Губитак јуначког идентитета пред лепотом жене – Иво Андрић Пут Алије Ђерзелеза

30/07/2026

Аутор: проф. Мирјана Грдинић

Иво Ан­дрић ин­спи­ра­ци­ју и те­ме за сво­ја про­зна оства­ре­ња тра­жио је и на­ла­зио у да­ле­кој исто­риј­ској про­шло­сти; у ле­ген­да­ма и древ­ним при­ча­ма на­ро­да на завичајном тлу Бо­сне; у људ­ским на­по­ри­ма и оства­ре­њи­ма, у оно­ме што је ван­вре­мен­ско, уни­вер­зал­но, трај­но и прола­зно; у оно­ме што чо­век је­сте са сво­јим хте­њи­ма, на­го­ни­ма, али и сми­слом за уз­ви­ше­но; у ње­го­вим пр­ко­си­ма, страдањи­ма, под­ви­зи­ма, ду­хов­ним уз­ле­ти­ма, али и мо­рал­ним па­до­вима. Као један од примера је свакако ње­го­ва нај­ра­ни­ја приповет­ка Пут Али­је Ђерзеле­за, објављена 1920. го­ди­не. У њој се до­ди­ру­ју ле­ген­да, мит и сва­ко­дне­ви­ца, а главни лик је Али­ја Ђерзе­лез, јунак о ко­ме се ши­ре ле­ген­де и пе­ва­ју пе­сме, ко­ји је сла­ван и не­сре­ћан, уз­ви­шен и сме­шан. У при­по­ве­ци се до­ди­ру­ју локално, фолклор­но, али и уни­вер­зал­но, свевремен­ско, јер про­блем о ко­ме при­по­ве­да Ан­дрић про­блем је људ­ске ег­зи­стен­ци­је, човеко­вог траја­ња; додиру­је веч­ни од­нос по­је­дин­ца и народа (ма­се), му­шкар­ца и же­не, митског и сва­ко­днев­ног.

У пр­вом де­лу при­по­вет­ке, Ђер­зе­лез у ха­ну, рад­ња се одвија у хану код Ви­ше­гра­да, у ко­ме се налазе људи разних вера и националности (Турци, Млечани, Грци, Арнаути, Срби…), али и различитих занимања (свештена лица – калуђери, хоџе и фратри, трговци, бегови, накупци…). Хан Иве Ан­дри­ћа, у том сми­слу, оли­ча­ва свет у ма­ло­ме, ша­ре­ни­ло ово­га све­та; он је све­оп­шта сли­ка живо­та, јер је у ње­му ша­ла, смех, му­зи­ка, коц­ка, пи­ће, је­де­ње, ци­ка де­це, раз­го­во­ри и ћу­та­ња, уз­да­си, уну­тра­шњи не­ми­ри. У це­лом том опи­су и сли­ка­њу унутрашње су­шти­не ха­на, по­себ­но ме­сто да­то је тро­ји­ци Ве­не­ци­ја­на­ца, са ко­ји­ма је и јед­на „мла­да и ли­је­па жена”, што је ва­жан чи­ни­лац у првој це­ли­ни, али и наговештава суштину целога дела. Ка­да је читаоца увео у уну­тра­шњу ат­мос­фе­ру ха­на и по­ка­зао му ње­го­ву људ­ску шароликост, на­ра­тор по­чи­ње да при­по­ве­да о по­след­њој при­до­шли­ци, о по­је­дин­цу ко­ји ће би­ти глав­ни јунак при­че, а то је Али­ја Ђер­зе­лез. Ђер­зе­лез је ле­ген­да; он у се­би но­си мит­ску ди­мен­зи­ју: Пје­сма је ишла пред њим (Андрић, Знакови: 10). У пе­сми је ње­го­во ју­на­штво, сви под­ви­зи, иде­а­ли­зо­ва­на сли­ка о ју­на­ку ко­ју је ства­рао на­род. Сви су о ње­му ис­пре­да­ли ска­ске, али га ни­кад ни­ко ни­је ви­део. У својој сла­ви и ју­на­штву он је за обич­не људе не­до­сти­жан. Сто­га, ка­да се по­ја­вио у ха­ну на белом ко­њу, до­че­ка­ло га је ћу­та­ње, пу­но уди­вље­ња и поштова­ња (Андрић, Знакови: 10). За­што? Он је но­сио сла­ву мно­гих мег­да­на и сна­гу ко­ја је ули­је­ва­ла страх (Андрић, Знакови: 10). За ње­га пи­сац ка­же да је про­ја­хао сво­ју мла­дост изме­ђу Трав­ни­ка и Стамбо­ла (Андрић, Знакови: 10), ве­ро­ват­но го­њен не­ким уну­тра­шњим не­ми­ри­ма и хте­њи­ма, не­у­сли­ше­ним жеља­ма; из не­ке потребе да оства­ри сан са­мо ње­му знан.

Ка­да је на ко­њу, на ви­си­ни, у од­но­су на чо­ве­ка сва­ко­дне­ви­це, он из­гле­да ве­ли­чан­стве­но, али ка­да је си­шао на зе­мљу, он то ви­ше није. У том тре­нут­ку, по­чео је да ли­чи на дру­ге, чак ни­је био ни­шта бо­љи од би­ло ког дру­гог. Био је „ни­зак и зде­паст”, „хо­дао је спо­ро и рас­ко­ра­че­но”, а ру­ке су му би­ле не­сра­змер­но ду­ге. Чи­ни се да је обич­но људ­ско и сва­ко­днев­но пре­вла­да­ло над мит­ским у ње­му: почео је да се гу­би страх и по­што­ва­ње дру­гих – „као да се из­јед­на­чио са оста­ли­ма”. Не­ста­ло је еп­ске ви­си­не, не­ста­ла је дис­тан­ца и све оно што де­ли ју­на­ка, слав­ног чо­ве­ка од обич­них, ано­ним­них љу­ди. Ме­ђу­тим, пра­ва де­тро­ни­за­ци­ја ње­го­ве сла­ве, ју­на­штва и величине на­ста­ће кад се по­ме­ша са оста­ли­ма, тзв. „бе­ло­свјет­ским љу­ди­ма”, ка­да са њи­ма по­чне да раз­го­ва­ра, пи­је, је­де и коц­ка се. Чи­не­ћи то, он се на­шао у ис­тој рав­ни са њи­ма. У тој си­ту­а­ци­ји, сва­ко од њих, ма ко­ли­ко био бе­зна­ча­јан, не­све­сно је же­лео не са­мо да се изједна­чи са њим, не­го и „да га под­ре­ди се­би”, да ис­ка­же сво­ју су­пер­и­ор­ност у од­но­су на ње­га. Јер, оно че­му су они би­ли вич­ни (ша­ла, за­дир­ки­ва­ње, под­ва­ле, под­смех, подстрекива­ње и по­и­гра­ва­ње са не­ким) ње­му је би­ло не­по­зна­то; у њи­хо­вим очи­ма он је бивао не­спре­тан, наиван, сме­шан, по­го­дан за под­смех.

Игра гомиле (ма­се), ко­ја не зна мно­го за ме­ру и ве­ли­ке људ­ске вред­но­сти, по­ја­ча­ва се и у пра­вом сми­слу за­по­чи­ње ка­да је (та ма­са) спо­зна­ла ње­го­ве сла­бо­сти, а то је сла­бост, пр­ва и нај­ве­ћа, пре­ма же­ни. Ка­да је ви­део Ве­не­ци­јан­ку, го­спод­стве­ну, ле­пу, сву ле­пр­ша­ву, Ђер­зе­лез је пла­нуо […], бол му је за­да­ва­ла та ње­жност и ље­по­та у ње­го­вој бли­зи­ни (Андрић, Знакови: 11). Оча­ран ле­по­том Венецијанке, за­нио се од по­хо­те, про­сто из­гу­био и, на­рав­но, по­стао смијешан (Андрић, Знакови: 11). Ни­ко од при­сут­них и не слути бол ко­ји „му је за­да­ва­ла та не­жност”. Не­жност као бол, због не­мо­гућ­но­сти да је се до­мог­не, да је по­се­ду­је, да бу­де испуњен њоме. То је оно што ма­са или по­је­ди­нац из ма­се не мо­же да на­слу­ти и уло­ви, а што ду­бо­ко по­тре­са ју­на­ка Али­ју Ђер­зе­ле­за.

Оп­хр­ван че­жњом и по­нет за­но­сом за ле­по­том же­не, Ђер­зе­лез, на бо­ји­шту си­лан, мо­ћан и стра­шан, ов­де гу­би ме­ру, гу­би па­мет, па „без пре­стан­ка пи­је, на­ре­ђу­је и пје­ва”, про­сто се гу­ше­ћи „од пре­ве­ли­ке сна­ге”, али и „пре­ве­ли­ке сла­бо­сти у се­би” кад је у пи­та­њу жена, ње­на ле­по­та и пу­те­ност. А то је већ раз­лог да му се сви не­до­стој­ни ње­га, при­зем­ни, не­зна­ни и не­моћ­ни за би­ло ка­кав под­виг, сме­ју, ру­га­ју, ма­гар­че­ћи га, да се „вас хан тре­се од сми­је­ха”. Вр­ху­нац де­ми­то­ло­ги­за­ци­је Ђер­зе­ле­за и ње­го­ве мег­дан­џиј­ске сла­ве наста­је ка­да при­ре­ђу­ју тр­ку: ко пр­ви стиг­не ци­љу (ја­бу­ци), то­ме ће и при­па­сти Ве­не­ци­јан­ка. Ђер­зе­лез, не­мо­ћан да на вре­ме схва­ти то као игру и ше­гу ко­ја се те­ра са њим, јур­ну­ће као кри­лат, не раз­ли­ку­ју­ћи зби­љу од ша­ле. И док он тр­чи, но­шен не­у­кро­ти­вом сна­гом, сав за­нет иде­јом о осва­ја­њу лепоте, до­тле му се дру­ги „уз пље­сак, ври­сак и сми­јех” по­дру­гу­ју: Ха, Ђер­зе­ле­зе!/ Ач­ко­сум, ма­гар­че!/ Ха, по­те­ци, Ђер­зе­ле­зе, со­ко­ле!/ Афе­рим, кењ­чи­но! (Андрић, Знакови: 13). То је само до­ка­з до­кле ма­са мо­же ићи у увре­да­ма, у иро­ни­ји и по­ни­жа­ва­њу бо­љег од се­бе. Ка­да се окре­нуо и схва­тио да то не­ко са њим те­ра ше­гу, и ка­да се од ма­се на­шао на „да­љи­ни и одстојању”, мрк и озби­љан, сви су од стра­ха пр­во за­не­ме­ли, а он­да се раз­бе­жа­ли. Ви­ше ни­ког ни­је би­ло на ви­ди­ку јер је од­јед­ном до­шао „мрк као облак и јак као са­ма зе­мља”. А ка­да је, по­сле сил­ног ло­ма у ха­ну, уз­ја­хао ко­ња, он је опет био онај ста­ри Ђер­зе­лез из пе­сме и легенде: на ње­му звек­ну ср­ма и оруж­је (Андрић, Знакови: 15). Ис­пу­њен „гње­вом и ја­дом” и стра­шном же­љом да уби­је и вре­ђа, кренуо је у даљи­ну, са пе­сни­цом стег­ну­том пре­ма затворе­ном про­зо­ру ко­ји је крио не­жну, про­зрач­ну и ле­пу Ве­не­ци­јан­ку, из­го­ва­ра­ју­ћи два­пут јед­ну те исту, увре­дљи­ву и пре­зри­ву реч: Куч­ко, куч­ко! (Андрић, Знакови: 15). От­пу­то­вао је не ма­ре­ћи ни за по­ру­ше­ни мост, ни прова­ље­ни пут. За ње­га пре­пре­ка ни­је би­ло.

У овом де­лу Ан­дри­ће­ве при­по­вет­ке уни­вер­зал­но је са­др­жа­но у вр­ло на­гла­ше­ном од­но­су поје­ди­нац – ма­са и, тек на­зна­че­ном од­но­су, му­шка­рац – же­на. Пр­ви аспект уни­вер­зал­ног по­ка­зу­је да гомила (ма­са), би­ло ко­ја, у би­ло ком вре­ме­ну, као сре­ди­на и мно­штво, ника­да не­ма слу­ха за ве­ли­ке и истин­ске вред­но­сти; да је она – као све­ти­на или ру­ља – без ја­сних кри­те­ри­ју­ма, пра­вих зна­ња, па јој за­то ни­шта, у том сми­слу, ни­је све­то, ни вред­но. У од­но­су на вред­но­сти по­је­ди­на­ца, она има де­струк­тив­ну сна­гу и у то­ме је сва ње­на моћ – да ру­ши, обез­вре­ђу­је, по­ни­шта­ва, да све из­ни­ве­ли­ше (из­јед­на­чи) са со­бом и под­ре­ди се­би, са­мо ако по­је­ди­нац до­пу­сти да јој се при­бли­жи и да јој по­ка­же ма­кар је­дан ма­ли део сво­је лич­но­сти. Ауторитет по­је­дин­ца, људ­ска ве­ли­чи­на, мо­гу­ћи су са­мо у одсецању те бли­ско­сти са светином, са­мо ако се личност из­диг­не и на­ђе у дру­гој рав­ни, у ви­си­ни, о ко­јој обич­на светина мо­же са­мо да са­ња (јуначки подвиг; ако се буде неко и нешто – познат, славан, изразито богат). Тек та­да она мо­же би­ти за­ди­вље­на ве­ли­чи­ном, под­ви­гом или ства­ра­њем по­је­дин­ца. То по­ка­зу­је Ђер­зе­лез док је на ко­њу, док по­сто­ји са­мо као при­ча и пе­сма, док је у пра­вој ак­ци­ји рат­ни­ка.

То по­твр­ђу­је и Ра­ди­сав са Уни­шта из ро­ма­на На Дри­ни ћу­при­ја. Био је ни­ко и ни­шта док се под­ви­гом ни­је уз­ви­сио из­над оста­лих и на­шао на­би­јен на ко­цу, ви­со­ко из­над њи­хо­вих гла­ва. Гор­чи­ну не­при­зна­ва­ња мо­гао је да осе­ти и француски пе­сник Шарл Бо­длер, али и Ла­за Костић, наш ге­ни­јал­ни пе­сник, ко­га су љу­ди из не­по­сред­не око­ли­не на­зи­ва­ли „лу­дим Лазом”. Та­ква је би­ла и суд­би­на мно­гих му­зи­ча­ра и ве­ли­ких сли­ка­ра и на­уч­ни­ка. Због то­га и ни­је ни­ма­ло чуд­но што је­дан дру­ги Ан­дри­ћев ју­нак, ве­ли­ки мег­дан­џи­ја Му­ста­фа Ма­џар у исто­и­ме­ној при­по­ве­ци, док ле­жи у пра­ши­ни и уми­ре, по­го­ђен ба­че­ном пот­ко­ви­цом Циганина, по­на­вља ста­ру сво­ју спо­зна­ју: Сви­јет је пре­пун гада. Одасвуда (Андрић, Немирна година: 39). И оди­ста, ру­ља се сли­ва, су­сти­же га и по­ни­шта­ва у тим послед­њим тре­ну­ци­ма. Слу­чај Али­је Ђер­зе­ле­за, па и мно­гих дру­гих, ка­зу­је гор­ку уни­вер­зал­ну исти­ну ка­ко је ма­ли ко­рак од узвишеног до сме­шног.

Од­нос Али­је Ђер­зе­ле­за пре­ма же­ни (ле­пој Ве­не­ци­јан­ки) већ је на­зна­чен у пр­вом де­лу приповет­ке; у дру­гом де­лу, чи­ји је на­слов Ђерзе­лез на пу­ту, он по­ста­је кључ­ни про­блем ко­ји се мо­же по­ста­ви­ти као тра­ја­ње чо­ве­ка из­ме­ђу хте­ти и мо­ћи. Још јед­на же­на се нашла на Ђер­зе­ле­зо­вом пу­ту ле­па Зем­ка Ци­ган­ка. Али, пре не­го што ће по­хр­ли­ти пре­ма њој, Ђерзелез, на пу­ту, на­и­ла­зи на калуђе­ра и по­ста­вља му пи­та­ња ко­ја се од­но­се на же­ну уоп­ште, а што упу­ћу­је чи­та­о­ца на чи­ње­ни­цу: же­на је његова оп­се­си­ја, је­ди­на ми­сао ко­ја га на­ста­њу­је и са ко­јом ско­ро це­лог жи­во­та тра­је на том ду­гом пу­ту из­ме­ђу Трав­ни­ка и Стам­бо­ла.

Ђер­зе­лез ће се, на пу­ту, на­ћи у још јед­ном ха­ну. Ују­тру ће га про­бу­ди­ти смех, гла­со­ви и пе­сма Ци­га­на. Ђур­ђев­дан­ска је свет­ко­ви­на. У ха­ну ће на­и­ћи на два бра­та Мо­ри­ћа, за ко­је се зна­ло да су „ло­ле, ра­сип­ни­ци, на­сил­ни и сра­мот­ни, да­ле­ко по­зна­ти по злу, по пијанкама и скит­ња­ма”. Ста­ри­ји брат се „рас­па­дао по­тај­но од по­га­не бо­ле­сти”. Гу­бе­ћи опрез и не­ма­ју­ћи сми­сла за дис­тан­цу пре­ма ма­ње по­зна­ти­ма, Али­ја Ђер­зе­лез, ју­нак из пе­сме и ле­ген­де, по­ста­је по­но­во пред­мет обез­вре­ђи­ва­ња ни­штав­них љу­ди. Укљу­чи­ће се у за­ба­ву и сла­вље на брежуљку. Уз ва­тре, буб­ње­ве, шар­ги­је, на­род­но ко­ло, уз је­ло, пи­ће и пе­сме, Али­ја Ђер­зе­лез по­но­во ће се за­не­ти, још јед­ном пру­жи­ти ру­ке пре­ма же­ни и по­ста­ти сме­шан. Са­да га је својом по­ја­вом опи­ла Ци­ган­ка Зем­ка, „вит­ка, зе­ле­них очи­ју и бије­ла”. Би­ла је нео­до­љи­ва у љу­ља­шци ко­ја ју је (у сил­ном за­ле­ту) час при­бли­жа­ва­ла, а час уда­ља­ва­ла, па се чи­ни­ло да је у том отискива­њу у ви­си­не „пре­ла­зи­ла ли­ни­ју бри­је­га и оцр­та­ва­ла се на хо­ри­зон­ту” као чу­до и при­ви­ђе­ње од ле­по­те. И та­ко, док би се спушта­ла и ди­за­ла на љу­ља­шци, ње­га је по­ди­ла­зи­ла „не­ка слат­ка тје­ско­ба и је­зо­ви­та стреп­ња као да је и он на љу­ља­шци”. А кад је си­шла, кад се „за­не­се­на и на­сме­ја­на” на­шла у ње­го­вој бли­зи­ни, Ђер­зе­ле­за ће по­не­ти це­ла та ат­мос­фе­ра, а по­нај­ви­ше Зем­ки­на женстве­ност, и кре­ну­ће за њом. И док Ци­ган­ке пе­ва­ју пе­сму о ње­му, ко­ја уве­ли­ко жи­ви у на­ро­ду: Раз­бо­ле се Ђер­зе­ле­зе, „он хо­ће да иде да хва­та Зем­ку за ру­ке”. И у том свом но­вом „по­хо­ду” он по­но­во из­гле­да сме­шан: Рас­па­сао се па му спа­да­ју и бо­ра­ју се чак­ши­ре, а иона­ко крат­ке но­ге му из­гле­да­ју и још кра­ће и још де­бље (Андрић, Знакови: 21). У тој си­ту­а­ци­ји, ко­ја га још јед­ном по­ни­шта­ва као ју­на­ка из пе­сме, он по­ста­је пред­мет но­ве игре и ша­ле: Ци­га­ни му по­спрд­но до­ба­цу­ју, Ци­ган­ке ври­ште од сми­је­ха, а „Ци­ган­чад […] га­ђа­ју га из по­та­је ши­шар­ка­ма. Сви јед­на­ко тје­ра­ју ша­лу с Ђер­зе­ле­зом (Андрић, Знакови: 21), а вр­ху­нац ње­го­ве за­не­се­но­сти и губит­ка кон­тро­ле ка­ко над осе­ћа­њи­ма та­ко и над те­лом је­сте у тренутку ка­да, иду­ћи за Зем­ком, гу­би рав­но­те­жу, па­да и ко­тр­ља се низа стра­ну. Ка­да се освестио и иза­шао на за­ра­ван, ни­ко­га ви­ше ни­је би­ло. Са­мо он на пра­зном про­сто­ру и ре­чи ко­је по­на­вља: Не гађај се, Зем­ко, ро­спи­јо, ва­мо до­ђи! (Андрић, Знакови: 23). Венецијанка је би­ла „кучка” а Зем­ка „ро­спи­ја”; по­грд­не ре­чи изговара као из­раз не­мо­ћи и по­ра­за пред же­ном као не­до­сти­жном пу­те­но­шћу.

Тре­ћи део, на­сло­вљен Ђер­зелез у Са­ра­је­ву, афир­ми­ше и још јед­ном по­твр­ђује став: Ђер­зе­лез је, и по­ред ју­на­штва и сла­ве, у осно­ви сво­га би­ћа ду­бо­ко не­сре­ћан и у сва­ко­днев­ном жи­во­ту че­сто „сми­је­шан”, што га чи­ни гро­теск­ним (у ње­му је уз­ви­ше­но и сме­шно).

Го­ди­шње до­ба је­сен, она ра­на и бо­га­та, пре­пу­на пло­до­ва и со­ко­ва, још пу­на то­пли­не и ча­ри. И Ђер­зе­лез но­си не­ку та­кву пу­но­ћу и зре­лост у сна­зи, у сил­ној сна­зи „ко­ја се пред је­сен ку­пи у сва­ком чо­вје­ку”. У ње­му је оп­ти­ми­зам, ра­дост жи­во­та. Ме­ђу­тим, ка­да је реч о же­на­ма и ње­го­вом од­но­су пре­ма њи­ма – он је увек исти: кад би угле­дао жен­ску ле­по­ту, „он из­гу­би у ти­ли час ра­чун о вре­ме­ну и истин­ским од­но­си­ма, и сва­ко ра­зу­ми­је­ва­ње за ствар­ност ко­ја ра­ста­вља љу­де јед­не од дру­гих”. И ово­га пу­та угле­дао је ле­пу де­вој­ку, сав дрх­тао пред њом, али ка­пи­ја се за­тво­ри­ла и она је не­ста­ла. Остао је, као и мно­ги дру­ги, да че­ка да се она по­ја­ви. Де­вој­ка се зва­ла Ка­тин­ка […], не­срећ­на рад сво­је ље­по­те о ко­јој су пје­ва­ли дви­је пје­сме по свој Бо­сни (Андрић, Знакови: 27). Са го­ди­на­ма би­ла је све леп­ша, а град све лу­ђи за њом; ње­на ку­ћа све не­мир­ни­ја од оних ко­ји је оп­се­да­ју. Уза­луд­на су би­ла че­ка­ња, ка­пи­ја се ни­је отва­ра­ла, на про­зо­ру се ни­ко ни­је по­ја­вљи­вао. Чак се чу­ла и вест да од пре не­ко­ли­ко да­на она ни­је у ку­ћи. Та­да се по­но­во ја­ви­ло пи­та­ње у њему, Ђер­зе­ле­зу: И ка­кве су то же­не до ко­јих се не мо­же као ни до Бо­га? (Андрић, Знакови: 30). То­ли­ко му се чи­не да­ле­ке, недоступне, као да ни­су ствар­не, не­го са­мо сан и ње­го­ва уобра­зи­ља. Од те по­ми­сли по­стао је „туп и уби­јен”. Три пу­та је чежњи­во пружао ру­ке пре­ма ле­по­ти же­на и сва три пу­та оне би се на­крат­ко ја­ви­ле и тог тре­нут­ка не­ста­ја­ле, оста­ју­ћи му да­ле­ке, та­јан­стве­не и не­до­ступ­не.

Је­ди­на ње­го­ва уте­ха, ако се уоп­ште та­ко мо­же на­зва­ти, би­ла је већ оста­ре­ла Је­ка­те­ри­на, до ко­је се је­ди­но „иде рав­но”. У то­ме тре­ба и ви­де­ти раз­лог што она не но­си ча­ри и не бу­ди за­но­се, због че­га из­о­ста­је и пра­ви сми­сао. И док се по­ло­же­не гла­ве од­ма­ра на ње­ном ску­ту, ко зна по ко­ји пут, Ђер­зе­лез ин­тен­зив­но ми­сли исту ми­сао, ми­сао мно­гих му­шка­ра­ца ши­ром све­та, веч­ну ми­сао уса­мље­них и не­моћ­них ка­да су у пи­та­њу же­не: За­што је пут до же­не та­ко ви­ју­гав и та­јан, и за­што он са сво­јом сла­вом и сна­гом не мо­же да га пре­ђе, а пре­ла­зе га сви го­ри од ње­га? Сви, са­мо он, у сил­ној и сми­је­шној стра­сти, цио свој ви­јек пру­жа ру­ке као у сну. Шта же­не тра­же? (Андрић, Знакови: 32). То је пи­та­ње на ко­је не­ма од­го­во­ра. Питање: ка­ко успе­шно пре­ћи тај пут и шта је то што оне тра­же? У то­ме је­сте и Ђер­зе­ле­зо­ва пра­зни­на, нео­ства­ре­ност, про­ма­ше­ност и не­сре­ћа. Јед­но је хте­ти, ре­ћи „ја хо­ћу”, а дру­го је мо­ћи.

Иво Ан­дрић у овој при­по­ве­ци, као и у оста­лим де­ли­ма, раз­ви­ја сли­ке и пред­ста­ве о „усамљени­ци­ма са тај­на­ма и не­ми­ри­ма у се­би, са стра­сти­ма ко­је их рас­пи­њу”. Је­дан од таквих је и Ђер­зе­лез, и Ка­тин­ка, али и сви они дру­ги, за­те­че­ни у ха­но­ви­ма или за­тво­ре­ни у својим со­ба­ма. Је­дан од ту­ма­ча овог Ан­дри­ће­вог де­ла (Пре­драг Па­ла­ве­стра) ле­по ка­же ка­ко је Али­ја пр­ви ње­гов ју­нак рас­пет између не­бе­ског и зе­маљ­ског, пр­ви ње­гов плот­ни уса­мље­ник и коб­ник, пре­те­ча и ду­хов­ни отац свих оних ли­ко­ва и ка­рак­те­ра ко­је је Иво Ан­дрић доц­ни­је ство­рио (Палавестра: 2). Од овог кри­ти­ча­ра са­зна­је­мо, та­ко­ђе, ма­да је сви­ма на­ма ја­сно, да је основ­ни мо­тив Ђер­зе­ле­зов – ве­чи­ти људ­ски не­мир у те­жњи за осва­ја­њем не­мо­гу­ћег и апсолут­ног.

Ње­го­ва глад за же­ном је по­тре­ба да се уто­ли на­гон, али и да се до­сег­не ле­по­та као ми­сти­ка, без ко­је жи­вот гу­би пу­но­ћу, а са­мим тим и пра­ви сми­сао. Ту глад за же­ном и не­до­ста­так жу­ђе­ног, ко­ји се до­жи­вља­ва­ју као не­до­вољ­на оства­ре­ност се­бе у све­ту, па и ви­ше – као прома­ше­ност се­бе у све­ту, не мо­же, ви­ди­мо, да на­до­ме­сти ни сла­ва, ни ле­ген­да о ју­на­штву, ни­ти да је у за­бо­рав ба­це и нај­ве­ћи под­ви­зи што их чо­век мо­же има­ти. Ту исти­ну, по­ред Ан­дри­ћа, по­твр­ђу­је и ве­ли­ки не­мач­ки пе­сник Ге­те у свом де­лу Фа­уст, чи­ји јунак (Фа­уст), иако је по­ку­пио мно­га зна­ња из ра­зних на­у­ка, не ви­ди пра­ви сми­сао сво­га жи­во­та док не упо­зна мла­ду и ле­пу Гре­ту и до­веде се­бе до пот­пу­ног ис­пу­ње­ња.

За­то, све док је му­шка­ра­ца и же­на, би­ће и Ђер­зе­ле­за, тј. му­шка­ра­ца нео­ства­ре­них сно­ва и не­у­га­ше­не же­ђи за же­ном ко­ја се ну­ди као ле­по­та, као за­го­нет­ка и тај­на, а са­мим тим би­ће и људ­ског бо­ла и пи­та­ња: Шта же­не тра­же? И још јед­но пи­та­ње: За­што је пут до же­не та­ко ви­ју­гав и та­јан? Пи­та­ње ко­је слу­ша­мо од Ђер­зе­ле­за, оче­вид­но, ис­хо­ди из неразумевања сло­же­не при­ро­де же­не, као и из чињенице да за ње­но осва­ја­ње ни­је до­вољ­на са­мо сла­ва, не­го и до­па­дљи­вост и ду­хов­на енер­ги­ја јед­ног би­ћа ко­ја мо­ра на­и­ћи на од­јек у дру­гом би­ћу (же­ни), да се пре­ли­је у дру­го би­ће и та­ко ство­ри осе­ћај уза­јам­не при­влач­но­сти и уну­тра­шњег про­жи­ма­ња. Ко то не схва­ти, као Ђер­зе­лез, оста­ће уса­мље­ник, на­лик на уклетни­ка, са­тр­вен од стра­сти и нео­ства­ре­них че­жњи, уза­луд­но ис­пру­же­них ру­ку и са непреса­хлом ми­шљу о же­ни као веч­ној тај­ни.

Литература:

  1. Андрић, И. (1981). Пут Алије Ђерзелеза; у књ. „Знакови”, Сабрана дела Иве Андрића, Удружени издавачи, Београд, стр. 9–33.
  2. Андрић, И. (1981). Мустафа Маџар; у књ. „Немирна година”, Сабрана дела Иве Андрића, Удружени издавачи, Београд, стр. 23–41.
  3. Палавестра, П. (1961). Иво Андрић – дело и тумачење: Димензије приповедачевог дела, у: Књижевне новине, година XII, бр. 157, стр. 2.
  4. Џаџић, П. (1961) Приповетке Иве Андрића, Просвета, Београд, стр. 7–32.

 

Остави коментар

Ваш коментар ће бити проверен пре објављивања