Ekonomski razvoj Vojvodine od prisajedinjenja do danas

EKONOMSKI RAZVOJ VOJVODINE OD PRISAJEDINJENJA DO DANAS

Autor: Miloš Marinković

U diskusijama u kojima učestvuju relevantni stručnjaci iz oblasti istorije, poznavaoci faktografske građe, vrsni ekonomisti i svi oni koji bi iz različitih uglova, a uz neophodnu naučnu kompetenciju i činjeničnu potkovanost, mogli sagledati ovaj problem, neretko se ističe da je Vojvodina odvajkada bila najrazvijeniji deo Srbije, kao i da je predstavljala ekonomsku lokomotivu još pre istorijskih događaja o kojima govorimo.

Oni nešto radikalniji, doduše uz primese dnevno-političkog aktivizma, skloni su tvrdnjama da je Vojvodina čak i izgubila ekonomsku moć i bila eksploatisana u više navrata, prvobitno posle prisajedinjenja, a onda i nakon Drugog svetskog rata i naročito u epohama pre i posle spornog ustava iz ’74. godine koji je ingerencije pokrajine praktično poistovetio sa republičkim.

Ako ćemo zanemariti već spomenuti politički aspekt i agitovanje za jednu ili drugu ideologiju, a držati se isključivo dostupnih, neupitnih i proverljivih informacija, onda se mora konstatovati da su ove tvrdnje ili potpune ili delimične neistine, a u pojedinim slučajevima i grubo fabrikovane laži koje se kose sa jasno proverljivim podacima.

Pre svega, u samoj premisi, krije se startna zamka: nije isto razvijenost Vojvodine i razvijenost srpskog življa u Vojvodini – osim jasnih nacionalnih pobuda, razlog većine manjih ustanaka i buna Srba, bio je upravo u ekonomskoj diskriminaciji, činjenici da su bili tretirani kao građani drugog reda i da je za njih važila posebna, agresivna poreska politika, koja se nije odnosila na Mađare i Nemce.

Ova politika dobila je još veću dimenziju i izraženiju oštricu u predratnim i ratnim vremenima, kroz čuvene ratne zajmove, kada su se Srbi gledali sa posebnom pažnjom i kada su vršeni fizički pritisci, zatvaranja i progoni onih koji finansijski dovoljno ne pomognu austrougarsku ratnu mašineriju.

Ono što analitičari zaborave da spomenu jesu ogromni pritisci na Srpsku pravoslavnu crkvu u tom periodu, kada je pred nju postavljen ultimatum: „Ubedite ljude da pomažu ili će stradati“. Crkva, kao stub okupljanja i nacionalnog održanja u tom vremenu, nije imala puno izbora, pa su vladike u više navrata insistirale da se odazove pozivu za zajmove.

Ta akcija sačuvala je glavu, ali osiromašila srpsko stanovništvo u potpunosti, a doprinela je i krahu nekoliko privrednika koji su, imajući u vidu imanja i imetak kojim raspolažu, morali prednjačiti u uplatama kroz sve zajmove.

Kritičari ekonomske politike posle ujedinjenja neretko ističu da je Vojvodina imala deset puta više poreza nego ostatak Srbije u zajedničkoj državi, što je na prvu loptu istinito, ali se takođe radi o takozvanoj zakrivljenoj istini stavljenoj u manipulativnu ulogu.

Naime, period posle ujedinjenja, uključujući i prelaznu Narodnu upravu i transformisanje društvenih navika, oblika i obrazaca funkcionisanja na sada jedinstvenom tržištu, išao je sporo i teško, tromo i uz dosta prepreka.

Da bi u tranzicionom periodu uspostavili kakvo-takvo efikasno funkcionisanje, centralne vlasti su dozvolili suštinsko funkcionisanje dva paralelna poreska sistema u jednoj državi – tako je u, nazovimo je, administrativnoj jedinici Vojvodini, poreska stopa zapravo bila nešto niža nego u Srbiji u globalu, baš zbog gore navedenih razloga i razumevanja vlasti za situaciju.

Međutim, broj poreza jeste bio veći, pošto je on ostao usklađen sa mađarskom praksom – njihova kumulativna vrednost bila je, pak, manja, sve do uspostavljanja jedinstvenog sistema.

Konačno, oporavljeni srpski seljak u Vojvodini, tokom dve i po decenije mira, novi udarac doživeo je tek posle Drugog svetskog rata, kada zastupnici autonomaške teze tvrde da je došlo blagostanje.

Tada su „narodne vlasti“ pribegle kolektivizaciji i drugim merama „racionalne ekonomske politike“, gde su posebno na udaru bili ratari na severu, a što je podrazumevalo niz zabrana i zakonski uobličenih otimačina – ugledna domaćinstva pretvarana su preko noći u siromašne kućice u kojima vlada glad, a uspešni su pretvarani u one na ivici egzistencije, jasno, u ime „opšteg dobra“.

Niz bizarnih zabrana, počev od ograničavanja poseda u broju hektara, preko zaplene dobara, do posleratnih pljački komunista, ostavili su dugoročne posledice po vojvođansko selo i pokrenule čitav talas migracija ka gradovima, stvarajući klasu lumper-proletera, zbog čega i danas osećamo ogromne ekonomske posledice.

Seme umiranja vojvođanskog sela, dakle, ironično, nije zasejano ni u periodu dve okupacije, ni u klimavoj kraljevini SHS i kasnije Jugoslaviji, već tek kada je stiglo oslobođenje, isto ono čiji je najveći teret na svojim leđima, ulažući glave, iznelo opet to vojvođansko selo.

Period sedamdesetih godina jeste doneo ekonomsko ozdravljenje, ali je formiranje države u državi imalo niz drugih posledica, pre svega političke prirode, a onda dakako i privredne.

Novokomponovana vojvođanska birokratija usporila je i u potpunosti preuzela, praktično privatizovala sisteme, ali i kumovala nicanju jedne autoritativne elite, iznad naroda, iznad države i iznad zakona, isključujući naravno one koje je sama pisala, po svojoj volji i meri.

Takva neodrživa praksa kulminirala je buntom i revoltom, koji je kasnije pretočen u ulične nemire i smenu neodrživog sistema koji je brzinski transformisao Vojvodinu iz opustošenu u staru ulogu ekonomske lokomotive, a onda, opet, još brže, zanemario lokomotivu, ističući isključivo mašinovođe, koji su se množili matematičkom proporcijom.

U periodu devedesetih, nije se moglo mnogo očekivati u smeru daljeg razvijanja Vojvodine, imajući u vidu nekoliko neizbežnih komponenti.

Pre svega, naravno moramo imati u vidu široku geopolitičku i ukupnu nacionalnu situaciju: rat, međunarodne sankcije, potpuna izolacija, slom kompletnog tržišta, smanjivanje istog sa 20 na 6 miliona ljudi, divljanje crne ekonomije i odsustvo svih uobičajenih ekonomskih pravila i normi u datim okolnostima.

Sa druge strane, na naplatu su došle i posledice višedecenijske komunističke politike zanemarivanja i ugnjetavanja severa zemlje, koje, na kraju krajeva, osetimo i danas – u skladu sa zakonitostima ekonomije, svaka akcija ima direktnu reakciju, a gotovo svaka koja danas koči privredni bum u Vojvodini posledica je ranije nabrojanih (ne)dela vlasti.

Opšta je ocena da se današnja pokrajinska administracija, uz pomoć republičke, hvata u koštac sa upravo tim problemima i posledicama, pokušavajući, a neretko i uspevajući, da sastavi nekoliko bitnih komponenti u akcionu celinu.

Vešto korišćenje IPA fondova i prekogranične saradnje, strategijsko razmišljanje i postavljanje, obnavljanje hidrokanala i osnovnih resursa, modernizacija i ulaganje u poljoprivredu, jesu put i način na koji će se sever Srbije oporaviti.