На гробљу европских вредности (II део)

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Када пише о „гробљу европских вредности”, поред очигледне духовне кризе, чија је јасна манифестација била својевремена церемонија отварања и затварања Олимпијаде у Паризу, Слободан Рељић наводи и крах концепција евроамеричког либерализма и демократије . Попут америчког социолога Имануела Валерштајна, и Рељић уочава појаву „краха западног либералног консензуса” и самим тим нејасну представу о томе шта је тамошњи јавни интерес. После пада Берлинског зида овај феномен је можда најбоље уочљив на примерима америчке доктрине неограничених, суштински корпоративно мотивисаних ратова, али и процеса свеопште дерегулиције који су подстицали приватизацију јавне сфере и последичну концентрацију огромног власништва у рукама веома малог броја људи.

Управо та околност породила је „крах демократије” који је још 1976. године најављивао чувени Семјуел Хантингтон. Подсетимо, он је указивао да је проблем, нарочито европске демократије, у чињеници „да је реч о скупом експерименту који изазива претерана очекивања људи”, и да је са становишта интереса елитистичких кругова решење у њеном обуздавању, односно преношењу америчког концепта схватања демократије на европске просторе. Данас је ово појава коју не треба превише доказивати јер је ЕУ практично антидемократска творевина која се у „колонијалним демократијама” понаша као институција која намешта изборе, унапред проглашава победнике, или поништава изборе (пример Румуније) уколико се грађани усуде да гласају другачије у односу на очекивања „бриселске капитерне”.

Економија као ропство

„Од средине 18. века па до 1848. године, политичари су били најцењенији људи Европе”, наводио је владика српски Николај и као пример издвојио француског државника Шарла Мориса де Таљерана Перигора (1754–1838), чије су вештине биле изузетне, а подразумевале су да се чини свашта – али да воде успеху. О њему се свашта причало, али је био респектован и цењен.

Наука је преузела водећу улогу у другој половини 19. века. Владика је указао на Дарвина, Маркса и Ничеа, као „свештенике науке” који су дали „неоспоран допринос рушењу европске цивилизације”. Научне и филозофске школе – дарвинизам, ничеанство и марксизам – у Европи су коначно утврдиле дух материјализма, атеизма, рационализма и нихилизма – што је „распламсало пожар два светска рата, а у Русији пожар револуције 1917. године, који су однели више десетина милиона људских живота… Иако су се дарвинизам, марксизам и ничеанство потпуно дискредитовали као ʼнаучне теорије’, мора се признати да су, упркос томе, успели да дају идеолошко ʼсеме’.”

После тога на сцену је ступио економски период. Валентин Катасонов, држећи се идеја владике Николаја, констатује да владавина духа економије и материјализма у друштву означава последњи фазу у животу сваке цивилизације, па самим тим и европске, јер: Свет се само може заваравати материјалним прогресом. Али, потпуно је сигурно да ниједна цивилизација у историји није пропала због глади за хлебом, већ због духовне глади. (владика Николај). Даље Николај наводи: Економски приступ екстремно банализује људско постојање. За последњих 150 година у Европи није урађено и изграђено ништа изузетно и монументално. Није створено ни близу ништа тако величанствено кад древне катедрале, или Дантеово песништво, Рафаелово сликарство или Микеланђелово вајарство.

Вредан пажње је и духовни став о томе да покушај да се од материјалних достигнућа створе фетиши, идоли и предмети поклоњења, који су почели да замењују живог Бога, завршавају се отуђењем, дубоком депресијом и изузетношћу коју други народи и цивилизације, кад не морају, не прате. Управо о томе Слободан Рељић пише у својој монографији наглашавајући да је реч не о вредностима, него о антивредностима европске цивилизације.

Цивилизацијско пропадање

Књига На гробљу европских вредности није типична политичка или историјска анализа – аутор приступа цивилизацијским, филозофским и социолошким питањима и користи много примера из савремене политике, медија и друштвених феномена да би илустровао своју централну тврдњу: да се западне вредности урушавају и да тај процес има озбиљне последице по глобалну моћ и унутрашњу кохезију Европе.

Рељић тврди да Европа више нема оно што се историјски сматра европским вредностима  –  просветитељску рационалност, јаку моралну и религијску основу, стабилне институције и културу самоспознаје. Западна либерална идеологија није успела да замени традиционалне вредности и довела је до унутрашњег празног хода: тржиште је постало доминантно, а идеологија либерализма изгубила везу са реалношћу. У књизи, Рељић истиче да је Европа постала „помоћник Америке” у глобалној контроли, а не аутономна цивилизацијска снага. Одбацивање религије и традиције, при томе, један је од главних разлога пропадања западних друштава јер, према Рељићевом мишљењу, друштво без религије губи моралну основу, а самим тим и цивилизацијску снагу.

Кључна, основна ствар европске пропасти је дистанцирање од хришћанства. Пошто је у основи европске цивилизације хришћанство: пада Рим, долазе хришћани, подиже се нова комплетна појединачно друштвена структура на хришћанским вредностима. И онда то тако иде све до краја средњег века. Потом почиње оно што зовемо нови век. Ту Европа полако почиње да се ослобађа хришћанства, да би данас стигла до потпуно другог контекста. Када гледате Олимпијаду, видите да су они већ код Сатане, да су отишли тако далеко, наводи Рељић.

Поређење са отварањем Олимпијских игара у Пекингу 2008. године и игара одржаних у Паризу, које се често појављује у јавности, додатно осветљава разлику између две цивилизацијске путање. Док је Кина тада демонстрирала дисциплину, континуитет и јасну поруку државне и културне самосвести, Париз је понудио слику хаоса, самопрезира и идеолошког експериментисања над сопственим идентитетом. Рељић упозорава да се иза тог спектакла крије много дубљи процес – процес у којем Европа свесно разграђује сопствене темеље, убеђена да се може одржати без њих.

Симулација живота

Рељић инсистира на разлици између стварних, универзалних вредности и њихове данашње западне имитације. Однос власти према народу, идеја праведности, постојање друштвеног реда и моралних ограничења – то су вредности које су постојале у различитим религијама и културама, и које су чиниле темељ европске цивилизације. Међутим, савремена Западна Европа, тврди Рељић, те вредности више не живи, већ их користи селективно, као политичко средство. Оне више не служе да ограниче моћ, већ да је оправдају. Уместо моралног компаса, постале су идеолошка декорација.

Посебно је опасно, сматра он, то што се друштвени односи препуштају уском кругу економски најмоћнијих, који „глуме Богаˮ и уређују свет искључиво према логици профита. У таквом систему, пљачка нема границу, а друштво остаје без икакве оријентације. Рељић упозорава: Запад је нихилистички. То је нихилистичко стање у коме је вера избачена. У комунизму, они имају непријатељски однос према религији, они су против тога, али они толеришу веру. То је сукоб и толеранција заједно – они религију нису поништили у смислу да је нема, него они не верују у то. Али, овде, у Западној Европи, религија просто нестаје, немате никакав однос према томе.

Једна од централних теза Рељићеве анализе јесте да се Запад данас налази у процесу стварања нове врсте тоталитаризма – тихе, технолошки софистициране и идеолошки оправдане. За разлику од класичних тоталитарних система 20. века, овај модел не захтева отворену репресију, већ функционише кроз забрану мишљења, друштвену стигматизацију и институционални притисак. Све оно што је Запад деценијама приписивао „недемократским режимимаˮ – надзор, цензуру, контролу говора – данас се нормализује у име „виших циљеваˮ.

Све оно што су причали о Стаљину – забрана другачијег мишљења, контрола, надзор – данас се остварује у Западној Европи. Ако немате ’одобрен’ интерес, ви немате право да мислите другачије, објашњава Рељић указујући да Запад губи способност унутрашње дебате – кључни предуслов сваке стварне демократије. Антируска кампања, на коју Рељић посебно указује, показала је до које мере је дозвољено суспендовати рационалност, плурализам и слободу изражавања уколико то одговара геополитичком интересу.

Рељић се ослања и на анализе белгијског теоретичара Матијаса Шторма, који указује на парадокс западног либерализма. Иранска теократија је искренија. Она има емоцију и свест о томе чега се држи. На Западу тога нема – овде је све хладно, прорачунато и сведено на исплативост. И то се на крају претвара у терор.

Последњи Европљани

Једна од најозбиљнијих последица европске кризе, истиче Рељић, јесте њен демографски слом. Европа стари, не рађа се, и постаје простор у који долазе биолошки и културно виталнији народи.

Проблем, међутим, нису миграције по себи, већ губитак способности интеграције. Некада је Европа могла да нове народе претвара у Европљане – кроз културу, образовање и вредности. Данас, када тих вредности више нема, интеграција постаје немогућа. Позивајући се на Мишела Уелбека и Александра Зиновјева, Рељић упозорава да Европа улази у фазу у којој ће простор остати, али ће европски народи нестати. У тој слици пропадања, Америка се појављује као последњи, али не и спасоносни облик европске цивилизације. Иако се у САД повремено јављају покушаји повратка религијском контексту, Рељић упозорава да су они често инструментални. Пример селективне бриге за хришћане – у Нигерији, али не и на Косову – показује да се и вера користи као средство геополитике, а не као универзални принцип. Без принципа, ни религија не може обновити друштво.

Насупрот европском дисконтинуитету, Рељић указује на Кину као пример друштва које је успело да споји модернизацију и традицију. Њена снага, наглашава он, не лежи у марксизму, нити у пуком преузимању капиталистичког система, већ у јасном вредносном координатном систему. Капитализам је у Кини средство, а не циљ. Иза економског модела стоји друштво које разуме зашто тај модел користи и у чијем интересу. Конфучијански континуитет, осећај одговорности према заједници и дугорочно размишљање омогућили су Кини да постане глобални актер. Европа, с друге стране, више нема ни ред, ни континуитет, ни јасну представу о сопственој будућности.

ЛИТЕРАТУРА:

1. Вукашиновић, М. Интервју са С. Рељићем, Геополитика на НТВ, 21. мај 2026. године
2. Рељић, С. (2025). На гробљу европских вредности, Информатика, Београд