Аутор: Мирослав Јовичин, историчар
Од јесени 1389. године јужни сусед угарске краљевине била је област под директном османском врховном влашћу. Како се турска опасност приближавала границама Угарске, тако је постепено сазревала свест о неопходности постављања чвршће одбране државе краља Жигмунда. После погибије султана Мурата I на Косову 1389. године, политичка стратегија његовог сина Бајазита I Муњевитог (Yildirim) је обележена наставком повлачења изразито агресивних освајачких потеза, како према анадолским муслиманским емиратима, тако и према европским хришћанским земљама. Угарска се врло брзо суочила са убојитим акинџијским провалама.
Састанак вазала у Серу у позну јесен 1393. године, потоња опсада Цариграда 1394. године готово непрестано угрожавање угарске јужне границе и њених савезника, отварали су питања безбедности хришћанских територија не само на Балкану, већ и на ободима централне Европе. Након похода на Влашку, Бајазит је, упркос поразу, изишао још јачи. Такође, анектирао је обезглављене српске области, не дозвољавајући наследницима краља Марка и Константина Драгаша да консолидују власт и учврсте се на својим положајима. Кажњен је и Вук Бранковић, када су Османлије упале на његове поседе и заузеле Приштину. Ипак, победа на Ровинама дала је велик мотив хришћанским народима и наду да Турци нису нерањиви. Идеја о новом крсташком походу, овог пута на тлу Европе, а у циљу заштите интереса, пре свега католичких држава, попримала je сасвим реалне облике и коначно се реализовала покретањем грандиозног похода ка Никопољу.
Битка се одиграла недалеко од Никопоља, тврђаве на Дунаву у данашњој Бугарској. Била је то велика битка између Османског царства и српских вазала са једне и европског савеза кога су чиниле Угарска, Свето римско царство, Француска, Влашка, Пољска, Енглеска, Шкотска, Швајцарска, Република Венеција, Република Ђенова и витезови крсташи са друге стране. Главнину европских снага чиниле су трупе из Француске и Угарске. Све њих је подржала Млетачка, чија је флота требала да уплови из Црног мора у Дунав и пружи подршку војсци на копну. Након битке већи део Балкана дефинитивно је пао под турску власт. У бици одлучујућу улогу имали су султанови вазали оклопници под вођством српског кнеза Стефана Лазаревића. Овај војни поход представља последњи крсташки поход, предузет у циљу средњовековног освајања територија. У XIV веку вођени су мањи крсташки походи које су предузимале углавном мање групе витезова. Најпознатији међу њима био је неуспешан поход на Тунис 1390. године, а затим борбе у северној Европи, дуж балтичке обале. Османлије постају одлучујући фактор на Балкану, сукобљавајући се све чешће са Угарском. Византија је сведена на околину Цариграда, који је био често опседан (1390, 1395, 1397, 1400, 1422. све до пада 1453. године).
Бугарски цар Иван Шишман је 1393. године изгубио Никопољ, своју привремену престоницу. Град су заузели Турци Османлије, а његов брат Иван Страцимир, који је држао Видин, постао је њихов вазал. Нагло османско ширење покренуло је крсташки поход, којим су удружене снаге европских држава покушале да зауставе Отоманско царство. Једна немачка песма савременика Петра из Геца (Goetz) казује да се експедиција, ступајући кроз српску територију, јер их Срби према наредби, због њихове недисциплине, нису предусретали пријатељски. Крсташке снаге су се окупиле у Угарској, после чега су прешле Дунав и заузеле Видин. Након тога поход је настављен низ Дунав, опседнут је Никопољ у коме се налазио турски гарнизон. Бајазит је прекинуо опсаду Цариграда и упутио се уз Дунав, а његовим се снагама код Пловдива прикључила српска вазална војска са Стефаном Лазаревићем на челу.
До битке је дошло 25. септембра 1396, а њен исход је био поражавајући по хришћанску коалицију. Осим понижавајућег пораза, брутална одмазда над заробљеним витезовима Француске, Немачке, Енглеске и других држава, остала је забележена у великом броју извора. Реконструкција збивања о току, исходу и последицама битке у истраживачком смислу не представља велики изазов. Ипак, уколико би се овај догађај покушао осветлити из угла релевантних домаћих извора, истраживач би остао ускраћен за оне вести које би са правом очекивао. Српски летописи дају само сумарну вест о одигравању и исходу битке: Разби цар Бајазит (разбише Турци) краља Жигмунда (мађарскога)
на Никопољу. Према неким мишљењима, султанови вазални српски коњаници, предвођени Стефаном Лазаревићем, имали су одлучујућу улогу у овој неочекиваној турској победи. Наводно, Лазаревићеве снаге биле су скривене у једном шумарку, на левом крилу Бајазитових снага, због чега је њихов удар на Мађаре уследио изненада, највероватније са бока, или чак с леђа. Тиме је бој био решен, остало је само да се да се захуктала битка заврши.
На хиљаде европских крсташа било је заробљено. Краљ Жигмунд, умало и сам заробљен, успео је да побегне бродом. Крсташи су имали тешке губитке, већи део њихове армије је уништен, док је преостала војска потиснута до Дунава. После битке уследио је велики покољ крсташа, њихове жртве непосредно после боја биле су између 3000 и 10.000 као део одмазде за масакр турским војницима у Рахову од стране француске војске. Последице пораза код Никопоља за хришћанске државе на Балкану биле су катастрофалне: после је уништена Видинска Бугарска, заузета је област Бранковића, Морејска деспотовина је поново опустошена, наредне године заузета је Атина (1397), а Цариград је остао у окружењу. Након победе код Никопоља, Стефан Лазаревић је, као турски вазал, добио као награду већи део земаља Вука Бранковића, који се до самог краја одупирао Турцима. За то време краљ Жигмунд правио је велики заобилазни пут Црним, Егејским, Средоземним и Јадранским морем, да би се вратио у своју обезглављену краљевину. Преко Влашке није смео да се враћа, јер је и оно мало крсташа што се спасило на леву обалу Дунава, било успут пљачкано и мучено. Тек децембра исте године стигао је у Дубровник.
Извор који се најисцрпније бави овим добом, настао тек неколико деценија после битке, овај догађај описује са готово летописачком сведеношћу. Реч је о Житију деспота Стефана Лазаревића од Константина Философа. Оно што је оставило већи утисак на савременике од самог хришћанског пораза на попришту је крвава освета која је уследила над заробљеним ритерима. Поход је био организован на широкој државној и финансијској основи уз благослов папе Бонифација IX, чиме је добио знамење крсташког рата упереног против непријатеља хришћанства. И поред постигнутог начелног јединства, војничко искуство и спремност витезова западних земаља да ратују за виши циљ остали су у сенци међусобне суревњивости, сујета, борбе за преимућство, погрешне ратне тактике, а на крају и дезертирања појединих учесника битке са стране католичке коалиције. Поред напуштања бојног поља вазалних војски краља Жигмунда из Влашке и Трансилваније, један други моменат је битно утицао на расплет догађаја. Читајући сећања, можда најрелевантнијег извора првог реда о самој бици, османског ратног заробљеника Ханса Шилтбергера, стиче се потпунија представа о преломним тренуцима битке. Успомене немачког штитоноше, о којима ће бити више речи у даљем тексту, потврђује још један извор западне провенијенције, извесна анонимна аустријска хроника датирана у средину XV века. Како се чини, исход битке је преокренуо хришћански ратник, који се у бици борио на супарничкој страни, у оквиру војних снага султана Бајазита I. Реч је о тада још увек кнезу (титулу деспота добио је од византијског цара Манојла II, када се вратио из битке код Ангоре, М. Ј.) Стефану Лазаревићу, коме ови извори приписују улогу подизања морала османској војсци, храбрим чином обарања угарске заставе, што је Константин Филозоф прећутао у житију српског владара.
Поређење споменутих западних извора са крајње штуром информативном подлогом из Житија кнеза Стефана отвара питања разлога Константиновог скромног описа овог значајног догађаја с краја XIV века. С обзиром на то да је у историографији сведочанство непосредног учесника битке Ханса Шилтбергера усвојено као веродостојно, остаје да се одговори на питање, због чега је Константин Филозоф у свом делу догађај описао потпуно невешто, без много детаља историчарске прецизности и њему својствене, биографске доследности. Стога се намеће потреба за анализирањем Константиновог описа битке код Никопоља на две равни; у поређењу са вестима других извора који спомињу Стефанову улогу, као и са маниром презентовања осталих битака Стефана Лазаревића унутар самог житија, нарочито битке код Ангоре или Трипоља, 1402. године.
Немачки штитоноша Ханс Шилтбергер, пореклом из Баварске, учесник битке у пратњи баварског племства, преживео је битку код Никопоља, пре свега захваљујући својој младости. У свом мемоарском спису, он приповеда да је никопољски војнички пораз хришћана обележио ужасавајући масакр свих заробљеника старости изнад 20 година, изузимајући најимућније племиће чији откуп је могао добро да се наплати. Тако је ова амбициозна војна постала црна мрља у хроници крсташког ратовања са наглашеном мученичком димензијом, која је дубоко потресла савременике. Пишући како је дошло до погрома, у делу успомена у којима се осврће на ток битке, Ханс Шилтбергер каже да се турска војска поколебала у тренутку када је после страдања дела сјахалих хришћанских коњаника, краљ Жигмунд ујахао у битку и увео свежи контингент тешке коњице. У наставку приповести, извор напомиње да је преокрет на бојишту у корист Османлија настао дејствовањем српских ратника. У метеж око угарске заставе, заједно са својим коњаницима ушао је Стефан Лазаревић. Деспот, како га назива Ханс, услишио је молбу, или заповест султана, притекао у помоћ са својих 15.000 ратника и напао позиције краља Жигмунда где се налазила краљевска ратна застава. Устремивши се ка њој, Стефан Лазаревић ју је оборио и запленио, чиме је било јасно да је угрожен и сам угарски краљ.
Број српских коњаника под командом кнеза Стефана свакако је претеран. Још је Атија у својој монографији дошао до закључка да је највероватније реч о грешци у Шилбергеровом мемоарском спису која је могла настати случајно у писању додавањем једне нуле броју од 1500, или свесно, како би се оправдао пораз од бројчано знатно надмоћнијег непријатеља. Он претпоставља да је реч о 5000 ратника, што и даље може деловати као увећан број. О могућим, реалним цифрама, бројној снази и регрутним капацитетима српске војске на крају XIV века, нарочито у време Косовске битке, ослањајући се на демографску слику Европе и региона у том периоду, писао је С. Ћирковић. Не треба губити из вида да је у време битке код Никопоља, узимајући у обзир социо-демографски пад властеоског слоја као и ограниченост територије Лазаревића, попуна војног капацитета кнеза Стефана била на нижем нивоу него у време кнеза Лазара, када је војна ефектива опремљене коњице износила око 10.000 ратника, уз помоћне одреде од 5000 коморника. У припремама за Косовску битку у попуни српског табора учествовали су поред стандардне властеоске војске из области кнеза Лазара и ратници из области Вука Бранковића, западни најамници, као и босанске трупе краља Твртка I Котроманића под вођством Влатка Вуковића.
Битка код Никопоља у делу Константина Филозофа тренутак када је угарски краљ схватио да је битка изгубљена и уз помоћ Хермана Цељског и Ханса Нирнбершког кренуо у повлачење на галију којом је преко Дунава и Црног мора, запловио ка Цариграду. О драматичности догађаја сведочи податак да је овај угарски великодостојник био теже рањен и да се једва жив извукао из битке.
Опис улоге кнеза Стефана Лазаревића присутан у делу Ханса Шилтбергера, своју потврду нашао је и у споменутој анонимној хроници насталој средином XV века. У том спису се наводи да је нечастиви деспот, кнез Србије притекао у помоћ Турцима са 15 хиљада војника чиме је спречио бекство Турака са бојног поља и улио им нову снагу. Према писању анонимног аналисте, српски кнез је својом снажном десницом кренуо на угарског краља Жигмунда, који је увидевши да се ближи пораз морао да се повуче са бојног поља. Остаје отворено питање зависности ове анонимне хронике у односу на Шилтбергеров текст чији рукопис је био доступан већ средином XV века. У сваком случају, улога Стефана Лазаревића у никопољској трагедији ушла је у текстове западних хроничара, а тиме, делимично, и у сферу колективног памћења.
Нема никакве сумње да је Константин Филозоф био веома добро упућен у сва драматична збивања из живота Стефана Лазаревића из времена његовог вазалног односа према султану Бајазиту I. Узимајући у обзир разматрање наведеног питања у ширем контексту, у поређењу са осталим догађајима из живота деспота Стефана, отвориле су се странице Константиновог текста које су понудиле описе различитих битака у којима је српски владар учествовао током свог живота. Градећи брижљиво идентитет главног јунака свог хагиографског списа, водећи се историографским начелом приказивања истинитог, Константин Филозоф није могао да заобиђе и прећути улогу Стефана Лазаревића у сукобима против хришћана, који су се налазили на супарничкој страни његовог сизерена, султана Бајазита I. Ипак свој исказ, и информације о тим догађајима, аутор житија је свео на најмању могућу меру, сматрајући та животна искуства свог владара неприродним. Пре него што је дао кратак осврт на битку код Никопоља, Константин је у опису битке на Ровинама истакао да је Стефан морао бити присутан са Измаиљићанима, ако не и са вољом, а оно по нужди. Аутор житија је на још једном месту, описујући међусобне ратове Стефана и Вука Лазаревића почетком XV века, изнео свој став и према унутарњим сукобима, који су се могли односити и на верску и на „племенску” припадност …јер не беше бој са варварима, но (бој), који се не може лако борити, са једноплеменима.
Као што је указано на почетку, у одељку житија у коме се говори о бици на Ровинама, акценат је стављен на личну тескобу и интимни раскол између хришћанског идентитета и присилног ратовања за невернике. При томе, у име свих српских господара, у Константиновом хагиографском делу, говорио је краљ Марко, који је том приликом и погинуо. Стефанову улогу у бици аутор је преточио у огољени помен о принудном учешћу, изостављајући било какве друге појединости о његовим евентуалним заслугама, ратној вештини, испољеној храбрости или каквом другом личном чину. За разлику од приказа улоге српског владара у бици код Ангоре 1402. године, Стефан је у епизоди на Ровинама приказан само као један од многобројних који су се нашли у табору Османлија, а чија је улога остала занемарљива. Победа влашког војводе Мирче и краља Жигмунда у бици, оставила је довољно слободног простора Константину Филозофу да истакне врлине српских ратника који су испред вредности сопственог живота стављали приврженост вери и жељу да се макар и личном погибијом ослободе мучног служења неверницима.
Пратећи даља збивања у Житију деспота Стефана, долази се до кључног догађаја, битке код Никопоља, описаног у 36. глави. Остаје готово невероватно да Константин Филозоф није ни једном речју споменуо чак ни Стефаново присуство на бојном пољу, изостављајући, наравно, и опис његове одлучујуће улоге у победи Османлија над хришћанском коалицијом. Константин је битку представио као сукоб две велике силе под вођством краља Жигмунда са једне и султана Бајазита са друге стране. Не треба занемарити чињеницу да Константин Филозоф, говорећи о Жигмундовој војној команди над хришћанима, разликује и двоји његова владарска достојанства. Прво спомиње угарску краљевску титулу, а тек пре него што ће писати о учешћу других народа у саставу коалиције, наводи и да се Жигмунд називао немачким (царем). Жигмунд Луксембуршки је титулу римско-немачког краља стекао 1411. године, а крунисао се новембра 1414. у Ахену, док је ту титулу уздигао на ранг царске 1433. године.
Напомињући да је угарски краљ окупио велику савезничку војску, Константин је, попут других релевантних наративних извора за битку, истакао да је у почетку хришћанска коалиција имала преимућство, готово исто као и у свом приказу Косовске битке: При судару прво сузбише западну цареву (Бајазитову) војску веома јако, и опет громонаречени онај (Бајазит) пред целом војском напред потекавши, сузби многим мољењем и оваквим учењем говорећи…
Иначе, у саставу хришћанске коалиције, поред Угара, Константин наводи Германе и Сармате. Под Германима би могли да се препознају немачки витезови, док идентитет Сармата остаје споран. Једна од спекулација могла би ићи у правцу препознавања Пољака под именом древних Сармата. У XV веку у Пољској је била раширена легенда о античком сарматском пореклу, што је нарочито заступала тадашња пољска аристократија, на тај начин истичући расну супериорност.
Поставивши основни контекстуални оквир, аутор житија је прешао на одлучујућу улогу самог султана у мотивацији својих ратника и поданика за наступајући преокрет у бици. Као што су речи краља Марка у бици на Ровинама носиле јединствену хришћанску поруку, тако је говор султана Бајазита у бици код Никопоља имао потпуно другачију, егзистенцијалну димензију, лишену било какве верске, државничке или етничке припадности и симболике. Султаново обраћање војсци, како га је приказао Стефанов хагиограф, звучало је као позив не само за одбрану части, већ пре свега највреднијег, људског, породица, жена и деце: А где ћемо побећи од руку ових? Ако нас сада сасвим победи (Жигмунд), бићемо предани на оштрицу мача, као они мало пре нама, а деца и жене ваше у њиховим рукама, као и њихове у рукама вашима. Није ли боље нама одједном сада или умрети или победу однети над њима?
Подстицај који су, према оваквој верзији догађаја, добили ратници под османском командом имао је и другу страну, а то је била материјална сатисфакција уколико победе у бици. Константинов опис догађаја завршава на следећи начин: И тако опет добивши снаге и вративши се, победише. И једне посекоше, а друге у Дунаву и својим коњима заједно потопише, а неки у лађама са њиховим краљем побегоше у царствујући град, и одатле лађама по острвим спасоше се у своје крајеве. Исмаиљћани ту узеше неисказану множину богатства.
Као што се из наведених одломака види, о Стефановој улози у боју нема нити једне речи. Наведени одломак сведочи да је Константин био веома добро обавештен и о развоју догађаја на самом бојном пољу као и о последицама битке, чиме прећуткивање Стефанове улоге добија још више на тежини.
На овом месту било би умесно направити поређење приказа Никопољске битке са описима других ратних окршаја Стефана Лазаревића, забележених у Константиновом делу. Нарочито су упечатљиве слике битака код Ангоре 1402. године и код Трипоља (Грачаничка битка, М. Ј.) из исте године. Растерећен хришћанског карактера противника, који је био присутан у биткама на Ровинама и код Никопоља, битку код Ангоре, која је представљала сукоб две зараћене муслиманске армије, Константин Филозоф је приказао у пуном светлу, са опсежним уводом и мноштвом интересантних детаља.
Градећи брижљиво Стефанов лик, аутор житија је битку која је окончала владавину султана Бајазита, искористио да прикаже важну врлину Лазаревог сина. Пажњу је поклонио, пре свега, Стефановој пожртвованости у испуњењу лојалности сизерену, тада још увек османском султану. Поред тога, приказана је и ратничка вештина самог кнеза, али и његових ратника: …А изабрана перска војска оделила се и удари на увек спомињанога тј. деспота (Стефана); јер како је још пре било одређено удари на њега, и они ускликнувши својим гласовима ударише и одмах побеђени бише и погинуше од оштрица мача и копаља српске војске. А видећи где су многе десетине хиљада опколиле цара (Бајазида), неисказана множина и Стефан хотећи га као ослободити, три пута улажаше у борбу, сасецајући и побеђујући. А када виде да се смањује број његове војске, врати се. Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље! А величина његове тадање победе од свију је причана и доста чувена…
Поред преокрета који је наступио на бојном пољу, а који је извела османска страна, Константину Филозофу је познат и начин на који се краљ Жигмунд евакуисао са никопољског стратишта. У прилог његове добре обавештености сведочи и претходно наведен податак, на почетку 36. главе, да је Бајазит, да би се супротставио хришћанима на Дунаву, морао да напусти опсаду Цариграда.
Из наведеног одломка јасно се види које је све особине свог јунака желео да нагласи Константин Филозоф. Ако не исте, оно бар, сличне особине, како је показано, кнез Стефан Лазаревић је испољио и у бици код Никопоља. А то је пожртвованост, ревност у испуњавању вазалне обавезе, макар и са дубоким неслагањем, као и велику ратничку вештину.
Да своју војничку вештину и храброст Стефан није испољио само у бици код Ангоре, Константин је нагласио и у одломку у коме се говори о великом окршају који је уследио у јесен исте 1402. године, код Трипоља у близини Грачанице на Косову. И овога пута, непријатељ је био погодан за истицање Стефанових врлина. Он је тада укрстио оружје са османском војском Бајазитовог сина Сулејмана. У бици је на супарничкој страни учествовао и његов сестрић и будући наследник, Ђурађ Бранковић. Међутим, аутор житија је у приказу овог догађаја имао две олакшавајуће околности. У самом боју, Ђурђева војска се сударила не са Стефановом, већ са војском под командом Стефановог брата Вука Лазаревића, која је при томе доживела тешке губитке. Са друге стране, Константин Филозоф је релативизовао учешће Ђурђа у боју, прилагођавајући новим околностима идеју изложену у опису битке на Ровинама: А беху тада са нареченим Сулејманом и синови старије деспотове сестре Маре (Ђурађ и Лазар), који се, и не хотећи, заједно бораху са Турцима, јер друкчије не беше могуће… А са Ђурђем, … беше и неки исмаиљћански велики војсковођа ради надзиравања његове верности цару.
Направивши погодан амбијент за наставак обликовања Стефановог лика, Константин је могао да приступи књижевном опису његове улоге у бици, као и утиску који је Стефан, сада већ деспот, остављао на своје противнике. Употребљен цитат из друге књиге Мојсијеве, додатно је појачао светост српског владара и дао библијску тежину његовој, божјом вољом вођеној судбини: Против њих (Турака) веома храбро удари, а када су га ови угледали, кликнуше један другоме: „Погледајте, погледајте Лазарева сина”! И одмах са речју дадоше се у бекство. А овај (Стефан) крвављаше десницу своју у освети крвљу својих непријатеља и тада се могла рећи она пророчка реч: „Десница Господња учини силу и десница Господња прослави се у крепости и множином славе своје срушио си ратне непријатеље. И тако сам гоњаше тисућу и двојица дигоше десетина тисућа. Од тада ухватише од овога (Стефана) страх и трепет…”
Недоречен опис битке код Никопоља у делу Константина Филозофа, драматично приказиван у другим изворима наговештава залеђину тешкоћа са којима се аутор животописа могао сусрести правећи историјску ретроспективу најважнијих догађаја Стефанове владавине. Један од могућих разлога маргинализовања Стефанове улоге могао би лежати управо у исходу битке, односно застрашујућој одмазди која је задесила хришћанске витезове после пораза. Масакрирање и масовна егзекуција хришћанских заробљеника, битку су претворили у стратиште које је наговестило заокрет у државној одбрамбеној политици краља Жигмунда која се огледала и у покушају угарског двора да се придобије Стефан Лазаревић. С друге стране, не би требало губити из вида да природа житијне литературе као припрема за канонизацију, која у основи има апологетску, узвишену хришћанску димензију, са циљем дивинизовања личности којој је житије посвећено предодређује и садржину самог дела. У том смислу улога кнеза Стефана у бици против хришћана могла је створити нежељен утисак и одударати од осталих врлина главног јунака.
Остави коментар