ПОЗОРИШНИ ЛИСТ БРАНИСЛАВА НУШИЋА

Aутор: др Милена Кулић

Одмах по доласку у Народно позориште на место управника, Бранислав Нушић уноси важне промене. Поред техничких и системских измена унутар репертоарских и тематских аспеката Народног позоришта, Нушић предлаже да се покрене издавање Зборника српске драмске књижевности, у коме би се, по закључцима Јелице Стојановић, печатила сва драмска дела српске књижевности. Иако ова идеја чувања српске драмске баштине није остварена, покретање Позоришног листа наишло је одмах на добре реакције и почело је са својим излажењем 14. јануара 1901. године, а излазио је до 24. јануара 1902. године.[1] Такве идеје имали су и Јован Ђорђевић и Милан Симић, уз покушаје да позориште добије своја гласила. Свесни да је реч о нераздвојном делу позоришне и књижевне културе, уредници оваквих периодичних публикација показују да је исправно мишљење Марте Фрајнд да су почеци позоришне периодике „обично нешто млађи од почетака одговарајућих историја театра и везује се за оне тренутке у њиховом развоју када се једна позоришна традиција довољно усталила и утврдила као нераздвојни део дате културе и стекла одређену самосвест“ (Фрајнд 1989: 387). Нушићев Позоришни лист прво је гласило ове врсте у Краљевини Србији. Као такав „мали лист“ са краткотрајним трајањем, био је у сенци већих периодичних издања овог периода. Ипак, Марта Фрајнд је мишљења да „представља дато време зато што открива просечну, стандардну слику тренутка, а не оно што је у њему било изузетно“, као и да је овај часопис занимљив као „слика живота и схватања театра у културном контексту Београда и Србије на почетку овога века“ (Фрајнд 1992: 51). Позоришта су до тада штампала плакате, дневне листе, каст-листе за сваку представу, циљ је био да се на тај начин обавештавају гледаоци о новим представама, поделама у ансамблу и кретањима у позоришном и драмском свету. Нушићева идеја о покретању Позоришног листа произашла је из намере да се публици подаре и новински текстови који би пратили не само позоришне представе, већ би имали шири информативни и забавни карактер. Поред текстова информативног карактера, појављивали су се теоријски, историјски, дескриптивни текстови који су употпуњавали овај часопис, уз повремене духовите текстове и анегдоте ван позоришних представа. Аспект духовитог најприметнији је у рубрици „Листићи“ где се појављују занимљиве анегдоте и изреке о позоришном животу, попут: „Има писаца који имају по неколико псеудонима, али ипак за то немају никакво име“; „Кад глумцу кудиш игру, он тражи разлога за то, кад је хвалиш – разлог му не треба“; „Прави уметник живи за уметност, дилетант и сваштар живе од уметности“; „Читајте или гините“; „Највећи глумчев непријатељ јесте несигурна реч“; „Нико се толико не заноси у плановима и надама као млад песник и млад глумац“. У проучавању овог листа, као и остале позоришне периодике око Народног позоришта у Београду најзаслужнија је, поред Марте Фрајнд, Јелица Стевановић, која у књизи Народно позориште у огледалу времена представља темељ за проучавање позоришне периодике.

Иако је формат у две сезоне био различит (са заглављем на насловној страни), и структура листа се мењала.[2] Лист је сачињен од повремених и сталних рубрика: „Позоришне вести“, „Српска позоришта“, „Словенска позоришта“, „Из позоришнога и уметничког света“, „Листићи“ и „Некролози“[3]. Уз текстуални односно новински садржај о позоришном животу тога времена, у часопису је било места и за листе представа које ће се играти, са пуним подацима о глумачкој подели, редитељу, музичким комадима који се изводе и времену трајања представе. Такође, објављиване су информације о ценама улазница и детаљи око Позоришног листа. С промењеном динамиком излажења[4] Листа мењала се и концепција. Изостају рекламе, а часопис углавном излази оним данима када се представе изводе. Будући да је пратио рад Народног позоришта, природно је да динамика излажења буде различита у зависности од активности у позоришту. Веома ретко су биле објављене фотографије глумаца и писаца у овом листу, као и у сличној периодици тог времена. Позоришни лист није имао дуг континуитет излажења. Престао је са излажењем у тренутку када се Нушић већ повукао са места управника и драматурга у Народном позоришту. Чињеница је да се са Нушићевим уређивањем Позоришног листа и управљањем Народним позориштем десила „авангарда свесловенског покрета у позоришту“, који покреће низ промена и измена у репертоарском и стратешком смислу.

У уводној речи у првом броју наведено је да позоришту „треба отворити нове изворе и пробудити јаче интересовање“, као и да „позориште треба да крене свиме унапред, како би се могло, ако не такмичити а оно бар једначити са осталим сродним установама на Западу, где се позорници и драмској уметности поклања велика и озбиљна пажња“.[5] У раду Позоришног листа јасно се издваја образовна функција, подстицање неговања савремене српске драме и приближавање театра публици.

Иако је циљ објављивања овог часописа био комуникација публике и позоришта, тј. обавештавање публике о активностима позоришне куће и бележење свих значајнијих промена у области драмске књижевности и целокупне позоришне уметности, овај лист позориште подиже на један виши ниво. Не само да зближава публику са позориштем, већ и нуди један значајан увид у књижевност, пре свега драмску, Нушићевог доба, са јасном намером да се ради на подизању свести о домаћој драмској књижевности. Таква мисија недостаје и данас, када постоје поједини фестивали оформљени управо са том намером (нпр. Стеријино позорје). Јасно је од оснивања Позоришног листа да је реч о часопису које је „позвано да развија… драму, и да са вољом и енергијом то знање књижевности и уметности, проширује и разносећи га са позорнице у све слојеве, све сталеже, све узрасте нашега друштва“.[6] Критика примећује и замера то што се у програмском тексту Бранислава Нушића доследно помињу књижевност и уметност, позориште и драма, као одвојени термини и области изучавања, што доприноси закључку да је реч о одвојеним културним дисциплинама, што је супротно мисији овог часописа. Већ у другој сезони излажења, у уводној речи се наводи да је циљ да се упознавање књижевности и уметности води систематски уређеније, а да ће поред тога у часопису имати место и „неколико цртица из драматургије, па кратак нацрт историје драмске књижевности и уметности, стране и наше, са кратком историјом позоришта“. Колико је Нушић био доследан томе и да ли је остао доследан овим програмским текстовима, може се двоструко тумачити. Наиме, књижевност и нема толико простора колико је обећано, а и онда када је реч о књижевности, увек је у служби актуелности у Народном позоришту. Марта Фрајнд је мишљења да књижевне теме у Позоришном листу не завређују превише пажње:

Бољи домаћи текстови најчешће су пренети из других часописа, а преведена проза не заслужује посебан спомен. Понекад се појави превод неке сцене из драме која се извори, као део напора да се дело које ће се видети на позорници приближити читаоцу Позоришног листа, односно гледаоцу који га је купио као програмску листу за оно што ће гледати (Фрајнд 1992: 54).

Поред књижевне критике и подробнијег књижевног представљања, упркос најавама у уводној речи, изостаје и детаљнија позоришна критика. У сваком објављеном броју постојале су главне теме које би биле представљене на насловној страни, а понекад и настављене у наредном броју.[7] Неки од значајнијих текстова о драмској књижевности, како српске, тако и стране, с посебном пажњом на теоријском аспекту су: „Шекспирови погледи на драмску књижевност“ (анализа Хамлетовог говора глумцима), „О драми“ (кратак есеј Виктора Игоа о три врсте гледалаца), „Руј Блаз“ (о познатој драми Виктора Игоа), „Госпођа с камелијама“ (о чувеном делу А. Диме), „Есхилова Орестија на модерној позорници“ (похвала преводу), „Проблем трагике“ (студија о смислу трагедије), „Драмски занат“ (циклус текстова из француског недељника Revue bleu), „Модерна драма“ (преглед развоја драмске књижевности“, „Први комад“ (текст Алфонса Додеа), „Једна проба из Хамлета“ (гостовање у Паризу Лудвига Барнајиа), „Из анегдота о Госпођи с камелијама“, „Сурадња драмских писаца“, „Тантијеме – Индискреције из позоришног живота“ (текст Хајнриха Леа).

Поред рубрике „Листићи“ у којој су објављиване кратке цртице и приче о позоришту и уметницима, у другој години постојања овај лист почиње са објављивањем кратких прича о театру у рубрици „Листак“. Пре свега, карактеристичне су приче Хермана Зудермана „Северна звезда“ (о Антониу Лагрију, распусном аутору опере Le nozze del banditto), „Из успомена једног драмског песника“, приповест К. Желенског „У ропству“ (о младом савесном глумцу путујуће трупе који је у вези са старијом суфлерком).

Иако се од почетка у Позоришном листу користи термин „Уредништво“, поред Нушића се наводи и Јевта Угричић, у својству главног сарадника, а потом и Миленко Ђ. Поповић. Тако мали број потписаних сарадника наводи Јелицу Стевановић да закључи да је Нушић имао и друге сараднике, анонимне (Стевановић 2021: 27), јер није могуће да је сам успевао да изнесе цео пројекат, имајући у виду да је тада био управник Народног позоришта. Извесно је, како закључује Јелица Стевановић, да уреднишвто ипак није имало много сарадника и да то њима није био једини посао (Стевановић 2021: 123). Управо због мањка сарадника, долазило је до пропуста (штампарске и формалне грешке), као и до напада (у Српској застави и сарајевској Нади), али то није поколебало постојеће уреднишвто. Прво позоришно гласило Народног позоришта угасило се одласком Бранислава Нушића и Позоришни лист то оглашава кратким коментаром („Са овим извештајима о прославама двојице наших најславнијих и најзначајнијих глумаца, престаје даље излажење нашег листа“). У првој сезони излажења Позоришног листа поред Бранислава Нушића, као главног уредника, Јевте Угричића и Миленка Ђ. Поповића, текстови су потписани иницијалима (А. Х; Др. К; Р. Ј; П. Н; А. Х), да би се касније ти иницијали избрисали и текстови су бивали углавном непотписани или је испод њих било потписано цело уредништво.

Иако су примећени поједини пропусти у раду Позоришног листа и иако је излазио свега две сезоне, што је кратко за успостављање значајнијег континуитета у раду, Позоришни лист под управом Бранислава Нушића допринео је у великој мери развоју позоришне периодике, односно периодике која се бави и позориштем и књижевношћу на један специфичан начин, са циљем неговања домаће драмске књижевности и театарског живота. Гашењем овог листа Народно позориште остаје без званичног позоришног гласила све до сезоне 1934/35, када се поново обнавља Позоришни лист, који такође траје само једну годину, са измењеном концепцијом, али уређиван и објављиван по Нушићевом моделу. Узор Нушићевом листу је могао бити часопис Позориште основан под Хаџићем, али несумњиво наговештава којим путем ће ићи театар овог периода. Подстицај развоју периодике који је Нушић дао означава важну појаву у историји српске периодике и тако и треба приступати Позоришном листу.

ЛИТЕРАТУРА

Позоришни лист, Народно позориште, П III 302, год. 1, бр. 1 (14. јан. 1901) – год. 2, бр. 71 (24. јан. 1901/1902), Штампа Државна штампарија Краљевине Србије, Београд.

Стевановић 2021: Ј. Стевановић, Народно позориште у огледалу времена: листови и часописи у издању Народног позоришта у Београду, Београд: Музеј позоришне уметности Србије.

Фрајнд 1989: М. Фрајнд, Позоришна периодика – покушај дефинисања особености, проблема и типологије, Зборник Матице српске за књижевност и језик, књ. XXXVII, св. II, Нови Сад 1989, 387‒397.

Фрајнд 1992: М. Фрајнд, „Позоришни лист Бранислава Нушића“, Традиционално и модерно у српским часописима на почетку века (1895–1914), Матица српска – Институт за књижевност и уметност, Нови Сад – Београд.

Чолић Биљановски 2000: Д. Чолић Биљановски, Нушић позоришни стваралац двадесетог века – поводом 110-годишњице од прве представе на сцени Народног позоришта у Београду (1889–1999), Смедерево: Библиотека „Нушићеви дани“.

[1] Укупно је објављено 136 бројева, на 854 стране.

[2] Јелица Стевановић наводи следеће карактеристике: „У десном углу заглавља ћириличним словима пише Позоришни лист (тада су често све именице у наслову писане великим првим словом). Испод овога, између две хоризонталне линије, налазе се подаци о листу: лево ‘Београд, 14. јануара 1901’,у средини ‘Уредник Бранислав Ђ. Нушић’, десно ‘година прва број 1’. Осим имена уредника, све остало је написано верзалом (..) У прво време Лист излази два пута недељно, на осам страна, од којих су четири посвећене текстуалном, новинском садржају, а четири су остављене за листе и рекламе. Текстови су преламани двостубачно, величина и врста слова је била углавном уједначена, осим кад су, да би сав текст стао у ограничени број страна, мање важни садржаји (вести) штампани нешто ситнијим словима, или, у изузетним случајевима, када се нека кратка вест посебно желела истаћи, па је штампана крупнијим словима“ (Стевановић 2021: 28).

[3] Неки од некролога посвећени су Вељи Миљковићу, Душану Ликићу, Ђузепе Вердију, Краљу Милану, Арману Силвестру.

[4] У првој години Позоришни лист је излази четвртком и недељом, а у другој години три пута недељно.

[5] Позоришни лист, бр. 1, год. 1, 14. јануара 1901, 2.

[6] Позоришни лист, бр. 1, год. 1, 14. јануара 1901, 1.

[7] Главне теме у првој сезони излажења Позоришног листа биле су: Уводна реч (год. 1, бр. 14. јануар 1901), Позоришни закон (год. 1, бр. 2, 18. јануар 1901), Дечије представе (год. 1, бр. 3, 21. јануар 1901), Народни дом у Нишу (год. 1, бр. 4, 25. јануар 1901), Његово величанство краљ Милан (год. 1, бр. 6, 4. фебруар 1901), Просвета и просветни људи (год. 1, бр. 7, 8. фебруар), О узвишеноме (год. 1, бр. 8 1901), Незнатан свет (год. 1, бр. 9, 15. јануар 1901), Шекспирови погледи на драмску књижевност (год. 1, бр. 10, 18. фебруар 1901), О драми (год. 1, бр. 11, 22. фебруар 1901), Кнез Сумбатов Јужин (год. 1, бр. 12, 25. фебруар 1901), Руј Блаз (год. 1, бр. 13, 27. фебруар 1901), Отело (год. 1, бр. 14, 28. фебруар 1901), Краљ Ричард III (год. 1, бр. 15, 2. март 1901), Уријел Акоста (год. 1, бр. 16, 3. март 1901), Кин (год. 1, бр. 17, 6. март 1901), Хосе Ечегарај (год. 1, бр. 18, 8. март 1901), Ернесто Роси о уметнику и писцу (год. 1, бр. 19, 10. март 1901), Љерка Шрамова (год. 1, бр. 20, 11. март 1901), Сарду (год. 1, бр. 21, 13. март 1901), Љерка Шрамова (год. 1, бр. 23, 1901), Италијанско позориште (год. 1, бр. 29, 1901) и др.