandate dobilo oko 500 radikala i 100 liberala. Ni jedan jedini naprednjak nije dobio mandat. Shvativši da postoji realna mogućnost da ustav ne bude izglasan u formi u kojoj ga je Milan želeo, on je bukvalno zapretio beogradskim radikalima da ustav mora bez izmena biti prihvaćen, a oni su kroz mukotrpnu akciju i silne sukobe morali to da predstave nezadovoljnim radikalskim prvacima u lokalnim sredinama Srbije. Na koncu, ustav je 3. januara 1889. godine usvojen sa 494 glasa. Jedina izmena u odnosu na izvornu verziju je bio član koji je zabranjivao Srpskoj vojsci stavljanje u službu druge države bez odluke Narodne skupštine. Na ovaj način bitno su oslabljene mogućnosti zloupotrebe eventualne austrofilske vlade ili vladara. Ovim ustavom Srbija je „postala ustavna parlamentarna monarhija sa nedirnutom birokratijom i stajaćom vojskom“. I pored glomazne birokratije, ovaj ustav je smatran za jedan od najnaprednijih evropskih ustava svog vremena.

Srpska liberalna stranka iz Ugarske je načelno podržala demokratske tendencije novog ustava Srbije. Mihajlo Polit se preciznije izjasnio, apostrofirajuće pre svega geopolitičku i nacionalnu komponentu: „Za državno biće i državnu budućnost Srbije, mi ne nalazimo jemstva u kakvom manje ili više savršenom ustavu – ustav i najsavršeniji može da se izigra – već nalazimo to jemstvo u iskrenom naslonu Srbije na onu velesilu, koja je jedina kadra osigurati Srbiji njeno državno biće i njenu budućnost. Prava srpska patriotska stranka u Srbiji može biti samo ruska stranka i naše merilo za liberalnu i radikalnu stranku u Srbiji može biti samo ono: ukoliko se jedna ili druga od tih stranaka više pridružuje ruskoj politici“.

U drugoj polovini 1888. godine svima je postalo kristalno jasno da je Milanova abdikacija, bez obzira na silna odlaganja, ipak definitivna. Da se predomisli, kralju Srbije nije pomoglo ni pismo sa molbom da odustane od abdikacije koje mu je lično poslao novi nemački car. Shvativši Milanov odlazak kao svršen čin, Austrougari su počeli da rade na tome da se obezbedi pouzdano namesništvo, koje će do punoletstva prestolonaslednika Aleksandra Obrenovića, sačuvati unutrašnji mir i zadržati spoljnopolitički kurs u pravcu austrougarskih interesa i poštovanja Tajne konvencije. Austrougarska diplomatija i kralj Milan su procenili da je najpogodnija osoba za rukovođenje namesništvom, vođa srbijanskih liberala Jovan Ristić. Zamisao je predložena Ristiću, kom su predočene i obaveze koje proističu iz Tajne konvencije koje bi bio obavezan da poštuje. Ristić je na navedeno pristao uz uslov, da se i obaveze Austrougarske prema Srbiji povećaju – da se pomogne Srbiji u prodoru ka jugu, te da se sprovede odlučnija Austrougarska akcija protiv agitatora za preuzimanje srpskog prestola od strane članova crnogorske vladarske porodice i porodice Karađorđević. Sa Austrougarskom je nakon toga, krajem januara, potpisan sporazum koji je sankcionisao navedene ustupke koje je Ristić zahtevao ali i produžio važenje Tajne konvencije do 1895. godine. Najzad, 6. marta 1889. na svečanom dvorskom prijemu, tačno u podne, kralj Milan je pompezno i teatralno obnarodovao svoju abdikaciju.  Kako bi učvrstio položaj dinastije, Milan je smišljeno kao prvog namesnika imenovao Jovana Ristića – nekog ko će pouzdano krotiti radikalsku ekspanziju, a kao druga dva namesnika imenovao generale Jovana Belimarkovića i Kostu Protića, sa ciljem da sačuvaju vojsku kao najčvršći temelj kraljevske porodice.

Na silazak kralja Milana sa prestola reagovao je Miša Dimitrijević rečima: „Ko je pažljivo pratio neobičan i čisto teatralan razvitak događaja u Srbiji u poslednje vreme, taj je mogao spreman biti i na to, da će potpuno dramatična radnja imati i svoj potpuni dramatični završetak… Ko je pratio događaje u Srbiji, tom se već iz daleka predviđao jaz koji se kopa između Milana i naroda. I malo ih je ozbiljnih posmatrača bilo koji su sumnjali o tome, da se vladavina kralja Milana neće tragično završiti. Takav svršetak bio je skoro siguran, i cela stvar bila je samo pitanje vremena… Kralj Milan je i sam predviđao, šta sve može biti. I video je on to još možda bolje nego drugi, te mu razum njegov nije dopustio, da dočeka vreme, gde bi se možda njegova energična priroda morala skrhati i istrošiti u borbi sa neumolivim zakonima društvenog reda i poretka. Moramo da verujemo da je ostavka kralja Milana svakojako obrt na bolje u politici Srbije“.

Od srpskih liberala iz Ugarske, Nikola Joksimović je krizu u Srbiji propratio sa lica mesta iz Beograda i Zemuna. Joksimović je pokušao da prikupi što više informacija iz prve ruke i da bude spona između srbijanskih i srpskih liberala iz Ugarske. O događajima i svojoj analizi je Joksimović promptno izveštavao Mišu Dimitrijevića: „Istina je, neposrednog uzroka nije bilo što je Milan zahvalio. Mi smo dobro kombinirali. Opšti uzroci su ga nagnali na ostavku. Kod Ristića još nisam bio dok sutra kralj Milan ne ode. Rekao mi je toliko da pričekam jer bi me mogao kralj zateći kod Ristića, a on svaki čas dolazi. Sutra ću otići. Izgleda mi kao da još uvek strepe od Milana. Danas sam u Beogradu u pola šest posle podne video Kralja Milana“. Mihajlo Polit je u Milanovoj abdikaciji video novu snagu Srbije, smatrajući da će taj čin neminovno dovesti do poraza „neprijatelja srpstva i slovenstva“. Politovo oduševljenje Jovanom Ristićem koji se „sjajno oprobao u najtežim danima Srbije“ i pokazao redak „državnički dar“ dostiglo je zenit. Prema Politu: „Državnik od soja i kova, kao Jovan Ristić, nije mogao zavisiti od ćefa kralja Milana i njegove politike. S druge strane pak nije mogao Ristić zavisiti od uzavrele strasti radikalske većine. Da je Ristić primio obrazovanje ministarstva pod kraljem Milanom, on bi se sam izigrao. Kao regent, njegov položaj je sasvim drugi. Sad je on pozvan, da daje pravac politički. NJegov položaj danas ne zavisi od većine ili manjine skupštinske. Danas on može da bira ministarstvo kako je njemu volja,  i danas je njegov položaj prema skupštini otprilike onaj, što je bio kralja Milana.“

Kraljeva abdikacija i ustavni parlamentarni državni sistem, direktno su otklonili i poslednju prepreku za prevlast Radikalne stranke u Srbiji, koja je uspela da se održi na vlasti naredne tri i po godine. Kako bi se prilagodila novim okolnostima ova politička grupacija se nužno morala transformisati. Apsolutnu kontrolu rada celokupne stranke uspostavio je Glavni odbor sa sedištem u Beogradu, a članovi radikalske vlade i narodni poslanici ove partije bili su na čvrstoj uzdi svog poslaničkog kluba u Skupštini Srbije. Nikola Pašić se slobodno vratio u Srbiju 1889. godine i odmah preuzeo kormilo Radikalne stranke i postao predsednik Narodne skupštine. Već 1891. godine Pašić je postao predsednik srpske vlade. Aklamaciona pobeda radikala od preko 80% ukuphih glasova za izborima za Skupštinu 1889. i 1990. godine dala je puni legitimitet i odvezala ruke ovoj političkoj opciji za sprovođenje svog programa.