Milunka Savić – heroina Gvozdenog puka

MILUNKA SAVIĆ – HEROINA GVOZDENOG PUKA

Autor: Msr Srđan Graovac, istoričar

Vreme Velikog rata (1914-1918) i uloge Srbije u istom najbolje opisuju misli Svetog vladike Nikolaja Velimirovića koje nam ukazuju na činjenicu da su Srbi tada proživeli „svoje najtragičnije i najslavnije dane“. Svakako, povesnica učešća i uloge Srbije u do tada najvećem ratnom sukobu u istoriji čovečanstva mogla bi današnjim generacijama srpskog etnosa da posluži kao podsetnik na životne vrednosti nad kojima savesno „bdi“ etički kodeks časti i čojstva, a istovremeno navedeni istorijat trebalo bi da predstavlja i večnu inspiraciju za buduća pokolenja, kako bi dati primeri časti, junaštva i ljubavi prema otadžbini omogućili celokupnom kolektivitetu svestrani razvoj u miru i sa ličnim i kolektivnim osećajem sreće. Naravno, da bismo bili u prilici da ostvarimo taj „trajni amanet“ naših predaka, koji su sopstvenom krvlju udarili pečat večnosti nad tim plemenitim idejama, prethodno bismo morali da očuvamo kulturu sećanja na njih i njihova besmrtna dela. U pomenutom smislu moramo da posmatramo i ulogu besmrtnog Gvozdenog puka ili kako se navedena formacija zvanično nazivala Drugog pešadijskog puka prvog poziva „Knjaz Mihajlo“, u deceniji oslobodilačkih i odbrambeno-otadžbinskih ratova Srbije u prvoj polovini prethodnog stoleća. Zbog čega je važno da pamtimo ulogu, baš tog Gvozdenog puka u povesnicama Balkanskih i Prvog svetskog rata? Dovoljno je da ukažemo na samo jedan podatak: četvrtinu svih odlikovanja koja su dobili pripadnici srpske vojske do završetka Prvog svetskog rata pripadali su ratnicima iz slavnog Gvozdenog puka. Gvozdeni puk imao je svoj garnizon u Nišu, ali ljudstvo kojim je pomenuta jedinica popunjavana poticala je sa prostora Prokuplja, Jablanice, Toplice, Puste reke, odnosno iz ondašnjih pograničnih oblasti uz graničnu liniju Kraljevine Srbije i Osmanlijskog carstva. Omladina koja je regrutovana u Gvozdeni puk imala je socijalni, iako ne i institucionalni status srpskih graničara. Mladići, budući ratnici iz Gvozdenog puka od najranijeg životnog doba bili su naviknuti na najrazličitije bezbednosne izazove. Dobro su rukovali oružjem, koje su često morali da koriste u svojim zavičajima, jer kako smo napomenuli, rođeni su i živeli u pojasu veoma opasnog graničnog pojasa, gde su upadi razularenih arnautskih bandi i bašibozuka bili zaista česti. Takođe, u navedenim krajevima nalazili su se centri za obuku dobrovoljačkih i četničkih odreda vojvode Vuka, Vojislava Tankosića, i drugih. Srpski mladići iz tog regiona sticali su značajna iskustva u programima obuke, ali i u gerilskim oružanim pohodima navedenih odreda na teritoriji Stare i Južne Srbije. Stanovnici u pomenutom regionu, koji su kasnije postali i pripadnici Gvozdenog puka, pripadali su i izbegličkoj populaciji Srba iz Kosova i Metohije, koja je u decenijama posle Berlinskog kongresa 1878. godine, spas za svoje živote i za bezbednost svojih najmilijih, tražila upravo u navedenim krajevima graničnog pojasa Srbije prema Otomanskom carstvu. Možda su se razlozi velikog požrtvovanja i nespornog junaštva pripadnika Gvozdenog puka nalazili upravo u činjenici da su svoju egzistenciju uspeli da pronađu u Srbiji, u navedenim graničnim pojasevima, gde su od države dobili zemljišne posede, kuće i na kraju krajeva – slobodu koja im je i te kako bila uskraćena u Turskoj. Iz datog razloga možda nikoga ne bi trebalo da začudi okolnost prema kojoj su, upravo ti mladići, ti ljudi, sa „pesmom na usnama“ i bez uzmicanja, a sve dok su gledali svoja poharana i napuštena imanja „preko granice, na svetom Kosovu“, masovno ginuli za tu državu, koja im je sve dala. Uz stradalnike sa mučeničkog Kosova i Metohije, brojno stanje pripadnika Gvozdenog puka činile su i izbeglice iz Hrvatske, Srema, Banata, Bačke, Hercegovine, Raške i Bosne. Prema stanovištima pojedinih istoričara, uvidom u etnološko-kulturološku strukturu sastava Gvozdenog puka možemo da zaključimo da je u datom periodu došlo do sinkretizma različitih zavičajno-etnoloških karakteristika pripadnika u navedenoj vojnoj formaciji. Naime, reč je o dva osnovna tipa u mentalnim profilima pripadnika Puka: „dinarski“ i „moravski“ karakter, koji su se prema navedenim mišljenjima savršeno uklopili za ratne potrebe pomenute jedinice. „Dinarska“ karakterna komponenta u datoj jedinici pokazivala je neophodnu srčanost i agresivnost u ofanzivnim operacijama Gvozdenog puka, dok su u ratnim situacijama defanzivnog obeležja u određenom smislu bili uzdržani. Iste, ali obrnuto konstelisane vrednosti važile su i za „moravsku“ karakternu komponentu u mentalno-kulturološkom profilu pripadnika Gvozdenog puka.

Mobilizacija i popunjavanje jedinice Gvozdenog puka završeno je za svega dva dana uoči početka Prvog balkanskog rata i to u broju od preko 4700 ratnika sa oficirskim kadrom. Kada je u pitanju odziv oficirskog kadra u brojnom stanju Puka, isti je iznosio 100%, podoficirskog 99%, a regrutnog 95% ljudstva. U navedenom periodu, Milunka Savić, takođe je živela u graničnom pojasu Srbije, ali ne u topličko-jablaničkoj oblasti, već u blizini Raške, tačnije u selu Koprivnica kod Jošaničke Banje. Milunka Savić je rođena 28. juna 1892. godine. Bila je najhrabrija žena-ratnik koja je, da bi je primili u ratni stroj, grudi utegla prtenim tkanicama, navukla klašnjene čakšire, ogrnula muški koparan, zabacila torbu preko ramena i krenula da brani otadžbinu. Prošlo je četiri i po decenije od smrti Milunke Savić i preko 120 godina od njenog rođenja, a bila je žena koja je podnela devet ratnih rana i ponela dvanaest najvećih srpskih i stranih odlikovanja. Detinjstvo i devojaštvo Milunka je provela po vrletima potkopaoničkih planina. Na proplancima, po šumarcima i livadama čuvala je ovce, sa sestrama Savkom, Mionom i bratom Milanom, žurila da sakupi letinu, zimi po dubokom snegu prtila staze do najbliže prodavnice da kupi kućne potrepštine. Šta je ta devojka u planinskoj zabiti mogla znati o potrebi odbrane zemlje od neprijatelja? Od koga je rodoljubljem zadojena? Verovatno od oca Radenka, polupismenog zemljoradnika. Voleo je on da raspravlja o politici i onome šta se u državi dešava, pa je u dugim zimskim večerima uz pucketanje vatre, decu podučavao da budu čestiti i pošteni ljudi i da vole svoj narod i Srbiju. Decu, koja su bujala kao stabljike deteline posle kiše, vaspitavala je i nepismena majka Danica, na svoj način pripijala ih uz sebe i učila životu. Posebno Milunku, koja je bila najstarija, vredna i vična svakom radu. U miru i spokoju Milunka je izrasla u lepu, stasitu devojku, ali je udaja nije zanimala, maštala je o nečem mnogo važnijem. Posebno kada je od oca čula da je zemlja u opasnosti i da se turske snage gomilaju na granici od Ristovca do Javora i da se rat ne može izbeći. Otac je star, ne može u rat, Milan mlad i bolešljiv, razmišljala je Milunka, i donela neopozivu odluku: hoću u rat, da branim Srbiju. Te 1912. godine Milunka je ušla u 20. godinu života. U Koprivnici Milunka Savić prikupljala je neophodne stvari, željno iščekujući dan kada će se pridružiti braniocima zemlje. Dobrovoljno, da zameni brata Milana, jer se poziv za mobilizaciju očekivao da stigne u svaku kuću koja ima mušku glavu. Umesto brata u rat će ona, jaka je i snažna, spremna na sve nedaće. Odluka je donesena, ali kako je ostvariti kada u vojsku ne primaju žene. Smislila je: prijaviće se kao muškarac. Kasnije je govorila o tim danima: „…Idem u rat, a kako ću u rat ako ne naučim da budem muško. Nije samo to: Milunka, obuci muške haljine, ošišaj kosu, utegni grudi i eto, postala si muško, nego brale moj, moram vežbati govor i držanje, jes’ držanje… Ja Milun Savić, stidljiv momak, biću stalno na oprezu, da ne izgovorim pravo ime kad me pitaju…“.

Milunka se prijavila kao dobrovoljac, gde je nakon provera, u vojnim evidencijama zavedena pod imenom Milun Savić (negde se pominje i ime Milutin Savić). Postala je pripadnik Drinske divizije Treće armije, koje su ratovale na kosovskom delu fronta u Prvom balkanskom ratu. Danas pouzdano znamo da se Milunka u vojsku prijavila nešto kasnije, te da je učestvovala u borbama za Skadar. Sudbine Milunke Savić i Gvozdenog puka spojiće se u Bici na Bregalnici u Drugom balkanskom ratu, a posebno u Prvom svetskom ratu, kada će i Milunka postati ratnica ove proslavljene jedinice. U borbama se pokazala kao odličan bombaš, što je Milunka kasnije objašnjavala činjenicom da je u doba kada je bila devojčica učestvovala u dečijim društvenim igrama koje su se sastojale od pravila prema kojima bi deca sa velike razdaljine gađala određene i unapred postavljene mete: Milunka je na taj način postala značajno uvećala uređenu preciznost i pedantnost koje krase osobine svih pešadijskih bombaša i artiljeraca. Prema procenama njenih saboraca, Milunka je bila u stanju da bombom precizno pogodi metu sa udaljenosti od četrdesetak metara, što je ovu srpsku heroinu i proslavilo u prvim danima rata. Inače, Gvozdeni puk je bio u sastavu Moravske divizije Prve armije, odnosno najjače srpske vojne formacije koja je imala zadatak da podnese najveće izazove u Prvom balkanskom ratu, tačnije da izvrši ofanzivni udar na glavninu turskih snaga Vardarske armije pod komandom Zeki-paše. U toku Prvog balkanskog rata, posle trijumfa srpskih snaga u Kumanovskoj bici, velika oružana nadmoć Gvozdenog puka pokazala se u borbama sa jakom turskom odbranom postavljenom kod Prilepa. Naime, Drinska i Moravska divizija nisu nikako uspevale da osvoje dobro utvrđene tačke osmanske odbrane na planinskim prevojima Babune, pa je komandant Moravske divizije general Ilija Gojković naredio Gvozdenom puku da zaobilaznim manevrom pokuša da osvoji određene ključne kote na planini, kako bi na taj način srpskoj vojsci bilo omogućeno dalje napredovanje. Bio je to gotovo planinarski poduhvat, jer su ratnici Puka morali da preduzmu akciju sa 500 metara nadmorske visine da bi pod borbom dospeli do neprijateljskih kota, u prvom redu na vrhu Kozjak, koji su se nalazili na 1700 metara nadmorske visine. Nakon pet dana uporne borbe i u gotovo nemogućim uslovima (samo sa sledovanjem hleba na dva dana i po nezapamćenim vremenskim prilikama), Puk je uspeo da osvoji vrh planine Babune, Kozjak, nakon čega su potisnuli turske snage i otvorili mogućnost daljeg napredovanja ostalim jedinicama srpske vojske. Nakon opisanih borbi, vrhovna komanda Vardarske turske armije na pomenute položaje poslala je jednu celokupnu diviziju u brojnosti od 20 hiljada vojnika, koja je nakon tri dana neprekidne bitke bila potisnuta i sa svojih početnih pozicija. Komandant turske armije Zeki-paša u svojim kasnijim memoarima odao je veliko priznanje Gvozdenom puku zbog izvanredno izvedene ofanzivno-defanzivne operacije koju je pokazao u borbama na planini Babuni. U daljem napredovanju srpskih snaga prema Bitolju, kod Bitolja je došlo do poslednje velike bitke u kojoj je srpska vojska učestvovala u tom ratu. Srpske snage tada su se suprotstavile turskoj odbrani koja je brojala 40 hiljada ratnika, raspoređenih sa druge strane nabujale reke Šemnice. Gvozdeni puk našao se u izuzetno nezavidnoj situaciji, jer je isti dobio zadatak da izvrši manevar preko pomenute reke i rabije dobro utvrđene položaje turskih snaga. Gazeći nabujalu reku i to sa pesmom „Oj, Moravo, tija reko“ na usnama, ratnici Gvozdenog puka krenuli su da ostvare svoju sudbinu, ali i sudbinu Srbije u oslobodilačkim ratovima. Goneći razbijenog neprijatelja do duboko u noć, Gvozdeni puk ostvario je veličanstvenu pobedu kod Bitolja, čime je turska vojska u Prvom balkanskom ratu ostala u potpunosti slomljena i razbijena. Međutim, i pored divljenja vrednih pobeda koje je Gvozdeni puk ostvario u Kumanovskoj, Prilepskoj i Bitoljskoj bici u Prvom balkanskom ratu, isti još nije bio zaslužio svoj čuveni naziv „Gvozdeni“.

Dato ime dobiće nakon završene krvave Bregalničke bitke. U toj bici učestvovala je Milunka Savić u sastavu Drinske divizije. Još ranije često je naglašavala da nikako ne bi nikako želela da bude ranjena na način koji bi eventualno otkrio da se u redovima srpske vojske bori i jedna žena. Međutim, u samoj bici Milunka je ranjena u grudi, pa je u toku medicinskog tretmana nad ranom otkriveno da je povrđeni ratnik, ustvari ženskog pola. Komanda je nameravala da Milunku udalji sa fronta kako bi se vratila kući. Međutim, njeno odlučno „NE“ izvršilo je dodatni utisak na nadređene oficire u Drinskoj diviziji koji su joj dopustili da ostane sa svojim saborcima u okviru jedinice i nastavi svoj sudbonosni put ratujući za Otadžbinu koju je nosila u junačkim grudima. Svoj dalji ratni angažman nastavila je pod imenom Milunka. Posebno je bila pozdravljena i prihvaćena od njenih drugova i saboraca, koji su i te kako bili svesni Milunkine hrabrosti, visprenosti i čojstva. U teškim borbama u toku Bregalničke bitke, Drinska divizija trpela je velike gubitke, gde je Viša komanda očekivala da će ova formacija uskoro da popusti i dospe u situaciju da bude uništena, pa je izdala naređenje da Drugi pešadijski puk prvog poziva „Knjaz Mihajlo“ što pre zauzme položaje Drinske divizije, kako bi se ugrožene pozicije srpske armije efikasno odbranile od bugarskog neprijatelja u naletu. Gvozdeni puk uspešno je izvršio svoj prvobitni zadatak gde je zaustavio napad bugarske Rilske divizije, koja je imala status najelitnije jedinice u neprijateljskoj armiji, a onda je narednog dana počela srpska kontraofanziva. U gotovo samoubilačkom protivnapadu srpske snage su razbile bugarsku odbranu i istu naterali u bezglavo povlačenje preko reke Bregalnice, čime je inicijativa u bici prešla na srpsku stranu. Uskoro je bitka završena još jednom grandioznom srpskom pobedom, čime je ustvari odlučen i ishod samog Drugog balkanskog rata. Tek nakon ove pobede, Puk je dobio svoje zasluženo drugo ime po kome ga je upamtio srpski narod – Gvozdeni puk. Inače, Bugari su prvi ovaj puk prozvali imenom Gvozdeni (Vtori železni polk) ili Ludi puk, što najbolje svedoči o njegovoj snazi i odlučnosti, pa onda nikoga ne bi trebalo da začudi činjenica da je od stotinu pukova u srpskoj vojsci, upravo Drugi pešadijski puk prvog poziva „Knjaz Mihajlo“ dobio novo, „kršteno“ ime Gvozdeni puk. Međutim, moramo da naglasimo da je data slava, uz lovorike trijumfa koje je ovaj puk svakako zaslužio, plaćena i strahovitom cenom za te počasti. Samo u Bregalničkoj bici poginulo je 50 procenata njegovog sastava, a stradao je i sam komandant, potpukovnik Ristić. Poginuli su i svi komandiri četa. Bila je to strašna cena, koju su ti besmrtni junaci podneli za slobodu svojih najmilijih i najmilije im Otadžbine Srbije.

Gvozdeni puk nije imao mnogo vremena za odmor nakon završetka Balkanskih ratova. Dalji angažman Puka nastavljen je u Cerskoj bici pod komandom generala Stepe Stapanovića koji je za odbranu Cera, tih vrata Otadžbine, tražio od Vrhovne komande da u sastavu jedinica pod njegovim zapovedništvom budu i Moravci, čije je vojničke vrline izuzetno cenio. U novom trijumfalnom poduhvatu Gvozdenog puka u Cerskoj bici, ratnici pod komandom Milivoja Stojanovića Brke svoju pobedu, na prvom mestu, dugovali su velikom iskustvu i prekaljenosti koje su stekli u prethodnim ratnim godinama. U Bici na Drini Gvozdenom puku pridružila se i Milunka Savić. Srpski narod je tuđom voljom ponovo stavljen pred svršeni čin: braniti zemlju svim snagama. Ratni zov dosegnuo je i do Koprivnice, do već prekaljenog kaplara srpske vojske Milunke Savić, nosioca Medalje za hrabrost. Nije razmišljala, ponovo je uprtila ranac, obukla vojničko odelo i krenula najbližoj komandi za ratni raspored. Takođe, kasnije nije znala da objasni kako se našla pred generalom Stepom Stepanovićem. Znala je samo da general nije hteo ni da je sasluša: „Kući…!“, rekao je. Nije imala priliku da mu kaže da ne želi da ide domu, da je kaplar, da je imala krvavo vatreno krštenje sa Bugarima, da ima Medalju za hrabrost. Otišla je u Kragujevac, pravo načelniku Vrhovne komande, vojvodi Radomiru Putniku kome se obratila rečima: „Gospodine vojvodo, ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored…“. Iskusni ratnik, uviđajući da pred sobom ima mladu, ali odlučnu devojku, odgovorio joj je blagim glasom: „Dobro, budi bolničarka! Šteta da pogineš tako mlada…“. Milunka je oštro uzvratila: „Neću da budem bolničarka! Hoću pušku!“ Na ratnom savetovanju, tog popodneva, vojvoda Radomir Putnik rekao je da mu se „navrzla“ na glavu jedna devojka koja hoće da ratuje. Neće da ode kući, čeka da čuje njegovu odluku. Vojvoda nije pomenuo njeno ime. NJena želja je izazvala smeh starijih komandanata i sigurno bi sve palo u vodu da se za reč nije javio major Vojislav Tankosić: „Ako je ta devojka Milunka Savić, onda bi je trebalo primiti u neku našu jedinicu. Ona se već proslavila u ratu s Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava, kao vidra…“. Sutradan je opet bila pred vojvodom Putnikom. NJen pogled je govorio više od ma koje reči. „…Dobro devojko, ako hoćeš da ratuješ, javi se majoru Tankosiću. Naći će se puška i za tebe…“, bile su reči slavnog vojvode. „…Kad mi je to rekao, htela sam da ga poljubim u ruku i u skut, ali se vojvoda opirao. Htela sam nekako da mu izrazim neizmernu zahvalnost…“, sećala se Milunka mnogo godina kasnije. Kratko vreme posle toga Milunka Savić našla se u redovima svog Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, koji je bio u sastavu Drinske divizije. Među stotinama znanih i neznanih junaka u toj pobedničkoj 1914. godini ponovo su se istakli ratnici Drugog topličkog pešadijskog puka „Knjaz Mihailo“, u čijem sastavu je smelo i neustrašivo jurišala Milunka Savić. U Kolubarskoj bici posebno su teške borbe vođene na Kolubari i Leleškim barama, Vrač brdu i na Kremenici, gde je i poginuo komandant Stojanović. U njegovu čast Stanislav Binički komponovao je koračnicu „Marš na Drinu“, dakle i u čast Gvozdenog puka. U ratnoj 1915. godini Gvozdeni puk je prebačen na front prema Bugarskoj, gde je pod borbom omogućila povlačenje srpskoj vojsci. U tom povlačenju, a direktnim angažmanom Gvozdenog puka u odstupnici, iz stroja neprijateljske bugarske vojske izbačeno je preko 90 hiljada vojnika. Gvozdeni puk branio je odstupnicu srpskoj vojsci na potezu od Velesa do Štipa, gde je odlučujuću ulogu imao u odbrani Struge, kada je onemogućen prodor bugarske vojske do Elbasana, Tirane i Drača u Albaniji, čime je onemogućeno zarobljavanje armije u povlačenju. Gvozdeni puk je bio poslednja regularna jedinica srpske vojske koja je napustila Srbiju. Pretpostavlja se da je u jurišima Puka kod Struge, kada je zaustavljena cela jedna divizija, teže ranjena i Milunka Savić. U povlačenju preko Albanije, Gvozdeni puk nije imao boraca koji su stradali od gladi, promrzlina ili iscrpljenosti.

Stigli su na odredište, evakuisani zajedno sa Milunkom Savić koja je tada prebačena u Bizertu, u Severnoj Africi, gde je tek u bolničkoj postelji shvatila koliko su njene ratne zasluge postale popularne u svetu. Komandant francuskih snaga u Tunisu, Emil Geprat je lično posetio Milunku u bolnici. Milunka se brzo oporavila i postala je prava atrakcija, gde su svi želeli da se slikaju sa njom, o kaplaru Savićevoj pisane su novinske reportaže i zaista je dobila planetarnu pažnju, iz razloga što je srpska vojska bila jedna od retkih savezničkih oružanih snaga koja je u svom sastavu imala i ženu. Samo u ruskoj i srpskoj vojsci je bilo žena, dok u drugim savezničkim zemljama, žena u oružanim formacijama nije bilo. U Gvozdenom puku, pored Milunke Savić, kao dobrovoljac bila je i britanska bolničarka Flora Sends. Posle oporavka i kraćeg boravka u Marseju, Milunka se vratila na Solunski front, gde je dalje učestvovala u teškim borbama na okukama Crne reke. Upravo, u datom periodu Milunka je sama zarobila 23 bugarska vojnika, a među njima i jednog oficira, koji je kasnije, navodno jadikovao, da je doživeo veliku sramotu, jer je bio zarobljen od strane žene. U ovim borbama još jednom je teško ranjena, kada je bez imalo straha preko brisanog prostora i linija vojišta, sama trčala do susednih rovova da bi svojim saborcima doturila neophodne zalihe municije. Milunka je ponovo dospela u bolničku postelju u Solunu, gde se sada oporavljala u jednom dužem vremenskom periodu. Inače, uvidom u različite izvore, dobijamo podatke prema kojima se broj ranjavanja Milunke Savić u borbama kreće od pet do devet. Izgleda da je „smrt nije htela“, kako je i sama kasnije tvrdila. Nakon oporavka učestvovala je u kampanji podizanja morala među srpskim vojnicima u Severnoj Africi, ali je zapravo sve vreme želela da se vrati na Solunski front, jer se iskreno plašila da će doći do oslobodilačkog pohoda na Otadžbinu u kome ona onda ne bi učestvovala. Na putu prema Solunskom frontu, brod kojim je putovala bio je torpedovan, ali je Milunka uspela da spasi svoj život. Učestvovala je u proboju Solunskom frontu i svim kasnijim borbama za oslobođenje Otadžbine. Posle proboja Solunskog fronta u kojem je aktivno učestvovao, Puk se posebno istakao u borbama za oslobođenje Niša oktobra 1918. godine, Aleksinca, Ražnja, Paraćina, Svilajnca, do Grocke, gde je prebačen preko Dunava i preko Pančeva krenuo na Bečkerek, današnji Zrenjanin. Posle Bečkereka, puk je 7. novembra 1918. oslobodio Kikindu. Sredinom decembra 1918. godine povučen je iz Vojvodine u Beograd. Puk je sve do 5. maja 1920. zadržan u Beogradu kao gardijska jedinica, obezbeđujući Dvor, Narodnu skupštinu i ministarstva. Tek kada je formirana garda, puk je demobilisan i malobrojni preživeli ratnici, koji su septembra 1912. godine krenuli iz Prokuplja u ratove, konačno su se vratili u rodni kraj, popaljen i opustošen od bugarske okupacije.
(Žurnal de Ženev, oktobar 1918. o Gvozdenom puku: Izgleda da oni vode borbu u hipnozi, u nekom letargičnom snu, idu napred .. pod neprestanom borbom, zaneseni, opijeni, idu iz dana u dan kao oluja, kao mahniti po 30-40 kilometara dnevno.)

Posle rata Milunka Savić je otišla u Bosnu gde je radila kao kuvarica, kao bolničarka, potom i kao radnica u tekstilnoj industriji. Bila je i počasni direktor zatvora u Mostaru. Udala se 1919. godine za jednog mladića Gligorevića iz Bosne koji je bio znatno mlađi od Milunke, ali nisu živeli u skladnom braku. U braku je rodila jednu ćerku, ali je i usvojila još tri ćerke. Othranila je ukupno preko trideset dečaka i devojčica. Preselila se u Stepanovićevo 1920. godine, gde je jedno vreme živela sa decom i sestrom. U Beograd se preselila 1928. godine, gde je radila u Hipotekarnoj banci kao čistačica. Čak su i za taj istinski častan posao, ali za heroinu srpske Otadžbine, sigurno neprimeren, bile „povučene debele veze“, kako bi ona uopšte i došla u priliku da se zaposli. Ostajemo zapanjeni nad ovom činjenicom ukoliko znamo da je Milunka bila najodlikovaniji srpski vojnik u istoriji ratovanja, ne Prvog svetskog rata, nego ratovanja srpskog naroda uopšte. Bila je nosilac dve Legije časti francuske vojske, zatim francuskog Krsta sa zlatnim palmama. Jedina žena koja je nosila to odlikovanje u toku Prvog svetskog rata. Zatim je bila nosilac odlikovanja Velike Britanije, Ordena Svetog Majkla, Odlikovanja Ruskog carstva Svetog Đorđa Pobedonosca. Takođe, bila je nosilac domaćih odlikovanja: Obilićeva zlatna zvezda za hrabrost, Srebrna zvezda, Karađorđeva zvezda sa mačevima, a prema nekima i dve Karađorđeve zvezde. Bavila se šivenjem kako bi obezbedila dodatne prihode za porodicu. U Drugom svetskom ratu u njenoj kući nalazila se bolnica za ranjenike koji su se borili protiv okupatora. Bila je zapravo heroina i rata i mira… Posle Drugog svetskog rata dobila je skromnu penziju, a dve godine pred smrt i jednosoban stan u Braće Jerkovića u Beogradu i to u zgradi na četvrtom spratu bez lifta. Tu je i umrla, tiho i zaboravljeno 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju u Beogradu, a tek 2013. godine, njeni posmrtni ostaci preneti su u Aleju velikana. Vječnaja pamjat!