Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У првом делу огледа који је академик Чедомир Попов написао поводом двестагодишњице Првог српског устанка (2004) указали смо на „политичко-географске контроверзе” као једно од основних обележја овог прекретничког догађаја. Истакли смо да је разматрање овог историјског чина, и онда и данас, било условљено, првенствено једним наметнутим „западноевропским гледиштем” по којем су Балкан и Србија, вазда третирани као једна сива географска зона, која и јесте и није Европа. Подстакнути промишљањима професора Попова о Првом српском устанку, наводили смо ставове и других истакнутих научних ауторитета, попут славног Данилевског, који је на почетку своје капиталне монографије Русија и Европа (1871) поставио суштинско питање: Шта је Европа и припада ли Русија тој и таквој Европи? Подсетимо, његов одговор је био негативан.
Дакле, академик Попов је подсећајући на историјске контроверзе о Првом српском устанку, отворио једно ванвременско питање, опажајући стереотипе западне друштвене мисли, не само у односу према Србији, већ и према Русији (читај православном свету). Отуда је пажње вредна његова констатација о Наполеону који, када је кренуо у поход на Русију 1812. године, није имао јасну представу о томе докле се простире Европа. Уверење да су потоњи историјски догађаји у 19. и 20. веку, разрешили ову мистерију, показало се изгледа као нетачно. Отуда у првом делу овог огледа и позивање на Хантингтонову „неоатлантистичку” представу о Европи „која се завршава тамо где почињу православље и ислам”.
Сва ова различита становишта о Европи имала су утицај и на перцепцију Првог српског устанка у западној јавности, која је на почетку заиста била незаинтересована за једну буну у Османском царству. Интересовање за Србију почиње тек касније, када постаје јасно да се иза свих догађаја, крије тежња ка стварању једне нове државе, што се формално и догодило тек на Берлинском конгресу 1878. године.
Српски простор
Академик Попов је у огледу о контроверзама устанка проблематизовао и питање граница Балкана. Слично различитим перцепцијама о Европи, ово питање граница се показало као још сложеније, због различитог етничког састава становништва и његове конфесионалне припадности. Примера ради, Јован Цвијић је бавећи се овом темом дефинисао две велике демографске зоне Балкана: егејско-пиндску и континенталну, наглашавајући да овој другој припадају Јужни Словени, односно да у њој Срби заузимају централно место.
Цвијић је наглашавао и да Срби живе у приморско-пиндским пределима, нарочито на јадранској обали, где су измешани са Италијанима, Грцима, Турцима и Арбанасима. Уз Цинцаре и Арбанасе, Срби су нажалост били приморани на велика миграторна померања, склањајући се од сурових ратних налета историјских непријатеља. Посебно суров је био однос османског завојевача који је био мотивисан верским нетрпељивостима, па су осим унутрашњих миграција, Срби насељавали и готово испражњене просторе Хабзбуршке монархије. Све ове околности су отежавале напоре да се јасно дефинишу границе српских земаља.
Ништа мањи проблем је почетком 19. века представљало утврђивање бројности појединих балканских народа. Као најпоузданији рад на ову тему професор Попов је навео дело знаменитог француског етнолога Ами Буеа Европска Турска (1840) који је изнео податак да на европским подручјима Турске царевине живи око 15,5 милиона становника, од чега је 5,5 милиона Срба, 4,5 милиона Бугара и око 3,8 милиона „Влаха”. До ових бројки Буе је дошао применом Аделунгове и Хердерове теорије која је објављена 1809. године, а на основу које је језик сматран главном одредницом једне нације. Занимљиво је да је Аделунг наводио да је српски језик један од три језика, поред руског и пољског, који је проистекао из некадашњег заједничког старословенског језика. Додајмо, да су Турци народе своје царевине, делили по верском критеријуму, па су за њих муслимани били Турци, а хришћани Ромеји. Један француски аристократа ипак је и у то време наводио да у Европској Турској живе Јужни Словени у чијем су средишту Срби, превиђајући уједињење Србије, Босне и Бугарске у једну државу.
Од територијалне и просторне лакше је било препознати духовну димензију српског народа. Испољавала се у српском православном светосављу које је имало већи етнички и историјски, него догматски карактер. Традиција саборности и напори Српске православне цркве да сачува успомену на славну српску средњовековну прошлост одиграли су прворазредну улогу у очувању националне свести и јединства Срба. Посебно велики значај имале су Пећка патријаршија све до средине 18. века, а потом Карловачка митрополија. Уз пресудну улогу цркве, ту су свакако подједнако биле битне и српска патријархална традиција и усмена епска поезија која је однеговала многе генерације у условима тешке окупације. У сусрету са модерним европским идејама барока, романтизма и рационализма, на подручјима Хабзбуршке монархије, створене су претпоставке за појаву модерне националне идеје, која се испољила у буни 1804. године.
Срби и Европа
За професора Попова није било дилеме да је српски народ савршено пратио процесе и велике покрете који су се дешавали у Европи. Ноторна је чињеница да Срби у Хабзбуршкој монархији, већ у 18. веку, имају врло развијену свест о својој националној припадности, иако она није увек била јасно формулисана. Ако пажљиво проучавамо историју, књижевност, ликовну уметност, музику, привреду, развој грађанских занимања, претварања нашег војничког племства у грађанско, уочићемо да смо као народ пратили, разуме се у мањој мери и са ограничењима, процесе у Европи. Развила се свест о томе да су Срби нешто посебно. Наша елита, попут Јована Рајића, оца српске историографије, била је идеолошки образована у складу са тада актуелним европским тековинама. Српска револуција 1804. године пратила је догађаје у Европи, дешавања револуционарног карактера, и садржала клицу социјалног и националног ослобођења.
Штавише, чак смо у том погледу превазишли неке суседне народе, попут Грка, и то је на неки начин била и наша слабост, та склоност да увек „трчимо испред руде”. Грци који су у то време у друштвеном и привредном погледу били развијенији од нас, имали су нешто умереније програме и идеологију. Тек касније су сачинили један великогрчки програм. За разлику од њих, Срби су у процес националног ослобођења и уједињења кренули раније са речима митрополита Стратимировића које је упутио Карађорђу: Ти се не бориш само за ослобођење Пашалука, него целог српског народа. И то је трајало све до 1914. године. Отуда, професор Попов и констатује да смо пратили процесе афирмације националних држава, што је био један од главних циљева европских народа у спровођењу револуционарне, ослободилачке иницијативе, која је красила Европу у 19. веку. Због тога Срби имају много разлога да тврде да њихова садашња настојања да уђу у Европу нису нова, тј. да су они томе тежили у целом 19. веку и да их, у том смислу, нико није морао угњетавати да би то и били. Срби су то хтели и изабрали, и у том погледу су еминентан европски народ.
Сасвим је друго питање на који начин је тај „здрави инстинкт Срба” доживљаван у европским политички центрима. Европа је о нама мало знала. До тридесетих година 19. века и појаве Ламартина, енглеског путописца и публицисте Уркварта, француског дипломате Боа ле Конта, Ами Буеа и Мицкијевича, о нама се понешто (парцијално) знало. У Ламартиновим Путовањима на исток или код Карамана, прочитаћете о тежњама Срба и њиховог водећег језгра да од свог народа, корак по корак, изграде националну државу. Ами Буе је у својој четвртој књизи о Европској Турској прецизно описао шта се дешава на Балкану и шта је у појединим његовим крајевима носећа историјска тенденција. Свет је тек тада, негде од средине 19. века, почео да обраћа већу пажњу на Србе. Од тридесетих година 19. века, почели су и дипломатски да прате дешавања јер се претпоставило да се ствара нова држава. Без обзира на то што је била вазална и без суверенитета, на Србију се од тада рачунало као на фактор који ће имати важну улогу на Балкану. Тако је почело интересовање за Србију, а и Срби су почели да одлазе на Запад, да се школују и стичу известан утицај на тамошње јавно мњење. Сасвим је другачији наш однос према Русији, где је много раширенија палета интересовања од религиозних, манастирских, књижевних, културних, до политичких и војних. И тако је Србија негде у другој половини 19. века постала фактор европске политике, који ће бити у успону све до Првог светског рата.
Недовршена револуција
За крај огледа о Првом српском устанку, академик Попов је издвојио још две важне историјске контроверзе које трају све до наших дана. Прва контроверза се односи на историјске домете Српске револуције која се завршила стварањем југословенске државе 1918. године. У том погледу не могу се назвати претераним тврдње о неуспелој или незавршеној револуцији. За професора Попова је констатација Милорада Екмечића о Српској револуцији као прекретничком догађају који је ударио темеље свих будућих политичких суверенитета на овим просторима сасвим прикладна оцена њених суштинских историјских домета. Ту је, међутим, и ништа мање важно опажање да је њен природни завршетак 1878. године онемогућен следећим силницама историје: недовољношћу националних снага, деловањем религиозног и секташког национализма на Балкану, и коначно вољом европских велики сила и њиховим третирањем Срба „као малих Руса на Балкану”.
Сумирајући напоре и других научних делатника, професор Попов на двестагодишњицу устанка, изнова актуелизовао дилему Карађорђе или Милош? Реч је о вазда надахнутој полемици о томе чији су поступци више допринели српском народу и донели му историјску корист. На овом месту академик Попов поново парафразира Екмечића, који повратак Карађорђа 1817. године доводи у везу са намером повезивања српских и грчких устаника. Отуда је његово брутално убиство био онај трагични догађај који је идеју револуције учинио недовршеном. Хвалоспеви на рачун Милошеве дипломатије више су били плод митова и догађаја на европској политичкој сцени, а много мање Милошеве способности и његове личности (стр. 22).
Указали бисмо и на веома занимљива опажања професора Попова о Букурешком миру, који се у неким овдашњим антируским круговима означава као пример историјске издаје Срба од стране Русије. Академик Попов је управо истицао супротно: да Русија тада није издала Србију. О томе најречитије говори тачка 8. која је врло изричита и у којој је наведено: да се у Србији морају амнестирати сви учесници устанка, а после тога изграђивати њен аутономни статус са разним повластицама, унутрашњом управом, самоуправом итд. Занимљиво је да устаници ово нису хтели да прихвате. То је њихова крупна грешка, исто као и Русије, која им је обећавала независност.
Чедомир Попов наводи: „Наиме, објективне околности су биле такве да ни једни, ни други (ни Русија, ни устаници) нису могли да одустану од својих циљева. Русија је поменутим миром на неки начин Србији обезбедила аутономан статус, али заузета у борби против Наполеона све до 1815. године није могла да се у пуној мери ангажује да се тачка 8. спроведе. Турци су искористили ту празнину у руској политици и није им ни на крај памети било да поштују 8. тачку. Уместо тога, избрисали су то све и отпочели терор у Србији. Управо та околност проузроковала је Други устанак. Кад су Срби почели да вапе пред Бечким конгресом 1814/1815. против терора, да се осврћу на све стране, сви су остали равнодушни. Осим Русије, која је 1816–1817. године интервенисала на Порти и претила: Не спроводите уговор, ми ћемо да покренемо кампању против вас. И онда се турски представник – амбасадор у Паризу пожалио француском министру спољних послова Ришељеу, да Русија врши притисак на њих и тражио подршку западних сила против Русије. Ришеље им је, у време кад је у дипломатији још било витештва и када су се поштовали уговори, одговорио: Господо, извините, ви сте на то пристали, ви морате то да урадите. И још је рекао да Француска не може да доводи у питање свој ауторитет и оспорава важеће међународне уговоре. Од тог тренутка Турци су почели да помало попуштају, али се све, наравно по источњачком обичају, одуговлачило. Вођени су преговори, Турци су се обраћали Британији, и све је трајало девет година, до тзв. Акерманске конвенције, када су западне силе престале да подржавају турски отпор спровођењу аутономије за Србију.
Коначно, Русија је помно пратила спровођење Акерманске конвенције. Све се наравно спроводило полако, одустајало се и лицитирало, све док због грчког проблема није дошло до рата Енглеске, Француске и Русије против Турске. Енглези и Французи су после уништења турско-египатске флоте препустили даљу борбу Русима. Реч је о чувеном рату 1828/1829. године, који је завршен Једренским миром 1829. године. Руси су тада дословно издиктирали Турцима коју врсту аутономије и са којим ингеренцијама могу дати Србији. Наша аутономија, наш хатишериф из 1829/1830, добрим делом је заслуга Милошеве политике, али је пре свега последица руског диктата. Занимљиво је да Русија ни сама у то време није хтела независну Србију, јер се плашила да ће независна Србија, под притиском Аустрије која је на њеним границама, једног дана преокренути политику и стати уз Аустрију, што се касније и дешавало. Русија је дакле хтела само аутономију за Србију чији би била гарант. Тако је Русија заправо створила аутономну Србију и такво стање је трајало до Кримског рата, када је та аутономија потпала под заштиту шест великих сила. Дакле, оспоравати улогу Русије и вредност те улоге у стварању предуслова за потпуно независну Србију, за суверену државу која ће бити остварена 1878, после рата из седамдесетих година, мислим да није праведно, а ни истинито”. Тако је ето о Првом српском устанку и његовим дометима размишљао председник Матице српске Чедомир Попов.
ЛИТЕРАТУРА:
- Вукашиновић, М; Карановић, О; Попов, Ч. Принципи егоизма и грамзивости уништили су европски дух, Печат, 10. мај 2012. године (интервју, први део);
- Попов, Ч. (2004). Неке контроверзе о историји Првог српског устанка, ЗМСИ, бр. 69–70;
Остави коментар