СРЕДЊОВЕКОВНО ПОЗОРИШТЕ НА ФРЕСЦИ СВЕТИ НЕСТОР УБИЈА ЛИЈА

23/10/2026

Aутор: др Милена Кулић

 

Mисао о суштинском јединству сликарства и позоришта није нова. Она се јавила у средњовековним театарским концепцијама, али су је предшекспировско позориште и позориште барока поново афирмисали. Несумњиво је да је сликарство у прошлости било „заустављено позориште“ и да су „чиниоци оба уметничка начина изражавања изванредно много коинцидирали“. Наше средњовековно сликарство, свакако, представља у целини богато и још неоткривено позориште, а наша позоришна пракса у потрази за аутентичношћу позоришног израза, чини се, није у стању да то у потпуности оствари, а да не користи ове изворе. Јован Путник сведочи да посматрање средњовековног фрескосликарства покреће једно питање – како данас постићи то „ткиво, тако изванредно осадржајено, тако богато и тако многоизразно позориште“? После првих примећених веза између позоришно-драмске уметности и нашег средњовековног сликарства, појављују се сличне реминисценције, још јасније, у нашем фрескосликарству средином 14. века, пре свега на фресци Свети Нестор убија Лија у манастиру Дечани, о чему ће бити више речи у овом тексту.

У изучавању односа између манастира и књижевности у средњем веку, можемо сусрести исказ: „Нема књижевности без манастира, ни манастира без књижевности“. Уколико сагледамо трагове позоришне уметности у средњовековној култури 13. и 14. века, закључак нам се сам намеће – позоришна уметност, упркос искључивости и цензурама које је постављала православна црква, своје основе чувала је управо у манастирима – кроз фрескосликарство, црквено-правне законе и посебно кроз књижевна дела средњовековних монаха. Иако је позоришна уметност, као облик средњовековног деловања, несумњиво делом настајала управо на трговима и у дворовима, она је своје трајање неговала у манастирским одајама. Религиозне представе, односно литургијске драме са византијских подручја, приказивале су, директно или алегорично, сцене из Библије. Литургија је верницима приказивала Јеванђеље, а позоришни гест својим драмским метафорама деловао је на вернике откривајући исте елементе као обред, то јест, „садржаo је у себи елементе представљања, али кристализиране, сад већ одређене као достигнута истина, истина за себе, не као истина која се непосредно сазнаје, која се открива и то постаје, као збир симбола или као обичај“.

Код нас, пак, нема помена о литургијском позоришту. Крмчија и Синтагмат Матије Властара потичу из доба када је оно у Византији било забрањено. Свети Сава је усвојио забране из тих закона, које су се односиле на све облике позоришта.. У Крмчији се, рецимо, за глумце каже да су то „људи који, по свом занату, говоре и раде што смешно, да им се свет смеје“. Саме те забране којих је много више свакако потврђују његово постојање и дају му обележје побуњеничке појаве против цркве, али упркос томе позориште није замрло ни у ранем средњем веку, а своје корене чувало је у манастирима.[1] На основу тога, могли бисмо, даље, закључити да нема позоришне уметности средњег века без манастира, као ни манастира без неког облика позоришно-драмске уметности. Као што је грчка трагедија настала из култа посвећеног Дионису, иако, наводи Глишић „то са њим није имало никакве везе, нити се Диониса то тицало“, средњовековно позориште поново васкрсава у оквиру црквених и религиозних обреда у манастирским оквирима. Стога је, упоредо са анализирањем позоришно-драмске уметности у средњем веку, неопходно дубоко улажење у сачуване књижевне и уметничке споменике средњег века, имајући у свести да, како сматра Милан Кашанин, „за средњовековне епохе, књижевност и уметност чине не само временску целину, него и идејну, и познавање једне повећава разумевање друге“.

Једна таква јасна реминисценција на постојање позоришне уметности у средњовековној култури јесте управо фреска Свети Нестор убија Лија из циклуса светог Димитрија. Манастир Дечани, у којем се налази ова фреска, задужбина је краља Стефана Уроша III Дечанског и његовог сина Душана („краљем међу свима људима“),  и свакако је један од најзначајнијих споменика српске средњовековне уметности. „Дечанско позориште“, како збирно фреске дечанског манастира назива Јован Путник[2], представља „најреалистичније позориште“ до данас. Илустративност и дидактичност ових фресака представља реалистичко причање јавних, друштвених и интимних људских историја. Фреске дечанске цркве, сем у изузецима, нису шире и темељније проучене, а рад на изучавању овог сликарства узео је маха тек у послератним деценијама, о чему темељно пише Балша Ђурић, истичући да „добро очувани живопис представља најбогатију тематску целину на нашим просторима“ и да је од пресудног значаја за упознавање уметности 14. века. Светозар Радојчић, чијим су истраживачким радом створени услови за систематично испитивање средњовековног сликарства, даље, примећује да су српски мајстори Душановог доба, као и византијски сликари, желели, пре свега, да импонују својом свестраном ученошћу, а ту тврдњу поткрепљује навођењем циклуса и сцена за које треба тражити узоре директно у византијској уметности. Стога, можемо рећи да зидно сликарство у Србији представља гране великог стабла византијске уметности и културе. Из византијске престонице и других градова Царства црпени су сокови и надахнуће за стваралаштво српских уметника, а познато је да су византијски средњовековни забављачи (мими) често гостовали на српским просторима. Сликари су своје стваралачке вештине учили ван својих простора,[3] па су сталним одржавањем веза са уметничким центрима Истока и Запада наши сликари стицали ширину погледа, снагу и квалитет једне уметности која је увек давала „печат самосталности и оригиналности“.

Када говоримо о најближим земљама и утицајима које су извршиле на српско средњовековно позориште, најизразитији су управо утицаји са истока – из Византије. Изводећи мистерије које су сличне средњоевропским, Цариград постаје „величанствено и плодоносно средиште знатне духовне и уметничке културе“. То је позориште утицало јасно на византијско минијатурно сликарство, у којем су разни призори из Библије изражени променљивим покретима, попут глуме. Соња Пајић, у студији посвећеној циклусу светог Димитрија, истиче да је сликар овог циклуса био „одлично образован и да је познавао текуће прилике“. Управо због тога у литератури се често истиче енциклопедијски карактер дечанског сликарства, јер приказује ученост средине, као и широко и темељно знање сликара. Кроз живопис је јасно приказан однос средњовековног човека према одређеним кључним темама – однос према вери, према Богу, држави и власти, према Византији, однос према уметности, а самим тим и према позоришно-драмској уметности. Стога, истраживачи савремене театрологије имају много више да црпе тумачења и разумевања театра из наше средњовековне уметности него, рецимо, из модерне западњачке драматургије. Ко год је видео фреску Свети Нестор убија Лија из манастира Дечани, сложио би се са том тврдњом, јер је то „до те мере интересантан модерни театарски израз да превазилази сва настојања наших најекстремнијих модерних театарских концепција да се постигне јединственост, условна реалистичност, само наговештеност и једноставна очишћеност од свега натуралистичног и сувишног у изразу“.

Сцена борбе Нестора и Лија из циклуса посвећеног Св. Димитрију налази се на северној страни северозападног ступца манастира Дечани.[4] Оснажен речима Светог Димитрија, Нестор је изашао на мегдан Лију и супротно свим очекивањима, победио га. У арени, у краткој хаљини, са малим штитом у левој и високо подигнутом десном руком, у великом раскораку стоји свети Нестор. Испред њега, на десној половини сцене, Лије, у војничком оклопу, губи равнотежу и пада на леђа, на исте оне оштрице на којима су страдали хришћани. На арену воде четири висока дрвена степеника, иза ње је тробродна грађевина, са царском ложом, на којој се види биста цара, са златном круном на глави. Он, у тузи, наслања главу на десну руку. То је, укратко речено, оно што је приказано на овој фресци.

Неискусном и недовољно упућеном оку може се учинити да тумачењем ове фреске напросто корачамо стазом средњовековног периода – глорификовањем хришћанских начела, у функцији теологије, виших циљева и потврде хришћанских идеала. Позивање на поетику једног доба, свакако, гарантује прецизнију анализу и сигурнију оцену уметничког дела. Међутим, оно што истраживаче позоришно-драмске уметности непрестано води ка изучавању ове фреске јесте, пре свега, слика позоришта дрвене конструкције која је присутна у средњовековној књижевности, као и драматика тренутка која је приказана у сукобу Нестора и Лија. На овој фресци приказан је управо каледиоскоп свих односа које средина у тим околностима може имати. Виђена из аспекта данашње друштвености, ова фреска може представљати само историјски докуменат једног времена. Али, виђено са друге стране, театарско-естетске, позориште на овој фресци експлицитно говори о једном реалистичном тумачењу уметничко-животне и сценске материје.

Кључни моменат у опису „дечанског позоришта“, чини се, управо је фрагмент – „на арену воде четири дрвена висока степеника“.  Уколико се присетимо, пре свега, навођења Мираша Кићовића да се у позориште средњовековног периода „одлазило“, „улазило“ и „пењало“, схватићемо да се ове одреднице свакако могу применити на средњовековну позорницу. У првом плану фреске је уздигнута платформа, односно позорница до које води степениште, на којој је представљен двобој Лија и Нестора. Према мишљењу Светозара Радојчића, на ликовној композицији Свети Нестор убија Лија представљен је хиподром. Међутим, уколико пажљиво сагледамо ову фреску, уочавамо да је уместо гледалишта, основног обележја хиподрома, у првом плану уздигнута платформа, односно позорница, и то нас наводи на закључак да је у питању нешто друго. Закључујемо, даље, да је уместо хиподрома, како тврди Радојчић, на овој фресци представљено позориште. С правом се Станоје Бојанин пита да ли је ликовна представа такве позорнице могла савременике подсећати на њима савремену позорницу, или бар на онај њен изглед који је описан код неких средњовековних писаца.

До које мере је позоришни живот био жив у српској средини средњег века, најочигледније показују фрагменти из дела Теодосија Хиландарца.[5] Најнепосреднији и најуочљивији  траг о постојању позоришта јесте прича о Добримиру Стрезу у Животу светог Саве где наводи да Стрез „на том, дакле, камену, премостив га дрветом, начини своје позориште“.[6] Овде се јасно ради о дрвеној позорници на камену, на којој је Добримир Стрез изводио своје језиве призоре, које су за последицу имале смртне исходе. Упркос чињеници да је Добримир Стрез био врло безуман, раскалашан и немилостив, Боривоје Стојковић истиче да се није изгубила првобитна идеја позоришта и да су се „на том месту, поред пајанки и таквих свирепих дела, давале и мале позоришне игре“. Мираш Кићовић је покушао да реконструише материјални изглед средњовековне позорнице полазећи од података које пружају средњовековна дела, пре свега прича о Стрезовом позоришту. Такво позориште било је привременог карактера, имало је такав облик да се на њега „улази“ или „пење“, што свакако подсећа на некадашње зграде античког позоришта. Пети де Жилвил, даље, тумачећи разлике између трагедије и средњовековне мистерије, описао је средњовековно позориште које несумњиво подсећа на опис Теодосијеве сцене. Жилвил пише да је „у позоришту средњег века, драма била пре свега спектакл бучан и пун покрета. Сцена је била дрвена и представљала је много ствари, личности безбројне, а догађаји су врвели“.

 Овај опис средњовековног театра несумњиво подсећа на опис дубровачког позоришта из 16. века, позоришта Држићевог времена, које се састојало „само од позорнице на брзу руку састављене од греда и дасака, ваљда без икаквих сценарија и кулиса, док је публика стајала“. Да је заиста постојала веза између дубровачког позоришта и средњовековне сцене, показују и речи Вишње Рогошић која тврди да се „казалишни простор прве половине 16. века развио на средњовековном моделу симултане позорнице, сценографски сиромашна позорница – подиј на отвореном“. У доба Марина Држића као позоришни простори  коришћени су, пре свега, отворени градски простор који је служио за приказивање фарси на „склопивим издигнутим позорницама“ – дрвеним подијумима на којима су приказивани драмски текстови уз религијски важне датуме или раздобља (попут карневалског или покладног периода). Хуманистистичка сцена на којој су се изводила класична дела, попут Плаутових или Теренцијевих, повезује елементе средњовековне позорнице и савременије облике аудиторијума, наговештавајући позоришне грађевине 16. и 17. века.[7] При томе, не бисмо смели заборавити да су дубровачке власти, уз врло строге казне (попут оних које је успостављала средњовековна црква) све више ограничавале слободу уличних и јавних приредаба у карневалским данима и готово их настојале сасвим укинути. Упркос томе, представе су извођене – или на пировима, или на Плаци, али најчешће у Већници, све до 1554. године када је Сенат, позивајући се на важност тог места, забранио да се убудуће на том месту играју комедије. Међутим, на почетку Дунда Мароја, у речима Негроманта има извесних сећања на раније изведену комедију Помет, која је, наводи Петар Колендић, изведена на отвореном простору – на „солидно спремљеној, сигурно нешто издигнутој дрвеној позорници“ која је била на Плаци, то јест на тргу пред Двором и Већницом.[8]

Уколико сагледамо ове описе дрвених конструкција позоришне сцене, можемо закључити да је опис позорнице оно што повезује различите периоде – Теодосијево позориште из 13. века, фреску Свети Нестор убија Лија из прве половине 14. века и позориште Држићевог 16. века. За познавање те књижевности, као и за познавање те уметности потребан је велики напор. „Старе књиге треба знати читати, исто онако као што старе слике на зиду треба знати гледати“, каже Кашанин, истичући да је постанак и циљ наших старих списа фундаментално различит од модерних слика. Свакако, наши средњовековни писци нису писали ради тога да будућим проучаваоцима дају грађу за писање историје, већ да људима свог времена пруже дела која ће их очарати, поучавати, забављати, храбрити. И поред тога, средњовековни писци оставили су сведочанства која су релевантна са проучавање историје средњовековног периода, као што су записи о средњовековном позоришту, позорници и извођењу позоришно-драмских врста. Ти записи, самим тим што су ретки, од великог су културолошког значаја за историју, не само српског средњовековља, већ и шире.

Из до сада приказаног очигледно је колико разноврсних интересовања изазива дечанско сликарство, па је разумљива оцена о „енкциклопедијском“ карактеру те уметности, како се често наводи у науци. Захваљујући томе, истраживање материјалне културе преко дечанских слика је тек закорачило у свет средњовековне позоришне уметности. Загледавши се у ову фреску, можемо покушати да представимо позорницу која се није много мењала кроз време, у распону од три века, док се начин приказивања и садржај драстично мењао. Од Теодосија до Држића позорница је, у неким својим формама, остајала иста – дрвена и једноставна. Изгледа да би се свеукупна разуђеност позоришног израза средњег века и ренесансе, са свим својим рукавцима и инспирацијама могла улити у ове две реке – у Теодосија и Држића, две реке заједничког извора, различитих токова и доста блиског ушћа. Проучавањем позоришно-драмске уметности у средњовековном фрескосликарству и књижевности упознајемо, чини се, бит човека средњовековног периода, а суштина његовог позоришног бића протеже се и своју примену налази у ренесансном Дубровнику. Позориште је свакако један од најгениознијих инструмената за истраживање одређеног периода и покушај да схватимо човека, свет у којем живи и његово место у свету. Вероватно је због тога, током читаве историје, а највише током средњег века, било толико покушаја да се позориште укроти и стави ван закона. А то што су они увек пропадали, а позориште настављало да живи, значи да је позориште нешто што је човеку неопходно.

 

[1] Временом, наше позориште се одваја од цркве и постаје народно. Теодосије спомиње да се Стефан Првовенчани „по обичају благородних самодржаца“ веселио „тумпанима и гуслама“ и свирцима. У том периоду свирац је био изједначен са глумцем, а глумац је „народни играч“, он је и мим, и шпилман, и скомрах, и играч, и плесач, и гудац, и свирац. Мираш Кићовић, на основу тога, сматра да је Стефан Првовенчани имао своју глумачку трупу. Уосталом, на дворовима великаша било је забављача, свираца – глумаца. Већ 1335. године помиње се у Дубровнику трубач Драган из Призрена, у једној повељи Душановој помиње се Преде свирац, а 1415. српски гуслар на двору пољског краља. Историчар Станоје Станојевић вели да се „на владалачким и властелинским дворовима у средњем веку у нашим земљама проводило време весело, уз свирку, песму и друге забаве“.

[2] Тако гласи и назив студије посвећене, пре свега, дечанским фрескама „Каин убија Авеља“, „Каиново потомство“, и „Рађање Богородице“.

[3] Након Првог светског рата публиковани су неки документи Дубровачког архива по којима се видело да су Срби монаси у 14. и почетком 15. века одлазили у Дубровник да уче сликарство.

[4] Да бисмо ваљано схватили ову фреску, требало би да сагледамо и фреску св. Димитрије благосиља Нестора да убије Лија која, на неки начин, претходи овој. После затварања светог Димитрија, да би прославио успех у рату из којег се вратио, цар Максимилијан одлучи да приреди игре. Главни такмац, царев љубимац био је горостас Лије, који је своје противнике усмрћивао у борби тако што их је бацао на врхове копаља и друге оштрице окренуте увис. Како су хришћани били његове жртве један голобради младић, Нестор, такође хришћанин, реши да му се супротстави и тако спасе своју браћу. Пре борбе посети светог Димитрија у тамници, овај га благослови, проричући му победу у борби, али и мученичку смрт. На левој половини сцене седи свети Димитрије на високој клупи, нагиње се и десном руком благосиља Нестора који му прилази савијеног тела.

[5] Теодосије позориште непосредно описује у више дела. Проучавајући овај проблем, требало би да се ослонимо, пре свега, на следећа његова дела – Живот светог Саве, Похвала Симеону и Сави,  Житије и подвизи светога и преподобног оца нашег Петра у Коришкој гори испосника.

[6] Теодосије Хиландарац, Живот светог Саве, превели Лазар Мирковић и Димитрије Богдановић, Српска књижевна задруга, Београд, 1988, стр. 81. Теодосије је ове речи навео из Пете књиге Мојсијеве (32, 15)

[7] Каква је  била позорница, декор и опрема тих представа није нам ближе и са сигурношћу познато. Милутин Чекић истиче да су ове позорнице да је „позорница удешавана према италијанским узорима, као што је драма стајала под утицајем италијанске литературе“.

[8] „А десно и лево, све до испод колонада старе Госпе с једне стране, и скоро до нове блиставе Дивоне с друге стране, биле су масе непривилегованих пучана, „пук: људи, жене; стари, млади; велики и мали“, како их је Држић мислио узбудљиво поздравити“.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања