Аутор: Предраг Ђурановић, дипломирани инжењер производног менаџмента и специјалиста струковни инжењер железничког саобраћаја
До промене политике изградње и пројектовања железнице нових железничких пруга у Оделењу за грађење железница долази 15. априла 1932. године. Настојало се да се из основа промени постојећа грађевинска железничка политика заснована на до тада донетим законима о грађењу појединих железница. Њена примена је почела одмах након ослобођења и стално се одржавала у парламенту, изражена законима о грађењу железница, било посебним, било финансијским законима из године у годину, као и последњом уредбом о грађењу железница од 27. маја 1927. године. Да би се ово изменило, “Одељење за грађење“ издејствовало је код Министра саобраћаја Лазе Радивојевића, да унесе у Финансијски Закон за 1933/34. годину у члану 48. под тачком 2 следећи став:
“Овлашћује се Министар саобраћаја да по сагласности Министарског Савета може прописати Уредбу о железничкој мрежи у Краљевини Југославији.“[1]
Овим се желело:
1) да се поново покрене питање железничке мреже, које је скинуто с дневног реда у Народној Скупштини 1927. године приликом доношења Уредбе о грађењу железница, по којој ће се градити железнице у наредних 10 година и
2) да се план железничке мреже утврди изван Народне Скупштине. На основу ове одредбе Одељење је издејствовало у Финансијском Закону решење Министра саобраћаја, од 15. фебруара 1933. године, којим је образована комисија са задатком, да утврди дефинитиван план железничке мреже у Краљевини Југославији.
На основу наведеног види се да је “Одељење за грађење“ желело да настави прекинути посао Железничке Конференције од 1926/27. године и да озакони њен пројекат, који је због обимности био одбачен и замењен Уредбом од 27. маја 1927. године. Ово се могло видети и по саставу комисије, чији је председник био Влада Митровић, професор за хидротехнику на Texничком факултету, који је био председник и код ужег одбора Железничке Конференције 1926/27. године. Чланови комисије били су
– Станоје Недељковић, помоћник Министра финансија,
– Живојин Илић, генерални директор железница,
– Станислав Јосиповић, начелник за путеве Министарства Грађевина,
– Буда Цвијановић, представник Министарства привреде,
– Никола Миљуш, представник Министарства шума и рудника,
– Новак Поповић, представник Министарства трговине,
– Василије Петковић, пуковник из Главног Генералштаба,
– Мио Пахлих, пуковник из Народне Одбране и
– Здравко Васковић шеф одсека за трасирање из Одељења за грађење железнице.
Извештај су потписали сви чланови комисије, осим Станоја Недељковића и представника Главног Генералштаба, који је потписао за извесним ограничењем у погледу неких главних пруга. Здравко Васковић је написао овај извештај и њега као таквог, није хтео да усвоји ни Министар саобраћаја Лазар Радивојевић. Када је финансијски Одбор Народне Скупштине сазнао да се спрема оваква Уредба, тражио је да се у финансијски Закон унесе:
“да Уредбу о железничкој мрежи не може доносити Министар саобраћаја само уз сагласност Министарског Савета, већ тек кад је прегледа и одобри и финансијски Одбор Народне Скупштине.“[2]
Наведена одредба ушла је у Финансијски Закон за 1934/35годину. годину и она гласи:
“Овлашћује се Министар саобраћаја, да по сагласности Министарског Савета може прописати Уредбу о железничкој мрежи у Краљевини Југославији, са одобрењем Финансијског Одбора Народног Представништва.“[3]
Овај члан Финансијског Закона ушао је и у пројекат финансијског Закона за 1935/36. годину. Међутим тада су се услед усавршавања нових саобраћајних средстава аутомобила, возова, авиона итд., саобраћајне прилике како у целом свету тако и у Југославији мењале великом брзином. Према томе сматрало се да би било погрешно према каснијим генерацијама доносити Уредбу о грађењу железница, које би се градиле у року од 50 до 100 година. Према томе Уредба не би била дугог века, јер би је битно изменили саме саобраћајне прилике и други одлучујући фактори, који би се појавили касније. Закључило се да железничку политику у држави треба да води Парламенат и Влада, а никако један човек па макар он био и шеф одсека за трасирање или начелник “Одељења за грађење“. Иако су говори појединих народних посланика у Народној Скупштини о железничкој политици били нестручни, ипак је велика већина народних посланика имала здраве погледе према железничкој политици. Тако су се на крају у Парламенту ипак искристалисале здраве идеје о железничко политици. Закључак је био да при остварењу железничке политике, “Оделење за грађење железница“ при Министарству саобраћаја треба да буде само извршни орган Владе, која је опет извршни орган Народне Скупштине.
Током овог периоду грађења железница завршене су све пруге, које су већим делом финансиране из Блеровог зајма, а мањим делом из буџета. Приликом грађења ових пруга настојало је да се њихова изградња повери домаћим предузећима. У циљу тога на лицитацију нису нуђене целокупне пруге, већ су дељене на више мањих деоница. На тај начин на лицитације су се могли јављати и домаћи предузимачи – инжињери, који су били ситни капиталисти, али добри и јефтини градитељи пруга. Страна предузећа нису могли конкурисати домаћим предузећима у слободној конкуренцији, нити радом, нити јефтиноћом, већ само капиталом и својом техничком спремом. Домаћа предузећа имала су проблем због тога, што нису имала ни капитала, ни техничких инвестиција за преузимање великих и крупних радова. Свакако овај покушај, да се остваре домаћа предузећа, није остао узалудан и бескористан. Она чији су преставници махом били домаћи инжињери, показала су се као веома добра у раду и као добри сарадници “Одељења за грађење“. Њихова је заслуга била што је у Југославији изграђено јефтино, али и квалитетно велики број железничких пруга, а нарочито: Београд – Обреновац, Крагујевац – Краљево – Рашка – Митровица итд. Тада би се експерти страних предузећа, када су подносили своје понуде за изградњу пруга са огромним ценама за радове, упућивали да прегледају радове домаћих предузећа и цене по којима су ти радови извршени, па се тек онда са њима преговарало. Након што су прегледали саграђене пруге од домаћих предузећа и на њима извршне радове, страни експерти су изјавили су да под таквим условима и ценама ни њихови подакорданти[4] не би могли радити. Такве цене радова домаћих предузећа утицале су и на стране предузимаче, да у својим предрачунима снизе цене, тако да су били само за неколико процената скупљи од предрачуна, са којима је “Одељење“ за грађење излазило на лицитације. Међутим у оштрој утакмици на лицитацијама, наши домаћи предузимачи спуштали су за 20 до 30 процената ниже своје цене од оних у предрачунима “Одељења за грађење“, само да би добили посао. Мало пре и после 1932. године из буџета или из Блеровог зајма довршене су и предате саобраћају следеће пруге, које су се почеле градити:
У 1930. години:
а) нормални колосек: Рогатец–Крапина, дужине 19 километара, Плочник–Куршумлија дужине 12,5 километара,
6) узани колосек 0,76 м: Требиње–Ластва, дужине 12,3 километара.
У 1931. години:
а) нормални колосек: Битољ–Прилеп, дужине 46 километара, Бакар – Пристаниште Бакар, дужине 10,5 километара, Краљево–Рашка, дужине, 68 километара, Рашка – Косовска Митровица, дужине 63 километара,
б) узаног колосека 0,76 м Раштелица–Брадина, дужине 8 километара, Ластва–Билећа, дужине 25 километара.
У 1932. години:
а) нормални колосек: Приштина–Глоговци, као део пруге Приштина–Пећ, дужине 28
километара
У овом периоду завршени су и капитални грађевински објекти и пруге као што су:
- 1. ТУНЕЛ САРАНОВО који се налазио на прузи је Лазаревац–Наталинци–Рача–Марковац, нормалне ширине колосека. Тунел је био дужине 1600 метара, a предрачун радова је износио 31.000 динара. Изградња тунела је отпочела у новембру 1929. године и након што је пробијен и пола озидан од стране предузећа “Гранжан“, оно је напустило радове у септембру 1932. године. Касније су настављени радови, а Државна секција је продужила послове и то само на презиђивању прстенова који су напрсли и зидању подножних сводова у делу тунела са јачим притиском. Предузеће је потрошило за радове суму од 20.673.400 динара, а секција је утрошила 2.050.000 динара до краја 1934 године. У наредном периоду због недостатка пара, обустављени су радови на тунелу.
- ТУНЕЛ БЕЛА РЕКА дужине 3,84 километара налазио се се на делу пруге нормалног колосека Београд–Ресник–Лазаревац. Предрачун за радове је износио 42.600.000 динара и они су били уступљени путем лицитације у јуну 1929. године предузећу инжињера Сахарова. Оно је услед финансијских тешкоћа у мају 1930 године уступило посао предузећу Рекорд, чији су представници инжињери Газикаловић, Јанчић и Минић. Оно је радило све до средине новембра 1931. године, када је обуставило све радове у тунелу и на отвореној прузи, због неизвршења исплата месечних ситуација од стране “Одељења за грађење“. Због тога је наступио аутоматски прекид уговора и Оделење је извршило дефинитиван обрачун свих извршених радова. Он је обрачунат 5. августа 1933. године и тада је вредност извршених радова износила око 27 милиона динара. Предузеће је поред тунела саградило и б километара отворене пруге од материјала који је ископан из тунела, а пословима је руководила секција са шефом инжињером Животом Обрадовићем. Грађење овог тунела било је од велике је важности, јер се он налазио на Јадранској прузи Београд–Ваљево–Тузла–Добој – Бања Лука. Поред тога њиме би се повезао Београд са новим насељима у плодној Колубарској долини, како би се он снабдевао животним намирницама и на тој страни. Коначно са довршењем грађења пруга: Београд–Лазаревац и Београд–Панчево, Београд би имао изграђену целокупну железничку мрежу, која би га везивала са његовом најближом околином и са целом државом.
- ГРАЂЕЊЕ ОБЈЕКАТА НА ПРУЗИ БЕОГРАД – ПАНЧЕВО, на овој прузи изграђени су из буџета и на рачун репарација следећи објекти:
1) стубови Дунавског моста,
2)стубови Тамишког моста и
3) гвоздене конструкција за Дунавски и Тамишки мост..
1) Израда стубова и навозних вијадуката Дунавског моста уступљена је предузећу “Сименс Бауунион“ из Берлина, а испорука гвоздених конструкција уступљена је “Немачком мостовском конзорцијуму“. Израда друмског застора за коловоз преко моста, као и полагање колосека уступљена је предузећу “Батињол“, које градило пругу Београд–Панчево. Предузеће “Сименс“ поднело је молбу у новембру 1931. године “Оделењу за грађење железница“, којим тражи пријем и коначан обрачун свих радова. То су били они изведени на доњем строју[5] целокупног Дунавског моста и прикљученог вијадукта на десној обали Дунава, пошто је израда целог доњег строја са довршењем свих стубова завршена. Колаудирајућа[6] комисија је закључила да су сви стубови израђени добро и солидно и у року, и израдила коначан обрачун извршених радова који је укупно износио 10.483.071,06 немачких рајхс марака.
2) Грађење стубова Тамишког моста – он је пројектован је са једним речним отвором од 80,20 метара распона и пет инундационих[7] отвора од по 32 метара или целокупан распон од 240,2 метара. Током исушења Панчевачких ритова утврђен је начин спровођења пруге преко Панчевачких ритова и утврђена је количина радова на инундацији Дунавског моста као и на Тамишком мосту. На основу уговора са Сименсом и ови су радови поверени њему и зато је 26 јануара 1930. године начињен додатак уговора како са Сименсом за доњи строј, тако и са Конзорцијумом за гвоздене конструкције. Рок за завршетак ових радова био је 29. фебруар 1932. године који је предузеће испоштовало. Колаудирајућа комисија приликом прегледа радова доњег строја на Тамишком мосту констатовала је, да су извршени добро и солидно по плановима и извршила коначан обрачун који износио: 793.976,80 златних немачких (рајхс) марака.
3) Израда, испорука и монтажа гвоздених конструкција за дунавски и тамишки мост. Мостовски конзорцијум известио је 27. октобра 1933. године “Одељење за грађење железница“, да је према закљученим основним уговорима од 15. јануара 1927. године, као и додатка уговора од марта 1931. године, завршио испоруку и монтажу гвоздених конструкција за дунавски и тамишки мост. Комисија је прегледала и примила као потпуно исправне и на време извршене све гвоздене конструкције и извршила је коначан обрачун за горњи строј[8] дунавског и тамишког моста. Њега је испоставио Немачки мостовски конзорцијум у износи 14.080.953,70 немачких златних марака Оделење за грађење железница било је врло задовољно и са једним и са другим предузећем како у погледу солидности извршених радова, тако и због испоштованог рока, па тако при коначном обрачуну није било никаквих тешкоћа нити парница.
- ГРАЂЕЊЕ ДРУГОГ КОЛОСЕКА НА ГЛАВНОЈ ПРУЗИ ВЕЛИКА ПЛАНА – ЛАПОВО. Од Београда до Велике Плане и од Лапова до Скопља постојале су две упоредне пруге у правцу Београд – Скопље. Са једним колосеком остао је само део пруге Лапово – Велика Плана у дужини од 19 километара. Пошто је тај део пруге био на равном терену и без великих мостова, Министар саобраћаја наредио да се изради и други колосек Велика Плана – Лапово. Радови су извођени у државној режији, због саобраћаја на прузи, који се није смео прекидати, а који је ометао изградњу. Како би се растеретила главна пруга Београд–Скопље, чија је пропусна моћ скоро сва била искоришћена и да би се олакшао и убрзао саобраћај између ова два привредна центра, омогућено је искоришћење постојећих паралелних пруга као дуплог колосека. Приликом изградње дуплог колосека Велика Плана – Лапово, главни радови су били: проширење станица Велика Плана, Марковац и Лапово. Тако је у Лапову je предвиђена изградња полукружна ложионица и нови станични колосеци за смештај празних вагона. Предрачун ових радова износио је око 38.000.000. динара. У јануару 1933. године образована је Секција за грађење пруге Велика Плана – Лапово са седиштем у Великој плани са шефом секције Животом Обрадовићем. Радови су отпочели 1. фебруара 1933. године, и изводили су се на терет прихода Министарства саобраћаја на основу овлашћења у финансијском Закону. Други колосек предат је редовном саобраћају у марту 1934. године.
- ГРАЂЕЊЕ ЖЕЛЕЗНИЧКЕ ПРУГЕ КЛЕНАК – ШАБАЦ. Упоредо са грађењем Савског моста код Шапца за друмски и железнички саобраћај појавила се жеља Шапчана:
1. Да што пре добију везу нормалног колосека од станице Кленак, на железничкој прузи Рума–Кленак, па преко Савског моста до станице Шабац на узаној прузи Шабац–Лозница– Ковиљача, и
2. Да коначно остваре свој давни сан да поред Шапца прође Јадранске пруга од Београда на Сплит и на Котор, због чега су тражили да им се изради одмах и железничка станица нормалног колосека, од које би се продужиле пруге за Сплит и Котор.
За наведено, студије су вршене још године 1930. и 1931. године, а теренска снимања су извршена под надзором инжeњера Драгомира Димитријевића у мају 1932. године. Пројекат је предвидео само везу станице Кленак са станицом Шабац узаног колосека преко Савског моста, а одустало се од грађења посебне станице нормалног колосека Шабац. То је било из разлога што би то доста поскупело грађење ове железничке везе и што су Јадранске пруге: она за Котор отишла преко Крагујевца, Краљева, Митровице и Подгорице на Котор, а она за Сплит преко Ресника, Лазаревца, Ваљева, Лознице, Тузле, Бања Луке, Бихаћа и Книна на Сплит и Шибеник. Секција за грађење са шефом инжењером Ђуром Михајловићем формирана је у септембру 1933. године, аграђење је почело 10. октобра 1923. године. Пруга је завршена и предата путничком саобраћају 3. јуна 1934 године, а за теретни саобраћај отворена је 1. септембра 1934 године. Радови су извршени у државној режији и плаћени из државних буџетских средстава – буџет ванредних расхода за грађење железница. Изградња ове пруге дужине 3,825 километара коштала је 3.793.067,36 динара. Ова сума није обухватала вредност колосечног материјала, јер су употребљене старе шине, ситан материјал и скретнице, које је дала Београдска железничка дирекција из својих резерви.
У наредним годинама и даље су се разматрали планови и интензивно развијала железничка мрежа све до почетка Другог светског рата.
Литература:
- Миленковић П., Историја грађења железница и железничка политика код нас (1850 – 1935), Београд 1936.
- Мрђеновић Ђ., Гвоздени пут Србије, ЖТП Београд, Београд 1974.
- Николић Ј., Историја железница Србије, Војводине, Црне Горе и Косова; Завод за НИПД ЈЖ, Београд 1980.
- “Сто година железнице у Југославији“, Зборник чланака поводом стогодишњице железница Југославије, Издање редакције штампарског предузећа ЈЖ, Београд 1951.
[1] Миленковић П., Историја грађења железница и железничка политика код нас
[2] Исто
[3] Исто
[4] подакорданти – подоуговарачи или подизвођачи радова који раде на акорд – означава начин плаћања радника или предузимача према учинку, односно по количини обављеног посла или унапред договореној фиксној цени за цео пројекат, супротно плаћању по радном сату
[5] доњи строј пруге обухвата: земљани труп; мостове, пропусте, виадукте, надвожњаке и подвожњаке; тунеле и галерије;системе за одводњавање; објекте за заштиту пруге од површинских вода и атмосферских утицаја и станична постројења
[6] колаудирајућа комисија утврђује да ли је објекат изграђен у складу са пројектом, уговором и прописима, те на основу тога одобрава коначни обрачун и пријем објекта.
[7]инундација – поплава, изливање воде из речног корита или језера у околно копно и ниже пределе
[8] горњи строј пруге чине колосеци и сложене колосечне конструкције
Остави коментар