МАРИН ДРЖИЋ У ОКВИРИМА РЕНЕСАНСНЕ КОМЕДИОГРАФИЈЕ И ДУБРОВАЧКОГ ПОЗОРИШТА

11/10/2026

Aутор: др Милена Кулић

 

Дубровник је град-позорница у којој је свака позорница Град. Ко год би ушао у Дубровник, желео или не, ушао би у позоришну представу, тако је било у Држићево време, тако је и вековима након његовог стварања. Живот је извођен на позорници, а театар је посут дубровачком историјом, магијом, митологизацијама и поезијом. По целом граду, како је писала Мани Готовац, подметнута су огледала, „из разних углова, комадићи огледала, са свих страна Града“. Огледала се налазе и са „мјеста гледатеља и са мјеста глумца“, све одједном постаје позоришна сцена. У таквом Граду лако је препозната идеја Глоб театра и свако је постављен у позицију „да гледа и да буде гледан, да излаже и да буде изложен, да на неки начин ствара Игре и да буде њихов залог“.

Током више од једног века трајања дубровачка ренесансна књижевност је прошла дуг али природан пут развоја. Почев од прве генерације, дубровачки писци су следили главне италијанске ренесансне књижевне токове, стварајући и сопствену поетику, тј. пратећи и „процес установљивања нове поетике, у којој је платонистичку и неоплатонистичку хуманистичку мисао смењивала аристотеловска, али у којој се супротности нису увек разилазиле, већ су се и додиривале и мешале“.[1] Други период ренесансне дубровачке књижевности уводи извесне промене, најпре када је реч о заинтересованости за драмску књижевност. Позната је чињеница да је у ренесансном Дубровнику позориште имало дугу традицију, а у тадашњем Дубровнику били су заступљени сви важни драмски жанрови и њихове подврсте – еклога, пасторала, побожна драма, комедија, трагедија, фарса.

Након песничког узлета прве генерације петраркиста, која је, по закључку Злате Бојовић, „отварала пут уметничком певању на народном језику (…) и одиграла велику улогу у васпостављању оквира и природе дубровачке ренесансне књижевности“, уследио је у стваралачком смислу најбогатији период дубровачке књижевности.[2] Дубровачка ренесансна драма после пастирског дијалога Радмио и Људмир Џора Држића до краја шесте деценије 16. века доживела је пуни развој. У шеснаестом веку јавља се нова драмска грана, световна драма у којој се „прекинуло с традицијом црквених сујета и светачких легенда, те се приказују лаици, свјетовњаци, људи из живота и живот сам, савремен писцу, који је дјело писао“. Највећу улогу у развоју такве драмске дубровачке књижевности, као што је познато, имали су Мавро Ветрановић, Никола Наљешковић и Марин Држић, чији је драмски рад у потпуности обележио овај период дубровачке књижевности и оставио велики залог потоњим драмским делатницима у Дубровнику. Сваки бодлеровски дефинисан шетач у овом граду опасаним тврђавама осећао је у то доба, па чак и данас може да осети, „драмске силнице што долазе из подсвијести, из повијести, што неизговорено покрећу питања Држића, Гундулића, Војновића“.

Усамљеничке тврђаве и хладан дубровачки камен постаје сведок позоришног импулса, који је по тврдњи Николаја Јеврејинова део природе човека, остају без својих примарних улога, те се без њих може одвијати нормалан живот у граду. Додуше, нормалан живот се може одвијати и без позоришта. Није ли истина да не постоји ниједна цивилизација која није одмах у почетку изградила место за позорницу? Парафразиран исказ Леви Штрауса има своје покриће како у средњовековној заједници, тако и у зачецима Дубровачке републике.

 Град који није поседовао позоришну зграду, заједно са споменутим драмским писцима постаје град у којем се усталила сцена на отвореном простору,[3] импровизована пред Кнежевим двором, „тако да буде уклопљена у део градског амбијента који је био и природан декор, пред публиком која је била распоређена[4] по хијерархији“ (Бојовић 2014: 106). На камену, на сред града, стварана је позорница и позоришна магија. „Даске које живот значе“ замењене су каменом, који може представљати симбол слободе, снаге и тмине. Mожда би и овде била прикладна она стара легенда о камену с Анда, коју Мани Готовац дозива у књизи Дубровачке мишоловке: у тим племенима био је обичај да се људи окупљају само на оним местима на којима постоје велике количине камења.[5]

Такви дубровачки амбијенти попут старе градске већнице, отвореног простора испред Кнежева двора – традиционално су били места где су су се још од прве половине 16. века приказивале јавне или приватне позоришне представе. Чини се да та традиција није замрла ни онда када је отворено прво дубровачко позориште у Орсану, тачније 1682. године, које ће након пожара 1817. године заменити мали театар у палати породице Gozze, а 1865. новосаграђено Бондино позориште. Шездесетих година двадесетог века, представе са Дубровачких летних игара, извођене су пред Кнежевим двором, на средишњем тргу, тј. на местима на којима су се некада обављале или се сада обављају главне градске функције Дубровника.

Истовремено са „откривањем сценске изазовности повијесних и природних амбијената свога града“, Дубровчани су откривали и дела Марина Држића, позоришног песника са изванредним осећањем за комично.[6] Након што је 1559. године изведена Хекуба – Држићева прерада Еурипидове трагедије[7] – до 19. века није изведено ниједно Држићево драмско дело у Дубровнику и околини. Упркос томе, можемо прихватити став Хрвоја Иванковића, када истиче да „Држићево дјело није баш тако брзо и лако утонуло у ‘таму заборава’, како се то рутински понавља, па би свакако требало с опрезом узети и тврдње о споменутој изведби Хекубе као о завршетку Држићевог казалишног пута ‘за дуга стољећа’“.

Након Држићеве смрти, два пута су штампана његова дела – 1607. и 1630. године – Тирена, Новела од Станца и Венера и Адон. Да је сећање на Држића, пак, у 18. веку готово избледело, потврђују и непотпуни и нетачни подаци које имају његови биографи, попут Игњата Ђурђевића. Тек издање из 1875. године, које је уредио Фрање Петрачић представља значајан корак у обнављању интереса за дубровачког драмског писца, а 1930. године ЈАЗУ штампају друго издање Држићевих дела, заједно са низом открића и аналитичких дела.[8] Након 1930. године до данас литература о Марину Држићу обимна је и темељна. Мало ком дубровачком писцу је посвећена толико обимна критичка литература као њему, са толико различитих перспектива, опречних судова и методолошких приступа, који су се „с позитивним или негативним исходом, готово увијек дотицали теме о његову месту у еуропској књижевности“, али су врло ретко у истраживањима полазили од црта његове индивидуалне стваралачке поетике, „како би се избјегнула генеричност судова и у њих унијеле критички и повијесно примјереније димензије“. Иако је Држић „сав у класичном ренесансном комедиографском стилу, оном стилу који више припада времену него самом ствараоцу“, Држићева комедиографија је у сваком времену жива, изванредно остварена и снажна.

Већ изречен закључак Злате Бојовић и других истраживача о доминантном утицају Марина Држића на ренесансну књижевност, допуњен је и чињеницом да је драма у то време била носилац развоја књижевности. Ветрановићев савременик и генерацијски блиских Мариа Кобожића, Николе Наљешковића, Мата Хиспанија, Николе Димитровића, Марина Буресића, Влаха Водопића и других – Марин Држић је био самосвојна фигура, а његов таленат је „несумњив и велики, као што је несумњив и чар књижевне врсте коју је наш песник неговао“. Једно је сигурно, Марин Држић се својим комедиографским радом издигао изнад свих књижевника свога времена, а по мишљењу Марка Фотеза, човека заслужног за позоришно оживљавање Држићевог дела, он је „највећи литерат дубровачког шеснаестог вијека“. У својим комедиографским делима настојао је да већ „овештале позоришне калупе“ у потпуности испуни „живим елементима стварности, да им да реалну унутрашњу вредност, да их освежи смелим акцентима разоткривања живота“.

Позоришна приказивања трагике у Држићевој комедиографији представљала су Дубровник онаквим каквим га је писац видео, говори о либертади, Аркадији, театрализацији људи назбиљ и нахвао. Постао је Држић дубровачки камен, камен темељац једног држ/авног и држ/ићевског фестивала, Дубровачких љетњих игара; а Рагуза „неоспорно мјесто исијавања снажне културне традиције“.[9]

Иако се драмским стваралаштвом бавио свега једну деценију, Марин Држић је успео да „покрене читав позоришни живот Дубровника, да организује неколико аматерских позоришних дружина, да освоји све театарске просторе“. Заједно са његовим позоришним ангажманом, оснивају се различите аматерске позоришне дружине. Једна од најпознатијих – Помет-дружина, названа према изгубљеној комедији Помет – извела је све представе између Помета (1548) и Дунда Мароја (1551): Тирену, Новелу од Станца, а по мишљењу Николе Батушића и Приповијес како се Венере божица ужеже у љубав лијепога Адона у комедију стављена. Таквом позоришном скупином Држић је несумњиво исказивао „цјелокупну своју казалишнопрактичну естетику, изричући на уста глумаца многобројне опаске о казалишним претходницима, али и о властитим сценским плановима“. За време његовог живота постојале су бројне аматерске дружине: пучанска дружина од Помета и властеоске дружине Гарзарија, Њарњаси и од Бизара, све су то биле добровољне аматерске дружине „које наступају само повремено, у вријеме  поклада и на веселим пировима; никада се у тој средини није формирала домаћа професионална дружина нити се зна за глумца од професије“.

Ренесансни човек какав је био Марин Држић често је учествовао у иностраном позоришном животу, у Сијени је чак учествовао и као глумац у представи једне комедије 1542. године, где је упознао неке од најважнијих личности за развој позоришта – писца и теоретичара ерудитне комедије Александра Пиколоминија, Николу Секија и друге. Иако је ерудитну комедију сретао у Дубровнику, преко Плаутових комедија и ученичких представа које је организовао Илија Цријевић (1520, 1525), прави сусрет са истинском ренесансном комедијом и ренесансном драмом, доживео је тек у Сијени. Претпоставља се да је у току студија у Сијени читао италијанске савремене комаде, будући да касније показује упућеност у све фрагменте те књижевности, иако их није имао у дубровачкој библиотеци. За његово драмско стваралаштво пресудно је било управо искуство које је стекао у Сијени, иако су исправне претпоставке да је и приликом боравка у Венецији дошао у додир са позориштем и његовим репертоаром. Дубровачки писци ренесансног периода умногоме су пратили и верно следили токове италијанске књижевности и поетике, прихвативши оне који су одговарали потпуно дубровачкој реалности и укусу. Франо Чале у студији о европском књижевно-историјском контексту Држићевог дела, поводом утицаја италијанских комада на Држићев драмски рад, истиче да „колико год се наглашавало да су жиле наслијеђених формално-структуралних оквира испуњене крвотоком препознатљивог домаћег живота с његовим друштвеним, психолошким, етничким и дакако, језичким особеностима“ – праве карактеристике Држићевог драмског дела и његова специфичност у знатној мери измиче „могућностима такве привидно објективне критике“.

У време стваралачког деловања Марина Држића у ренесансну дубровачку драму уводе се нови жанрови и усавршавају већ постојећи. Тим трагом, драмско стваралаштво Марина Држића имало је прекретничку улогу у развоју дубровачког позоришног живота. Он је писао еклоге пасторалног, пасторално-рустикалног и рустикално-митолошког садржаја, а додатно развио и њене подврсте. По закључцима Злате Бојовић, остали жанрови којима је  Држић посветио стваралачку пажњу били су у потпуности нови у дубровачкој књижевности: фарса са мотивом „сељака у граду“, ерудитна комедија у прози и трагедија. Упознавши се са пастирским еклогама сијенског типа, Држић је успео да изађе из традиционалног оквира и да „преко реалистичности и хумора споји фиктивну причу са духом свога времена“.[10]

Трагом сијенских аутора и драме Дружине Неотесаних, прва драма написана по принципима еклоге сијенског типа, била је пастирско-рустикална еклога – Тирена – која је изведена 1548. године. Већ у првој драми ове врсте, по закључцима Злате Бојовић, Држић је „традиционалну идиличност, подржану митолошким елементима (Купидон, вила, сатир, оживљавање пастира и др.), пореметио снажном рустикалношћу (ту припада и игра морешке), реалистичношћу (Стојнина критика дубровачких жена и младих, Радатово ублажавање опомињањем на понашање старих; сељаково резоновање да је пренемагање у истазивању љубави изван реалног живота) и хумором (љубавно јадиковање ‘убогог’ пастира у петраркистичком маниру)“. Фиктивни митолошки и реални рустикални свет Држић уводи и у Венери и Адону, која такође припада почетном периоду његовог драмског рада, а настала према искуству сијенских еклога. Те различите светове уједињује једна тема – љубав коју је требало освојити. Еклогама се враћа још једном, 1556. године, поводом једног свадбеног весеља, када настаје драма Плакир и вила у којој се, такође, појављују два света, фантастичан и реалан, али не „одсечно одељена“ као у Венери и Адону, већ „испреплетана у радњи“ као у Тирени. Оваква „рустикално-пастирско-митолошка еклога“ била је резултат богатог комедиографског искуства: сложен заплет, три чина, делом је писана у прози, препознају се типови односа између господара и служавки, дуги прозни монолози у којима се понављају критике реалних стања у друштву, описи призора врачања, аутентични фрагменти усменог порекла, умеци кратких народних пошалица,  грубе сцене хумора итд.[11]

Када је у питању фарса, Држић је 1551. године објавио и прву дубровачку фарсу – Новела од Станца, која је, такође, представљена на једној дубровачкој свадби. Хумор који се заснива на анегдотама сељака у граду, основни је фрагмент једне фарсе, која је својим „слободним хумором, често грубим и непристојним, једноставном фабулом и ефектним осветљавањем људских слабости била погодна за распуштену атмосферу покладних дана“. Држић је у лику наивног сељака у граду видео „погодног јунака за драматизацију једне популарне шале“, а од првог тренутка бива уоквирен одређеним типичним ситуацијама.[12] Дијалогу између прерушеног младића Џива Пешице и Станца, освајању Станчевог поверења и магијском призору „подмлађивања“ Држић је дао реалну подлогу, која је по мишљењу Злате Бојовић, спречавала да се у комаду појави оно што је опште. Утисак „заустављеног живота ренесансног Дубровника на позорници“ јавља се, несумњиво, управо због алузија на препознатљиву дубровачку стварност, афирмације „здраворазумског трговачког начела“, фолклорних призора бајања, због чаролије карневалске ноћи и природе главних учесника. Стога, ова драма наилази на добру рецепцију, као „проста по радњи, одлично компонована, с добром мотивацијом“, а као особито важно наводи се и то да је „у њој насликано пуно од оног живота дубровачке младежи“. Марко Фотез, насупрот прихваћеним ставовима, писао је да Новела од Станца, ипак, „није најсимпатичнија, јер се Држић крваво руга сељачком живљу“ – иако он то не приписује његовом поетичком вјерују већ духу његовог времена. Имајући у виду да његове комедије имају узора у „Плауту, Теренцију, Ариосту, Lodovicu Dolciu, Machiavelliu, Pietru Aretinu и другим; Има и истих мотива с Moliereom, а како Moliere сигурно није те мотиве узимао од Држића, свакако су их обојица налазили у Boccaccievim новелама и старим комедијама ренесансе“. Конкретно, Држићу је за Новелу од Станца као извор послужила девета новела осмог дана из Бокачовог Декамерона, коју је он „драматски обрадио и на аутентичан начин уклопио у дубровачки ренесансни концепт“,

Драмско стваралаштво Марина Држића, поред еклога и фарси, карактеристично је управо по комедијама које су, по мишљењу неких критичара, „највреднији део“ дубровачке књижевности. Ренесансна позоришна публика несумњиво је волела комичне сцене, чак и у најозбиљнијим драмама. Драгољуб Павловић потврђује потребу ренесансног човека за шалом и забавом наводећи да се шаљиве сцене налазе и у побожним драмама, као што је Ветрановићево Посветилиште Абрамово.Такав комедиографски рад биће тема овог истраживања, имајући у виду да се процес обнављања античке комедије брзо развијао, уобличавајући услове за стварање плаутовске, ерудитне, учене комедије. Иако је ренесансно доба проистекло у поетичком смислу понајвише из Аристотелове Поетике, посебно када је реч о књижевним родовима, комедија ипак не почива на аристотеловским начелима. Од три Аристотелова правила о јединству радње, времена и места, ренесансни комедиографи су нарочито пазили да се целокупна радња сваког комада одиграва на једном месту. Ренесансна комедија највише дугује „латинским комедиографима Теренцију и Плауту“, а из њихове „комедиографске праксе настаје златно доба италијанског хуманизма тзв. ерудитна, учена комедија“.  Комедиографски опус умногоме је репрезентативан када говоримо о дубровачком животу и друштву тога времена.

Иако у првим комедијама – Помету и Дунду Мароју – Марин Држић није имао књижевни извор, већ је полазио од реалних појава свога времена и културног тренутка, за наредне две комедије, ипак, узима као извор Плаутове комедије. Пјерин и Скуп настају подстакнути Плаутовим Менехмима. Комедија Манде, пак, показује и трећи књижевни извор, а то је новелистичка основа Бокачовог Декамерона, из којег је искористио комедиографску грађу. Дундо Мароје, његово најоригиналније дело, ипак није имало конкретан књижевни узор, већ је савремени свет предочио кроз драмско дело, а то потврђују и речи из пролога: „ер се овјезијех комедија неколико арецитало назбиљ у вашем граду“. Да је Држић желео да представи свакодневни живот обичних људи показује и одлука да комедију пише у прози, живим, говорним језиком. Није непознато да су ренесансни комедиографи обрађивали у својим комедијама и „догађаје које су непосредно захватали из породичног или јавног живота ондашњег ренесансног човека“. Управо због тога је у Дунду Мароју реч о догађају који „не само да је био могућ већ и врло чест у ондашњем трговачком друштву ренесансног Дубровника“. Овај захтев, може се рећи, потиче из тежње за уверљивошћу, тј. овом одликом Држић показује да комедија у стиху делује неуверљиво „управо зато што комедија приказује свакодневни живот обичних људи“. Ово Држићево дело написано је 1550. године – тј. четрнаест година пре Шекспировог рођења и седамдесет и две године пре Молијера – а није претерано рећи да је управо ово дело „оплодило commediu dell’ arte и дао Молијера у седамнаестом и Голдонија у осамнаестом вијеку“.

Иако комедиографски опус није сачуван у целости (Помет је  изгубљен, Дунду Мароју и Скупу недостају завршне сцене, Манди и Аркулину недостају почеци, Пјерин и Џухо Крпета су познати само у фрагментима), из поетичке и драматуршке структуре проистиче логичан закључак Злате Бојовић да је Држић умногоме „био следбеник Александра Пиколоминија и драма у којима је извршена трансформација античке у ренесансну комедију“. Фрагментарност и непотпуност драмских целина надомештено је јасним и богато изграђеним ликовима, који недвосмислено показују упознатост са поетиком ерудитне комедије, тј. типизираним ликовима који се понављају у свакој ерудитној комедији. Држићеви ликови, са својим типизираним карактеристикама, носили су велику дозу хумора и „великог смијеха“ који је изазивао „и приглупи Бокчило и хвалисави Трипче, и до карикатуре доведен страхом за новац опседнути Аркулин и многи други“. До такве рецепције ликова Држић је долазио тако што се својим ликовима није подсмевао, већ је своје ликове волео, „није им ни судио, није правио карикатуре од њихових мана, за сваку је имао ‘лек’ и остављао да се из сваког незавидног положаја спасавају ведрином и оптимизмом“.

Комедиографски рад био је погодан Марину Држићу да своју Личност заклони иза драмских ликова, пасторално-рустикално-фиктивних и типичних ситуација, али ипак није остао по страни. У критици познат као унутарњи портрет Марина Држића описан је у његовим делима: од аутобиографских стихова у песмама, преко расправе о ауторству Тирене (пролози, посланица Сабу Никулинову), преко низа ставова о дубровачком животу (пролози Дунда Мароја, алузије на реалне догађаје) до имплицитне филозофије којом дефинише своју спознају човекове суштине (људи назбиљ и људи нахвао) и отворених критика друштва у Хекуби.

Хуманистичко-утопијски елементи Држићеве комедиоградије откривају дубровачку друштвену стварност, те његов однос према карактерима људи, слабостима и настраностима. Ослобађа Држић „дух пробуђеног народа, ослобођеног свих стега и конвенција, дух истинске критике преживелих облика живота и наказних људских настраности, дух бодре вере у вредност човека и живота, дух борбе за извојевање пуне слободе у којој ће човек моћи да живи својим чулима, свим мислима, свим осећањима: дух Ренесанса“.

Након овог држићевско-дубровачког периода, позоришна уметност је губила своју уметничку драж, управо због чињенице да Марин Држић није имао следбеника великог дара и стваралачке снаге који би успео да сачува позоришни пламен „прид двором“ у Дубровнику. Мали број писаца (Антун Сасин, Савко Гучетић Бендевишевић, Михо Бунић Бабулиновић, Доминко Златарић, Франо Лукаревић) и њихова малобројна драмска дела (Малахна комедија од Пира, Филиде, Флора, Љубмир, Електра, Далида, Раклица, Јокаста, Вјерни пастијер) лишени су „свежине и животности које су деценијама обилно даровали Наљешковић и Држић“, уз подражавање претходника и окретање античким и ренесансним трагедијама. Армин Павић у свом првом спису о дубровачим преводима грчких трагедија (O dubrovačkih prevodiocih gerčkih tragedijah Vetraniću, Buniću i Lukareviću, 1867), пишући о периоду након Држића, наводи само три драме (Хекуба Мавра Ветрановића ?, Јокаста Миха Бунића Бабулиновића и Атаманта Франа Лукаревића). Потом, у прегледу дубровачке драме, Павић пише и о Златарићевом препеву Софокловове Електре и Гучетићеве Далиде. Значајне и парадигматичне текстове допринео је и истраживачки рад Петра Колендића, који је утврдио да је Хекуба Држићева, а не Ветрановићева. Мирослав Пантић писао је о представама тог периода, забележивши да је поред Хекубе извођена и „нека комедија“ на свадби племића Марина Влађа Бунића, јануара 1582. године. Сви ти подаци, и многи други, не само да потврђују да су постојали појединачни случајеви извођења драмских дела у Дубровнику, већ пре свега потврђују поетичку превласт Држићевих дела када говоримо о ренесансном Дубровнику. Иако је Држић, у првом реду, био забављач публике, односно у његовим делима преовладава „смијех, шала, комика“ и „није марио за моралну тенденцију колико за добру шалу“, његово драмско дело остало је на пиједесталу због многоструких и понекад неухватљивих веза унутар светске књижевности, које до данас, упркос бројним и темељним студијама, нису до краја и потпуно објашњене.

Драмски текстови Марина Држића остали су као светлост и узор писцима између Држићеве и Гундулићеве епохе, који су знали да не могу досегнути своје узоре и држићевску славу, али могу да одрже континуирани живот дубровачке драме и театра. Заједно са Држићем и његовим комедиографским делом, Дубровник је постао град-позориште, а на следбеницима је било да са одважношћу и поносом у свој град пренесу нешто позоришног сјаја са светских великих сцена. Посматрајући у целини, можемо се сложити да је Марин Држић „стваралачки и са доста успеха и талента савладао оне замке које је пред њега стављала једна крута, нормативна поетика“ и да је често одступао од канона тражећи индивидуалну списалачку ноту. Управо у тим одступањима налази се она књижевна и историјска вредност која је Држића уписала и одржала у свакој историји светске драмске књижевности и на позоришним репертоарима све до 21. века.

 

[1] „У складу са општим токовима и развојем књижевности, који су, на готово јединствен начин у историји књижевности били регулисани нормативном поетиком заснованом на античким начелима прилагођеним новом времену, од петраркистичке поетије и осветовњавања књижевности, чиме је она отпочињала ‘велику револуцију’, до зреле ренесансе и постепеног маниристичког модификовања, дубровачки писци су, у складу са условљавањима културне средине и других околности, током више од једног века (од најранијих књижевних дела до оних у којима су се са ренесансним мешали и први тонови барокне књижевности) стварали оквире и садржај литературе која чини дубровачку ренесансу“.

[2] Ускоро се прекида доминација петраркистичке поезије и долази до стагнације петраркизма у дубровачкој књижевности. Период о којем је реч у књижевност уводи нове песничке врсте, препеве античких мислилаца, драму, хришћанску ренесансу, религиозне садржаје, библијске парафразе и препеве. Тада настају и прва дела у прози, разиграва се метрика тј. умножавају врсте стихова и строфа, а потреба за књижевним делима подстиче велики преписивачки рад – умножавање рукописа, стварање песничких зборника, преписивање анала.

[3] Концептуално уобличена идеја о представама које би се изводиле у дубровачким природним амбијентима, „водећи рачуна о њиховим обликовним и стилским задатостима, појавила се тек у 20. веку под утицајем сличних подухвата на различитим странама Европе, при чему је најпознатији потицај представа из које ће се 1920. родити Salzburger Festspiele – Hofmannsthalov и Reinhardtov Jedermann испред барокне салзбуршке катедрале“. Лујо Војновић је, пак, још 1898. године препознао „Хамлетову еспланаду у Елзенеру“, али је то била „пјесничка импресија, далеко од помисли на стварно казалишно отеловљење какво, примјерице, има на уму Јосип Хорват када 1929. године у једној путописној цртици пише како би требало поставити дубровачки Festspiel на којем би се Држићева дјела приказала у околини, у оквиру који се од оних времена, када су написани Скуп, Дундо Мароје и Манде није промијенио“.  Та замисао о представљању дубровачких дела није изведена све до извођења чувене Гундулићеве Дубравке, у режији Тита Строција, 1933. године, која се одиграла пред Кнежевим двором. На тим сновима о амбијенталним представама, настале су Дубровачке летње игре.

[4] „У првим редовима властела и владике, у позадини народ као покретна публика“ (в. Бојовић 2014: 106).

[5] „Душа је обичног камичка слаба. Али она се удружује са свим осталим душама безбројних камичака те заједничка душа хрпе постаје велика духовна снага. Та се снага ствара накупљањем камења на становитим одабраним мјестима, те је душа неодвојива од душе тла на којем се камење подигло“ (Готовац 1986: 16).

[6] Средином 19. века из заборава „израњају“ једини сачувани рукопис са Држићевим „комедијама у прози“. Прва издања онога што је сачувано од Дунда Мароја и Аркулина, изашла су такође у Дубровнику, пишчевом родном граду, у алманаху Дубровник, забавник Народне штионице дубровачке за годину 1867. (Дундо Мароје) и 1870. (Аркулин), а потом су забележени не толико бројни покушаји позоришне адаптације Држићевих текстова.

[7] Студија „Трагедија Хекуба Марина Држића“ Гордане Покрајац бави се управо књижевноисторијском, поетичком и компаративном анализом Држићеве трагедије.

[8] Реч је о канонском издању који је значајно обогаћен предговором уредника Милана Решетара, представљајући полазну тачку за свако будуће бављење Држићевим делом.

[9] Стварање нечег новог могуће је само тамо где нешто већ постоји, ако се може нечему одупрети, градити изнова, из почетка – мишљење је Харолда Блума. Дубровник је, из тога закључује Мани Готовац, идеална слика Града те едипалне двосмислице: „ауторитет што се чува и штити, што стоји чврсто и непромјенљиво, и што у исто вријеме изазива на разградњу, на ровање, на напад, како би се могло кренути наново“.

[10] Држић је преузео основну схему заплета, сведену на тему љубави, и целокупни систем драмских поступака који су му остављали велику слободу у спровођењу самосталног драматуршког начела.

[11] И у овој еклоги, по мишљењу критике, реалистичност је надвладавала „драмским заплетом у целини јер су носиоци хумора изван фантастичног света“.

[12] „Сусрет са окретним, обесним, на подвалу спремним градским младићима према којима је у сваком погледу – стар, уплашен, несигуран на туђем терену, обележен својим влашким поредклом – био инфериоран“.

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања