Аутор: проф. Мирјана Грдинић
Мирослављево јеванђеље, старо више од осам векова, представља наш најрепрезентативнији сачувани средњовековни писани рукопис и једно од најзначајнијих дела српске културне баштине уопште, али не само српске, већ се убраја међу 120 највреднијих дела које је створила цивилизација, што је потврдио УНЕСКО 2005. године уврстивши га у своју библиотеку Памћење света. Дакле, Мирослављево јеванђеље као најлепши и без икакве сумње најзначајнији српски ћирилични рукопис, не представља само сведочанство о почецима културе у Србији, него и више од тога – својеврсни национални симбол.
У основи ово дело је јеванђелистар, односно изборно јеванђеље, богослужбена књига у којој су текстови Новог завета поређани по годишњем богослужбеном циклусу. Иако недатиран, у питању је вероватно најстарији сачувани српскословенски ћирилични рукопис, настао током последње две деценије 12. века, највероватније између 1180. и 1187. године у манастиру, односно цркви Светог Петра и Павла, код Бијелог Поља, у задужбини и гробној цркви хумског кнеза Мирослава, брата великог жупана Стефана Немање, за кога је јеванђеље и написано.
Рукопис садржи 181 лист, односно 362 стране и украшен је са 296 стилизованих иницијала и минијатура у боји и злату, а писан је пером на танком белом пергаменту, уставном ћирилицом у два ступца. Текст јеванђеља је писан црном бојом, док је већина наслова црвене боје. Иницијали јеванђеља су веома разноврсни, почев од оних са геометријским преплетом, преко комбинација биљних и геометријских преплета, до оних који садрже елементе биљака и стварних и фантастичних животиња. Одређен број иницијала садржи људску фигуру, а неки и читаве композиције. Иницијали су велики, понекад заузимају и више од десетак редова, а претежно су декоративног карактера. Једна од главних карактеристика им је та што су фигуре у живом покрету. Минијатуре су цртане пером, а затим бојене црвеном, жутом и зеленом бојом, да би након тога биле украшаване златом. Уметнички и иконографски сликарство Мирослављевог јеванђеља следи понајвише византијску традицију. Кожни повез јеванђеља није првобитан, већ највероватније потиче из XIV века. Изгледа да је преузет са неког другог рукописа, што потврђује његова величина, као и техничке и стилске одлике. Украшен је монограмима, флоралним орнаментом и концентричним круговима на укрсницама линија. На основу монограма се претпоставља да потиче из неког од светогорских манастира.
Ово јеванђеље исписала су два писара: главни – који није оставио трага о своме имену и Григорије дијак – чије је име сачувано у његовим записима на маргинама рукописа. Раније се, на основу једне издвојене речи, исписане на крају рукописа, сматрало да је име главног писара било Варсамелеон. Данас се истраживачи углавном слажу да је том речју означен један од материјала који је коришћен при изради боја за уметничке минијатуре – балсамово уље. Главни писар је свој текст исписао архаичним словима и правописом који се ослања на решења у глагољици, док се у тексту који је написао Григорије дијак примећује еволуција ћирилице и правописа. На 355. страни рукописа, дакле пред крај његовог преписивања и украшавања, Григорије дијак, који је исписивао алилујаре и радио украсе, оставио је на маргини прво сведочанство о жељи да га кнез Мирослав задржи у својој служби:
Господе Боже мој, дарежљиви и многомилостиви, помилуј
својом милошћу мене, Григорија грешнога, како бих у господина
у милости био. У тебе се уздам.
Други запис је сасвим кратак:
Окончах са Божијом помоћи. Амин.
Исто важи и за трећи Григоријев запис:
Ја писах алилујаре. Глигор.
Четврти запис Григорије је оставио на крају завршеног посла, односно на последњој страни рукописа: Ја, грешни Глигорије дијак, недостојан назвати се дијаком, украсих ово јеванђеље златом кнезу велокославноме Мирославу, сину Завидину. А мене, Господе, не заборави грешнога, већ ме сачувај себи да ми није, господине, жао, теби радећи, господину кнезу својему, ако ме не ушчуваш грешнога.
Оно што је интересантно у записима је да се три пута Григорије различито потписао (Григорије, Глигор, Глигорије). Сва четири записа чине целину, а неки истраживачи сматрају да их треба читати следећим редоследом: трећи, четврти, први, други.
Мирослављево јеванђеље, првих година након свог настанка, служило je као богослужбена књига у манастиру Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу. Већ 1198. године из њега је служена литургија на освећењу манастира Хиландара, који су те године Сава Немањић и његов отац Стефан Немања обнављали. У Хиландару је коришћено у богослужбеној употреби све до средине XIX века, када је пренето у манастирску библиотеку. Године 1845/46. манастир Хиландар посетила је руска духовна мисија на челу са архимандритом, доцније епископом кијевским, Порфиријем Успенским. Порфирије, иначе љубитељ и колекционар старих рукописа, фасциниран изгледом Мирослављевог јеванђеља, исекао је 166. лист и однео га са собом. На њему се налазе чтенија за 7, односно 20. јануар, празник Светог Јована Крститеља, украшена иницијалом са ликом Вавилонске блуднице – метафором за злу Иродијаду, жену цара Ирода, која је од мужа захтевала главу Светог Јована. То је био једини наги женски лик у књизи. У то време Бугари су чинили већину монаха у Хиландару и захваљујући томе су управљали манастиром. Никада није утврђено да ли је Порфирије Успенски у тајности исекао тај лист, сакрио га и однео у Украјину, или су му то бугарски монаси дозволили. Тај лист се од 1846. до 1883. године налазио у Кијеву, а након тога је пренесен у Императорску јавну библиотеку, данас Руску националну библиотеку у Санкт Петербургу. Руска национална библиотека поседује 370 српских средњовековних рукописа, а од укупног броја само у збирци Порфирија Успенског, поред листа из Мирослављевог јеванђеља, налази се 160 средњовековних рукописа, међу којима је и Вуканово јеванђеље. У прилог раније реченог, у свом дневнику Порфирије Успенски описује графију Јеванђеља и истиче заплетеност почетних слова, иницијала. На крају јеванђеља Порфирије налази четири постскриптума који сведоче о томе, да је јеванђеље написао Григорије дијак, писар и преписивач црквених књига код кнеза Мирослава.
Јеванђеље је чувано без имена све до појаве чланка Стојана Новаковића 1874. године, када му је овај научник и политичар, даје назив по кнезу Мирославу – Мирослављево јеванђеље.
Приликом посете Хиландару у марту 1896. године, краљ Александар Обреновић је од манастирског братства добио на поклон Мирослављево јеванђеље, а уз њега и оснивачку повељу Хиландара. Рукопис је тада донет у Београд, да би већ следеће године у Бечу било израђено фототипско издање јеванђеља. Јеванђеље које су хиландарски монаси поклонили краљу модерне српске државе, Александру Обреновићу преживеће невероватну судбину – након Мајског преврата, привремено ће нестати из дворског сефа, потом ће током Првог светског рата путовати у једном завежљају који су двојица војника кроз Албанију чувала спавајући на њему, путоваће на Крф и биће скриван у депоима, сефовима, трезорима. Након Првог светског рата смештено је у трезор Главне државне банке у Београду, одакле је 14. јуна 1935. пренето у Музеј кнеза Павла (данас део Народног музеја у Београду). За време Другог светског рата Мирослављево јеванђеље је од 1941–1943. чувано у манастиру Рачи, а затим у Народној банци у Београду. Народном музеју (тада Уметнички музеј) предато је на чување 19. јуна 1945, где се и данас налази, али у посебним, строго контролисаним условима, који обезбеђују његово очување за будуће генерације. Овај неми сведок српске историје, на свом седам и по векова дугом путу до Београда, избегао је судбину многих других српских књига које су украдене или спаљене.
Мирослављево јеванђеље по речима Јоване Крнете један је од највећих српских споменика, који стоји као стуб темељац нечему што се градило вековима и што ће се градити и у будућности, а то је српска културна баштина. Оно у склопу словенске баштине исијава посебним сјајем и пркоси различитим тескобама и несрећама кроз које је пролазило у историји, а опет је успевало да се избори са њима. Тако је и „Мирослављево јеванђељеˮ упркос свим мукама и дугом путу које је прошло, успело да ослика трагичну судбину српског народа кроз векове, пролазећи кроз најтеже и најизазовније тренутке, а ето га данас, стоји величанствено, у пуној снази и осликава дух народа са којим се кроз векове саживело и чији менталитет кроз своју судбину тако вешто осликава. Да не би било усамљено и да би српска културна баштина била још богатија и потпунија потребно је да се у будућности потрудимо и да велики број других писаних споменика сличних овоме повратимо у постојбину, а који су расути по бројним другим музејима или приватним колекцијама широм света. У прошлости смо се олако одрицали онога што је наше, или су их други циљано скривали од нас, а који сведоче о нашој дугој традицији и томе да смо један од најстаријих народа на тлу Европе. Сада би требали да се упустимо у борбу да те неправде исправимо и бројне неме сведоке наше дуге историје попут Мирослављевог јеванђеља вратимо у Србију и пружимо им прилику да причу коју скривају у себи испричају своме роду.
Литература:
- Крнета, Ј. (2018). Мирослављево јеванђеље, Виртуелни музеј српског језика https://muzejsrpskogjezika.fil.bg.ac.rs/miroslavljevo-jevandjelje/
- Милановић, А. (2010). Кратка историја српског књижевног језика, Завод за уџбенике, Београд
- Николић, Ј. (2014). Израда и повез српске средњовековне књиге, у: Зборник радова професора и студената Академије уметности у Београду: Уметност, медији, комуникација, Београд
Остави коментар