Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
„Некада сам страховао да никада нећу изаћи из сенке коју је око себе ширио мој отац, а сада жудим за том сенком“ (Албахари 1995: 33). Ова реченица представља једно од кључних места романа јер сажима промену која се у приповедачу догодила након очеве смрти: оно што је некада доживљавао као терет и ограничење временом постаје предмет чежње. Сенка, која је у младости означавала очев ауторитет и присуство од кога је желео да се ослободи, после његове смрти постаје симбол изгубљене блискости. Приповедач више не настоји да се ослободи очевог утицаја, већ покушава да га поново пронађе, макар кроз сећање и писање.
На почетку романа приповедач настоји да пише, али се сваки покушај завршава неуспехом – разлог није недостатак приче, већ постојање теме коју није спреман да отвори. Нерешен однос са оцем непрестано се испречава између писца и текста који настоји да настане, зато се у Цинку прича не гради линеарно, већ се непрестано прекида, враћа уназад и почиње испочетка. Док год не прође кроз сопствено сећање и не суочи се са очевом смрћу, приповедач није у стању да испише причу коју жели. Писање тако постаје истовремено књижевни поступак и процес унутрашњег помирења, који је праћен читавим низом противречних осећања. Стојећи поред болесног оца, приповедач осећа нелагоду због сопственог здравља и снаге. Посматрајући га у болести, а затим и у мртвачници, жели да преузме његову патњу, али истог тренутка сумња у искреност те жеље, питајући се да ли је она могућа само зато што зна да се никада не може остварити. У појединим тренуцима очева немоћ у њему изазива осећај надмоћи, јер га види као „малог“ и „јадног“, али се та мисао готово моментално претвара у стид и самопрекор. Албахари не прикрива ниједну од тих емоција, показујући да жалост никада није једноставно осећање, већ простор у којем се љубав, кривица, сажаљење, страх и стид непрестано смењују.
Истовремено, приповедач све више увиђа да је читавог живота завидео ономе што је код оца најмање примећивао – његовом миру, стрпљењу и способности да прихвати живот без непрестаног преиспитивања. Док је отац иза себе имао четири рата, логор, породичне и професионалне трагедије, приповедач схвата да су његове највеће бриге готово безначајне у поређењу са очевим искуством. То сазнање не изазива дивљење само према оцу, већ и нелагоду због сопствене животне недораслости. Потрагу за смислом приповедач налази у путовањима и писању, док је отац смисао, чини се, пронашао у самом животу. На крају овог унутрашњег преиспитивања приповедач долази до једног од најснажнијих признања у роману: „Љубав коју осећам према њему гризе ме као стеница: не видим је, нигде је нема, а сав сам прекривен траговима уједа“ (Албахари 1995: 62). Ова необична метафора открива природу њиховог односа: љубав није нешто што је отворено показивано нити лако препознатљиво – она је невидљива, прикривена и често потиснута, али су њене последице трајне и неизбрисиве. Због свега тога њихов однос није обележен недостатком љубави, већ недостатком њеног изговарања. Читав роман може се читати као покушај да та прећутана љубав коначно добије свој језик, онда када је непосредни разговор између оца и сина већ постао немогућ.
Једно од најснажнијих сећања из детињства приказује оца и сина на рингишпилу. Иако их окретање и замах столица непрестано удаљавају једног од другог, сваки круг завршава се њиховим поновним сусретом. Тај призор превазилази оквир обичне успомене и постаје симбол читавог њиховог односа. Колико год их живот удаљавао, сваки нови круг сећања поново их доводи једног другом, те се Цинк може читати и као роман о непрестаном настојању да се очува заједништво које смрт није успела у потпуности да прекине. Приповедач се присећа и навода из Талмуда да је отац човеков краљ, напомињући да га се више готово нико не сећа. Тек након очеве смрти он у потпуности разуме тежину тог исказа. За живота је покушавао да се ослободи очевог утицаја, док после губитка постепено схвата да је тај утицај био једно од темељних упоришта његовог идентитета – зато очево одсуство не доноси ослобођење, већ осећај да је изгубљен онај према коме је несвесно мерио сопствени живот. Посебно место у роману заузимају ритуали којима приповедач настоји да одржи везу са оцем. Боравећи у Ајови, пет година после сахране, бележи у календару дане који се поклапају са данима од пре пет година и покушава да сваког дана понови неки покрет, реч или догађај који је тада поделио са оцем у Тел Авиву или Земуну. Сећање престаје да буде пасивно призивање прошлости и постаје свесно понављање, готово обред чији је циљ да изгубљено присуство одржи у садашњости. Албахари показује да се жалост не исцрпљује у емоцији, већ временом прераста у низ личних ритуала којима човек покушава да се избори са губитком.
Исту потребу откривају и дани непосредно након сахране. Заузевши очево место за кухињским столом, приповедач несвесно почиње да усваја његове покрете, навике и поглед на свет: избегава исту храну, понавља очеве гестове и све више осећа да се граница између њих двојице брише. Тек када постане свестан необичности сопственог понашања, одлази на гроб и признаје да никада неће моћи да постане човек чије име стоји на мермерној плочи. Тај чин није израз пораза, већ прихватања. Приповедач коначно одустаје од покушаја да живи очев живот и прихвата сопствени. Завршетак ове епизоде има готово симболичку снагу, јер шкрипа врата, шум ораха и покрети природе не представљају натприродни знак, већ унутрашњи доживљај човека који је после дугог отпора коначно успео да се помири са губитком. Приповедач осећа као да му отац даје дозволу да буде оно што јесте. После читавог романа испуњеног кривицом, сумњом и закаснелим разумевањем, то је први тренутак у којем однос оца и сина престаје да буде извор немира и постаје извор унутрашњег спокоја, а у томе почива једно од најважнијих значења Цинка: отац не наставља да живи зато што је побеђена смрт, већ зато што је његово место трајно уграђено у идентитет сина. Промена која се у приповедачу одиграва након очеве смрти показује да се најважнији породични односи не завршавају биолошким нестанком једног од њихових учесника, напротив – тек одсуство открива снагу везе чијег значаја приповедач за очевог живота није био у потпуности свестан. Док је отац био ту, он је настојао да се од њега осамостали и пронађе сопствени пут, док после његове смрти схвата да самосталност не подразумева одбацивање очевог наслеђа, већ прихватање чињенице да је оно постало неодвојив део његовог идентитета. Стога се помирење до којег долази на гробљу не односи само на однос са оцем, већ и на однос који приповедач успоставља са самим собом.
Иако је читавог живота деловао као човек који је прихватио судбину без роптања, отац се у тренуцима суочавања са смрћу грчевито бори за живот. Приповедач описује како у једном тренутку, уз снажан крик, цепа мајицу, као да последњим снагама покушава да се одржи у животу, што је сцена руши представу о мирном прихватању смрти. Човек који је преживео рат, логор и бројне животне губитке не одустаје пред коначним крајем, већ му се супротставља инстинктивном снагом. Очева смрт у Цинку није романтизована, већ је приказана као болно, телесно и дубоко људско искуство, лишено сваке патетике. Подједнако потресан призор одиграва се у израелској болници, где отац без речи пружа руку преко чаршава тражећи синовљеву. Тај покрет замењује све оно што између њих никада није било изговорено. Док речи изостају, додир постаје једини преостали начин комуникације. Приповедач схвата да су и он и отац годинама прикривали осећања, верујући да се она подразумевају и да их није потребно изговарати. Тек у последњим тренуцима живота открива се да је то прећуткивање оставило најдубљи траг у њиховом односу.
ЛИТЕРАТУРА
Албахари 1995 – Давид Албахари. Цинк. Београд: Дерета, 1995.
Мирковић 1995 – Чедомир Мирковић. „Ономатопеја смрти“ у: Цинк. Београд: Дерета, 1995: 79–84.
Штулић 1998 – Бранимир Штулић Johnny. Немам више ни с ким, а ни против кога (приредио Младен Радишић). Суботица: Хероина, 1998.
Остави коментар