Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
Посебно место у роману заузима прича исписана курзивом, која на први поглед делује као засебан наративни ток, али се постепено открива као важан кључ за разумевање односа оца и сина. Девојка, обраћајући се човеку који јој је окренут леђима, каже да је одувек желела да га воли, али да јој то никада није допустио (Албахари 1995: 55). Иако припада другој приповедној равни, ова реченица одјекује као коментар односа оца и сина. Она не говори о недостатку љубави, већ о немогућности да се љубав покаже и прихвати. Човек окренут леђима није неспособан да воли, већ је неспособан да ту љубав учини видљивом другоме. Због тога курзив-прича није само паралелни наратив, већ простор у којем се симболички преиспитују исти емоционални обрасци који обликују и главни ток романа. Из такве перспективе посматран, однос оца и сина у Цинку није обележен одсуством љубави, већ одсуством њеног језика. Оно што је годинама остајало затворено у погледима, покретима и свакодневним навикама, после очеве смрти постаје предмет приповедања. Албахари зато не пише роман о помирењу које се догодило за живота, већ о помирењу до којег се долази накнадно, кроз сећање и чин писања. Најважније речи у овом роману изговарају се онда када непосредан разговор више није могућ, па писање постаје једини простор у којем отац и син могу да наставе прекинути дијалог.
На крају романа приповедач долази до сазнања да су смрт и завршена прича у много чему сродне: и једна и друга означавају крај који се више не може изменити, а ипак непрестано подстичу потребу за новим тумачењем. Зато између њих постоји заједничка тачка – узалудност. Ни смрт се не може поништити, нити се једном испричана прича може у потпуности исправити. Свест о тој немогућности прати читав Цинк и обликује приповедачев однос према оцу, прошлости и самом чину писања. Приповедач закључује да човек најпре мора изгубити оно што жели истински да упозна, јер тек одсуство открива пуно значење присуства, а губитак омогућава да се сагледа оно што је за живота остајало непримећено. Зато се и прича о оцу рађа тек после његове смрти, када више нема могућности за непосредан разговор, већ само за накнадно разумевање, зато Цинк није роман који настоји да врати прошлост, већ роман који прихвата да је прошлост неповратно изгубљена.
Једино што остаје јесте сећање. Међутим, ни оно није поуздано нити потпуно. Приповедач је свестан да се успомене непрестано мењају, да се заборављају појединости, допуњују празнине и обликују се према потребама садашњег тренутка, а у тој несавршености лежи њихова вредност. Сећање не тежи документарној тачности, већ емоционалној истини. Оно понекад и обмањује, али та обмана није знак слабости памћења, већ начин да човек настави да живи са оним што се више не може променити. Због тога се прошлост у Цинку не реконструише као низ проверљивих чињеница, већ као унутрашње искуство које се непрестано преобликује. Тако и Албахари гради роман у којем су сећање, губитак и писање нераздвојни. Пишући о оцу, приповедач истовремено исписује причу о сопственом сазревању, прихватању губитка и постепеном помирењу са прошлошћу. Смрт не представља крај односа између оца и сина, већ почетак његовог другачијег постојања – у памћењу, причи и језику, па Цинк није само роман о смрти једног човека, већ и роман о снази књижевности да, макар привремено, сачува од заборава оно што је живот неповратно однео.
Однос оца и сина један је од најпостојанијих мотива светске књижевности. Од античких митова и библијских прича, преко реалистичке и модерне прозе, па све до савремене књижевности, овај однос најчешће је приказиван као простор сукоба, побуне, наслеђивања или преиспитивања ауторитета. У Цинку Давида Албахарија тај мотив добија сасвим другачији облик. Уместо конфликта који се разрешава победом једне стране, Албахари исписује роман о закаснелом разумевању, о љубави која није умела да пронађе речи и о човеку који тек после очеве смрти схвата колико је његов живот био одређен присуством онога од кога је годинама настојао да се удаљи. Због тога се однос оца и сина у овом роману не може тумачити искључиво у оквирима психоаналитичког модела или едиповског сукоба. Он је много пре однос двојице људи који један другога воле, али ту љубав не умеју да учине видљивом, а из тог неуспеха рађа се прича. Приповедач не може да пише зато што још увек није спреман да испише причу о оцу. Сваки покушај приповедања враћа га истој тачки – болничкој соби, очевој смрти, сопственој кривици и осећају да је најважнији разговор остао недовршен, те се Цинк обликује као роман који непрестано говори о немогућности приповедања, а ипак настаје из те немогућности. Прича не тече линеарно, већ се непрестано прекида, враћа уназад, распада на фрагменте и поново саставља, пратећи начин на који функционишу памћење и жалост. Албахари је и сам сведочио да је овај роман годинама настајао и да је дуго тражио облик који би одговарао његовој теми. То се јасно препознаје у самој структури дела, јер форма романа непосредно одражава унутрашње стање приповедача.
Фрагментарност није само постмодернистички поступак, већ и једини могући начин да се исприча прича о губитку. После смрти не остаје целовито сећање, већ низ слика, предмета, покрета, реченица и места која постепено добијају ново значење. Очев лик не обликује се кроз хронолошку биографију, већ кроз расуте призоре који се међусобно осветљавају. Болничка соба, сан, Беч, поглед, рука која тражи синовљеву, сенке лишћа, рингишпил, предмети, фотографије и празно место за кухињским столом постају тачке из којих се гради један живот. Стога Цинк можемо читати и као роман о памћењу, које никада није потпуно нити поуздано, али због тога остаје дубоко људско. У средишту романа налази се чин писања као покушај да се превазиђе оно што се у стварности више не може исправити. Приповедач постепено схвата да оца не може вратити, али га може разумети, при чему то разумевање не долази кроз откривање великих тајни, већ кроз ситне појединости које су за живота изгледале безначајно. Цинк због тога није роман о смрти, већ роман о ономе што смрт открива. Тек када изгуби оца, приповедач почиње да разуме његов мир, стрпљење, навике, ћутање и животну мудрост. Од човека од чије је сенке некада покушавао да побегне, отац постаје онај чију сенку настоји да сачува. У том преображају налази се суштина романа.
Једна од највећих вредности Цинка јесте у томе што Албахари избегава сваку сентименталност. Он не идеализује очев лик, нити прикрива сопствене противречне емоције. Приповедач признаје завист, нелагоду, страх, кривицу, па чак и тренутке у којима очеву немоћ доживљава као сопствену предност, а та искреност чини роман уверљивим. Љубав у Цинку није приказана као узвишено осећање које лако налази свој израз, већ као сложено искуство испуњено прећуткивањем, неспоразумима и закаснелим разумевањем. Реченица да су осећања постала старомодна не представља само коментар савременог доба, већ и критику света који све теже проналази језик за најдубље људске односе.
Роман показује и то да смрт не означава коначан прекид односа између оца и сина. После очевог одласка њихова веза наставља да постоји у сећању, навикама, предметима и самом чину писања. Приповедач несвесно понавља очеве покрете, враћа се местима на којима је он некада стајао, обнавља заједничке дане и покушава да у тексту доврши разговор који у животу никада није вођен до краја, чиме се кроз роман показује да човек наставља да живи у ономе што је оставио у другима. Отац не постоји више као физичко биће, али наставља да постоји као темељ синовљевог идентитета, а у томе се препознаје и једно од најважнијих обележја Албахаријеве поетике. Постмодернистички поступци – фрагментарност, укрштање различитих приповедних токова и стално преиспитивање могућности приче – нису сами себи сврха. Они произлазе из теме романа и представљају најадекватнији начин да се прикаже искуство губитка. Цинк је истовремено дубоко лична исповест и један од најуспелијих примера српске постмодернистичке прозе, у којој су питања памћења, идентитета и приповедања неодвојива једно од другог.
На крају романа приповедач прихвата да се прошлост не може променити, као што се ни смрт не може поништити. Оно што остаје јесте прича. Она не враћа изгубљено, али му даје смисао – зато Цинк није само роман о смрти једног оца, нити само роман о жалости једног сина. То је роман о човеку који тек кроз губитак проналази начин да говори о љубави, о писцу који тек исписујући причу успева да разуме сопствени живот и о књижевности која, иако не може победити смрт, може сачувати оно што би без приче било препуштено забораву. А у томе лежи трајна уметничка вредност Албахаријевог Цинка.
ЛИТЕРАТУРА
Албахари 1995 – Давид Албахари. Цинк, Београд: Дерета, 1995.
Мирковић 1995 – Чедомир Мирковић. „Ономатопеја смрти“ у: Цинк. Београд: Дерета, 1995: 79–84.
Штулић 1998 – Бранимир Штулић Johnny. Немам више ни с ким, а ни против кога (приредио Младен Радишић). Суботица: Хероина, 1998.
Остави коментар