POLITIČKI MITOVI LIBERALIZMA :  SLOBODA, MOĆ I NEJEDNAKOST

POLITIČKI MITOVI LIBERALIZMA :

 SLOBODA, MOĆ I NEJEDNAKOST

Autor: LJubiša Despotović

Sve velike političke ideologije Moderne nastale su na potrebi da osmisle i urede svet u trouglu tri bitne političke vrednosti: slobode, bratstva i jednakosti. Nakon Francuske buržoaske revolucije, moderni svet je počeo da se konstituiše i konfiguriše kroz delanje  tri  političke ideologije (Liberalizam, Konzervativizam, Socijalizam), ali i u  njihovom međusobnom sukobu i borbi. Pored različitih interesa, jedan od važnijih  uzroka  sukoba bio je između ostalog u različitom poimanju i vrednovanju tih političkih vrednosti.  Sukobljavanja i političke borbe doprinele su snažnijoj mitologizaciji i mistifikaciji političkog i ideološkog polja. Mistifikovano je i mitologizovano sve,  kako vlastite ideološke postavke (samomistifikacija) tako i politička borba, dogmati konkurentske ideologije, njihovi lideri, partije pa i sama politička praksa. Procesi mitotvorenja kao i obično deo su ukupne političke i ideološke delatnosti, pa kao takvi nisu privilegija samo jedne političke ideologije. Liberalizam nije ništa manje sklon mitotvorstvu, i ništa imuniji na potrebu političke estetizacije vlastitog ideološkog habitusa i političke prakse. Politička i društvena stvarnost nikada nije dovoljno lepa i poželjna da ne bi mogla biti retuširana za potrebe ideološke optike. Čak i onda kada se  svetu euforično obznanjuje vlastiti ideološki trijumf i nagoveštava faza kraja političke istorije kakvu smo do sada poznavali, čak i tada i više nego li što smo kadri sagledati ne prestaje potreba da se ta stvarnost saobrazi merilima vlastite ideološke vizure.

Ako bismo mogli da ocrtamo nekakav krug iz kojeg je liberalna društvena misao i ideja krenula još od doba svoje političke i ideološke maloletnosti, pa sve do trenutka kada je počela da proživljava neoliberalnu fazu političke egzistencije poslednjih nekoliko decenija, unutar tog kruga mogli bismo prilično jasno da markiramo sudbinu ovih političkih vrednosti: sloboda je doživela raznorazne metamorfoze da bi sistemski završila kao deo korpusa ljudskih prava  i sloboda u kontekstu demokratskog poretka vladavine prava, ali svakako ispražnjena od suštinskog vrednosnog sadržaja i transformisana u puki pravno-politički standard. Bratstvo je nestalo ili je pervertirano u solidarnost konfesionalne pripadnosti  u svom aktuelnom hrišćanskom kontekstu. Bratstvo kao važna politička vrednost na kojoj bi se konstituisala jedna društvena zajednica liberalnog tipa danas izgleda kao potpuna politička utopija. Namesto bratstva, ta društva su pronašla nekakav oblik mehaničke solidarnosti koji funkcioniše jedino ako je posredovan funkcionalnim okvirom državnih i političkih institucija. Jednakost pak, nikada i nije imala drugačiji oblik i značenje u liberalnoj doktrini nego li kao običan odlivak političke i pravne jednakosti, do kraja ispražnjena od svakog drugog sadržaja društvene ili ekonomske jednakosti. Moć i nejednakost su uspostavljeni kao dominantni postulati liberalnog političkog i ekonomskog poretka, kao najviše vrednosti oko kojih se konstituiše njegova političko-ekonomska suština.

 Rušenje Berlinskog zida i kraj hladnog rata u politikološkoj literaturi na Zapadu u velikoj meri je u poslednje dve decenije bio tumačen kao period definitivnog trijumfa  liberalizma kao političke ideologije, a često i kao kraj političke istorije, jer je navodnim opštim trijumfom liberalizma završena faza istorijskih borbi velikih političkih ideologija. Time je otpočela nova faza definitivnog dovršenja epohalne dominacije liberalne ideologije u kontekstu sve ubrzanije globalizacije i uspostavljanja tzv. liberalnih vrednosti i standarda u temelje i strukturu novog svetskog poretka. Ova ideološka opijenost i mistifikacija vlastite političke ideologije kao konačnog trijumfa , i ozbiljna namera da se od toga napravi i izgradi istinska ideološka dominacija, doprinela je buđenju kritičkog otpora ovakvoj predstavi aktuelne faze političke istorije, i uspostavljanju potrebe istinske teorijske, ali i političko ideološke valorizacije svega onoga što je liberalizam doneo na teater mundi u poslednja dva veka, a osobito u decenijama po okončanju Drugog svetskog rata kada je u okvirima tzv. zapadnih društava doživeo svoju punu ideološku ekspanziju, da bi u jednoj fazi svoje istinske dominacije vaspostavio socijalno-ekonomski poredak tzv. države blagostanja.

Nedugo zatim nastupila je neka vrsta ideološke reakcije unutar liberalnog političkog kruga mišljenja/delovanja, koja je uspostavila političku i ekonomsku hegemoniju neoliberalnog modela demokratije i koji je u velikoj meri doveo u pitanje, kako osnovne ideološke vrednosti liberalizma tako i njihov ukupan demokratski kapacitet. Ovaj radikalni zaokret ka ekstremno konzervativnoj vizuri političkog poretka i distribuciji socijalnih dobara i prava predstavljao je važan otklon ne samo prema najboljim demokratskim tekovinama liberalizma nego i ka istinskoj nasilničkoj praksi ponašanja (svojevrsnoj teleologiji nasilja) kada je u pitanju domen spoljnopolitičkog nastupanja glavnih predstavnika neoliberalnog hegemonizma. Razumljivo je s toga da neki od najznačajnijih kritičara tih zbivanja sa Zapada oštro kritikujući ove procese, naročito njihov mitsko – mistifikatorski sadržaj, u velikoj meri dovode u pitanje i problematizuju ne samo fenomenološku već i suštinsku stranu ovog svojevrsnog ideološkog slepila i trijumfalizma. „Nesumljivo, s pravom ti događaji su takođe proslavljeni kao konačni trijumf liberalizma kao ideologije. Međutim, to je potpuno pogrešno opažanje stvarnosti. Sasvim suprotno od toga, ti isti događaji čak više obeležavaju kolaps liberalizma i naš definitivan ulazak u svet posle liberalizma.“ (I. Valerštajn, 2005: 9)

Jedan od bitnih segmenata mitologijskog i mistifikatorskog sloja liberalizma kao političke ideologije jeste i pogrešna percepcija sopstvene ideološke pozicije, ona je često bila smeštena u prostor koji je po vlastitom samorazumevanju bio lociran između druge dve političke ideologije (Socijalizam i Konzervativizam), i on je u političko – lokusnom smislu bio određen kao centristička pozicija, a u aksiološkom smislu doživljavan kao umeren,  mudar i  pravičan politički poredak.  „Liberalizam, nikada nije bio učenje levice, on je suštinski uvek bio centrističko učenje. NJegovi zastupnici su bili sigurni u svoju umerenost, mudrost i humanost. (…)  Ostatak političke scene liberali su uvek težili da odrede tako da kao da se sastoji od dva ekstrema između kojih se oni nalaze.“ (isto, 9.) Mada je unutar samog liberalizma takođe, postojala slična politička podela na klasični, moderni i neoliberalni model, koji su činili političku lepezu u kojoj bi se klasični liberalizam mogao smestiti u sredinu, moderni na levu, a neoliberalni model na desnu ideološku poziciju. Ova podela je naravno uslovnog karaktera, ali ima svojevrsni eksplikativni potencijal, pa je stoga ovde i pominjemo.

Deo ukupnih političkih mitova liberalizma bio je i mit o liberalnoj državi koja po ideološkoj percepciji i tvrdnji jedina garantuje slobodu u punom kapacitetu te političke vrednosti. Iza ovog političkog mita liberalizma krila se  istina da je  sloboda u svom punom političkom kapacitetu  bila dostupna samo manjini, i to po pravilu onoj manjini koja je bila u svojinskom i socijalnom smislu na vrhu društvene hijerahije. „Ideologija je fragmentirana, jer u društvu postoje podeljeni interesi. (…) Za marksiste  i druge liberalno orijentisane poststrukturaliste, ova fragmentacija je neophodna upravo zato da bi se razmišljalo o mogućnosti da neka društvena grupa preuzme kontrolu.(…) Međutim ispod opšte ideologije postoje i one druge, koje promovišu interese važnijih društvenih podpodela. Najveći i najvažniji među njima su obično klasa, rasa (ili etnicitet), religija i rod.“ (E. Čapo, 2008: 342) Uvođenje u analizu i pojma podideologije omogućava nam lakše objašnjenje postojanja političkih interesa određenih dominantni društvenih grupa ili grupacija koje unutar istog ideološkog kruga diferenciraju svoju poziciju kao upravljačku, a vlastite interese kao primarne. Podideologija ne izlazi iz okvira velike ideologije kojoj pripada, ona je samo specifikuje i derivira kao apologiju vladajućeg establišmenta koji na taj način vrši političku racionalizaciju i opravdanje vlastitog položaja čineći ga prihvatljivijim ostatku društva.

Pokazalo se tako da sloboda nije jednako dostupna svima, iako je  u okviru ideološke percepcije društva postavljena u glavni društveni fokus – legitimišući politički poredak kao poredak slobode  u njegovom univerzalizujućem svojstvu. „Liberali su uvek tvrdili da je liberalna država – reformistička, legalistička, bila jedina država koja je mogla da garantuje slobodu. To je možda važilo za manju grupu čija se sloboda nije dovodila u pitanje. Nažalost, ta grupa je uvek ostajala manjina na putu da postane većina. Liberali su stalno naglašavali da jedino liberalna država može da garantuje nerepresivni poredak.“ (I. Valerštajn, 9). Prenebregavajući valjda ideološki, da nerepresivno i slobodno nikada nisu isto ni po smislu ni po suštini, osobito kada se u obzir uzme stepen disperzije na širu građansku populaciju. Ono što važi za deo ili grupu nikada nije važilo za sve, ma koliko se ideološki propagandisti trudili da ovu činjenicu maskiraju i predstave kao univerzalnu. Jedan politički poredak postaje u istinu slobodan kada je stepen univerzalizacije ljudskih prava i sloboda dostigao nivo ispod kojeg više nije moguće stvari vratiti na poziciju političkog monopola neke društvene grupe ili sloja. To se u praksi dešava jako retko, tako da se ovaj liberalni mit doživljava  kao doktrinarna projekcija željenih društvenih odnosa i ništa više od toga.

U tranzicionoj fazi razvoja bivših socijalističkih društva, kako postsovjetskog tako i posttitoističkog tipa, novoformirane političke pseudo-elite gotovo ritualno su ponavljale ideološku krilaticu svojih ideoloških patrona sa Zapada, o potrebi vaspostavljanja civilnog društva kao ključnog dela njihovog razvoja i transformacije  ka političkom poretku slobode i demokratije. Ako je izgradnja demokratskih političkih institucija  navođena kao prvi uslov njihove demokratizacije, onda je uspostavljanje civilnog društva i njegovih socijalnih vrednosti predstavljeno kao ključna druga faza, ka njihovoj istinskoj transformaciju u društvo zapadnog tipa. Ovaj proces je ma koliko predstavljen kao nužan, u isto vreme bio i  mitologizovan.  Samim tim postao je manipulativan do mere koja je mogla da obesmisli njegovu osnovnu funkciju i smisao.

Predmet svakovrsne manipulacije je pokazao ne samo meru malih demokratskih kapaciteta tih društava nego i stepen zloupotrebe koncepta od strane zemalja Zapada koje su ga propagirale i instalisale u navedenom geopolitičkom krugu tranzicionih zemalja. „Tu se javlja drugi obmanjujući slogan: poziv na izgradnju, proširenje i rekonstrukciju civilnog društva. On je podjednako uzaludan. Civilno društvo može postojati dok postoje države i dok su dovoljno snažne da podupru nešto što se zove „civilno društvo“, koje je suštinski organizacija građana unutar okvira države, a koji sprovode aktivnosti koje je država ozakonila i angažuju se u indirektnoj (to jest neprijateljskoj) politici vis-a-vis države. Razvoj civilnog društva je bio suštinski instrument u podizanju liberalnih država, stubova unutrašnjeg i svetskog poretka. Civilno društvo se takođe koristilo kao simbol okupljanja za uspostavljanje struktura liberalne države tamo gde ona nije postojala. Ali iznad svega, civilno društvo je istorijski, bilo način da se ograniči potencijalno destruktivno nasilje države kao i pripitomljavanje opasnih klasa.“ (isto, 10) Iako pomalo paradoksalno zvuči, razvijeno civilno društvo  najbolji  je proizvod, ali i partner uspešne i jake države. Kada sa njim stvari stoje loše, onda pouzdano znamo da ni sa državom nešto  nije u redu. Samo razvijeno građanstvo može da podupire i snaži ozbiljnu državu, i obrnuto, ozbiljna država može da proizvodi zdravo građanstvo (i zdravu naciju).

U tzv. tranzicionoj fazi razvoja postsocijalističkih društava uključujući  svakako i društva na prostoru bivše SFRJ, političko – ekonomski koncept civilnog društva  poslužio je zemljama Zapada ne samo da uspostave političku kontrolu nad njima već i da organizuju pljačku njihovih ekonomskih dobara. Razmere  pljačke ni do danas nije moguće do kraja sagledati, ali će njene posledice pogađati naredne generacije, decenijama.  „SAD su 1989/90. zvanično ponudile socijalističkim zemljama model društvene transformacije kroz proces „tranzicije“, uz šok terapiju. Civilno društvo u tom kontekstu postaje poluga makroekonomske reorganizacije. Pripremljene grupe eksperata „tranzitologa“, preplavile su istočnoevopske zemlje. Proces tranzicije postavili su kao apolitičan, manje više kao tehnički proces. Terminom „otvoreno društvo“ obuhvaćeni su uslovi pod kojima se zemlje u tranziciji mogu integrisati u globalni ekonomski proces (…) „Šok terapija“, po tvrđenju DŽefri Saksa, glavnog arhitekte tranzicije, predstavlja mehanizam za najbrže premošćivanje  jaza između „zaostalih socijalističkih ekonomija“ i razvijene kapitalističke privrede,  i za uključenje bivših socijalističkih zemalja u „normalne kapitalističke tokove“. Dogodilo se, međutim, obrnuto; „šok terapija“ se na delu pokazala kao idealni mehanizam za pustošenje i porobljavanje zemlje, sa mnogo težim posledicama od onih koje proizilaze iz ratova, budući da su dugoročne.“ (S. Avramov; 2006:72) Pod formom civilnog društva konstituisale su se političke strukture koje su monopolisale društvene promene i modernizaciju, a koje su istovremeno od svojih stranih mentora bili nagrađeni time što su nesmetano mogli da pljačkaju svoje građane u divljim procesima privatizacije.

 Jedan od uvreženih liberalnih mitova jeste i mit o liberalizmu i demokratiji kao blizancima, kao neraskidivom paru modernog političkog poretka koji neminovno idu jedan uz drugog. Tamo gde ima liberalizma nužno ima i demokratije, a tamo gde demokratija jeste na delu ona je nužno liberalnog  porekla i inspiracije. Ovaj široko rasprostranjeni mit do te mere je ovladao političkom svešću masa da je postao  gotovo neupitan. Čak bi se moglo reći do te mere neupitan da je svaki pokušaj njegovog problematizovanja i kritike nailazio na žestoke odgovore i kontranapade liberalnih ideologa i političara koji su svojom žestinom trebali da obesmisle svaki naredni pokušaj demistifikacije i kritike. A stvari zapravo stoje  obrnuto. „Moramo upamtiti da demokratija i liberalizam nisu blizanci nego, uglavnom, suprotnosti.  Liberalizam je smišljen kao suprotnost demokratiji. Problem koji je doveo do pojave liberalizma bio je kako obuzdati opasne klase, prvo unutar jezgra, a onda unutar svetskog sistema kao celine. Liberalno rešenje je bilo garantovanje ograničenog pristupa političkoj moći i ograničen udeo u ekonomskom višku vrednosti koji ne bi ugrozili neprestanu akumulaciju kapitala ili sistema koji je podržava.“ (I. Valerštajn, 39) Iako pomalo pojednostavljeno posmatra kompleks demokratskog, Valerštajn svakako dobro zapaža da se između liberalnog i demokratskog ne može staviti znak jednakosti što se osobito kod nas često činilo i čini.

Mera demokratičnosti zapadnih društava uvek je bila srazmerna potrebi očuvanja političke i ekonomske kontrole manjine nad ostatkom društva. Tzv. opasne klase pacifikovane su između ostalog i korumpiranjem srednjih slojeva u meri koja bi obezbedila ekonomsku stabilnost društva na unutrašnjem planu. Ona je u velikoj meri počivala na  ekonomskoj pljački van granica zapadnog sveta (zemlje jezgra), na prostoru poluperiferije i/ili potpune periferije. „Istovremeno pritisak za demokratizacijom je stalno rastao. Demokratija je u osnovi autoritarna. To je zahtev za podjednakim mišljenjem u političkom procesu na svim nivoima i podjednakim učestvovanjem u sistemu društveno ekonomskog nagrađivanja. Najveće ograničenje toj tendenciji je bio liberalizam sa svojim obećanjem neizbežnog stalnog poboljšanja pomoću racionalne reforme. Demokratskom zahtevu za jednakošću sada, liberalizam je ponudio odloženu nadu.“ (isto, 40.) Iako pomalo konzervativna ova ideološka vizura Valerštajna, naglašava liberalnu komponentu kao korektivnu u odnosu na autoritarnu i kolektivističku viziju same demokratije.

To je u velikoj meri demistifikovalo i demitologizovalo još jedan liberalni mit –  mit o izgradnji države blagostanja. Ona je bila moguća kao ideološki projekat ostvariv u jednom periodu i  u jednom delu država jezgra, zahvaljujući uglavnom ekonomskoj eksploataciji ostatka sveta, bilo putem neravnopravnih uslova trgovine, bilo ratnim pljačkama ili drugim oblicima dominacije i nasilja. „Kamen spoticanja je predstavljala nesposobnost stvaranja države blagostanja na svetskom nivou (što je, na primer zastupala Brantova komisija). Jer to se nije moglo uraditi bez povrede osnovnog procesa kapitalističke akumulacije kapitala. Razlog je bio jednostavan: uspeh formule primenjene unutar centralnih država zavisio je od skrivene promenljive – ekonomske eksploatacije juga, spojene sa antijužnjačkim rasizmom“ (isto, 39). I nekad i sad mehanizmi i tehnologija ekonomske pljačke nisu menjali svoju suštinu, već samo oblike i načine, shodno vremenu i potrebama. „Paralela sa današnjom situacijom je zastrašujuće jasna. Deindustrijalizovane zemlje se mame mogućnošću da izvoze poljoprivredne proizvode u EU i SAD, i na taj način oni zaboravljaju zahteve za industrijalizacijom. Ipak nijedna zemlja nije se obogatila od proizvodnje hrane, a da istovremeno nije imala i industrijski sektor (E.S. Reinert, 2006: 112).

 Bogatstvo je moralo ostati zaštićeno, a privilegije zasnovane na njemu nedirnute. Liberalna ideologija u ekonomskom i političkom delu (doktrini) nije suštinski drugo do ideologija i program bogatih koji svoj privilegovani položaj treba da sačuvaju od „opasnih klasa i država“, uključujući  i niz mehanizama manipulacije kojim bi se siromašni ubedili kako je postojeći politički i ekonomski poredak pravičan i slobodan. Poredak počiva na pravu  jakih i sposobnih da prisvajaju neograničeno. To pravo navodno, nije  privilegija, nego posledica njihove sposobnosti i znanja, a bogatstvo samo njegov logičan ekvivalent.“ Neoliberalizam predstavlja politiku i procese u savremenom svetu koji su u funkciji relativno malog broja najmoćnijih preduzetnika, vešto ogrnutih plaštom „demokratske“ države, koji kontrolišu celokupni život na planeti u cilju maksimalnog uvećanja ličnog profita.“ (Z. Mačak i M. Drobac; 2010: 194)

Grupna podideologija korporativnih elita ovde dobija svoje doktrinarno, ali i političko opravdanje. „Za povlašteni se položaj po prirodi stvari pronalazi političko opravdanje, a često i najprikladnija ekonomska i socijalna doktrina. Niko ne želi verovati da mu je lična dobit u suprotnosti s opštim javnim potrebama. Zbog toga je posve prirodno izmisliti prihvatljivu ili, ako je nužno, umereno neprihvatljivu ideologiju kako bi se zaštitio vlastiti interes. Za taj je zadatak na raspolaganju cela vojska radišnih i nadarenih stručnjaka. Takva ideologija sve više dobija na snazi kako se broj privilegovanih povećava.“ (J.K. Galbraith, 2007: 12) Logika bogatih i ovde je pokazala suštinski partikularizam. Problem je u tome što državne institucije podupiru i hrane taj partikularni interes i ideologiju i to kao po pravilu sredstvima svih poreznih obveznika, ne tražeći od njih saglasnost.                    

Liberalizam je kao i bilo koja druga ideologija (naročito su ga koristile nacizam i socijalizam) propagirao i primenjivao darvinistička načela, inkorporirajući ih u apologiju vlastite političke dominacije i ekonomske koristi. Takav pristup korišćen je i na unutrašnjem, a pogotovo na spoljnopolitičkom planu. „Slabe industrijske države u Drugom i Trećem svetu bile su izložene šok terapiji, ponekad se otvarajući za slobodnu trgovinu preko noći. Nacije kao što je recimo Mongolija, izgubile su oko 90% svoje ne tako male industrije u roku od 2-3 godine, u zemljama kao što su Peru, i Rusija, polovina industrijskih radnih mesta je nestala za samo par godina, dok su se, istovremeno, realne plate prepolovile. (…) Globalizacija je postala neokolonijalizam koji nastaje kroz de fakto Morgentauov plan: kolonija je u suštini država koja ima dozvolu da proizvodi samo sirovine (E.S. Reinert, 123). Aktuelni talas kolonizacije dobija time  novo obličje ne menjajući pritom svoju eksploatatorsku suštinu.

Politički mit liberalizma o stalnoj promeni koja vodi progresu, takođe spada u inventar liberalnih političkih mitova koji vremenom blede i postaju očit primer opsenarske tehnologije liberalnih propagandista. Opsenarski učinak često je pojačan ideološkom optikom u kojoj se liberalizam vidi kao slobodarski poredak koji tobože  nudi jednake šanse na uspeh, skrivajući vešto mehanizme kojima se  čuvaju privilegije i kontrolna funkcija najbogatijih. „Postoje vizionari obnovljene hijerarhije i privilegija, čuvari večnog plamena aristokratije. To su individualno moćne osobe kojima nedostaje kolektivna struktura i koji deluju tokom sistemskih kriza, jer vide da je sve izvan kontrole. Tu se one pozivaju na lampedusovski princip: „Sve se mora promeniti kako se ništa ne bi promenilo“ (I. Valerštajn, 43). Ciklusi promena su stalni i kontinuirani (kao spoljašni vidljivi okvir), ali je njihov unutrašnji pokretač, najčešće ostao zaštićen od rizičnih posledica.

Za liberalnu ideologiju karakterističan je još jedan važan politički mit, –  mit o tzv.  minimalnoj državi (slaboj državi). Stojeći na strani individue i njenih neprikosnovenih prava, osobito prava na bogaćenje, liberalizam kao ideologija (u licu njegovih najradikalnijih ideoloških utemeljivača), doktrinarno odbacuje jaku državu kao važan politički faktor liberalnog poretka, smatrajući je samo tzv. noćnim čuvarem koji treba da garantuje  ljudska prava i koji ne sme da narušava političku autonomiju  društva zamišljenog kao mehaničku zajednicu slobodnih individua. „Mi živimo u društvu u kome društvene vrednosti ističu slobodu i individualnost; dominantan sistem naših ekonomskih uverenja podvlači tržišnu privredu zasnovanu na principu laisez-faire ( fr. „pusti stvari takve kakve su“; „ne mešaj se“) i ekonomskoj konkurenciji među pojedincima; naša društvena ubeđenja naglašavaju izreku „gledaj svoja posla“ , „budi svoj“, „drži se svojih ubeđenja“ i “ ne popuštaj pod pritiscima“. Mnoga naša politička uverenja uključuju nepoverenje u „veliku vladu“ i ubeđenje da je svaka vlast neefikasna“ (DŽ. H. Tarner, 2009: 189).  No stvari već od samog početka nisu stajale tako, nijedna značajnija razvojna politika nije bila moguća bez delovanja jake države i njenih institucija. Pokazalo se da je doktrinarno osporavanje države i favorizovanje individualizma i autonomije civilnog društva bila  ideološka magla iza koje su stajali snažni procesi upotrebe države kako u razvojnoj tako još i više u kontrolnoj funkciji očuvanja poretka ekonomske neravnopravnosti.  “ Od početka, liberali su se nalazili u osnovnoj protivrečnosti. Kao zastupnici individue i njenih prava vis a vis države, oni su se zalagali za univerzalno pravo glasa, jedinu garanciju demokratske države. Odmah zatim, država je postala glavni činilac svih reformi čiji je cilj bio da oslobodi individuu od ideje stavljanja pozitivnog zakona u službu utilitarnih ciljeva. (…) Za liberale, država je stvorila uslove za bujanje individualnih prava. Ali u svakom od tih slučajeva, suštinska stvar je bila jačanje države u odnosu na društvo, dok je retorika bila sasvim suprotna tome.“ (I. Valerštajn, 74-75.)

I na doktrinarnom i na praktično političkom planu ova svojevrsna antietatološka retorika liberala, nikada nije prestajala. „Godinama čitamo i slušamo kako naša (i evropska) humanistička inteligencija s omalovažavanjem govori o državi. To datira odavno: liberali u 19. veku, marksisti tokom 20. veka, neoliberali danas – svi ponavljaju istu priču protiv države, a u prilog demokratije.(…) Poslednja priča protiv države sadržana je u aktuelnoj naraciji o perspektivama globalizacije. Kao i mnogo puta ranije, i ovde je reč o mitu koji će jedno vreme pleniti ljude od pera. Reč je o mitu koji govori o divergentnim procesima: s jedne strane, o prenosu funkcija države na nadnacionalne organizacije: a s druge strane, o njihovom prenosu na niže instance lokalnih zajednica i nevladinih organizacija. Ova dva proces zaokružuju se u dva odgovarajuća mita. Prvi je mit o odumiranju nacionalne države (ili bolje, državnosti) u opštem trendu globalne integracije. Značajan aspekt u tom smislu je gubitak de iure suvereniteta države. Drugi mit, u skladu s prenosom državnih funkcija na niže ili lokalne instance, govori o deetatizaciji političkog sistema. Ovo bi trebalo da se ogleda u pomeranju  od centralne vlade ka mnoštvu centara upravljanja na različitim teritorijalnim nivoima do pune decentralizacije.“ (M. Brdar, 2007: 243-244.) Iako je  danas nacionalna država glavna meta globalizacijskih procesa, ona je u krugu zemalja jezgra jača nego ikada. Bez njenih razvijenih institucionalnih mehanizama, a pogotovo značajnih budžetskih kapaciteta, nastupanje korporacijskih ešalona ka ostatku sveta ne bi bilo ni približno ovako snažno kao što je danas.  Politiku i retoriku globalista,  o potrebi ukidanja nacionalne države, ispravno je razumeti samo kada se ona odnosi na ostatak sveta. Nacionalna država je po mišljenju tih struktura glavna smetnja širenju korporacijske moći na ta društva i regione, ali i globalističke ideologije kao takve.

  Liberalizam bi, dakle, mogli definisati kao ideologiju koja sadrži modernost kao bitan segment koji je otvoren ka društvenoj promeni i reformi. Te promene pak, imaju tehničko-tehnološku komponentu kao dominantnu, koja se u dimenziji političkih reformi  odvija tako da ni u jednom važnijem delu ne povredi privilegovanu poziciju svoje upravljačke elite. Ne čudi zato Valerštajnovo zapažanje koje izvedeno na ravni međunarodnih odnosa  konstatuje potpuno suprotno Fukujamovskom trijumfalizmu, da u svetu postoji otpor i odbacivanje liberalizama kao političke ideologije, jer je on do kraja demaskirao svoju političku i ekonomsku suštinu kao nedemokratsku.  „To nije žudnja za ispunjenjem liberalizma, nego njegovo odbacivanje. To je saznanje da je današnji svetski sistem nedemokratski zbog toga što ekonomsko blagostanje i politička moć nisu podjednako razdeljeni. Sada se kao normalna doživljava dezintegracija, a ne progresivna promena.“ (I. Valerštajn, 94). „Danas je smokvin list spao i car je nag. Sva vika o trijumfu demokratije 1989. širom sveta, neće dugo skrivati odsustvo bilo kakvog ozbiljnog izgleda za ekonomsku transformaciju periferije u okviru svetske kapitalističke ekonomije.“ (isto, 105.)

Uprkos larmi liberalnih demagoga i brojnim pokušajima maskiranja svojih projekata i politika, maske su pale,  danas nije potrebno posebno objašnjavati da su mnogi od pomenutih političkih mitova kao i oni koje nismo pominjali,  deo  liberalne tehnologije vladanja  kojima se brane  vlastite privilegovane pozicije i interesi. „U stvari, „ideja države“, kao i mnoge druge ideje, poput „slobode“, „demokratije“, „tržišta“ (da navedem samo neke u koje i sam verujem), itd., svoj značaj pre svega duguju tome što ljudi veruju u nju –  a ne nužno nekakvim objektivnim dokazima.“ (A. Bošković, 2010: 157)

U okvirima liberalizma konstituisao se još jedan problematičan mitski rukavac, koji iako vešto prikriven, ukazuje na odnos liberala prema državi, kada je u pitanju proces formiranja nacionalnih identiteta modernih evropskih nacija. Osobito je on zanimljiv na primeru Velike Britanije. Država u ovom slučaju nije bila samo puki instrument pomoću koje su liberalne elite usmeravale i podsticale procese tehničke i ekonomske modernizacije, kontrolišući pri tom i tzv. opasne klase u svom okruženju.  Državu su vrlo vešto koristili  u procesu stvaranja i definisanja nacionalnog identiteta, modelirajući njegov sadržaj kako u kulturnom i jezičkom smislu tako i u smislu njegovog političkog i pravnog sadržaja. Novonastali nacionalni identitet imao je vrlo jasnu i direktnu vezu sa onom silom koja ga je oblikovala – a to je bila liberalna država. Pokazuje se tako da u većini slučajeva, nacija nije stvorila državu, nego obrnuto, država  stvara naciju i njen identitet, u skladu sa svojim potrebama i interesima.

„Ako je Velika Britanija (i Francuska i sve zemlje) bila zemlja „dva naroda“  bogatog i siromašnog, jasno je da je Dizraelijevo rešenje bilo da od njih stvori jedan narod – jedan po osećanju, odanosti i samoodricanju. Tu „jednost“ nazivamo nacionalni identitet. Veliki program liberalizma nije bio da se države stvore iz naroda, nego narodi iz država.  To će reći, strategija je bila takva da se uzmu oni koji su smešteni unutar granica države, prethodno potčinjeni kralju-suverenu, sada suveren narod – i od njih stvore građani koji se poistovećuju sa državom.“ (I. Valerštajn, 2005: 115) Proces formiranja i dizajniranja (amalgamisanja klasno – slojnih razlika i razlika na nivou regionalnih ili etničkih identiteta) novog nacionalnog identiteta nije tekao glatko i bez prinude (obaveznosti). Državne institucije stavljene su u puni pogon. NJihova nacionalna misija bila je više nego jasno definisana  kao u ostalom sam profil, sadržaj i obeležja novog identiteta koji se stvarao. „Velike ujedinjujuće institucije naroda bile su obrazovni sistem i oružane snage. U svim zemljama jezgra osnovno obrazovanje je postalo prinudno: u mnogim vojna obuka takođe. U školi i vojsci podučavali su se jezik, građanske dužnosti i nacionalna lojalnost. Tokom veka, države koje su bile dva „naroda“ – bogati i siromašni, Normani i Saksonci – postale su jedan narod, u ovom posebnom slučaju „Englezi““. (isto, 116)

Prirodan nastavak procesa stvaranja (proizvođenja) nacije bio je pojava rasizma kao ideološke podloge za nastupajuću imperijalnu fazu kolonijalnih osvajanja. Oslonjen na sliku arene u kojoj dominiraju i pobeđuju samo najjači, lako je transponovan i uklopljen na za to ideološki pogodno tlo –  tlo ekonomske nejednakosti. Ovaj stav je preko rasističkih teorija i prakse iz domena unutrašnje upotrebe prenesen na teren spoljnopolitičkih odnosa i scenario za novu fazu osvajanja bio je pripremljen. O tome I. Valerštajn kaže: „Ne bi trebalo propustiti krajnji elemenat u zadatku stvaranja nacionalnog identiteta – rasizam.  Rasizam ujedinjuje rasu koja se smatra superiornom. On je ujedinjuje unutar države na račun manjina koje su isključene iz potpunog ili delimičnog učestvovanja u vršenju građanskih prava. Ali on ujedinjuje „narod“ nacionalne države vis -a – vis ostatka sveta, ne samo vis -a – vis suseda, nego čak vis -a – vis perifernih zona. U devetnaestom veku, države jezgra su postale nacionalne države istovremeno postajući imperijalne države koje su, „u ime misije civilizovanja“, uspostavile kolonije.“ (isto, 116) Niko nije takav politički licemer i neznalica kao ovdašnji imitatori liberalne paradigme. NJihova povika na nacionalizam, (a o rasizmu da i ne govorimo), dokaz  je potpune političke lojalnosti, ali i bezumlja. Nacionalizam i rasizam kao što vidimo, jesu važni konstituensi liberalne ideologije, i predstavljaju pogonsko gorivo razvoja tih država. Povika na domaće nacionaliste stoga  nije ništa drugo do pokušaj eliminacije „opasne klase“ za njihove strane mentore u fazi agresivnog nastupanja prema našoj zemlji.

Kao tipičan primer imperijalne moći, bahatosti i „prosvećenosti“ liberalnih gospodara,  navodimo jedan mali citat iz uputstva o tome kako postupati sa „nižim rasama“ i kako obezbediti ekonomsku i političku superiornost nad njima. „Svim crncima će biti zabranjeno da tkaju i lan i vunu, da predu ili drndaju vunu i da proizvode bilo šta od gvožđa osim da ga liju. takođe će im biti zabranjeno da proizvode šešire, čarape i kožu bilo koje vrste.“ (Josua Gee, London, 1729. cit. prem.  E. S. Reinert, 2006: 111)

 Ovaj  grubi i brutalni nalog vremenom će doživeti svoju političko – pravnu transformaciju, i dospeti u fazu pune efikasnosti, ali sada pretočen u forme trgovinskih sporazuma, ili još bolje u forme i pravila trgovinske razmene –  bogatih i siromašnih država i nacija. “ Državni i korporacijski planeri su bili vrlo svesni svoje neprevaziđene moći i nameravali su da je upotrebe za konstituisanje globalnog reda koji bi služio njihovim interesima. Najveći prioritet imao je plan da se osigura da srce industrije, Evropa bazirana na Nemačkoj i Japan, budu u okrilju svetskog poretka koji je pod čvrstom američkom dominacijom, kontrolisan domaćim finansijsko-industrijskim sektorima koji su povezani sa američkim državno-korporacijskim snagama.“ ( N. Čomski, 1998: 51)

U toj situaciji apsolutne dominacije bogatih, bivši američki predsednik R. Nikson,  savetuje svoje saradnike kako da postupaju u slučajevima kada se postojeća pravila u međunarodnim odnosima okrenu protiv njihovih tvoraca: „kad počneš da gubiš promeni pravila igre“. Kako god da postupaš postupaj tako da tvoja pozicija neprikosnovene moći i dominacije mora biti očuvana i unapređena. Oni koji ne prihvataju ponuđena pravila međunarodne razmene između bogatih i siromašnih biće izloženi vojnoj odmazdi i ekonomskim sankcijama sve dotle dok ih ne prihvate . „Kao da je 11. septembar dao Vašingtonu zeleno svetlo da prestane da pita zemlje da li žele američku verziju „slobodne trgovine i demokratije“ i počne da je nameće vojnom silom i politikom Šoka i Zastrašivanja.“ (N. Klajn, 2009: 16)

Moderna  liberalna država Zapada pojavljuje se tako kao glavni  instrument nastupanja korporativističkih elita, i to predstavlja izvesnu simbiozu korporativizma i države. Država otvara nove prostore za nesmetano bogaćenje korporativnog sektora, a on za uzvrat kroz ekonomsko porobljavanje nejakih država osvaja nove teritorije za svoju matičnu državu.  „Najbolje definisana kao „kompleks kapitalizma katastrofe“, ima mnogo dalekosežnije pipke od vojno-industrijskog kompleksa na koji je pred kraj svog predsedničkog mandata upozoravao Dvajt Ajzenhauer:  reč je o globalnom ratu na svim nivoima koji vode privatne kompanije čije se učešće plaća državnim parama, s neograničenim mandatom da zauvek šire teritoriju SAD-a , istovremeno eliminišući svako „zlo“ izvan njihovih granica. (…) Krajnji cilj korporacija u središtu ovog kompleksa jeste uvođenje modela vlade koja će ostvarivati profit, koji u vanrednima strahovitom brzinom prelazi u uobičajeno i svakodnevno funkcionisanje države – faktički, privatizacija vlade.“ ( isto, 19)

 „Pošto razume značaj države za slobodno tržište i demokratiju, liberal će teško podržati globalističko slabljenje države-nacije. Jer, globalističke snage su protiv države -nacije upravo zbog toga što ona ograničava njihov monopol. (…) Transnacionalne kompanije toliko su jake da mogu da progutaju čitava tržišta i postanu njihovi gospodari. Jedina brana njihovom tiranskom monopolu jeste nacionalna država. Otuda interesne grupe globalističkog kapitala sistematski rade na slabljenju nacionalne države. Ove interesne grupe iz oblasti kapitala povezuju se s interesnim grupacijama iz oblasti globalne politike. NJima se pridružuju i ideolozi „kosmopolitske demokratije“ i „internacionalne države“ iz redova globalne akademske i medijske elite. Zajedno, oni čine snagu koja mrvi države malih ili nedovoljno razvijenih društava.“ (S. Antonić, 2006: 32) „Ovakvi politički problemi postaju još ozbiljniji kada bogate nacije organizuju izvoz resursa siromašnih zemalja pomoću lokalne elite, koja iz svega toga profitira, usled čega se nejednakosti unutar siromašne države još više pojačavaju.“ (DŽ. H. Tarner, 2009: 458)

Navedeni stavovi surovo potvrđuju još jedan u bogatom nizu političkih mitova liberalizma, čak čitavu grupu mitova koji su posvećeni tzv. slobodnoj trgovini.  Grejam  Dankli na sjajan način definiše ovo veliko polje liberalne mitologije. “ Tvrdim da postoji pet mitova o slobodnoj trgovini koji su u vezi sa tri mita o globalizaciji: 1. trgovanje je oduvek sastavni deo ljudske prirode, 2. slobodna trgovina, slobodno tržište i privatna inicijativa su najbolji za većinu razmena, 3. „kompartivna prednost“ je najbolja osnova za svaku razmenu roba i usluga, 4. trgovina i slobodna trgovina, kad se sve uzme u obzir, imaju izuzetno pozitivne posledice za sve koji  su uključeni, 5. obim trgovine se vremenom postupno povećavao, ukazujući na neizbežni globalizam. Mitovi po prirodi sadrže zrnce istine i ja  ne odbacujem ovih pet tvrdnji u potpunosti (…)  U suštini svoj stav protiv slobodne trgovine temeljim na četiri osnovna razloga: 1. previše je uprošćena, preterano zasnovana na sumnjivim mitovima i pretpostavkama, 2. preuska je i zanemaruju niz neekonomskih činjenica, 3. predstavlja samo sredstva i ne uspeva da razmotri ciljeve na pravi način, 4. uključuje promene koje su, zajedno sa mnogim tehnološkim i razvojnim pritiscima, nedemokratske ili sa kojima nije saglasna većina.“ ( G. Dankli, 2005: 20-22)

U savremenoj fazi liberalne ideologije koja je poslednjih nekoliko decenija obznanjena u formi neoliberalnog modela demokratije, nastavljena je tendencija maksimalizacije profita koja je tim modelom dovedena do svojih krajnjih praktično izvodivih granica. Oličena u politici Reganizma i Tačerizma, ova politika inspirisana učenjem „Čikaške škole“ donosi radikalan zaokret od Kenzijanske vizije socijalne države i njenog učešća u mehanizmima društvene regulacije i razvoja. Sadržana je u najgrubljim crtama u ideji hipostaziranja  slobodno-tržišne samoregulacije, bez  mešanja države u ekonomske tokove i njegove zakonitosti. Ne čudi zato, tako snažna povika na državu i njenu regulatornu funkciju u ekonomiji, od strane najvećih ideologa neoliberalizma. „Ekonomska kontrola koja se poslednjih decenija proširila u Sjedinjenim Državama ne samo da je ograničila našu slobodu da upotrebimo sopstvene ekonomske izvore – ona je delovala i na našu slobodu govora, štampe i religije.“ (M&R. Friedman, 1996:  57)

Nedavno iskustvo rešavanja tzv. svetske krize, koja  se kojim li čudom zarodila baš u SAD-u , pokazuje do koje mere ide licemerje neoliberalnih demagoga. Iako doktrinarno duboko protivna svakom mešanju države u ekonomske tokove društva,  u ime njegove slobode, ta ista grupacija nije uložila ni jedan protest protiv mera američke države za rešavanje aktuelne krize, u kojoj su u privatni sektor (velike korporacije i banke) ubrizgavane ogromne količine finansijskih sredstava (radi se o hiljadama milijardi) dok su pritom milionske mase najamnih radnika ostajale bez elementarnih prihoda za život i vlastitog krova nad glavom. Bogatim vlasnicima korporacija i banaka hiljade milijardi dolara od poreskih obveznika SAD-a, a njihovim otpuštenim radnicima ili klijentima ulica i neizvesnost elementarnog preživljavanja.

 Osokoljena politička elita naslonjena na ovakve stavove Fridmana i Hajeka, otpočela je procese snažne dedemokratizacije društva, i  povlađivanja krupnom kapitalu. To je iako naizgled suprotno doktrini  dovelo do  snaženja uloge političke elite koja je zagospodarila najznačajnijim državnim institucijama i stavila ih u funkciju korporativnih interesa. U  literaturi ova doktrina se često naziva i „doktrinom šoka“, jer je vezana za onaj tip  političke akcije koja stoji   u vezi sa korišćenjem  prirodnih kriza i katastrofa za nametanje  neoliberalnog modela vladanja. To takođe važi i za one akcije koje su plod planske delatnosti elite, bilo da su izazvane dejstvom ekonomskih ili političkih faktora (ekološke krize i akcidenti, ratovi, ekonomske sankcije i sl.). „Tokom više od tri decenije, Fridman i njegovi moćni sledbenici usavršili su upravo ovu strategiju: čekanje na veliku krizu, potom rasprodaja delova države privatnim igračima dok se građani još uvek teturaju od šoka i onda hitro proglašavanje „reformi“ za trajne. (…) Tri karakteristična i obavezna zahteva – privatizacija, smanjenje zakonske regulative i korenito kresanje društvene potrošnje – uglavnom su bila krajnje nepopularna među građanima…“ ( N. Klajn, 2009: 12-15) Uprkos svoj nepopularnosti ovaj metod je delovao. On je obezbedio na vrlo efikasan način društvenu alokaciju ekonomskih vrednosti i kapitala u ruke privatnih posednika i  po pravilu onih najkrupnijih.

Suština ovog učenja Čikaške škole, jeste da se po svaku cenu omogući maksimalizacija profita, a da se prethodno privatizuje sve što se i inače može podvrgnuti ovom procesu, zatim izvršiti deregulaciju propisa i smanjenje troškova. „Kult profita po svaku cenu počiva na sirovoj jednostavnosti i jasnoći, a to je tim veća prednost što on sja kao jedini, no i pouzdan putokaz u toj magli nesigurnosti i izgubljenosti u kojoj se zbog propadanja tradicionalnih moralnih retkosti gubi naše doba.“ (M. Albert, 1995: 252)  Ovaj scenario podjednako se dobro sprovodio kod kuće ali i u inostranstvu. Naročito je omiljen kod tzv. tranzicionih elita gde je besomučno primenjivan, i gde je ostavio katastrofalne posledice: siromaštvo najvećeg dela građana, deindustrijalizaciju zemlje, ogromnu nezaposlenost,  besomučnu pljačku društvene i državne imovine, kriminalizaciju društva, korupciju institucija i pojedinaca u njima, jačanje moći partijsko-oligarhijskih i tajkunskih struktura i sl.

 U zemlji matici – SAD-u stvari su po ovom modelu tekle ovako: „Prvo, vlade moraju ukloniti sva pravila i regulativu koji stoje  na putu akumulaciji profita. Drugo, trebalo bi da rasprodaju svu imovinu koju poseduju, kako bi korporacije mogle da posluju s profitom. Treće, trebalo bi da dramatično srežu finasiranje socijalnih programa. Unutar ove trodelne formule o deregulaciji, privatizaciji i smanjenju troškova, Fridman je izneo mnoštvo detalja. Porezi tamo gde moraju da postoje, trebalo bi da budu niski, a bogate i siromašne trebalo bi oporezovati po istoj paušalnoj stopi. Korporacije bi trebalo da imaju slobodu da prodaju svuda u svetu, a vlade ne bi trebalo da ulažu napore da zaštite lokalnu industriju ili lokalno vlasništvo. Sve cene uključujući i cenu rada, trebalo bi da određuje tržište. Minimalna zarada ne bi trebalo da postoji. Fridman je privatizacijom obuhvatio zdravstvenu zaštitu, poštu, obrazovanje, penzije, pa čak i nacionalne parkove.“ ( N. Klajn, 68)

 „Imajući u vidu veliki broj siromašnih članova društva, jaz između bogatih i manje bogatih sve se više širi, što dovodi do toga da veoma visok procenat američke populacije mora da radi za niže nadnice i bez beneficija kao što su zdravstveno i penzijsko osiguranje. Ovaj segment radne snage predstavljaće sve veći problem u budućnosti, jer će radnici zahtevati dohodak i medicinsku negu u starijoj dobi.“ (DŽ.H. Tarner, 2009: 347)  A kako li je tek  u ostatku sveta. Surovost i brutalnost primene ovog scenarija bio je upravo srazmeran količini korporativističke pohlepe, moći globalističkih političkih elita, ali i stepena korumpiranosti i udvorištva lokalnih elita belosvetskim moćnicima i njihovim interesima.

 „Precizniji termin za sistem koji briše granice između Velike vlade i Velikog biznisa ne glasi liberalan, konzervativan ili kapitalistički, nego korporativistički. NJegove glavne karakteristike su ogromni transferi javnog bogatstva u ruke privatnika, često praćeni naglo naraslim dugovanjima, sve veći jaz između bleštavo bogatih i srazmerno siromašnih, kao i agresivan nacionalizam koji opravdava ogromne troškove na ime bezbednosti. Za one unutar mehura ekstremnog bogatstva, nastalog ovakvim aranžmanom, ne može biti profitabilnijeg načina organizovanja društva. Međutim, zbog očiglednih nedostataka za ogromnu većinu populacije koja je ostala izvan mehura, ostale karakteristike korporativne države sklone su da obuhvataju agresivnu kontrolu (opet uz razmenu usluga i ugovora između vlade i velikih korporacija), masovna hapšenja, sužavanje građanskih sloboda i neretko, mada ne uvek, torturu. Od Čilea, preko Kine, pa do Iraka, tortura je bila tihi partner u globalnom krstaškom pohodu slobodnog tržišta. Međutim, tortura je više od oruđa koje se koristi za nametanje neželjene politike buntovnom narodu; ona je i metafora logike koja leži u osnovi doktrine šoka. “ ( N. Klajn,  23) (podvukao LJ. D.)

U  sjajnoj knjizi Noami Klajn izvršena je potpuna  demistifikacija i demitologizacija  onoga što po inerciji percipiramo kao svet liberalnih i demokratskih ideja, kao i same suštine kapitalističkog ekonomskog načina prisvajanja društvenih dobara, i političkog poretka koji se na njemu gradi više od dva veka unazad, a naročito njegovu aktuelnu korporativnu fazu. Ali neka o tome kao suštinskoj poenti  knjige  autorka sama posvedoči još jednom: „Ova knjiga osporava centralnu i najcenjeniju tvrdnju u zvaničnoj istoriji – da trijumf kapitalizma lišenog stega državne regulative rođen iz slobode, te da nesputana slobodna tržišta idu ruku pod ruku s demokratijom. Umesto toga, pokazaću da se ovaj fundamentalistički oblik kapitalizma rađa uz pomoć najbrutalnijih vidova prinude, silom nametnut kolektivnom političkom telu, ali i bezbrojnim individualnim telima. Istorija savremenog slobodnog tržišta – poznatijeg kao procvat korporativizma – ispisana je šokovima. (…) ( isto, 26)

U  spoljnopolitičkoj dimenziji ova suštinska poenta bi po Noami  Klajn, izgledala  ovako: „Pišem knjigu o šoku. O tome kako se zemlje dovode u stanje šoka – ratovima, terorističkim napadima, državnim udarima i prirodnim katastrofama. I kako potom ponovo šokirane – od korporacija i političara koji eksploatišu strah i dezorijentisanost koji su nastali kao posledica izvornog šoka da bi nametnuli ekonomsku šok terapiju. I kako ljudi koji se drznu da se odupru ovoj politici šoka, ukoliko je potrebno, bivaju i po treći put podvrgnuti   šoku  – od  strane policije, vojske i islednika u zatvorima. (isto, 33) Pokazuje se tako da velika galama o slobodi, demokratiji, civilnom društvu, i prosperitetu, i nije mnogo više do obilna produkcija pukih ideoloških fraza kojima se magle vidici onih koji treba da stanu na pokretnu traku dalje eksploatacije. Blagostanje i sloboda kao obećani ali nedostižni  ciljevi za male i siromašne zemlje, začinjeni su izgleda  nužnom dozom batina i  represije kao pouzdanom metodom političke kontrole i dominacije bogatih, bez obzira da li su u pitanju, pojedinci, grupe, slojevi, klase, narodi, nacije ili države.