Аутор: проф. др Борис Стојковски
Широј јавности у Србији, оној ван уско стручних кругова, готово да је остало непознато о томе колико је угарских књижевних дела, и то писаних махом на старомађарском језику остало, а где се помињу Срби у Угарској. Постоји низ таквих аутора, а у наредним редовима настојаћемо да представимо неколико веома вредних.
Себастијан Тиноди, познат као Лауташ, је једна од најзнаменитијих личности угарске епске поезије, посебно на концу средњег и почетку новог века. Како за стару мађарску књижевност нема одвећ много изворног материјала, сваки од ових аутора представља посебну занимљивост. Са друге стране, из српске перспективе, средњовековна угарска поезија представља специфичан тип извора, јер допуњава ионако сиромашну грађу о Србима у Угарској у средњем веку. Најстарија епска песма писана на старомађарском језику је опсада Шапца из 1476. године, у којој је своје учешће узео и деспот Вук Гргуревић Бранковић (Змај Огњени Вук). Фрања Зај је писао о паду Београда 1521. године, где су своје учешће имали и Срби, али када је реч о књижевности где су у неким моментима макар делом Срби у центру пажње, први о коме треба говорити је речени Себастијан (Севастијан) Тиноди Лауташ, са својим подацима о Србима.
Рођен је у грађанској породици, у Тиноду (део Шарбогарда у жупанији Фејер) или вероватније у барањском селу Рожафа у близини Сигетвара, према неким махом одбаченим мишљењима. Породица се први пут помиње у доба краља Жигмунда Луксембуршког у једној повељи из 1401. године којом чланови породице Тиноди препуштају девојачку четвртину неким својим рођацима. Био је војник у служби Валентина терека, али се повредио, па је даља војна служба била немогућа. Пошто се школовао у Печују, знао је и латински, Тиноди се посветио поетском стваралаштву. Између 1535. и 1539. написао је песму о Јасону, одакле се и сазнаје да је био повређен. До 1541. године је живео на Терековом двору, али када је исти пао у османско заробљеништво, то је била прекретница у Тинодијевом животу. Постао је политички мотивисани песник, чије је дело прожето антитурским сентиментом. Након пада региона око Сигетвара под Турке Османлије преселио се у Кошице где је основао и породицу. Своје песме је компоновао уз лауту, а кад је могао изводио их је и уживо. Војници су могли од њега чути шта се дешава у удаљеним крајевима, а 1545. на сабору у Нађсомбату, са Тинодијем се срео и палатин Тома Надажди. Опевао је многе историјске догађаје, посебно борбе са Турцима, а у Коложвару му је 1554. године публикована његова Хроника, која у ствари представља збирку његових епских песама. Једно од обележја Тинодијевог стваралаштва јесте што се он трудио да оде на сама места где су се догађале одређене опсаде (рецимо Јегра) и настојао до ситних детаља да опише ове догађаје. За нашу тему је од великог значаја што се то трудио да чини и када су у питању већи османско-угарски сукоби, као што је, рецимо, освајање Баната, где се могу црпети бројни подаци баш о Србима. Цар и краљ Фердинанд му је 1553. године дао племство због заслуга у песничкој уметности и прича о угарској историји спеваних у ритму. Када је јегарски заповедник Стефан Добо постао ердељски војвода, Севастијан Тиноди га је пратио тамо. Из Ердеља се вратио 1555. године и убрзо умро у Шарвару 30. јануара 1556. године са око 46 година.
Историчари књижевности наглашавају да његових 12.000 стихова у суштини и немају уметничку вредност, те да сами стихови не досежу просек 16. века, за који иначе постоји доста остатака старе угарске поезије на народном језику. Због инсистирања на детаљима, из поетске перспективе стих му је често монотон, но, додајемо и истичемо, за нас историчаре је због тога Тиноди у суштини прворазредан извор, чак и за српску историју. Уосталом, сам лауташ сведочи у својој хроници да стихове пише како би остао спомен на угарске јунаке и да што верније прикаже историјске догађаје, попут битака, опсада тврђава и другог. Због тога, како се такође истиче у мађарској науци о књижевности, Тинодија треба пре посматрати као хроничара у стиху, а не из уметничке, поетске перспективе. Његова жеља је да његове песме допру до оних о којима пева и којима их је наменио – угарским војницима који су се борили с Османлијама, а који су били махом неписмени, али су радо слушали епске песме.
Колико је познат код Срба? Ђорђе Живановић, приређивач Јаничарових успомена Константина Михаиловића пише: Знамо да је још мађарски песник Себастијан Тиноди (1505–1556) хвалио „српски начин“ певања епских песама, а тај „српски начин“ је уствари певање у десетерцу, како нас уверава Светислав Стефановић. „Постоје многи гуслари овде у Угарској, али ниједан није бољи у српском стилу од Димитрије Карамана” и описао Караманово извођење турском господару Улуману 1551. у Липови, у коме је гуслар гусле држао између колена. Стефановићево дело је објављено у делу под називом Некоји подаци из мађарске литературе за датирање наше народне поезије, још између два рата у часопису који је носио назив Прилози проучавању народне поезије, 1937, IV, 27–35. Ту Стефановић помиње и опсаду Шапца 1476. године. Но, међутим, неке дубље историјске анализе овде нема. Ради се просто о прилозима, или још боље речено, прилошцима за ову тему него о целовитој студији. Узевши у обзир строг критички став мађарске науке о књижевности, стара мађарска поезија, посебно епика Севастијана Тинодија Лауташа, има поприличан значај као историјски извор. То је добро знао, и у нашој науци, али на мађарском језику, Тинодијем се бавио и Карољ Јунг, и то релативно скоро, 2009. године.
Ево тих чувених стихова о српском начину певања:
Sok hegedős vagyon itt Magyarországba,
Kármán Demeternél jobb nincs az rác módba,
Sokat csélcsap béknek az Lippa várába,
Azt alítja, érte esnék nagy gazdagságba.
Az ő hegedőjét főhajtván rángattya,
Az Ulumán néki csuffságba fogadgya,
Minden ajándékval őt meggazdagítja,
Az fogadás hozá őtet nagy koldusságra.
Душан Поповић у својој знаменитој монографији о Србима у Војводини цитира и даје чак преводе неких исечака Тинодијеве Хронике, у контексту, дакако, Срба који су узели учешће у борбама у Банату. Највећа мана Поповића је да у овом монументалном делу нема фуснота, тако да се не зна одакле је преузео српски превод Тинодија. У историографији Тинодија, али и других песника који дају податке о Србима у Угарској у позном средњем и раном новом веку, у најновије време помиње се и некадашњи професор нашег Филозофског факултета у Новом Саду и угледни медијевиста Ненад Лемајић.
Поред ових доста познатих стихова о гуслару, код Тинодија је и помен Петра Петровића, угарског великаша српског порекла. Био је изразити антихабзбурговац и поборник сарадње са Турцима. Као један од најутицајнијих магната био је саветник и заштитник младог Јована II Жигмунда Запоље. Био је присталица калвинизма и користио је своју моћ како би значајно утицао на ширење реформације у Угарској. Петровић је такође имао и велико имање у Банату, код Темишвара, тзв. Петоровићев санџак. Обављао је и дужност лугошког и карансебершког бана. Турци су преко Али-паше будимског 1553. године слали помоћ побуњеницима под вођством Петровим. Петровићеве чете су се тада бориле на страни Запоље, против угарског краља Фердинанда I.
Ám, hamar hívatá Petruitt rácokat,
Sebösből, Lugasból vitéz oláhokat,
Losonczi, Patócsi és jó szolgáikat,
Fejérvár alatt megszállaták ő hadokat.
Такође, уз њега и Николу Цреповића помиње угарски песник. Цреповић је у борби Фердинанда I и Јована Запоље за угарски престо стао на страну овог потоњег. Након његове смрти (1540) бранио је интересе краљице Изабеле и сина Јована Жигмунда борећи се против павлинског монаха и дипломате Ђурђа Утјешеновића Мартинуција који је са Фердинандом ступио у преговоре. Са 800 Срба и Турака, Цреповић је заузео Чанад (1550), али га је војска Утјешиновића изненадила и повратила овај значајан стари град. Следеће године, Цреповић прилази Фердинанду Хабзбуршком и постаје заповедник српских чета у Темишвару који 1552. године пада у турске руке. Замењен је, а у служби краљице Изабеле је обављао функцију лугошког и карансебешког бана. Био је блиски срадник бана Петра Петровића и један од имућнијих Срба. Умро је 1562. године.
Ezen az jó asszon ott igen mosolga,
Gyenge lengyelöknek ő ott békét hagya.
Jó Petruit Péter Alvinc alá szálla,
Ö viadal nekül ott hamar belő szálla.
Derék szép seregét ott kétfelé osztá,
Cserepvit Miklóst hamar elválasztá,
Brancsika alá, Csanád alá bocsátá,
Egy falka népével Fejérvár mellé szálla
Тиноди је важан извор за освајање Баната од стране Турака. Србе који су у османској служби показује прилично негативно, али је чињеница да говори о историјским личностима које су већ документоване примарним историјским изворима, како је приметио Ненад Лемајић. Стога се може доста поуздано узети његово, ипак обојено, тумачење оновремене стварности. Као савременик османског освајања Баната приповеда и о Србима који су заузели Чанад, и ту се мисли на већ поменутог Николу Цреповића који је сам предводио 800 Срба и Турака и заузео Чанад.
Az Kököllő mellett barát nagy hadával,
Kászon basa Lippán belől szép hadával.
Varkucsot beszéllöm, mint jára rácokval,
Kászon basa mint járt az jó Terek Jánosval.
Szertelen az rácok Csanád keröl dúlnak,
Csakhogy nem égetnek, népet nem rabolnak,
Ugyan terek módra de mindent levágnak,
Cserepvit Miklóssal nyolcezeren vannak.
Rácok Csanád várát megszállották vala,
Az Perusit Gáspár tisztöl tartja vala,
Rácok az ostromnak gyakran mennek vala,
De vitéz magyarok vissza küvágják vala.
Az Fráter György hallá, azon megbúsula,
Az jó Varkucs Tamásnak hamar elíra,
Varkucs nagy sok néppel táborba küszálla,
Az Körös mentébe süet, el-alászálla.
Набраја и неколико добро познатих историјских личности, Цреповића назива српским војводом, као и неколико још српских предводника, о којима иначе нема одвећ превише података, па Тиноди у ових неколико стихова, уз контекст у којем их помиње, заправо даје неке значајне допуне биографија и каријера више српских војних заповедника у Банату на прелазу епоха:
Cserepuitt Miklós, ki rác vajda vala,
Szabó Stepán, Bositt Pétör, Rác Száva vala,
Balintitt Tódor, Hrelit és Mucsavit vala.
Помиње, и тиме ћемо заокружити ову причу и Петра Бакића који је са две бандерије 1546. године ишао у поход на Саксонију уз цара Карла V у време рата хабзбуршког императора и Шмалкалденске лиге, када је цар Карло V Хабзбург поразио Јована Фридриха, кнеза изборника Саксоније, и Филипа Хесенског у бици код Милберга. Набрајајући предводнике Тиноди је написао за Петра Бакића Az jó Bakit Pétör es két zászlóval, Себастијан Тиноди истиче Бакићево јунаштво и борбу за цара, иако нигде не наводи Бакићево српско порекло конкретно нити неке друге детаље из његове биографије. Петар Бакић је иначе брат од стрица последњег српског деспота Павла Бакића, а био је и заповедник хусара и угледни угарски властелин. Истакао се против Турака приликом друге опсаде Беча 1532. године, а предводник угарске војске је био у поменутом походу цара Карла против протестантске шмалкалденске лиге. Још 1536. године извори сведоче да је предводио и насадисте када се такође истакао. Последњи велики поход Петра Бакића је био из 1551–1552. године када је спаљен Сегедин. Себастијан Тиноди Лауташ својим стиховима допуњава скромну изворну грађу о српским првацима на прелому епоха, постајући тиме више историјски извор неголи хроничар, лауташ и песник, што је био његов вероватно првобитни циљ.
Остави коментар