Novi Sad- grad kulture od prisajedinjenja Vojvodine Srbiji do danas
Autor: Stevan Babić
Opšte je poznato da je tokom hazburške uprave u osamnestom i devetnestom veku Novi Sad bio centar srpske kulture, politike i društvenog života, zbog čega je dobio nadimak Srpska Atina. Srpsko narodno pozorište jeste najstarije profesionalno pozorište među Južnim Slovenima, a osnovano je u Novom Sadu 1861. godine, dok je sedište Matice srpske, značajnije kulturno-naučne ustanove srpskog naroda, preseljeno iz Pešte u Novom Sadu 1861. godine, dok je sedište Matice srpske značajne kulturno-naučne ustanove srpskog naroda, preseljeno iz Pešte u Novi Sad 1864. godine.
U 19. i početkom 20. veka veliki broj srpskih književnika, pesnika i pravnika živeo je ili radio u Novom Sadu, a među njima su bili Đuro Daničić, Đuro Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Svetozar Miletić, Laza Kostić, Đorđe Natašević, Kosta Trifković, Vuk Stefanović Karadžić, i drugi.
Ubrzani, praktično rapidni razvoj kulturne scene Novog Sada, počeo je posle Drugog svetskog rata, što je samo kontinuitet sa predratnom klimom i kulturnim dešavanjima – ono što su nosioci nacionalne misli, pesnici i zaneseni stvaraoci posejali, počelo je da niče.
Razvoj se može podeliti u nekoliko etapa: ’60-te i 70’te kao period potpune renesanse, osamdesete i devedesete kao buntovno doba i moderan period, a u svakom delu Novi Sad je čuvao jedan status: nacionalne avangarde.
Socijalističko boemski centar
U drugoj polovini dvadesetog veka, pored tradicionalnih igranki i drugih vidova zabave, razvija se autentična boemska scena prilagođena i adaptirana socijalističkom duhu i okolnostima, po čemu Novi Sad postaje poznat od Vardara pa do Triglava.
Čuvene petrovaradinske večeri sa Janikom Balažom, kafanske dogovodštine Mike Antića i široke družine okupljene oko njega, išle su rame uz rame sa nešto „hrabrijom“ muzikom Suncokreta, ekipe koja se sabirala oko harizmatične Dine Kurbatvinski, i već tada jedinstvenog Đoleta Balaševića.
Sa kvartovskim ili strogo lokalnih nivoa, muzičke i umetničke zvezde postižu nacionalne ikone i u tu onim, avnojevskim granicama, a potonji period pokazaće da je njihova vrednost i snaga neprolazna, čak kada su pokojni i ona i država i ambijent u kojem su nastali.
Naročitu težinu u tom periodu imala je upravo čuvena Tvrđava, gde su se u slikarskim ateljeima stvarali brojni umetnički kružoci, a razgovori, anegdote i polemike iz tog perioda, ostale su zabeležene ne samo u sećanju aktera ili slučajnih i namernih svedoka, već i brojnim zvaničnim i još više nezvaničnim enciklopedijama grada.
Napokon, u periodu kulturne renesanse grada, koji je tada bio lokomotiva mnogo šire regije, nemali značaj dao je Rade Šerbedžija koji je predavao na Akademiji umetnosti u Novom Sadu i digao je na viši nivo, dok je muzičku scenu, čak i u inostranstvu proslavila čuvena flautskinja Laura Levai Aksin, ikona evropske scene duvačkih instrumenata.
Ova priča preporoda grada i dolaska na dominantnu poziciju ne bi bila kompletna bez Rite Kinke, čiji je trag teško i opisati u prostoru ograničenom ovom eseju. Da nijedna umetnost ne bude zapostavljena, potrudio se Želimir Žilnik, čije su video hronike i dokumenti na video traci, uz jak ton stvaraoca i lični pečat, postale sinonim za čuvanje duha jednog vremena.
Muzička avangarda
Početkom osamdesetih, pank talas je preplavio bivšu Jugoslaviju, a Novi Sad nije mnogo kaskao za, priznaćemo objektivnu, ipak nedostižnim Sarajevom, rasadnikom urbanih talasa koji su brzinom svetlosti osvojili srca onih buntovnih širom bivše nam zajedničke države.
Novi Sad, kao jedna od prestonica pank scene, veoma brzo je izbacila i veliki broj bendova pank provijencije, od kojih mnogi praše i danas: kako napisati ovu priču, a preskočiti Mićka Mumina i njegove „Love hunterse“, koji i u NJujorku nije zaboravio svoj Novi Sad. Takođe ova priča ne bi bila kompletna bez Firčija, neizostavnog dela kultnog EKV-a
Godinama su mladi kupovali kasete Ritma nereda, Generacije bez budućnosti, a možda su najduže na sceni potrajali momci iz sastava Ateist Repa, pa Dr Pop i društvo i danas „praše“ kao da im je dvadeset.
Istovremeno, žestok trag ostavila je i „Pekinška patka“, a posebnu histeriju izazvao je njihov nedavni nastup na Egzitu – koliko je Novi Sad bio avangardan, svedoči i činjenica o njihovom nastupu u izlogu „Norka“, a nedavno se taj prolaz zove „Prolaz pekinške patke“.
Urbana publika forsirala je tada klupske nastupe u „Steriji“ kraj Srpskog narodnog pozorišta, ali i čuvenoj limanskoj „Žutoj kući“, dok su „skineri“ obitavali u legendarnom „Dvorištu“.
Ta scena je bila toliko jaka i popularna, da su fanovi ove muzike iz svih krajeva Jugoslavije dolazi u Novi Sad na izlazak i provod.
Već početkom devedesetih, izlaz iz poplave turbo folka nalazio se u „Koncertu godine“, slavnom festivalu koji je okupljao sve što vredi na sceni, a koji je u jednom momentu prestao da postoji, da bi nedavno bio obnovljen.
Pank kultura prenela se i na tribine, pa su baš u tom fazonu bili i Firmaši na „malom severu“, odnosno navijači Novog Sada na Detelinari.
Moderni festivali
Dvehiljadite su donele novi duh u grad, pa je andregraund scena zamenjena mejnstrim festivalima – neki od njih su u potpunosti uspeli da stanu rame uz rame sa tradicionalnim poput Zmajevih dečijih igara ili Sterijinog pozorja, jedno vreme najprestižnijeg pozorišnog festivala, a neki su ih i nadmašili.
Svakako, u prvi plan se mora istaći Egzit festival, koji više od deceniju unazad stavlja Novi Sad na sam centar turističke mape Evrope i privlači desetine hiljada turista, ali ni ostali programi nisu za potcenu.
Festival uličnih svirača, pre svih, a onda i niz manjih manifestacija, već odavno nisu prepoznati samo u lokalnim ili regionalnim, već i u kontinentalnim okvirima.
Konačno, pravu ekspanziju kulturna scena Novog Sada doživeće tek u narednim godinama, sa kulminacijom 2021. godine kada je proglašen za Evropsku prestonicu kulture.
Autor: Stevan Babić
Ostavi komentar