Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Када се данас говори о митологијама које су обликовале европски културни простор, свест модерног човека најчешће се окреће ка сјају грчког Олимпа, старога Рима или драматичним сагама нордијских ратника. Ипак, дубоко у коренима колективног бића српског народа, тихо и упорно, куца једно другачије, тајанствено срце. То је срце словенске митологије – сложеног, органског система веровања који никада није доживео да буде у целини записан, али је управо због тога успео да преживи на најнеобичнији начин: не на папиру или у мермеру, већ у живом народном предању, обичајима и менталитету. У српском бићу и култури, ови трагови нису тек бледи историјски реликти или антрополошке занимљивости; они су жива супстанца нашег свакодневног идентитета. Од породичне славе – тог јединственог нуклеуса у којем и даље тиња древни култ огњишта и предака – преко паљења бадњака, па све до дубоко укорењених сујеверја, језичких фраза и страхова од бића из полутаме, словенска митологија наставља да живи.
Стари ритуали и веровања нису избрисани, већ су преодевени у хришћанско рухо, постајући неодвојив део српског духовног идентитета. Овде ће бити приказани само неки митолошки симболи који и данас живе у српској традицији. Фокус ће бити стављен на симболику гвоздених верига и празника Часних верига, култ светога храста (записа) као космичког дрвета, те фигура вука као митског претка Срба, као и чудотворног штапа – патерице Светога Саве. Ту је и Свети Сава, просветитељ који преузима улогу древног пастира вукова и господара природе. Ових неколико издвојених предмета и симбола сведоче да словенска митологија за српски народ није мртва прошлост, већ жива супстанца као неизоставни део српског културног бића.
Вериге
Код Јужних Словена вериге симболизују централни део кућног простора и представљају знак сагласности и међусобне повезаности, а такође служе и као апотропеј (амајлија која одвраћа од несреће, зла) од дивљих звери, нечисте силе, болести и другог. Да бисмо разумели дубоку митолошку важност верига, морамо разумети сакралну топографију старе српске куће, у којој је огњиште било апсолутни центар. Огњиште није служило само за припрему хране и грејање; оно је за старе Словене било светилиште дома, кућни олтар око кога су се концентрисале душе предака (чувари куће). Управо изнад тог огњишта висиле су вериге – тешки гвоздени ланац за који се качио котао. Сходно народним предањима и легендама, раније су вериге висиле с неба, и људи су се заклињали стављајући руке на њих у случају кривоклетства. Вериге су се подизале у вис и кривоклетник их није могао досегнути. Вериге које висе изнад огњишта, као централни део куће, чуване су од додира туђинаца. Онај који је желео да изазове неслогу у кући требао је да трном дотакне вериге. И супротно: уводећи невесту у нови дом, одводили су је до верига на огњишту да их додирне. У разним јужнословенским крајевима када почне град (лед) вериге би се износиле у двориште. Уколико на веригама не би био котао оне су качене о клин, будући да се веровало да никако не треба да буду празне. Поред тога, била је уобичајена забрана да се љуљају празне вериге пошто би то изазвало земљотрес, поплаву, морску буру. Вериге се појављују и као атрибут светаца: Светог Саве и Светог Петра. Код Срба се празнује дан поклоњења „светим веригама” – Часне вериге (29. јануар). На тај дан у српском народу владају бројни табуи везани за ланце и везивање: куће се не чисте, вериге се не дирају, а ко год би на тај дан нешто везивао, тиме би симболички „отварао” или „оштрио” чељусти вуковима, омогућавајући им да нападну стоку. Понегде је постојао обичај да се на овај дан вериге лупају или звецкају у мраку како би се заплашили лоши духови и демонска бића која вребају око куће. Овај континуитет јасно показује како су ланци, који су у хришћанству симбол страдања апостола Петра, у српском бићу остали моћни магијски инструмент којим се контролишу силе природе, вукови и загробни свет.
Најфасцинантнији пример преливања словенског паганизма у хришћански контекст представља српски народни култ Светог Саве. Између историјске личности Растка Немањића – византијски образованог дипломате, писца и православног архиепископа – и Саве из народних предања постоји огроман митолошки јаз. Народни Свети Сава је, како доказује Чајкановић, готово у потпуности наследио особине и функције старословенског божанства Дажбога (који се у каснијој хришћанској демонизацији појављује као хроми Даба). Дажбог је био национални бог Словена, господар подземног света, давалац сунца и плодности, али и суверени заштитник вукова. Трансформација овог паганског бога у првог српског архиепископа најочигледнија је кроз народну прославу Савиних верига (завршетак јануара) и митове о његовом чудотворном штапу – патерици.
Савине вериге
У српском народном календару, овај дан означава тренутак када Свети Сава, у својој улози паганског „вучјег пастира”, одлази на врх планине како би окупио вукове и поделио им редовну „нафаку” (храну) за предстојећу годину. На тај дан, Свети Сава симболички ланцима „окива” или „раскива” земљу ледом, контролишући стихије зиме. Срби на овај дан поштују исте оне табуе који важе за Часне вериге: нема везивања и руковања гвожђем, како се не би изазвао гнев Светитеља који управља вучјим чопорима. У народу постоји и једно од предања које каже да када су пренели ћивот Светога Саве у манастир Милицу, народ је долазио са свих страна да целива ћивот и дарива га. Ко год је то чинио пошла му је свака срећа и напредак у свему и свачему. Тако дође и један сиромашак манастиру, па не имајући чиме даривати ћивот, скине са себе своје дроњаве хаљине и замота у њих једне чађаве вериге које је понео из своје колибе, па то приложи на ћивот Светог Саве. Кад после њега дођу у манастир богаташи, банови и кнежеви, зачудише се када су угледали дар сиромаха. Један од њих срдито рече, да размотају те дроњке и виде шта је у њима. Кад су видели шта је, одмах нареде да се и дроњци и вериге избаце пред манастир. Чим су то учинили, а ћивот светитеља затрепти и свеће се по цркви све потрну. Сети се народ шта је, па брже боље унесу оне дроњке и у њима вериге и метну их на старо место. Пошто се заврши служба, народ поврви из цркве, али гле чуда: нико не може да изађе! Најпосле проговори нешто из кубета: „Нико неће изићи док се не целују и не дарују вериге Светога Саве!” Народ полети ћивоту и молећи се Богу и Светоме Сави побожно приступи, целива вериге приносећи дар. Чим су то учинили, могли су изићи из цркве. То се рашчу свуда, и од тада остане да се светкују вериге Светога Саве.
Штап (патерица) Светога Саве
И у старини и код данашњих примитивних народа, као и код наших људи у прошлости, штап је имао одређену улогу и у народним веровањима. Легенда каже да је Мојсије од самога Јахве (бога) добио штап, којим је могао да чини чуда и знамења (измами воду из стене, раздвоји море, итд.). Код нас највише прича и легенди у народу има у вези са „штапом” Светога Саве. У српским народним легендама Свети Сава не наступа само као хришћански просветитељ, већ прераста у митског „вучјег пастира”. Његова патерица постаје наследник паганског жезла: њоме он удара у стене да отвори изворе живе воде и њоме диригује вучјим чопорима, преузимајући улогу старословенског господара шума и подземног света. У народу постоје легенде да Свети Сава својим штапом не отвара само изворе, већ и претвара људе у животиње, олакшава жени порођај, али дела и на даљину, па се тако у једној причи попне на Рањен-планину, окрене се ка Босни, прекрсти Босну штапом уз речи да се тамо од сада кисели млеко и сири сир, што од тада и бива. Ове приче јасно показују да је српски сељак, како би лакше прихватио хришћанство, свог старог врховног бога и заштитника једноставно преоденуо у мантију Светог Саве, остављајући паганску срж нетакнутом. Данас се Штап Светог Саве налази у Испосници Светог Саве у Кареји. Ова реликвија се назива још и Патерица Светога Саве.
Вук
Ниједна друга животиња нема у српском паганизму тако велики значај као вук и ни са једном не постоји тако мистична веза. Кад се роди мушко дете, обичај је да бабица изађе на врата и гласно објави: „Роди вучица вука целоме свету на знање, а вучићу на здравље!” Отуда се вук појављује као један од најстаријих тотема. Чајкановић истиче: „За Србина се нпр. каже да је вук, и то је сасвим на свом месту утолико што је вук […] митски сродник и предак Србинов, уопште митски представник српског народа”. Вук је, дакле, териоморфни (божанство у животињском облику) облик древног српског врховног бога. У нашој народној традицији вуци су стални пратиоци Светога Саве. Односи између Светог Саве и вука су веома блиски, a веза између њих врло је јака. Свети Сава је постао заштитник вукова или „вучји пастир”. У народној свести таква представа била је јако жива, те се од Светог Јована до Светога Саве држао строг пост, строжи него пред Божић, а све у циљу да се Свети Сава умилостиви и сачува стоку од напада вукова. Вук је једно од најстаријих и веома честих имена у српском народу, управо због тога што се раније веровало да ће онај ко носи име тотемске животиње бити заштићен од свакаквих зала.
Храст
Храст је најпоштованије дрво у словенској народној култури, везано с богом громовником, које симболизује снагу, чврстину и мушко начело. Срби су говорили „храст је цар дрвећа”, а Руси су га називали „Цар Дуб”. Ово дрво има низ култних функција, а у фолклору и магијској пракси симболизује дрво света. Храст је био дрво посвећено богу Перуну, а како је Перун најпознатији словенски бог, не чуди ни то што је храст сматран светим дрветом код свих Словена. За старе Србе храст је био веза између овостраног и оностраног света. Сматран је за дрво које спаја небо и земљу, чије корење иде дубоко у подземни свет (свет мртвих), дебло представља свет живих, а широка крошња дотиче божанске висине. Кроз крошњу храста комуницирало се са духовима предака који су према веровању штитили дом, здравље, плодност и напредак заједнице. У многим селима у Србији и данас се каже: Гром неће у храст. У српској предхришћанској религији, према тумачењу Веселина Чајкановића, одређена стабла нису била обична природна бића – већ светиње. Храст, јасен и липа нису се секли, нису се потпаљивали у огњу, нити се око њих псовало. Сматрало се да je то „дрвеће које веже небо и земљу”, стубови који носе оно што људи не виде. Поједини храстови, који се код Срба и до данас називају „записи”, играли су код многих Словена улогу „народних храмова”, верских места која су служила уместо правих храмова, када ових није било у близини. Храстове је било забрањено сећи јер се сматрало да је сваки покушај да се храст оштети (да се спали, да му се поломе гране, да му се љушти кора и слично) доноси несрећу човеку или, чак, свима који живе у близини. Храст је био и место боравка митолошких бића, на њима су се окупљале виле, џинови и друга бића. На великим храстовима по веровању боравили су змајеви – покровитељи атара (њива), који су штитили околину од града и непогоде. Доказ култа храста је и Бадњак. Уочи Божића, Срби традиционално секу младо церово или храстово дрво и уносе га у кућу. Паљење Бадњака на огњишту симболизује поновно рађање сунца, терање мрака и злих духова, те обезбеђивање плодности за наредну годину, што је директан континуитет старе прехришћанске аграрне магије и обожавање светог дрвета.
Дакле, веригама се вучје чељусти везују са огњишта (из куће), док Свети Сава својим штапом те исте вукове контролише у дивљини. Тако се унутрашњи простор (дом / вериге) и спољашњи простор (шума / вукови / штап) спајају у јединствен систем безбедности и опстанка српског човека кроз историју, а све под окриљем култа дрвета храста који представља космичку осу. Тако трагови словенске митологије у српском бићу нису мртва слова на папиру, нити заборављени реквизити из прошлости. Они су жива тканина српске културе. Сваки пут када унесемо бадњак у кућу, када заћутимо пред сеоским записом (храстом), када пожелимо да нам дете буде снажно „као вук” или када испредамо приче о чудима штапа Светог Саве, ми заправо говоримо језиком наших давних словенских предака. Ови симболи су штит од заборава и доказ да се српски идентитет не може потпуно разумети без свог моћног паганског корена.
Литература:
Бандић, Д. (2006). Народна религија Срба у стотину појмова, Нолит, Београд
Барјактаревић, М. (1963). Штап и његове улоге у животу наших људи, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига 26, Београд
Гајић, Н. (2011). Словенска митологија, Лагуна, Београд
Караџић, В. Стефановић. (2005). Живот и обичаји народа српског, Политика, Београд
Петровић, С. (1999). Српска митологија, систем српске митологије, Просвета, Ниш
Петровић, С. (2004). Српска митологија у веровању, обичајима и ритуалу, Народна књига, Београд
Толстој, С., Раденковић, Љ. (2001) Словенска митологија – енциклопедијски речник, ZEPTER BOOK WORLD, Београд
Чајкановић, В. (1994). Из српске религије и митологије 1910–1924., сабрана дела, књига прва, СКЗ, БИГЗ, Партенон, Београд
Чајкановић, В. (1985). Речник српских народних веровања о биљкама, САНУ, Београд
Остави коментар