O autoru

Gordana Draganić Nonin je rođena u Novom Sadu, 1963. godine.

Kao novinar i urednik radila je u brojnim medijskim kućama – „Programu 202“ Radio Novog Sada, nedeljnicima „Nezavisni“ i „Bulevar“, u RTV „Panoniji“, a tokom 90-tih je osnovala i bila glavni i odgovorni urednik časopisa za komunikaciju kultura na ex-jugoslovenskom prostoru „Horizonti“.

Pomoćnik je glavnog urednika časopisa za savremenu kulturu Vojvodine „Nova misao“ i stalni je saradnik dnevnog lista „Danas“.

Član je Međunarodne novinarske organizacije (IFJ), Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV), Nezavisnog udruženja novinara Srbije (NUNS), Društva Srbije za odnose s javnošću (DSOJ) i Udruženja umetnika s Petrovaradinske tvrđave „Likovni krug“.

Objavila je knjigu izabranih intervjua LJudi od reči (Agora, Zrenjanin, 2010).

Dobitnica je Medalje kulture za multikulturalnost i interkulturalnost za 2011. godinu koju dodeljuje Zavod za kulturu Vojvodine.

Gordana Nonin „Bez prašine“
Zašto je ovo knjiga i o Aleksandru Tišmi?

-Ne samo da se u knjizi nalaze tekstovi o Tišminom romanu iz zaostavštine „Ženarnik“, kao i tekst o knjizi „Istinita priča“ njegove bake Terez Miler, već se iz intervjua sa drugim piscima vidi koliko je Tišma cenjen ne samo među našim, već i među stranim piscima.
Na primer, iz razgovora sa Teofilom Pančićem možemo saznati jednu predivnu priču iz njegovog života, a vezanu za Tišminu knjigu „Povratak miru“, a iz razgovora sa Jergovićem da on po drugi put iščitava „Upotrebu čoveka“ i da je ona u međuvremenu postala još bolja, što je karakteristika velike književnosti, da se menja i popravlja kako vreme prolazi. Tišma se spominje i u razgovoru sa Vegelom jer je on preveo njegov roman „Memoari jednog makroa“, a u razgovoru sa Draganom Velikićem, povodom njegove sjajne knjige „O piscima i gradovima“ pominje se njegov, na samo tri stranice dat, brilijantan opis našeg velikog „hroničara trošenja ljudskog života“.
Klaudio Magris navodi da se sa Novim Sadom susreo mnogo godina ranije, kao i sa njegovom književnošću. „Hteo bih da kažem samo jedno ime, ono Aleksandra Tišme, čije knjige su bile odlučujuće za moju ljubav prema ovoj zemlji, pisac koga sam našao načina i da sretnem u Berlinu“.
A David Grosman koji je svoje prvo književno veče u Novom Sadu posvetio upravo Tišmi, izjavio je: „Kada sam dolazio u Novi Sad, srce mi je tuklo u grudima jer sam osećao da putujem u grad u kojem mogu upoznati tu osobu koju sam toliko voleo – tog Blama. Tišma je uspeo svojim talentom da pretoči životnu priču Jevreja u ovom gradu i priču o Blamu u moju ličnu priču.“
Oto Tolnai priča kako je pred raspad Jugoslavije došla Vojvodina na red da predsednik udruženja pisaca bude odavde, pa je to trebalo da bude Aleksandar Tišma. „Ali on je bio i pametan i lukav, pa je predlagao da to budem ja“, kaže Tolnai koji je potom gledao kako se na njegove oči briše jedno veliko strukovno udruženje.
Začudo, Laslo Blašković u intervjuu nije nijednom spomenuo Tišmu ali svi znamo da je upravo Tišma njegov omiljeni književni junak.