Аутор: Спасоје Томић
Од револуционарне победе до институционализованог страха
У првом делу овог историјског огледа указали смо на суштинску повезаност послератних ликвидација, идеолошких прогона и успостављања комунистичког монопола власти у Југославији. Међутим, анатомија Титовог политичког система не може се разумети искључиво кроз призму стратишта из 1945. године и казамата Голог отока. Између ова два историјска симбола налазио се читав институционални механизам чији је основни задатак био да револуционарну победу претвори у трајну политичку покорност.
Јосип Броз Тито није био само председник једне државе, нити искључиво вођа комунистичке партије. Он је био средишња политичка фигура поретка у којем су партијска дисциплина, државна безбедност и идеолошка подобност представљале темеље управљања друштвом.
Посебна трагедија овог система огледала се у чињеници да је револуција, која је прокламовала ослобођење човека од експлоатације, створила механизме помоћу којих је човек могао бити лишен слободе због изговорене речи, политичког уверења или сумње у његову лојалност.
Историјска противречност титоизма зато није само у разлици између прокламованих идеала и политичке стварности. Она се налази у самом схватању власти према којем је партијски интерес могао бити постављен изнад индивидуалних права, а идеолошка исправност изнад правне сигурности.
ОЗНА и УДБА – институције политичког надзора
Један од најважнијих инструмената учвршћивања комунистичке власти била је Озна, основана 1944. године, а затим и Управа државне безбедности, настала реорганизацијом безбедносног апарата 1946. године.
Њихово деловање не може се посматрати само у контексту легитимне потребе послератне државе да истражује ратне злочине и супротставља се оружаним групама. Историјска истраживања показују да су органи безбедности имали и пресудну улогу у политичком уклањању стварних и претпостављених противника новог режима.
У таквом поретку граница између безбедности државе и безбедности владајуће партије постајала је готово непрепознатљива. Посебно је опасна била пракса по којој се политичко неслагање могло тумачити као непријатељска делатност. Тиме је створен амбијент у којем грађанин није морао починити конкретно кривично дело да би постао предмет интересовања репресивног апарата.
За српско друштво, које је из Другог светског рата изашло са огромним људским губицима, нови талас политичких прогона значио је продубљивање већ постојећих националних и породичних трагедија.
Ипак, историјска истина захтева да се нагласи како су жртве комунистичке репресије припадале различитим народима Југославије. Њихово страдање није било једнонационално, иако су поједине националне и друштвене групе биле несразмерно погођене одређеним облицима прогона.
Голи оток – када револуција почне да прождире сопствену децу
Сукоб Тита и Стаљина 1948. године означио је прекретницу у међународном положају Југославије, али не и непосредан раскид са ауторитарним методама унутрашње владавине. Напротив, управо тада се показало колико далеко може отићи политички систем у којем је лојалност руководству представљала услов личне безбедности.
Оснивањем логора на Голом отоку 1949. године створен је један од најозлоглашенијих симбола политичке репресије у социјалистичкој Југославији. Његова посебна суровост није се огледала искључиво у физичком насиљу, принудном раду и тешким животним условима. Она је била садржана и у систему психолошког ломљења личности, у којем су затвореници приморавани да учествују у понижавању и кажњавању других затвореника.
Такозвано политичко преваспитавање представљало је покушај да се човеку одузме не само слобода кретања већ и право на сопствено мишљење. Историчар Срђан Цветковић, на основу доступне документације безбедносних служби, наводи да је у логорима и затворима намењеним информбировцима било заточено најмање 16.288 људи. Срби и Црногорци чинили су више од две трећине заточеника обухваћених овом евиденцијом. Ова чињеница заслужује посебну пажњу приликом проучавања положаја српског народа и становништва Црне Горе у југословенском комунистичком систему.
Међутим, бројеви не могу у потпуности дочарати размере личних трагедија. Иза сваког затвореничког досијеа налазио се човек, породица, прекинута професионална каријера и живот обележен страхом. Голи оток је зато био много више од географски изолованог затвора. Постао је симбол политичког поретка у којем је и дотадашњи револуционар могао преко ноћи постати непријатељ револуције.
Титоизам и парадокс антистаљинизма
Једна од најзанимљивијих историјских противречности Титовог режима огледа се у начину на који је сукоб са Стаљином представљан као доказ југословенске политичке самосталности.
Несумњиво је да је отпор совјетској доминацији имао значајне међународне последице и омогућио Југославији посебан положај у хладноратовском свету. Међутим, државна самосталност у односу на Москву није истовремено значила политичку слободу југословенских грађана. Тито је могао одбацити Стаљиново право да управља Југославијом, а да притом не прихвати право сопствених грађана да слободно оспоравају његову власт. У томе се налази један од кључних парадокса титоизма: политички суверенитет државе није био праћен одговарајућим политичким плурализмом.
Са становишта политичке историје, та разлика је пресудна. Независност државе и слобода појединца нису истоветне категорије. Једна држава може водити самосталну спољну политику, а истовремено одржавати ауторитарни унутрашњи поредак.
Култура ћутања као наслеђе репресије
Последице политичког терора нису престајале ослобађањем затвореника или формалним окончањем појединих репресивних кампања. Многи бивши заточеници настављали су да живе под надзором служби безбедности, суочени са професионалним ограничењима, друштвеном стигматизацијом и страхом од поновног хапшења.
Тако је политичка репресија постепено прерастала у културу ћутања. Породице су избегавале да говоре о страдалим сродницима. Поједине биографије постајале су непожељне, а одређене историјске теме остајале су потиснуте из јавног простора. Нарочито су тешке последице таквог односа према прошлости биле у срединама у којима су ратни и послератни идеолошки сукоби дубоко поделили локалне заједнице.
Црна Гора представља један од простора у којима је овај проблем имао посебну тежину. Ратне поделе, револуционарно насиље, послератни прогони и информбировски обрачуни оставили су трагове који се не могу разумети без озбиљног историографског истраживања.
Историчар, међутим, нема право да једну идеолошку митологију замени другом. Његов задатак није да накнадно проглашава читаве народе, покрете или генерације колективно кривим, већ да утврђује одговорност конкретних институција, руководилаца и извршилаца.
Историјска одговорност Јосипа Броза Тита
Питање Титове одговорности мора се поставити у контексту његовог стварног положаја у партијској, војној и државној хијерархији.
Као неприкосновени лидер Комунистичке партије Југославије и централна фигура послератног режима, Тито је носио највишу политичку одговорност за систем у којем су организовани политички прогони. Истовремено, озбиљна историографија мора разликовати политичку одговорност за функционисање репресивног система од непосредне командне одговорности за сваки појединачни злочин, која се доказује конкретним документима. Такво разликовање не умањује тежину историјске осуде. Напротив, чини је утемељенијом. Јер, најозбиљнија критика титоизма није она која почива на претеривању, већ она која се заснива на архивским изворима, сведочењима жртава и историографски проверљивим чињеницама.
Титова Југославија имала је и своје међународне успехе, специфичан економски развој и периоде друштвене модернизације. Али ниједно од тих достигнућа не може представљати оправдање за политичке логоре, незаконите ликвидације и систематско ускраћивање основних грађанских слобода.
Закључак – историја не сме бити талац идеологије
Од послератних стратишта у Словенији до каменолома Голог отока простире се историјска линија која сведочи о опасностима неограничене политичке моћи. Та линија није увек имала исте жртве, исте непосредне узроке нити исте методе репресије. Али је повезује заједничка институционална чињеница: постојање политичког система у којем су владајућа партија и њен безбедносни апарат могли одлучивати о судбинама људи без делотворне демократске контроле.
За српску историјску мисао, као и за историографију свих југословенских народа, суочавање са тим наслеђем представља важан цивилизацијски задатак. Није реч о потреби да се прошлост користи за нове националне обрачуне. Реч је о праву сваке жртве на историјско памћење, о праву породице на истину и о обавези друштва да политичко насиље назове његовим правим именом.
Историја која прећуткује злочине у име идеологије престаје да буде наука и постаје средство политичког оправдавања. Зато је неопходно истрајавати на истини о Кочевју, Зиданом Мосту, Голом отоку и свим другим местима страдања. Не ради освете, већ ради историјске правде. Јер народ који нема снаге да критички сагледа сопствену прошлост ризикује да њене најтрагичније странице поново претвори у политичку стварност.
Остави коментар