ОГЊЕНА ЗЕМЉА

Аутор: проф. др Растислав Стојсављевић, универзитетски професор

Огњена земља (шп. Tierra del Fuego) представља један од најсуровијих, али и естетски највеличанственијих архипелага на планети. Смештен на крајњем југу јужноамеричког континента, овај простор у колективној свести човечанства вековима функционише као синоним за „крај света” (Fin del Mundo). Изолован олујним морима, Огњена земља је географски простор где се планински венац Анда драматично урушава у ледене акваторије Јужног океана, стварајући лавиринт фјордова, глечера и тресетишта.

Архипелаг Огњена земља налази се на самом јужном шпицу Јужне Америке. Од континенталног дела Јужне Америке одвојен је историјски важним Магелановим пролазом, док га на самом југу Дрејков пролаз дели од Антарктика.

Архипелаг заузима укупну површину од око 73.700 квадратних километара. Главни део чини Велико острво Огњене земље (Isla Grande de Tierra del Fuego) које је подељено између Чилеа и Аргентине.

Северни део Исла Гранде чини наставак Патагонијске степе. То је блага, таласаста низија. Насупрот томе, јужни и западни део представљају финални наставак планинског венца Анда, познат као Кордиљера Дарвин (Cordillera Darwin), где бројни врхови прелазе 2.000 метара надморске висине и служе као родно место масивних глечера који се спуштају директно у морске фјордове.

Клима Огњене земље класификована је као субполарна океанска клима (Cfc према Кепену), са снажним утицајима Антарктика и околних океана. Лета су изразито свежа са просечним температурама око 10 °C, док су зиме дуге и хладне, али због маритимног утицаја ретко бележе екстремне минусе у приоблију (просек око 0 °C). Архипелаг је константно изложен ураганским западним ветровима који купе влагу са Пацифика. Западне падине планина примају огромне количине падавина (преко 3.000 mm), док источна, аргентинска страна ужива у ефекту кишне сенке и прима свега око 300–400 mm воде годишње.

Пре доласка Европљана, архипелаг су хиљадама година насељавале две потпуно различите групе домородаца, високо прилагођене суровим условима. Једну групу чинили су номадски ловци који су насељавали унутрашњост острва, живећи од лова на гванака (врста ламе). Били су познати по високом расту и специфичним ритуалима бојења тела (иницијација Хаин). Са друге стране, морски номади који су живели у кануима дуж фјордова јужног дела архипелага, хранећи се фокама, шкољкама и рибом. Они су проводили животе готово потпуно наги, премазујући тело машћу од фока ради термоизолације.

Крајем 19. века, откриће злата и увођење екстензивног овчарства покренули су талас европске колонизације. Аргентински и чилеански фармери, уз подршку најамника (међу којима се истицао румунски инжењер Хулио Попер), започели су систематски геноцид над народом Селк’нам. Фармери су плаћали новчане награде за сваки пар ушију или главу убијеног индијанца јер су их сматрали „крадљивцима овца”. Комбинација масовних убистава и увођења европских болести (мале богиње, туберкулоза) довела је до тога да за мање од педесет година потпуно нестане хиљадама година стара култура Селк’нама. Последњи чистокрвни припадници ових народа преминули су током 20. века.

Данас на Огњеној земљи живи око 170.000 до 180.000 становника, при чему је огромна већина концентрисана у аргентинском делу архипелага. Савремени раст становништва подстакнут је геополитичким одлукама Аргентине током 1970-их година. Да би населила ову удаљену провинцију и осигурала је од територијалних претензија Чилеа, влада у Буенос Ајресу је прогласила Огњену земљу зоном слободне трговине и ослободила је пореза. Ово је привукло десетине хиљада досељеника из матичног дела Аргентине, трансформишући Рио Гранде у центар за склапање електронских уређаја, а Ушуају у глобални туристички емпоријум.

Када је португалски мореплавац Фердинанд Магелан 1520. године као први Европљанин пролазио кроз мореуз који данас носи његово име, приметио је бројне димне сигнале и ватре на обалама јужног острва. То су биле ломаче које су индијанци Јагани и Селк’нами одржавали упаљеним чак и у својим кануима како би се загрејали. Магелан је због тога територију назвао „Земља дима” (Tierra del Humo), али је шпански краљ Карло V касније променио име у ефектније Огњена земља (Tierra del Fuego), логично закључивши да тамо где има дима, мора бити и ватре.

Административни центар је Ушуаја. Ово насеље је свој урбани развој започело као кажњеничка колонија. Крајем 19. и почетком 20. века, аргентинске власти су овде изградиле затвор максималне безбедности за најгоре криминалце и политичке затворенике. Потпуна географска изолација значила је да је бег немогућ.

Затвореници су коришћени као бесплатна радна снага за сечу шума и изградњу града, а за њихов превоз изграђена је најјужнија железничка пруга на свету. Данас је тај затвор претворен у музеј, а пруга функционише као популарна туристичка атракција под називом „Воз на крају света”.

На малом, олујном острву Лос Естадос (Isla de los Estados), на крајњем истоку архипелага, налази се светионик Сан Хуан де Салваменто. Овај усамљени објекат изграђен 1884. године послужио је као директна инспирација чувеном француском писцу Жилу Верну за његов постхумно објављени авантуристички роман „Светионик на крају света”.

Огњена земља има и значајне природне и културне знаменитости. Истоимени национални парк је најјужнији национални парк на планети, основан 1960. године са циљем заштите специфичних субполарних шума букви. Парк се простире на преко 60.000 хектара дуж границе са Чилеом и нуди драматичне пределе где се планински врхови спајају са морском обалом.

Залив Лапатаја, фјордовски залив унутар парка, географски је значајан јер представља дословни крај Панамеричког ауто-пута (Pan-American Highway). На том месту се налази чувени дрвени знак који обавештава власнике возила да су стигли до краја пута и да их од Аљаске (одакле пут почиње) дели скоро 18.000 километара.

Канал Бигл је природни морски теснац који пролази кроз јужни део архипелага и раздваја Велико острво Огњене земље од мањих чилеанских острва на југу. Канал је добио име по чувеном британском броду HMS Beagle, на коме је млади Чарлс Дарвин пловио и истраживао ове просторе. Пловидба овим каналом нуди поглед на масивне планинске венце и глечере. У оквиру овог канала налази се и светионик који је изграђен 1920. године. Смештен испред саме панораме Ушуаје, овај активни светионик је постао примарни визуелни симбол Огњене земље и један од најфотографисанијих објеката на јужној хемисфери.

Језеро Фањано је смештено у срцу Великог острва. Ово је огромно тектонско језеро дуго преко 98 километара. Језеро лежи директно на активној раседној зони која раздваја Јужноамеричку од Шкотске тектонске плоче. Његове обале су дивље, окружене густим шумама и представљају савршено место за проучавање тектонике и еколошких карактеристика Патагоније.

Затворски комплекс у Ушуаји је бивши затвор за најопасније политичке затворенике и данас је претворен у велики музејски комплекс. Зграда је очувала своју изворну, радијалну архитектуру са пет крила која се спајају у централном холу (концепт паноптикума). Посетиоци могу ући у аутентичне, хладне и уске затворске ћелије, упознати се са причама о најпознатијим затвореницима и сазнати како је изгледао суров живот кажњеника који су изградили темеље данашњег града.

Естансија Харбертон је основана 1886. године од стране британског мисионара Томаса Бриџиса и то је најстарија фарма (имање) на Огњеној земљи. Смештена на обали канала Бигл, ова фарма је проглашена за национални историјски споменик Аргентине. Она нуди увид у рани колонијални живот, архитектуру дрвених кућа увезених у деловима из Енглеске, као и јединствени музеј Acatushún, посвећен проучавању скелета морских сисара и птица јужног океана.

Острво Мартиљо је смештено у близини Естансије Харбертон у каналу Бигл. Ово острво је светски познато као станиште велике и стабилне колоније пингвина. То је једно од ретких места у Јужној Америци где посетиоци могу ходати стазама у непосредној близини хиљада Магеланових и Генту (магарећих) пингвина. Понекад, као ретки гости са даљег југа, на ово острво долазе и масивни Краљевски пингвини, што острво чини орнитолошким рајем.

Унутар чилеанског дела канала Бигл, дуж падина планинског венца Кордиљера Дарвин, налази се фасцинантна серија глечера који се спуштају директно у море. Ова деоница се назива Алеја глечера, а поједини масивни леденици су добили имена у част европских земаља које су финансирале истраживања Патагоније: глечер Италија, Холандија, Немачка, Француска и Шпанија. Пролазак бродом поред ових плавичастих ледених зидова високих десетина метара пружа нестваран визуелни доживљај моћи леденог доба.