Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Марко Марковић, филозоф и историчар, родио се 30. новембра 1924. године у Београду. Његов отац Србољуб био је истакнути правник и дипломац Сорбоне, а мајка Бранка, рођ. Јовановић. Деда по мајчиној линији Ђорђе био је лични лекар краља Александра Обреновића, професор Велике школе и један од оснивача Врњачке Бање. После развода родитеља живео је са оцем уз којег је упознао културну елиту предратног Београда. Највећи утицај на Марка су извршили песник Сима Пандуровић и глумац Добрица Милутиновић, који су припадали очевој боемској околини.
Другу мушку гимназију окончао је у јеку Другог светског рата 1943. године, после чега се придружио Верско-идеолошком одсеку Врховне команде ЈВО на чијем је челу био Јован Рапајић, јеромонах и ученик владике Николаја Велимировића. Идеолошки задатак овог одсека био је сузбијање утицаја тоталитарних покрета – нацизма, фашизма и комунизма. Ту му је поверена врло одговорна дужност подсекретара Одсека.
У пролеће и јесен 1944. године, након англо-америчког бомбардовања Београда и других српских градова, уласка совјетских трупа на територију Србије и војног слома ЈВО, Марко се са јединицама СДГ повлачио преко Босне и Словеније, борећи се у Истри до краја рата. После рата две године провео је у Италији. Боравио је у логорима у Форлију и Еболију, где ће 1946. године објавити први штампани рад Млади Сава у броју 3–4 часописа Хришћанска мисао, у којем је био члан уредништва. Потом се придружио јединицама Динарске четничке дивизије попа Ђујића у војном логору Чезене где му је издата равногорска књижица.
Из Италије је отишао у Париз где је завршио теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког (1947–1952) и дипломирао на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952–1955). Био је активан приликом оснивање свеправославне омладинске организације „Синдесмос”. На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959–1965), специјализацију из политичких наука (1972–1973) и специјализацију из историјских установа (1974–1975). Докторску тезу под насловом Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева одбранио је са највишом оценом 6. маја 1975. године на Правном факултету у Паризу.
Био је секретар Српске православне парохије у Паризу (1951–1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос”, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955–1987). Говорио је француски и руски језик, а служио се енглеским и италијанским. Оженио се 1953. године са Никол Мирен, ћерком генерала Мирена, са којом је добио троје деце Светлану, Србољуба и Ђорђа који су му подарили деветоро унучади. Преминуо је 2012. године у Орлеану где је и сахрањен.
Библиографија радова
За ову прилику издвајамо Марковићеве књиге које су објављене у емиграцији: Персонализам раних словенофила (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), Југословенски писци (књига 1, Париз/Минхен, 1966), Политика Јурија Крижанића (на француском, Париз, 1973), Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева (на француском, Париз, 1975), Свети Сава – светитељ и просветитељ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), Брачно право Православне цркве по Никодиму Милашу (на француском, Париз, 1976), Тајна Косова (Бирмингем 1976, 1989), Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима (Бирмингем, 1977).
Уз то од средине деведесетих година више његових књига је објављено у отаџбини. Највећу пажњу читалачке публике изазвала је култна књига под насловом Истина о Француској револуцији (Образ, 1995), а затим дела попут Пола века српске голготе 1941–1991 (Образ, 1995), Стопама Христовим (Манастир Хиландар, 1996), Српска апологија Русије (друга књига, издање аутора, 1999), Православље и нови светски поредак (издање аутора, 1999), На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт (Хришћанска мисао, 2004), Косово у ранама (Хришћанска мисао, 2005) и друге. Написао је поговор за књигу Народни устанак (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама Бела гробница Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).
Легенда емигрантске публицистике Ратко Обрадовић (Искра, 1966) својевремено је похвалио излазак Марковићеве књиге Југословенски писци, рекавши да се он „кроз све своје есеје представља читаоцу као носилац најширих схватања – од српских до, у хришћанском смислу, општечовечанских, при чему му југословенска сигурно нису најслабија”. Обрадовић је приличну пажњу посветио чувеном Марковићевом Писму Мирославу Крлежи које, иако стилски не баш савршено, представља прави ударац овом проповеднику „измета и смрада”, човеку који не зна за свето и честито. Обрадовић је био одушевљен Марковићевом аналитичком дубином и стилом, верујући да је пред читаоцем нека врста новог, само ширег, хришћанског Скерлића.
Јован Братић је у Американском Србобрану, 11. октобра 1976. године, приметио две мање, али веома важне Марковићеве студије, под насловом Свети Сава – светитељ и просветитељ и Тајна Косова. Обе књиге изашле су у бирмингемској Лазарици. Братић је уочио, као и многи други, да је М. С. Марковић „светосавски тип интелектуалца и човека у коме љубав према Западу не помрачује љубав према српском народу, а ученост не убија веру”. Братић нарочито наглашава да је Марковић Светог Саву уочио као троструког подвигоположника српске слободе: слободне Цркве (аутокефалије), слободне државе и слободне културе. По Марковићу, без Светог Саве ми смо кописти и просјаци. У Тајни Косова, Марковић истиче да без буђења косовског духа у Србима, више нема никакве наде за спас народа од окова безбожја.
Марковић је добио награду Универзитета у Паризу и државну субвенцију за штампање докторске тезе 1976. године. Француска академија наука је тезу одликовала наградом од 18. маја 1980. године. Удружење књижевника Србије и Матица исељеника Србије су 2000. године др Марку С. Марковићу доделили награду „Растко Петровић” за животно дело, док су Српске органске студије његовом стваралаштву посветиле тему броја (год. IV, 1–2/2002, св. 1).
Под прекорним погледом историје
Најбољу перцепцију Марковићевог стваралаштва од домаћих аутора изложио је Радован Калабић, историограф и књижевник, који је у другој књизи своје капиталне трилогије Под прекорним погледом историје посветио дужну пажњу овом прваку српске интелектуалне емиграције. За Радована Калабића, Марковић је интелектуална величина чије се стваралаштво може поредити са великанима попут Слободана Јовановића, Николаја Велимировића и Лаза М. Костића. Калабић се позивао на речи епископа Данила Крстића ког је фасцинирала Марковићева ученост „окађена светињом”.
У Калабићевом истраживању Марковићевог емигрантског статуса посебно су вредна запажања великог мислиоца о француском друштву где уколико „нисте католик ни протестант, ако не припадате ни некој политичкој партији, ни тајном сервису, а долазите из туђине, нико сте и ништа”. У ову горку истину Марковић се нарочито уверио деведесетих година прошлог века, када је у Француској вођена незапамћена кампања медијске сатанизације Срба. Баш као и велики писац Милован Данојлић. Као и већина истакнутих српских емиграната у Француској био је згрожен односом Европе према Србима (Није реч о томе да ми нећемо Европу, него Европа неће нас). Занимљиво је да је Марковић током деведесетих година био прећуткиван и у српској дијаспори у Француској. Врхунац ове хипокризије је оглед Оптужујемо који није уврштен у српско-фрнацуски часопис који се бавио југословенском кризом. Управо због тога, Марковић је на Видовдан 2003. године објавио Завештање, које Радован Калабић описује као његов лични програм духовне обнове српског народа.
Посебан одјек у Србији изазвала је књига Православље и нови светски поредак. Тако је Зоран Милошевић истакао да је Марковић уочио да у „Европи новог светског поретка” православне чека горка судбина, као и да ће и хришћанство, протестантско и римокатоличко, такође бити маргинализовано. Матеј Арсенијевић је у приказу ове студије наглашавао да је крајњи циљ рата против Срба успостава „лажног царства” у којем нема ни Бога нити цара. Арсенијевић је указивао на Марковићеву идеју о јединству православних народа.
Бобан Миловановић је у приказу књиге Наличје једне утопије/Хришћанство и марксизам („Образ”, 1–2/1996) доказао да је писац, на једном мањем простору, анализирао битне појмове марксистичке идеологије која је секуларна варијација „хилијастичког месијанизма јеврејског типа”, као и да је „марксистичка идеологија дело човека руковођеног мржњом према цркви, породици и људима”. О Марковићевом опусу писали су Милорад Средојевић, Ратибор Ђурђевић, Предраг Драгић Кијук, Драган Суботић, Слободан Ерић и Владимир Димитријевић који га описује као „аристократу српске културе”.
Када указује на својеврсно „сакрално значење историје”, Калабић подсећа да је једна од најзначајнијих била је Француска револуција коју описује као епизоду „безбожничке разузданости и ритуалног светогрђа”. Позивајући се на капитално дело Марка Марковића Истина о Француској револуцији, Калабић описује „геноцид у Вандеји” као парадигму револуционарног терора јакобинских фанатика. Нарочито је била потресна судбина становника Лиона који је у то време био индустријски центар и град са мноштвом прелепих црквених архитектонских здања. Под изговором борбе против реакционара у овом граду је масакрирано око две хиљаде његових становника јер су се, по мишљењу ултрајакобинских кругова, дрзнули да остану верни миропомазаном краљу Лују Шеснаестом. Уништењем светиња у овом граду руководили су злогласни јакобинци распоп Фушеа и пропали глумац Ербоа , по налогу сатанистичког реда илумината, који је 1. маја 1776. године основао језуитски свештеник Адам Вајсхауп. Реч је о сатанистичком култу који је на чудан начин преживео векове историје и био дубоко укључен у све тајне револуционарне догађаје, попут бољшевичке револуције у Русији, када је трагично страдала друга миропомазана руска царска породица Романов.
(наставиће се)
ЛИТЕРАТУРА:
- Калабић, Р. (2025). Под прекорним погледом историје, књ. 2, Доментијана, Београд
- Марковић, С. М. (1995). Истина о Француској револуцији, Образ, Београд
Остави коментар