Ana Novaković (1987, Priština) je vizuelna umetnica i autorka koja se bavi interdisciplinarnim studijama umetnosti, performansom i multimedijom. Student je završne godine doktorskih interdisciplinarnih studija digitalne umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu.

Tokom osnovnih studija slikarstva (klasa prof. Vlada Rančića) i master studija crtanja (klasa prof. Jelene Trpović) na Akademiji umetnosti u Novom Sadu dobila je nekoliko stipendija i nagrada za umetnički rad među kojima su:
Godišnja nagrada Akademije umetnosti za najuspešniji umetnički rad za školsku 2009/2010- godinu, specijalna nagrada II svetskog bijenala studentske fotografije (2009.), SPC Vojvodina; Dositeja, Ministarstva obrazovanja i sporta Republike Srbije (2009., 2011.), Eurobank EFG Školarina (2009.) za 100 najboljih studenata Srbije.
Izlagala je na sedam samostalnij i više od 35 grupnih izložbi u Srbiji, Nemačkoj, Italiji i SADu. NJen rad je u privatnim i galerijskim kolekcijama u Furstenfeldbruku, Minhenu, Beču, LJubljani, NJujorku, Beogradu, Nišu i Novom Sadu.

Od 2012/2013. Godine radi kao asistent na predmetima: Crtanje za animaciju i vizuelne efekte i Storibord na Fakultetu tehničkih nauka u okviru studijskog programa Kompjuterska grafika- Animacija u inženjerstvu Univerziteta u Novom Sadu.
Majka je jednog deteta. Živi i radi u Novom Sadu.

Ideološki diskurs slike

Multimedijalna izložba ReTouch Ane Novaković, doktoranda digitalne umetnosti, nastavlja se na njenu interdisciplinarnu umetničku praksu u kojoj telo igra značajnu ulogu.
Telo je u izložbi Re-Touch direktno prisutno i prožeto je teorijama identiteta sa kojima su u vezi standardi lepote koje propisuju mediji. Kroz njega se može iščitavati postajanje subjekta kroz državni ideološki aparat (Luj Altiser), kroz dijalektiku čežnje za izgubljenim objektom želje (Žak Lakan), represiju i biopolitički diskurs (Mišel Fuko) ili po ugledu na simulakrum koji nema porekla u stvarnosti (Žan Bodrijar) nego je generisan od strane društva i ideologije (Viktor Bergin). Želja da se izgleda u skladu sa kriterijumima koje predočavaju mediji integrisana je u ideološki diskurs (Bergin) tako što reprezentacije identiteta kreiraju društvo i istorija. U susretu sa tim reprezentacijama se kod subjekta stvara želja da ima određeni društveni položaj i da izgleda na određeni način koji se postavlja kao integralni element, pa čak i kao preduslov za taj društveni položaj. Primera radi, zaposleni u velikim svetskim korporacijama ne samo što se odevaju u istom kodu, nego i izgledaju u skladu sa njim, na šta se kritički osvrće film Američki psiho (rež. Mary Harron, 2000). Na eksploataciji te želje da se ima određeni izgled profitiraju mnoge grane post-fordističke industrije.
Alati digitalnih programa za obradu slike koje je autorka koristila pri stvaranju ovih radova – retuširanje (re-touch), kropovanje, aplikacije različitih filtera na autoportretisani akt – oni su koji se često primenjuju i na fizičko telo, a ne samo na njegovu sliku. Poređenjem estetske hirurgije sa umetničkim procesom vajarstva u instalaciji „Istorija ručnog rada”, Novakovićeva ukazuje na višemilenijumsku težnju da se dosegne ideal lepote koji je, kao i Bodrijarov simulakrum, generisani model koji nije utemeljen na konkretnom primeru u realnosti. Prema Bodrijaru, realnost više ne postoji nego su je zamenili brojni označitelji koji se mogu interpretirati na mnoge načine. Sa tim u vezi je rad Novakovićeve „Uvećanje grudi – generičko cenzurisanje” koji nastaje usled želje medicine da prikaže (muška i ženska) tela pre i posle intervencije, te da izbegne ograničenje vidljivosti aktova zbog nepodobnosti za mlađe uzraste.

Najnovija serija radova Ane Novaković ukazuje na to da je žensko telo i dalje nosilac stereotipnih značenja i vrednosti, uprkos razvoju rodnih studija i teorija umetnosti, teksta, kulture, psihoanalize, znanja kao moći, hibridnosti, simulacije… NJegove metafore su u savremenom komzumerističkom društvu češće kozmetički preparati i hirurški zahvati nego što se ono stavlja u kontekst drugih tela, poput državnog tela, institucionalnog tela ili internacionalnog pravosudnog tela.

Sonja Jankov, nezavisni kustos i kulturolog