Slovo o slobodi

Slovo o slobodi

Autor: Despot Kovačević

U osnovi srpske državnosti i ustavotvornosti je težnja ka slobodi. Ovaj princip predstavlja najvažniji deo većine državotvornih dokumenata Srbije i srpske političke misli od nastanka moderne državnosti do današnjeg Ustava. U ovom eseju analiziraju se principi koji ističu tri važna dokumenta na kojima se temelji Srbija, a pre svih princip slobode: „Slovo o slobodiˮ Božidara Grujovića iz 1805. godine, Sretenjski ustav iz 1835. godine i Ustav Republike Srbije iz 2006. godine.

Iako je velika vremenska distanca između prva dva dokumenta sa današnjim Ustavom, sadržajem se može videti zajednička nit principa slobode koji zauzima prvenstvo u odnosu na sve druge principe. Istorijski, državnost se temeljila na oslobođenju naroda i zemlje, pa je ustavni poredak pronikao iz tih težnji, a ustrojstvo sistema u velikoj meri zasnovano na što široj kontroli, nadzoru i podeli vlasti, ali i suvernitetu naroda i države.

Grujović u svom „Slovu o slobodiˮ – o načelima ustava ustaničke Srbije iz 1805. godine kao prvi princip navodi da je „zakon volja vilajetskaˮ i da je „prvi gospodar i sudija u vilajetu zakonˮ čime se vlasti pojedinaca i moguće samovolje prenose na vlast zakonom i propisanim principima. Zakon time postaje jedino meritorno sredstvo, a njegova suština postaju pravednost i razum.

U duhu izgradnje institucija, rečeno današnjim pojmovnikom, ovaj iskorak predstavlja dvostruko dostignuće u slobodi pojedinca i u kvalitetu vladavine. Legalnost nužno u svojoj osnovi nema legitimnost, pa je potrebno zakon izvesti iz „razuma i pravdeˮ , a to je osnovna ideja Grujovićevog teksta jer „gde razuma i pravde nema, tu nema ni zakonaˮ.

Ustavnost i zakonitost se jednače sa slobodom i za Grujovića one predstavljaju jedino moguće ustrojstvo kako bi vladavina i država bile valjane i dugotrajne. Grujović posebno ističe: „gdi je dobra konstitucija, to jest gdi je dobro ustanovlenije zakona, i gdi je dobro uređena vlast pod zakonom, tu je i sloboda, tu je i voljnost, a gdi jedan ili više po svojoj volji zapovedaju, zakon ne slušaju, no ono što hoće čine; tu je umreo vilajet, tu nema slobode, nema sigurnosti, nema dobra, već je onde pustailuk i ajdukluk, samo pod drugim imenom.ˮ

Prelazak vlasti iz „rukuˮ ljudi u „slovoˮ zakona predstavlja najvažnji pomak u razvoju države jednog naroda. Vlast tada postaje narodna i suverena, a pojedinci ograničeni tim principima.

Važnost teksta Božidara Grujovića mora se istaći i u još dva segmenta, gde je tadašnja zrelost srpske političke misli pokazala veliki iskorak u evropskim i svetskim okvirima. Prvi važan detalj je odnos vladar-podanici u kojem Grujović ističe važnost vladara u odbrani i sigurnost tri najvažnija principa: a) sigurnost života; b) sigurnost imanja; v) sigurnost časti. Ovim se relacija vladar-podanici postavlja dvostrano i u korist opšteg dobra.

Drugi i najvažniji deo ovog rada je težnja ka slobodi i isticanje dužnosti vladara da „oslobodi neoslobođene i sačuva sloboduˮ, jer „sloboda nas ljudima činiˮ. U duhu vremena i ustanka, težnji ka slobodi. Ovi detalji su predstavljali najvažniji motiv za dalju nadgradnju, a kao težnja preneli su se misaono i na sve buduće ustavotvorce i zakonodavce. Iako ovaj tekst nije izgovoren, ostao je kao dobar primer kako intelektualna elita mora da odgovori na situaciju koja je okružuje. Neizgovoreni tekst je dobio svoju razradu u kasnijim ustavima i zakonima, iako nije odgovarao vlastodršcima, a njegove principijelne osnove bile su nezaobilazne u najvažnijim aktima.

Slika 1: Slovo o slobodi

Na temelju ovih ideja i celokupne misli tog doba, a u uskomešanim društveno-državnim okolnostima i apsolutizmu Kneza Miloša Obrenovića, javlja se potreba za ustavnim ograničenjima samovolje i regulisanju osnovnih principa vlasti u državi koja je samo uslovno suverena.

Pisac ustava Dimitrije Davidović se u duhu ideja slobode, pravde i podele vlasti opredeljuje za ustav sa naprednim mehanizmima za sprečavanje svih pojava koja su slobodu naroda i države dovele u pitanje. Donet u Kragujevcu 1835. godine, bio je na snazi celih dve nedelje kad je na zahteve mnogih strana i neprotivljenje Kneza odbačen.

U duhu francuske ustavnosti, Dimitrije Davidović je ispisao ustav koji je za standarde tog doba bio među najdemokratskijim na svetu i zasnovan na principima konstitucionalizma. Ustav je odisao progresivizmom i širenjem ideja o slobodi, ograničenju i kontroli vlasti. Ustrojstvo vlasti i podela na „zakonodateljnu, zakonoizvršiteljnu i sudskuˮ trebalo je da dovede do ravnoteže i međuzavisnosti između tri grane vlasti. Sa jasnim procedurama i pravilnicima bio je ustanovljen rad organa, a Ustav se pobrinuo i za suštinsku orijentaciju ka pravima i slobodama.

Važnost ovog akta ogleda se u propisanosti prava na nepovredivost imovine, na suđenje po slovu zakona, na neprikosnovenost ličnosti i slobode poput slobode kretanja i nastanjivanja. Širok dijapazon prava i sloboda činio je narod suverenim na svojoj teritoriji i slobodnim u svojoj zemlji.

Zbog različitih međunarodnih okolnosti i različitih interesa sila, kao i vladara, Ustav nije dobio svoju upotrebu, ali je u istoriji ostao zabeležen kao prvi moderni ustav sa principima, pravima i slobodama na kojima Srbiji može pozavideti većina savremenih demokratija u Evropi i svetu.

Slika 2: Sretenjski ustav 1835.

Od tog vremena Srbija je imala niz ustava sa različitim okvirima prava i sloboda, kroz različite državne forme i u različitim trendovima, ali se ustavotvorac modernog Ustava Srbije pokušao ugledati na ova dokumenta uz praćenje savremenih svetskih tendencija u ustavima. Posle različitih državnih formi i promena granica i oblika vlasti, Srbija je 2006. donela novi Ustav kojim je pokušala da iskorači iz prethodnih oblika u skladu sa savremenim tokovima i standardima. Dugo očekivane ustavne promene dovele su do nestabilnosti, a novi Ustav je proklamovao vrednosti u kojima se može osetiti prizvuk konitinuiteta sa gorenavedenim dokumentima od pre dva veka.

O pravima i slobodama u Ustavu Srbije posvećen je drugi deo koji se zasniva na međunarodnim konvencijama i posebno je posvećen ljudskim i manjinskim pravima. Slobode i prava građana zagarantovana Ustavom, daju mogućnost svakom pojedincu da bude ravnopravan, da može da iskaže stav, mišljenje i uverenje, ali i ne mora i da zbog toga neće snositi sankcije, i sve druge slobode i prava koja jemči Ustav i koja su u skladu sa demokratskim standardima.

Slika 3: Ustav Srbije

Preširoko postavljanje prava i sloboda u Ustavu može biti i nefunkcionalno i manipulativno, a preciznost i jasnost mogu biti dovoljno dobri da uz tumačenje budu i funkcionalni. Treba se držati načela koja imaju kontinuitet sa Grujovićem i Davidovićem, jer je u njihovim delima sadržana osnova narodnog suvereniteta i slobode kojoj treba opšte priznanje kako bi Ustav bio neposredni prenosilac volje i potreba naroda i građana na suverenu vlast.