Ризик од великог рата у Европи и могуће последице по Западни Балкан

Аутор: Жељко Ињац, новинар

Европа се поново наоружава. Није то више питање политичке реторике, појединачних набавки оружја или повећања војних буџета у неколико држава на источном крилу НАТО-а, него процес који постепено обухвата читав континент. Рат у Украјини је за неколико година променио начин на који европске државе размишљају о сопственој безбедности. Оно што је до скоро сматрано готово незамисливим, велики конвенционални рат у Европи, данас се поново разматра као реална могућност за коју се морају припремити војска, индустрија, инфраструктура, енергетика и цивилно становништво.

Сам појам европске одбрамбене спремности до 2030. године довољно говори о промени политичког начина размишљања. Нико, наравно, не може озбиљно да тврди да ће рат почети 2030. године, нити постоји неки календар по коме би Европа и Русија морале да уђу у директан сукоб и баш те године. Међутим, исто тако није могуће занемарити чињеницу да европске земље повећавају производњу муниције, развијају противваздухопловну одбрану, купују нове борбене авионе и ракетне системе, обнављају резерве, проширују војне капацитете и прилагођавају путеве, железницу и луке због  могућности брзог пребацивања великих војних формација. НАТО је додатно повећао захтеве према својим чланицама у погледу војних издвајања, а европске државе све отвореније говоре о потреби да буду способне да се бране и у условима у којима америчка подршка не би била онаква каква је била претходних деценија.

Све то не мора да значи да се Европа припрема да започне рат. Напротив, наоружавање може бити један од најефикаснијих начина да се рат спречи, јер потенцијални противник много теже доноси одлуку о нападу ако зна да га са друге стране чека добро припремљена војна сила. Али и одвраћање има своју логику. Да би неко могао да одврати противника од рата, мора претходно да буде стварно способан да тај рат води. Европа се због тога, хтела то или не, враћа у политичку и војну логику која је била карактеристична за период Хладног рата. Разлика је у томе што је тада постојао релативно јасан систем два блока и годинама изграђивана равнотежа, док је садашњи поредак далеко нестабилнији.

Рат у Украјини је већ показао колико брзо конфликт који у почетку делује регионално може да промени читав европски континент. Финска и Шведска су ушле у НАТО, Пољска се убрзано наоружава, Немачка мења политику која је деценијама почивала на војној уздржаности, балтичке државе повећавају одбрамбене капацитете, а читав простор од Балтика до Црног мора постепено постаје једна велика зона војног планирања. Уколико би једног дана дошло до директног сукоба Русије и европских чланица НАТО-а, тај рат се не би водио само на месту где се налазе тенкови и артиљерија. Сваки велики рат има дубоку позадину. Она обухвата железницу, путеве, луке, аеродроме, складишта, енергетске системе, ремонтне центре, болнице, комуникације и политички стабилне територије кроз које војска може несметано да се креће.

Западни Балкан би у таквој ситуацији престао да буде периферија.

То је простор који се налази дубоко у европској позадини, између централне Европе, Јадрана, источног Медитерана и Црног мора. Већина држава у региону или око њега припада НАТО-у. Хрватска, Албанија, Црна Гора и Северна Македонија чланице су Алијансе, као и Словенија, Мађарска, Румунија, Бугарска, Грчка и Турска. Србија није чланица НАТО-а, али од 2006. учествује у Партнерству за мир и годинама има развијене различите облике сарадње са Алијансом. На Косову се налази КФОР и највећа НАТО база Западног Балкана, Бондстил, док у Босни и Херцеговини постоји међународно војно присуство. Већ сама географија показује да би у случају великог европског сукоба било веома тешко замислити Западни Балкан као простор који би остао потпуно изолован од онога што се дешава око њега.

Проблем је у томе што на Балкану постоји више питања која су окончана војно или политички, али која нису прихваћена као коначно решена од свих страна. Косово је најочигледнији пример. За Приштину и државе које су признале независност Косова питање државности је решено. Упркос том ставу способност да се Косово као независна држава одржи је неизвесно. За Србију није. Без обзира на политичке споразуме, преговоре, Србија се не одриче отетог дела своје територије. То је спор који у мирним европским околностима може годинама да се држи под контролом, али велике кризе мењају значај старих спорова. Оно што је једног дана дипломатско питање може у другачијим међународним околностима постати питање војне безбедности.

Сличан проблем, мада другачије природе, постоји у Босни и Херцеговини. Дејтонски споразум је окончао рат, створио државни систем који траје већ три деценије и спречио обнову оружаног сукоба. То је огроман резултат који не треба потцењивати. Али Дејтон није створио заједничко политичко разумевање будућности Босне и Херцеговине. Бошњачке, српске и хрватске политичке структуре имају различите представе о томе колико држава треба да буде централизовано, колико широка треба да буду овлашћења ентитета и како треба да изгледа политичко представљање народа. Република Српска је за једне гарант српске политичке аутономије, док је за друге препрека снажнијој и функционалнијој држави. Хрватско питање у БиХ такође није нестало. Све то може годинама да се решава кроз изборе, институционалне кризе и међународни притисак, али би у случају ширег европског потреса добило другачију тежину.

Црна Гора и Северна Македонија налазе се у релативно бољој позицији зато што су обе чланице НАТО-а, али ни чланство у војном савезу не укида унутрашње поделе. Грчка и Турска су деценијама у НАТО-у, па ипак су више пута биле на граници озбиљног сукоба. Црна Гора је политички и идентитетски дубоко подељена, посебно око односа према Србији, питања националног идентитета, цркве и начина на који се тумачи њена историја. Северна Македонија је после сукоба 2001. створила систем који је Албанцима обезбедио знатно веће учешће у политичком животу и државним институцијама. Тај модел је до сада успео да спречи ново насиље или сецесију, али постојање институционалног решења не значи да су националне идеје и аспирације једноставно нестале.

На Балкану уопште није проблем само у томе што постоје различите државе, већ што државне границе и национални простори нигде нису потпуно подударни.

Срби живе у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и на Косову. Албанци живе у Албанији, на Косову, у Северној Македонији, Црној Гори и Србији. Хрвати живе у Хрватској и Босни и Херцеговини. Бошњаци живе у БиХ, Србији, Црној Гори и другим државама региона. Само постојање такве етничке испреплетаности не значи нужно и рат, али она постаје политички проблем у тренутку када националне елите почну да сматрају да су постојеће границе неправедне, привремене или подложне промени. Такве идеје нису нестале распадом Југославије. Оне су само потиснуте у условима у којима је промена граница постала изузетно скупа. То је веома важна разлика. Политичка идеја може да постоји деценијама без икакве реалне могућности да буде остварена. Међутим, ако дође до великог поремећаја односа снага, иста идеја може поново да постане политички значајна.

Историјско искуство Балкана управо због тога не треба потцењивати.

Није потребно враћати се искључиво у 1941. годину или раније, иако је и то занимљива аналогија. Краљевина Југославија је 25. марта приступила Тројном пакту, два дана касније извршен је пуч, а Немачка је потом напала и за кратко време уништила југословенску државу. О улози британских обавештајних и политичких структура у мартовским догађајима постоје различита тумачења, али је извесно да су велике силе Балкан тада посматрале као део далеко ширег европског рата. Судбина Југославије није се одлучивала искључиво на основу њених унутрашњих интереса, него у околностима сукоба великих сила чије су могућности и планови били неупоредиво већи.

Ипак, деведесете године су за садашњу анализу много важније. То није удаљено историјско искуство, него време које велики број људи на Балкану и данас лично памти. Почетком тог периода готово нико није могао тачно да предвиди где ће се на крају налазити границе, које ће државе постојати, како ће изгледати Босна и Херцеговина или шта ће се догодити са Косовом. За мање од једне деценије политичка карта региона промењена је готово до непрепознатљивости.

То је важна лекција када неко данас каже да се границе у Европи више не могу мењати. Могу. Већ су се мењале.

Питање није да ли је промена граница могућа у апсолутном смислу, већ под којим условима би она поново постала политички и војно достижна. За сада су ти услови неповољни. Већина Балкана интегрисана је у НАТО, присутне су међународне снаге, економије су снажно повезане са Европском унијом, а цена новог рата била би огромна. Али ако би се шири европски систем озбиљно пореметио, ниједан од тих фактора не би нужно остао непромењен.

Управо због тога је важно посматрати наоружавање балканских држава у последњих десетак година. Србија је значајно модернизовала своју војску. Хрватска је набавила нове борбене авионе и наставља модернизацију унутар НАТО система. Косовске безбедносне снаге постепено се развијају и наоружавају. Албанија, Северна Македонија и Црна Гора прилагођавају своје оружане снаге НАТО стандардима. Све то се може објаснити нормалном модернизацијом, посебно зато што се истовремено наоружава читава Европа. Међутим, оружје има једну особину која се често занемарује. Није важно само за шта је купљено, већ и шта омогућава у тренутку када настане политичка криза.

Држава може десет година да купује оружје искључиво са намером одбране. После тога може доћи друга влада, друга међународна ситуација или друга процена националног интереса. Војна способност која је створена у једним околностима остаје на располагању и у другим. Због тога је наоружавање важно, али није довољно само бројати тенкове, авионе и ракете. Много је важније пратити резервни састав, мобилизационе планове, складишта муниције, војну инфраструктуру, вежбе, распоред јединица и промене у војној доктрини. Тек када се наоружавање споји са политичком намером и конкретним припремама за употребу силе, може се озбиљно говорити о преласку из политичке кризе у предратно стање.

Остаје, међутим, питање које се намеће ако претпоставимо да европске политичке и војне структуре заиста разматрају могућност ширег рата са Русијом. Шта у том случају радити са Западним Балканом?

Ниједној рационалној војној сили не одговара нестабилна позадина.

Ако би се главни рат водио на истоку Европе, НАТО и европске државе морали би да концентришу огроман део својих ресурса према Пољској, Балтику, Румунији, Црном мору и другим потенцијалним зонама сукоба. У таквој ситуацији би истовремена велика криза у Босни и Херцеговини или на Косову или у Црној Гори, представљала озбиљан проблем. Не нужно зато што би балканске армије саме могле да одлуче исход европског рата, него зато што би ново жариште захтевало војнике, логистику, обавештајне ресурсе, политичку пажњу и стално ангажовање. Један релативно мали регионални рат може да веже несразмерно велике снаге ако се води на сложеном терену и ако постоји опасност да се прошири на суседне државе. Пример за то на овим просторима смо имали током Другог светског рата. Због тога делује мало вероватно да Европа, уколико стварно буде очекивала велики сукоб у наредним годинама, једноставно остави Западни Балкан онакав какав јесте и нада се да ће сви локални актери мирно посматрати светски потрес.

Нешто ће морати да се ради.

Не мора то бити ништа драматично. Може се повећавати присуство КФОР-а, јачати EUFOR у Босни и Херцеговини, вршити већи притисак на политичке елите, повећавати економска условљавања, убрзавати интеграција појединих држава у Европску унију или правити нови регионални безбедносни аранжмани. Србији би могло бити понуђено снажније укључивање у европски безбедносни систем без формалног уласка у НАТО ако се процени да би то било политички прихватљивије. Може се покушати и са неком врстом дугорочног договора Београда и Приштине који не би задовољио ни једну страну у потпуности, али би онемогућио једнострано мењање стања на терену.

Босна и Херцеговина би могла бити још већи проблем, јер је ту много теже направити један договор који би све стране сматрале коначним. Превише централизације изазива отпор у Републици Српској, али и код Хрвата покушај слабљења државних институција изазива отпор у Сарајеву, а хрватске странке већ годинама траже промену начина политичког представљања. У нормалним условима та питања могу да остану предмет бесконачних политичких спорова. Пред велики европски рат стрпљење великих сила за такву врсту нестабилности могло би бити далеко мање.

Ту се појављује и најосетљивије питање, а то је могућност новог прекрајања граница.

Нема никакве гаранције да ће се то догодити, али нема ни озбиљног историјског разлога да се тврди да је тако нешто заувек онемогућено. Постојећи поредак почива пре свега на односу снага и политичкој вољи великих сила да га одржавају. Међународно право је изузетно важно, али историја показује да оно само по себи није физичка препрека промени територијалне контроле. Када довољно моћни актери одлуче да постојеће стање више не прихватају, правни аргументи постају само један део много ширег сукоба.

Косово је најочигледнији пример тог проблема. Након 1999. године дошло је до губитка ефективне контроле над делом територије која је међународно била призната као део Србије, а 2008. уследило је једнострано проглашење независности. Велики део западних држава то је признао. Русија је касније косовски случај користила у сопственој политичкој аргументацији приликом оправдавања потеза на постсовјетском простору. Западне државе одбацују ту аналогију и сматрају Косово посебним случајем. Без обзира на правну расправу, политичка последица је јасна: теза да се статус и границе у Европи никада више не могу мењати изгубила је убедљивост коју је можда имала почетком деведесетих. Након косовског преседана, границе држава више нису трајно непромењива категорија.

Ако би једног дана заиста дошло до разговора о територијалној реконфигурацији Балкана, проблем би био у томе што је готово немогуће повући једну нову границу а да се не отвори питање неке друге. Ако би се расправљало о статусу Републике Српске, отворило би се питање Хрвата у БиХ. Ако би се отворила могућност етничког разграничења на Косову, поставило би се питање зашто се исти принцип не примењује у Северној Македонији или Црној Гори. Ако би један народ добио право да национално питање решава променом границе, суседни народ би тражио исто право за себе.

Због тога би покушај „коначног решавања” Балкана могао да произведе много више проблема него што би их решио.

Међутим, постоји још једна могућност која је можда опаснија од намерно организованог прекрајања граница. Велике силе уопште не морају да желе нове границе. Довољно је да се у једном тренутку створе околности у којима локални актери поверују да је међународни поредак ослабљен и да је настала прилика коју више неће имати.

Политички лидер може да верује да ће ограничена акција трајати неколико дана. Војни врх може да буде уверен да друга страна неће реаговати. Неко може да претпостави да су велике силе толико заузете већим ратом да неће интервенисати. Друга страна тај потез може да протумачи као почетак много ширег напада и да одговори мобилизацијом. После тога сваки наредни корак делује као реакција на претходни и за веома кратко време више нико не контролише целокупан ток кризе.

Балкан је посебно осетљив на такав механизам зато што су државе мале, границе близу, комуникације брзе, а историјска сећања веома жива. За ескалацију није увек потребан дуг период припреме. Довољан је озбиљан инцидент у погрешном тренутку, неколико погрешних политичких процена и осећај једне или више страна да ће изгубити нешто важно ако не реагују одмах.

Србија би се у таквој европској кризи нашла у нарочито компликованом положају. Њена формална војна неутралност добро функционише, док постоји релативно стабилна равнотежа између сарадње са Западом и политичких односа са Русијом и Кином. У директном рату Русије и европских држава простор за такву политику био би много мањи. Србија је географски окружена НАТО простором, економски је највише повезана са Европском унијом, а истовремено у домаћој политици постоји снажно противљење уласку у НАТО и значајан део јавности Русију не доживљава као непријатељску државу упркос јакој пропаганди корпоративних медија.

У таквој ситуацији питања која данас делују технички постала би стратешка. Да ли би Србија дозвољавала транзит војних средстава? Како би третирала ваздушни простор? Како би примењивала евентуалне санкције? Шта би се дешавало са руском имовином у Србији? Како би реаговала ако би НАТО тражио много интензивнију логистичку сарадњу? Како би се понашала према КФОР-у ако би истовремено расле тензије на Косову? Неутралност у таквом рату не би била једна декларација, већ стотине конкретних одлука у којима би свака страна процењивала да ли Србија стварно остаје неутрална.

Питање америчког присуства додатно компликује целу ствар. Европа има огромну економску, индустријску и демографску снагу и није реално посматрати је као војно беспомоћну без Сједињених Држава. Али америчка војска обезбеђује низ способности које европске државе још немају у истој мери, од стратешког транспорта и сателитског извиђања до командовања, логистике и дела противракетне одбране. Ако би Америка у некој будућој кризи смањила ангажовање у Европи или одлучила да главне ресурсе усмери на други део света, европске државе би морале много пажљивије да распоређују сопствене снаге.

Тада би питање Западног Балкана постало још важније.

Ако Европљани морају сами да држе источни фронт, Балтик, Црно море и велики део Медитерана, сваки додатни конфликт у Босни, Црној Гори или на Косову постаје далеко скупљи него што је данас. Логично је претпоставити да би у таквим околностима постојао још већи притисак да се регион унапред пацификује. Не мора то значити да би сви проблеми били решени. Понекад је довољно створити такав однос снага да нико не верује да може нешто да добије оружјем.

У том смислу је можда најреалнија претпоставка да ће до краја деценије Западни Балкан бити изложен све већем спољном притиску да постане политички предвидљивији. То може значити више НАТО присуства, већу европску контролу безбедносних процеса, већи притисак на Београд и Приштину, покушај институционалног стабилизовања БиХ и постепено сужавање простора за националне политике које би потенцијално могле довести у питање постојећи регионални поредак.

Проблем је што такав притисак не мора увек да произведе жељени резултат.

Што је неко питање више притиснуто споља, понекад постаје још важније у унутрашњој политици. Народ или политичка група могу да прихвате неповољан договор ако верују да немају другу могућност, али то не значи да су га стварно прихватили као трајно решење. Та разлика између формалног прихватања и стварног политичког помирења на Балкану је већ много пута била огољена. Због тога је могуће створити стабилност која траје годинама, а да испод ње и даље постоји незадовољство које се поново активира када се промене околности.

Зато није довољно посматрати само шта европски и регионални лидери говоре. Ако желимо да проценимо да ли се регион стварно приближава опасној фази, морали бисмо да гледамо много конкретније знакове.

Када би се истовремено појавило значајно повећање војних резерви, промена мобилизационих закона, нагомилавање муниције и горива, већа концентрација јединица у близини осетљивих подручја, учестале војне вежбе са сценаријима регионалног сукоба, повећање КФОР-а или EUFOR-а, ванредни дипломатски притисци и нагли захтеви да се одређена питања реше у кратком року, онда би већ постојало много више разлога за забринутост.

Још озбиљнији сигнал био би ако национална реторика престане да буде само средство за освајање гласова и почне да се претвара у конкретне државне мере. Политичар може годинама да говори о националном уједињењу, унитаризацији државе, решавању верског или идентитетског питања, али без икакве намере или могућности да то спроведе. Ситуација се мења када држава истовремено мења војну доктрину, концентрише снаге и ствара правно оправдање за употребу силе.

До тог тренутка постоји опасност, али не и непосредна предратна ситуација.

Ту се враћамо на почетно питање. Да ли ће у Европи бити великог рата и да ли ће он изазвати нови рат на Балкану?

Нико на ово данас не може поуздано да одговори.

Може се, међутим, рећи да су услови у Европи много опаснији него што су били пре десет или петнаест година. Русија и Запад се налазе у дубокој конфронтацији, Европа повећава војну моћ, а Украјина је показала да се оружани сукоб великих размера на европском тлу може водити годинама. Истовремено, Западни Балкан није решио сва питања која је наследио распадом Југославије.

Та два процеса не морају никада да се споје. Али ако се споје, последице могу бити веома озбиљне.

Европи не одговара нови балкански фронт у време великог рата са Русијом и због тога је разумно очекивати да ће што се безбедносна ситуација у Европи буде погоршавала расти и притисак да се Балкан држи под чвршћом контролом. Да ли ће то бити постигнуто политичким договорима, интеграцијом, војним присуством, економским притиском или неким новим регионалним аранжманом, данас је немогуће знати.

Не треба искључити ни могућност да покушај стабилизације не успе.

Балкански проблем никада није био само у томе што различити народи имају различите интересе. Тај проблем постоји свуда. Много је опаснија комбинација историјских спорова, малих географских дистанци, мешовитог становништва, националних сећања и честог осећаја да су неке претходне границе или мировни договори били само привремени. Када се томе дода велики потрес европског система, могу се створити услови у којима ствари, које су годинама изгледале немогуће, за кратко време постану реалне.

Западни Балкан не треба посматрати као простор на којем ће рат нужно избити. То би било сувише поједностављено. Али подједнако би неодговорно било понашати се као да је регион коначно решен и да велика европска криза не може поново да отвори питања за која су многи мислили да су завршена деведесетих година.

До 2030. године вероватно нећемо добити коначан одговор на сва та питања. Можда неће бити ни великог европског рата, а самим тим ни кризе какву овде разматрамо. Али управо наредне године могу да покажу у ком правцу се ствари крећу. Ако Европа настави да се наоружава, ако односи са Русијом буду све лошији, ако се америчко присуство у Европи смањи, а на Балкану истовремено буду расле војне способности и националне тензије, онда више неће бити довољно говорити да је реч само о случајном поклапању више одвојених процеса.

Тада ће Западни Балкан поново морати да се посматра онако како је кроз историју често био посматран, не као изолована група малих држава на југоистоку Европе, него као простор чија стабилност зависи од односа великих сила и који у тренуцима великих европских потреса може за веома кратко време да пређе из политичке кризе у нешто много опасније.

НАПОМЕНЕ:

1. Савет Европске уније, European defence readiness. План Readiness 2030 предвиђа могућност стварања до 800 милијарди евра додатног простора за одбрамбена улагања, а до фебруара 2026. национална клаузула за одступање од фискалних правила активирана је за 18 држава чланица.
2. НАТО, Defence Investment and NATO’s 5% Commitment и Defence Investment Update. На Хашком самиту 2025. прихваћен је циљ од пет процената БДП-а до 2035, док су европске савезнице и Канада током 2025. повећале основне одбрамбене расходе за приближно двадесет процената.
3. НАТО/SHAPE, NATO and Serbia Conclude Historic Joint Military Exercise. Вежба из маја 2026. обухватила је приближно шест стотина припадника и представљена је као прва заједничка вежба овог типа, док редовна сарадња Србије и НАТО-а кроз Партнерство за мир траје знатно дуже.
4. НАТО, NATO and the European Union discuss stability in the Western Balkans, 17. март 2026. НАТО је Западни Балкан означио као регион од стратешког значаја и посебно издвојио Косово и ширу регионалну стабилност.
5. Савет безбедности УН, Резолуција 1244 (1999), којом је одобрено међународно цивилно и безбедносно присуство на Косову.
6. International Court of Justice, Accordance with International Law of the Unilateral Declaration of Independence in Respect of Kosovo, Advisory Opinion, 22 July 2010. Суд је закључио да декларација о независности од 17. фебруара 2008. није прекршила међународно право.
7. OSCE Mission to Bosnia and Herzegovina, Dayton Peace Agreement. Дејтонски мировни споразум формално је потписан 14. децембра 1995, а Устав БиХ чини његов Анекс IV.
8. S. Department of State, Office of the Historian, Foreign Relations of the United States, 1941. Дипломатски извештај од 27. марта 1941. бележи успешан војни пуч под вођством генерала Симовића.
9. SIPRI, Increasing Militarization in the Western Balkans и база података о међународним трансферима наоружања. SIPRI је 2026. посебно разматрао раст војних расхода, транспарентност набавки и начин на који земље региона посматрају наоружавање суседа.
10. НАТО и ЕУ наставили су током 2026. заједничке разговоре о стабилности Западног Балкана, са нагласком на Косово и БиХ.
11. НАТО дефинише Партнерство за мир као програм у којем свака партнерска држава сама бира приоритете и обим сарадње са Алијансом. Зато чланство Србије у Партнерству за мир не треба изједначавати са чланством у НАТО-у или НАТО контролом над Војском Србије.
12. Европски концепт Readiness 2030 и НАТО циљ од пет процената БДП-а представљају паралелне процесе јачања европске војне способности и смањивања критичних зависности.