Dostojevski – pakao i raj ruske duše

„Dostojevski – pakao i raj ruske duše”

U Kulturnom centru Novog Sada veliku pažnju Novosađana pobudila je tribina istoričara Milovana Balabana Dostojevski – pakao i raj ruske duše.

Više od 150 posetilaca je u sredu, 15. marta, u prostoru kluba Tribine mladih KCNS, s velikim interesovanjem slušalo filozofski osvrt prof. Balabana i Fate Eganović, diplomiranog filologa srbistike, na život i delo jednog od najvećih pisaca svih vremena.

Eganovićeva je publici, u kojoj su dominirali mladi ljudi, govorila o književnom i životnom putu Fjodora Mihailoviča Dostojevskog (Moskva, 1821 – Sankt Peterburg, 1881), njegovoj mladosti, robiji i povratku koji će ga izbaciti na površinu javnog života Rusije druge polovine 19. veka.

Bilo je to vreme kada je ruska, ali i svetska književnost, postala bogatija za naslove kao što su „Zapisi iz podzemljaˮ, „Zločin i kaznaˮ, „Zli dusiˮ, „Braća Karamazoviˮ, „Kockarˮ, „Idiotˮ i druga neponovljiva književna dela zbog kojih se Dostojevski smatra utemeljivačem psihološkog romana.

Dostojevski slovi i za pravoslavnog filozofa, ali i proroka u najpozitivnijem smislu te reči.

„NJegov Veliki inkvizitor govori o poslednjim vremenima, kao i o strategiji vođenja sveta ka pobedi čoveko-boga, na uštrb Bogo-čoveka, odnosno samog Hrista. Dostojevski, antiherojima koji ovaj svet vide kao đavolji haos i teže da ga ili unište ili u totalu ovladaju njim, u svojim književnim delima suprotstavlja heroje, koji su čuvari one eshatološke istine, samog Gospoda Isusa Hrista, koji će ovladati svetom posle svih muka kroz koje će on proći.ˮ

Fjodor Mihailovič Dostojevski rođen je 30. oktobra 1821. godine u Moskvi. Majka mu je bila iz trgovačke porodice Nečajeva, otac vojni lekar. Porodica je stanovala u krugu Marijinske bolnice na Božedomki. Bolnica je bila namenjena sirotinji.

NJegov otac 1831. godine kupuje u Tulskoj guberniji dva seoceta: Darovoje i Čremašnju. Godine 1839. kmetovi su mu na svirep način ubili oca, zato što ih je tiranisao.

Iz pisama njegovog mlađeg brata Andreja se saznaje da porodicu nije zlostavljao… Nije ni štedeo na njihovom obrazovanju. Godine 1834. oba starija sina upisao je u renomirani pansion Leonitija Čermaka. Tri godine kasnije, odlučio je da ih upiše na Vojnoinženjeijsku akademiju.

Godine 1843. završio je akademiju i dobio čin poručnika. U jesen 1844. godine podnosi ostavku na službu, mada nije imao drugih izvora dohotka. Prodao je svoj deo imanja da bi živeo i uporno pisao prvi roman „Jadne ljudeˮ, koji završava maja 1845 godine.

Dostojevski 1847. godine postaje član kružoka koji je organizovao ilegalnu štampariju radi revoluciorne propagande. Cilj je bio oslobađanje seljaka, i to pre svega podsticanjem na seosku bunu. Policija hapsi članove te grupe 1849. godine, a Fjodora Mihajloviča smatraju za jednog od ključnih članova. Nakon teških ispitivanja tokom kojih je mnogo toga prećutao, poslat je u tamnicu Petropavlovske tvrđave, gde u samici provodi osam meseci (bez društva, razgovora, čitanja i pisanja).

Nakon tamnovanja od osam meseci, odvode ga na Semjonovski trg gde mu čitaju smrtnu presudu. Streljanje je bilo lažno, i umesto toga ga šalju četiri godine u Sibir. Posle četiri godine u Sibiru, 2. marta 1854. godine upućen je u sedmi sibirski bataljon da služi kao običan vojnik, ali je bio zadovoljan: nije vukao okove i mogao je da čita.

Tokom narednih deset godina objavljuje „Ponižene i uvređeneˮ, kao i „Zapise iz mrtvog domaˮ. Godine 1864. umire mu žena, a ubrzo zatim i mlađi brat. Ostatak života provodi u teškom siromaštvu, još jednom se ženi, doživljava smrt deteta… Seljaka se po Nemačkoj, Švajcarskoj i Italiji gde piše „Idiotaˮ i „Zle duheˮ.

Osmog jula 1871. godine vraća se u Petrograd, gde ga dočekuju ga kao slavnog pisca. Krajem decembra 1877. godine, Dostojevski je zapisao u beležnicu: memento za sav život: Napisati ruskog Kandida; 2) Napisati knjigu o Hristu; 3) Napisati uspomene; 4) Napisati poemu Četrdesete godine. (Sve ovo, izuzimajući poslednji roman i izdanje iz Dnevnika, zahteva najmanje deset godina rada, a meni je sada 56 godina)

Četiri godine nakon toga što je zabeležio, umire ne uspevši da ostvari sve zamišljeno. Tvrdi se da je na njegovoj sahrani bilo 100 000 ljudi. Šklovski pominje da su studenti umesto venaca nosili okove, koje im je policija oduzela kod Vladimirske crkve.

Predavanje je počelo ruskom legendom iz 10. veka koja govori o tome kako su se Rusi, tada još uvek pagani, odlučili da prihvate pravoslavlje. Knez Vladimir je, naime, želeći da prihvati monoteističku veru, poslao nekoliko misija među monoteiste svih do tada poznatih religija. Svaka misija se vraćala govoreći o svojim utiscima. Misija sa hrišćanske liturgije u Carigradu (Aja Sofija) je odlučila zahvaljujući iskustvu sažetom u ovoj rečenici: Mi nismo bili na zemlji, nego na nebu. I upravo ova misao  postaje karakteristična na rusku nacionalnu ideju koja se razvija u imperijalnu ideju. Reč je o propovedanju autentičnog hrišćanstva, koje ide do jednog sveopšteg bratstva, pa otud iskaz: biti Rus, znači biti svima brat.

Život Dostojevskog je bio obeležen fizičkim i psihičkim stradanjem. Sudba mu je kroz to stradanje otvorila mogućnost da postavi mnoga bitna pitanja o čoveku, njegovoj duši i Bogu.  Duša čovekova mora biti besmrtna. Dostojevski svo svoje stvaralaštvo usmerava prema tome. Robija je bila izvor bola kroz koji on traži Boga. Mnogi ljudi mogu da žive bez Boga, ali Dostojevski ne može ni u najsitnijim stvarima. On to pitanje rešava kroz svoje heroje i aniheroje.

Književni rad Dostojevskog jeste traganje za Hristom. Za to je prvo potrebno pronaći temelj čoveka. Gde je on? Temelj čoveka je u njegovoj ličnosti. Postavlja se pitanje: kako ući unutra? Kako to uraditi u društvu spektakla (simulacije čuda), koje nas oduševljava i time nas zarobljava?

Dostojevskom sve empirijske naslage smetaju da dođe do temelja čovekove ličnosti. Zato svog antiheroja šalje u podzemlje. Simbolika podzemlja kod Dostojevskog se odigrava na više nivoa. Samo tamo, prekdajući kontakt sa celim svetom, u podzemlju, može da se posveti samom sebi. Tamo ga očekuju događaji na nivou fantastičnog… On zna da stvarnost nije takva. To ga motiviše da krene u temeljnu analizu. 

Dostojevskog kao pisca i mislioca karakteriše strasna zaronjenost u suštinu ljudskog bića. Antiheroj iz podzemlja kaže: ja hoću da saznam uzrok do koga se ne može doći, a data mi je svest koja to od mene traži. Taj paradoks izaziva očaj. Taj paradoks je još glavni razlog tragičnosti čoveka na ovom svetu. Samo traganje ga jedino vodi ka muci. To nas vraća na Propovednika i njegovu misao: Ko umnožava znanje, umnožava i muku.

Strast je reč izvedena iz reči stradanje. Saznanje ne može da reši moje traganje za uzrokom. Što više saznajem, sve se više patim i mučim, zaključio je antiheroj iz podzemlja. Dostojevski kaže: saznanje je bolest. Ni jedan još mislilac nije na takav način odredio pojam saznanja. Ovaj iskaz i potiče iz te njegove strasne zaronjenosti u suštinu ljudskog bića. I čoveko-miš je tako došao do samog dna. Antiheroj traži nešto vanrazumsko, a to je slobodna volja. To je jedina stvar na čijim temeljima čovek može da gradi život. Sloboda je jako složen pojam. Postavlja se pitanje: da je u društvu sloboda u punom smislu uopšte moguća, naročito ako govorimo o savremenom društvu? Društvo je tu da sve umesto nas isplanira, a od nas se očekuje samo to da ništa sami ne mislimo.

To nas dovodi do simptomatične Raskonljikove dijelektike. On, naime, razumski objašnjava da je zločin neophodan, poredeći sebe sa Napoleonom. To izaziva degradaciju njegove ličnosti. I ako ne dođe do pokajanje (što se kod Raskonljikova delimično dogodilo), njegovo biće propada.

Ivan Karamazov kaže: ako nema Boga i besmrtnosti, onda nema ni kazne, te stoga je sve dozvoljeno. Kada Smerdjakov, time inspirisan ubija starca Karamazova, Ivan je taj koji doživljava krah, pa mučen grižom savesti, traži da kazne njega za taj zločin.

Bez slobode, nema ljubavi. Do toga su u delu Dostojevskog došli njegovi antiheroji i to nije netačno. Svet bez slobode se ne može primiti i tu postoje dva rešenja: njega treba savladati, odnosno, sa njim se izboriti, ili ga treba pokoriti. Taj princip pokoravanja je preuzelo zapadno društvo; nemajući duhovnog kapaciteta pohranjenog u veri da se šire u dubinu i u visinu, to društvo se širi po vertikali – pokoravanjem. To je postala suština Evrope koju Dostojevski žali.

Ivan Karamazov kao lik u kome su objedinjeni svi antiheroji Dostojevskog, daje jedno zbirno učenje neprimanja sveta. Ivan Karamazov na jednom mestu kaže: Samo naivko može primiti takav svet koji ti brani slobodu. Postoji jedno biće koje možda može dovesti svet u harmoniju, a to biće je Hristos. Do njega se dolazi ljubavlju.

U pismu Puškinu, koje je Dostojevski napisao 1880. godine, on poručuje čoveku: nemoj misliti o globalnim problemima, ispravi prvo sebe konstantnom delatnom ljubavlju.

Upravo iz tog razloga akcenat treba staviti na Dostojevskom kao tragaocem za Hristom i pozitivnim prorokom, koji iz svog ličnog iskustva sagledava pakao i raj sopstvene duše, ruske duše, ali i čitavog čovečanstva, dajući pravoslavlju i Rusima kao narodu, specifičnu ulogu u celokupnoj istoriji čovečanstva.