Аутор: Жељко Ињац, новинар
Историја заветних народа не обликује се само кроз државе, ратове и политичке установе, већ и кроз личности у којима једна заједница препознаје сопствену борбу за опстанак. Такве личности временом престају да припадају искључиво раздобљу у којем су живеле и постају део трајног народног памћења. Њихов значај више се не мери само бројем добијених битака, величином војске којом су командовали или пресудама које су им изрицали противници, већ местом које су заузели у свести народа чије су право на постојање бранили. У том смислу могуће је успоставити историјску и заветну паралелу између Јуде Макавеја и генерала Ратка Младића. Раздвојени миленијумима и постављени у различите политичке околности, обојица су у свом народу запамћена као војсковође које су у одсудном часу прихватиле одговорност за одбрану угрожене заједнице.
Појам заветне заједнице најпрецизније је одредио Жарко Видовић: „Историјска заједница је изнад времена као и сам Бог, јер историјска заједница је заједница људи с Богом, заветна заједница.“¹ Заветни народ, према томе, не чине само његови живи припадници, нити се његово постојање може свести на државну организацију, језичку сродност или поседовање одређене територије. Он постоји као духовна и историјска солидарност преминулих, живих и још нерођених поколења, повезаних верношћу истом завету и истом разумевању смисла сопствене историје. Држава може бити разорена, границе промењене, а народ расејан, али заветна заједница траје све док њени припадници чувају свест о томе ко су, чему припадају и за шта су њихови преци били спремни да се жртвују.
Унутар такве заједнице ни војсковођа није само државни службеник или заповедник оружане силе. Он постаје историјска личност онда када народ у њему препозна човека који је у часу опасности прихватио одговорност за очување заветног континуитета. Зато се место Јуде Макавеја у јудејском памћењу и место Ратка Младића у српском памћењу не могу разумети искључиво на основу војних операција, политичких оцена или судских пресуда. Њихов значај проистиче из уверења њихових народа да су у часу угрожености стали у одбрану права заједнице да остане верна себи.
Занимљива историјска паралела између Срба и Јудејаца огледа се и у томе што су оба народа у различитим епохама представљана као бунтовна, непоуздана и трајно неспособна да се уклопе у поредак великих империја. Оно што су царске управе називале непослушношћу и дестабилизацијом, ови народи су разумевали као одбрану вере, завета, историјског памћења и права да сами уређују свој живот. Јудејци су у хеленистичком и римском свету сматрани реметилачким чиниоцем јер нису прихватали да се Божји закон подреди култу владара и политичким потребама царства, док су Срби под османском, хабзбуршком и другим империјалним системима често означавани као непоуздано становништво управо зато што нису престајали да сопствену слободу, Цркву и историјска права постављају изнад захтева наметнутог поретка. У оба случаја оптужба за „урођену бунтовност“ служила је да се захтев за слободом представи као безбедносни проблем: империја је очекивала покорност, а заветни народ је прихватао власт само док она није захтевала одрицање од његовог идентитета. Зато њихова наводна неспособност да прихвате систем није била недостатак политичке зрелости, већ последица дубљег уверења да ниједан државни апарат нема право да од народа тражи да, ради мира и повластица, престане да буде оно што јесте.
Јудејски народ се средином II века пре Христа налазио под влашћу Селеукидског царства, једне од великих држава насталих после распада царства Александра Великог. Јудеја је претходно била под влашћу египатских Птолемејида, а потом је, почетком II века пре Христа, ушла у састав селеукидске државе. У почетку је нова власт признавала право Јудејаца да живе према Мојсијевом закону, одржавају богослужење у Јерусалимском храму и уређују део својих унутрашњих послова. Сукоб, дакле, није започео самим доласком хеленистичке власти, већ онда када је културно прилагођавање прерасло у политичко и верско потчињавање.
Хеленизам није био само култура етничких Грка. Он је представљао наднационални цивилизацијски образац који су прихватали народи источног Средоземља и Блиског истока. Грчки језик постао је језик управе, трговине, образовања и друштвеног напретка. Градови су уређивани по узору на грчке полисе, са гимназионима, јавним свечаностима и установама кроз које су домаће елите улазиле у политички систем хеленистичких монархија. Феничани, Сиријци, Самарјани, Идумејци и становници приморских градова могли су прихватити грчки културни образац, а да се у потпуности не одрекну свог етничког порекла. Њихова божанства могла су бити поистовећена са грчким боговима, док су локални култови настављали да постоје под новим именима.
Јудејски идентитет почивао је на другачијој основи. Јудејци нису себе разумели само као становнике једне земље или потомке заједничких предака, већ као народ Завета. Мојсијев закон није уређивао само богослужење, него целокупан живот заједнице. Обрезање је било знак Завета, субота признање Божје власти над временом, прописи о храни граница између чистог и нечистог, а Јерусалимски храм средиште верског и народног живота. Зато се од Јудејаца није могло тражити да веру сведу на један од локалних култова унутар хеленистичког поретка. Бог Израиљев није могао бити проглашен једним од облика Зевса, као што ни Закон није могао бити подређен одлукама владара.
Суштински сукоб зато није био сукоб између свега грчког и свега јудејског. Јудејци су користили грчки језик, познавали хеленистичку културу и превели Свето писмо на грчки. Проблем је настао онда када је хеленистички поредак затражио право да одлучује који делови јудејске вере могу опстати, а који морају бити уклоњени као сметња политичкој унификацији. Питање није било да ли Јудеја сме да прихвати страна знања и културне утицаје, већ да ли туђи цивилизацијски образац сме постати виши ауторитет од Завета.
Линија тог сукоба није пролазила само између Јудејаца и околних народа. Она је поделила и само јудејско друштво. Део свештеничке и земљопоседничке аристократије прихватио је хеленистичке установе, грчка имена и начин живота. У Јерусалиму је подигнут гимназион, који није био само место телесног вежбања већ средиште грчког образовања и културног преобликовања младих припадника елите. Пошто су се телесне вежбе обављале без одеће, обрезање је постало видљив знак различитости, па су га поједини Јудејци прикривали како би се лакше уклопили у хеленистичко друштво. За побожне Јудејце то није било питање моде или личног избора, већ добровољно уклањање знака Завета ради стицања друштвеног признања. У суштини одрицање од завета.
Борба за положај првосвештеника додатно је продубила кризу. Јасон је новцем и обећањима придобио селеукидског владара Антиоха IV Епифана и преузео првосвештеничку службу од свога брата Оније III. Потом је Менелај понудио краљу још већу суму и добио положај уместо Јасона. Тако је служба чији је ауторитет почивао на Закону и свештеничком пореклу постала предмет политичке трговине. Првосвештеник је од чувара Храма постајао чиновник паганског владара, а хеленизација је продрла у само средиште јудејског верског живота.
Политичка криза кулминирала је после похода Антиоха IV на Египат. Сукоб између присталица Јасона и Менелаја краљ је протумачио као побуну против сопствене власти. Јерусалим је нападнут, становништво побијено или одведено у ропство, храмовна ризница опљачкана, а у граду је успостављено утврђење Акра са селеукидском посадом и домаћим присталицама хеленистичког поретка. Потом су забрањени обрезање, празновање суботе, приношење жртава према Закону и поседовање светих књига. Јудејци су приморавани да учествују у паганским жртвама и једу храну коју је Закон забрањивао, док је Јерусалимски храм оскрнављен увођењем паганског култа.
Антиох је тим мерама вероватно желео да уклони извор политичке нестабилности и Јудеју трајно укључи у хеленистички поредак. Међутим, покушај да силом обезбеди јединство произвео је управо ону побуну коју је желео да спречи. Од Јудејаца је затражено да преживе тако што ће престати да буду Јудејци. Када је укинута могућност да остану верни Закону, духовни и културни отпор постао је оружани устанак.
Устанак је започео у Модину, где је свештеник Мататија одбио да принесе жртву паганском божанству. Према Првој књизи Макавејској, Мататија је убио Јудејца који је приступио жртвенику, затим и краљевог службеника који је надгледао извршење наредбе, срушио жртвеник и позвао све који ревнују за Закон да пођу за њим. Са својих пет синова повукао се у брда, где су му се придружили побожни Јудејци. После његове смрти војно вођство преузео је Јуда, прозван Макавејем, вероватно према речи која означава чекић.
Јуда је од верског отпора створио организовани покрет. Користећи покретљивост, познавање терена, заседе и изненадне нападе, побеђивао је селеукидске одреде и њихове локалне савезнике. Победе код Веторона, Емауса и Ветсура отвориле су му пут ка Јерусалиму. Године 164. пре Христа његови борци ушли су у град, очистили оскрнављени Храм и обновили богослужење. Тај догађај остао је сачуван у празнику Хануке као трајно сведочанство да војна победа није била сама себи сврха, већ средство обнове верског и народног живота.
Макавејски устанак убрзо је прерастао границе Јудеје. Јудејске заједнице у Галилеји, Галааду и областима источно од Јордана биле су изложене нападима околних народа. Идумејци, Амонци и становништво хеленизованих(позападњачених) градова видели су у јачању Макавеја опасност за сопствени положај. Њихово непријатељство није произлазило само из верских разлика, већ и из старих територијалних сукоба, економских интереса и везаности локалних елита за страну селеукидску власт. За њих Јуда није био ослободилац, него побуњеник који руши поредак од којег су имали користи и ствара нову јудејску силу.
Посебно место у тим односима заузимали су Самарјани. Они су, као и Јудејци, поштовали Мојсијев закон и веровали у Бога Израиљевог, али су гору Гаризим сматрали истинским местом богослужења и нису признавали искључиви ауторитет Јерусалимског храма. Њихов сукоб са Јудејцима није био спор паганства и вере у једног Бога, већ сукоб две блиске заједнице око питања ко представља истински Израиљ и где се налази законито светилиште. Управо је блискост две традиције учинила спор дубљим. Под Антиохом IV храм на Гаризиму такође је добио хеленистичко посвећење, док су се самарјанске старешине, према јудејским изворима, настојале оградити од Јудејаца како би избегле прогон.
Јуда је покретао походе ради заштите угрожених јудејских заједница и њиховог пресељења на територију коју је могао да брани. Тако је устанак постепено прерастао из борбе за очување народа и народног идентитета у борбу за политичку самосталност. Јуда је разумео да слобода богослужења, оно што је чинило суштину тадашњег јудејског идентитета, не може бити трајна ако зависи од добре воље владара који ју је већ једном укинуо. Због тога је покушао да Јудеју уведе и у међународне односе, склапајући споразум са Римском републиком. Он више није био само герилски вођа, већ утемељивач државне независности коју лично није доживео.
Године 160. пре Христа велика селеукидска војска под заповедништвом Вакхида ушла је у Јудеју. У бици код Еласе Јудине снаге нашле су се пред бројнијим непријатељем. Велики део његових бораца се повукао, али је он одбио да напусти бојиште. Са преосталим људима напао је противничко крило, био опкољен и погинуо у борби. Војни пораз могао је означити крај устанка, али је Јудина погибија произвела супротан учинак. Његова браћа Јонатан и Симон преузела су тело, однела га у Модин и сахранила у гробници предака. Према Првој књизи Макавејској, сав Израиљ га је оплакивао речима: „Како паде јунак који спасаваше Израиља!“ – колико ове библијске речи личе на оне које смо могли чути приликом сахране генерала Младића, готово идентичне речи.
Сахрана у Модину није била само породични обред. Модин је био место на којем је Мататија одбио покоравање и подигао устанак. Повратком Јудиног тела у родно место затворен је круг његове заветне одговорности: из Модина је пошао у борбу за Закон, а у Модин се вратио да буде положен међу претке као онај који је ту борбу испунио сопственим животом. Касније је Симон у Модину подигао величанствен споменик родитељима и браћи, претварајући породичну гробницу у место народног памћења. Јудин гроб није постао знак завршеног пораза, већ темељ наставка борбе. Јонатан и Симон преузели су вођство, а макавејски покрет је у наредним деценијама изборио независност и створио хасмонејску државу.
У тој тачки историјска судбина Јуде Макавеја добија снажну паралелу у новијем српском искуству. Срби су, као и Јудејци, свој идентитет обликовали кроз заветно разумевање историје. Косовски завет није само успомена на једну средњовековну битку, већ духовни образац у којем се опстанак народа повезује са верношћу прецима, вери и смислу жртве. Српски народ зато своја историјска страдања није увек разумевао као коначан нестанак, нити је победу сводио искључиво на војни успех. Народ може изгубити државу, територију и војску, али остаје жив док чува свест о томе ко је, зашто је страдао и чему је остао веран.
Крајем XX века Срби у Босни и Херцеговини нашли су се пред питањем сопственог политичког и физичког опстанка. Распад Југославије није за њих представљао само промену државног уређења. Он је обновио страхове дубоко укорењене у искуству геноцида у Независној Држави Хрватској, масовних покоља, логора, јама, прогона и насилних покрштавања. За народ који је у истом веку већ био изложен покушају уништења, питање сопствене политичке и војне организације није могло бити препуштено обећањима других. Треба се на овом месту подсетити и геноцида који је јеврејски народ преживео у Галилеји и Самарији од стране Сирофеничана. Геноцид у којем су избрисана читава насеља. Јеврејски народ убијан на најсвирепији и најмонструознији могући начин. Овај геноцид је описан у Књигама Макавејским и остао у колективном сећању јеврејског народа тако јако урезан да се у Јеванђељу на једном месту наводи како Христос, Богочовек и Месија, Сирофеничане назива псима – «Није добро узети хлеб од деце и бацити псима.» одговара Христос жени Сирофеничанки, чији су преци учествовали у геноциду над Јеврејима Галилеје, када га она моли да исцели њену ћерку.
У таквим околностима Ратко Младић постао је командант Главног штаба Војске Републике Српске. Као што Јуда Макавеј није одговоран за сурову селеукидску власт, хеленистички културни и духовни притисак и прогон јудејске вере и идентитета, тако ни Младић није узрочник распада Југославије, међунационалних сукоба, нити је историјски страх босанскохерцеговачких Срба био ирационалан након геноцида у Другом светском рату. Обојица су се појавила када је политички сукоб већ прерастао у питање опстанка заједнице којој су припадали. Њихова улога није настала из мирнодопске жеље за војном славом, већ из уверења народа да више нема право на неодлучност и пасивност, да нема право да чека кољаче на кућном прагу.
Јуда није бранио само границе једне селеукидске покрајине. Бранио је право Јудејаца да остану народ Закона и Завета. Младић није бранио само положаје на војној карти. Бранио је право Срба у Босни и Херцеговини да остану на својој земљи, да имају сопствене институције и политички оквир у којем њихова безбедност неће зависити од воље оних са којима су током историје имали тешка искуства. У оба случаја територија није била пука географија. Она је представљала услов колективног опстанка.
Паралела је видљива и у неравнотежи снага. Јуда се супротставио великом Селеукидском царству, његовим војскама, локалним савезницима и хеленизованом делу сопственог народа. Војска Републике Српске нашла се насупрот војскама других народа, међународном политичком и медијском притиску и, у завршној фази рата, непосредној војној сили НАТО-а, али исто тако и неразумевању тадашњег Београда и припадник сопственог народа који није показивао никакву емпатију за страдање Срба преко Дрине јер је дух запада већ увелико оваладао њиховим умом и душама. И Јуда и Младић постали су симболи одбијања да материјална надмоћ противника буде прихваћена као доказ његовог моралног и историјског права и постали су симбол отпора малог народа великим силама и то не само локални симбол, него симбол који данас препознаје цео свет без обзира на званичну агенду и пропаганду. Верујемо да су сличне приче у хеленистичком свету кружиле о Јуди Макавију, какве данас круже о Ратку Младићу, па ипак, као што је Јуда Макави вековима касније постао симбол отпора и победе заветног народа, тако исто већ сад на наше очи постаје и Ратко Младић.
Њихова историјска улога не исцрпљује се у резултатима појединачних операција. Јуда је разбио уверење да је Селеукидско царство непобедиво и омогућио да борба за верску слободу прерасте у стварање независне државе. Младић је у српском народу остао запамћен као командант војске која је спречила војни слом Републике Српске и створила претпоставке да она буде призната Дејтонским мировним споразумом. Без онога што је одбрањено на земљи тешко да би било шта остало да се призна за преговарачким столом.
Због тога судска пресуда не може бити последња реч о историјском значењу једне личности. Правоснажност значи да је унутар одређеног правног система исцрпљена могућност редовног преиспитивања пресуде. Она не значи да је суд постао непогрешив, да је његова интерпретација историје једина могућа или да народ мора престати да верује сопственом искуству. Суд може окончати поступак, али не може окончати историју нити укинути колективно памћење.
Хришћанство је најдубљи доказ ограничености судске пресуде као мерила коначне истине. Исус Христос био је правоснажно осуђен и предат на распеће од власти која је поседовала законску моћ да донесе и изврши пресуду. Та пресуда за милијарде хришћана не представља истину о Христу, већ сведочанство о неправди људског суда. Када би правоснажност сама по себи била доказ моралне и историјске истине, хришћани би морали прихватити пресуду Понтија Пилата уместо сведочанства Васкрсења. Управо зато ниједна земаљска пресуда не може од народа захтевати да се одрекне сопственог разумевања историје само зато што је судски поступак формално завршен.
За Селеукиде је Јуда био побуњеник који нарушава државни поредак; за Јудејце је остао ослободилац. За западни политички и судски систем Ратко Младић је осуђеник; за велики део српског народа он остаје генерал који је одбранио Републику Српску и српски народ преко Дрине. Та разлика није необична историјска појава. Она показује да империја и народ који јој се супротстављају не посматрају исте догађаје из исте перспективе. Оно што владајући поредак назива побуном, угрожени народ може разумети као ослобођење; оно што суд победника прогласи коначном кривицом, народ може памтити као цену отпора.
Управо због тога сахрана Ратка Младића има значење које превазилази приватни и породични чин. Живот војсковође припада времену у којем је командовао, али његова сахрана представља последњу и највећу победу Ратка Младића, јер та победа припада народу који одлучује како ће га памтити. У смрти престаје војна команда, али почиње коначно обликовање историјског симбола. Тада се показује да ли ће војсковођа бити сахрањен као човек којег се његов народ одрекао или као бранилац којег заједница препознаје као равног Лазару, Обилићу, Карађорђу.
Као што су Јонатан и Симон преузели Јудино тело са бојишта и вратили га у Модин, тако је и тело Ратка Младића враћено из туђине и положено у српску земљу. Они који су га држали у заточењу могли су одредити место његовог боравка током последњих година живота, али нису могли одредити место које ће заузети у српском народном памћењу. Његов повратак и сахрана на Топчидерском гробљу у Београду означили су последњи чин враћања војсковође заједници којој је припадао.
Модин и Топчидер у тој паралели нису само географска места. Модин је био место из којег је започео макавејски устанак и у које се Јуда вратио после погибије. Топчидер је постао место на којем је генерал, после дугог заточеништва у туђини, поново примљен у окриље свога народа, а Београд је место где се школовао за војника. У оба случаја сахрана је успоставила везу између личне жртве, историјске борбе и трајности заједнице.
Масовно пристуство народа на сахрани Ратка Младића представљало је јавно сведочење да пресуде, године заточеништва и медијска пропаганда, дехуманизација и осуда нису произвеле жељени циљ. Они који су дошли да га испрате окупили су се око смисла борбе коју је он представљао. Сахрана је зато постала одговор покушају да се српском народу наметне обавеза одрицања од сопственог војсковође и, посредно, од права на сопствено тумачење рата у којем је настала Република Српска, сопствени идентитет.
Посебан значај имало је црквено опело. Црква на сахрани не доноси коначну пресуду о човековој вечности, јер тај суд припада једино Богу. Она не проглашава човека безгрешним, већ га молитвено предаје Божјој правди и милости. Учешће Патријарха српског у испраћају генерала имало је зато дубоко духовно и народно значење. Младић није сахрањен као човек којег се Црква и народ одричу, већ као крштени хришћанин за којег се Црква моли и којег испраћа у нади на васкрсење.
Јудина сахрана није прекинула макавејску борбу. Напротив, туга народа постала је извор новог сабирања. Јонатан је преузео вођство, Симон је довршио политичко ослобођење, а породична гробница у Модину постала је споменик трајању. На исти начин, сахрана Ратка Младића не означава сахрану историјске воље српског народа западно од Дрине. Генерал је положен у гроб, али Република Српска, чију је војску предводио, наставља да постоји. Његова смрт зато не затвара питање њеног опстанка, већ новим поколењима предаје одговорност да сачувају оно што је у рату одбрањено.
Смисао тог наслеђа није у призивању новог сукоба. Напротив, прави значај жртве огледа се у способности народа да сачува сопствено биће, а да се у миру не одрекне себе. Мир који захтева укидање идентитета, историјског памћења и политичке самосталности није превазилажење рата, већ наставак притиска другим средствима. Заветно памћење зато није култ смрти, него обавеза живих да не обезвреде оно за шта су претходна поколења страдала.
Јуда Макавеј и Ратко Младић припадају различитим епохама, али истом типу народног памћења. Обојица су се појавила када је од њихове заједнице затражено да прихвати опстанак без слободе и идентитета. Обојица су предводила отпор бројнијем и моћнијем противнику. Обојица су из војне историје прешла у област заветног предања, у којем војсковођа постаје симбол обнове завета.
Зато њихова сахрана није само крај биографије. Она је чин којим народ враћа војсковођу у сопствену историју и предаје га памћењу будућих поколења.
У томе се налази најдубљи смисао паралеле између Јуде Макавеја и Ратка Младића. Она не почива на простој сличности историјских околности, већ на заветној структури народног искуства. Заветни народ не памти своје војсковође зато што су им царства, судови и противници признали праведност. Памти их зато што је у часу опасности у њима препознао вољу да се опстанак не купује одрицањем од идентитета. Зато гробови у Модину и на Топчидеру нису само места починка. Они су тачке историјског сабирања са којих мртви настављају да опомињу живе да народ престаје да постоји тек онда када пристане да заборави за чега се борио и од чега се бранио.
Остави коментар