Аутор: мср Маријана Јелисавчић Карановић, књижевни критичар
„Манзор и Џемила“ одликује се ведријим тоном и донекле бајковитом структуром која се осликава у иницијацијским задацима, препрекама, помагачима и, наравно, срећном крају. У овој приповеци Игњатовић показује склоност ка моделовању света према обрасцима усмене књижевности и народне бајке, при чему читалац лако препознаје структуру пута којим јунак мора проћи како би заслужио награду. Међутим, испод те бајковите површине налази се читав низ историјских и политичких тензија које подсећају да је простор радње далеко од идиличног. Због тога приповетка истовремено делује као авантуристичка романса и као прича о времену обележеном сукобима и неизвесношћу.
У средишту романтичне сторије битку бију зараћене стране, у горама падају хајдучке заклетве о одбрани Србије до последње капи крви, по прашњавим путевима падају главе надјачаних, а у немилост падају издајице и покварењаци. Игњатовић успешно комбинује сентиментални и херојски регистар, па се љубавна прича развија упоредо са сценама борбе, страдања и националног отпора. На тај начин појединачне емоције добијају историјску тежину, а историјски догађаји људско лице. Свет његових приповедака није подељен на јасно раздвојене сфере рата и љубави, већ представља простор у коме су обе подједнако важне и међусобно условљене. Осим пејзажних пасажа у којима су од корена до пчеле на латицама приказани струкови сарајских биљака и рајска лепота Стамбола, Јаков Игњатовић ухватио је и реченицом овековечио звоњаву смеха, брзину скретања посрамљеног погледа и друге знакове невербалне комуникације. Његова пажња према чулним детаљима открива писца који је добро разумео да уверљивост књижевног света не произилази само из великих догађаја, већ и из ситница које оживљавају сцену. Мириси, боје, покрети и звуци у овим приповеткама имају важну наративну функцију јер доприносе стварању атмосфере и обликовању ликова. Захваљујући таквим описима, читаоцима се чини као да не посматрају историјске призоре из даљине већ да су њихови непосредни сведоци.
Описима преузетим из епских песама успео је да успостави прозну формулативност у приказивању силине и накићености јунака, а портрети његових бораца за крст часни и слободу златну спадају међу најлепше цртице о херојском држању младих ратника. У тим описима препознаје се снажан утицај усмене традиције, али и настојање да се епски модел прилагоди прозном облику. Игњатовићеви јунаци нису само носиоци физичке снаге већ и симболи моралне постојаности, храбрости и спремности на жртву. Зато њихови портрети превазилазе оквир индивидуалне карактеризације и постају репрезентације читавог система вредности који романтичарска књижевност настоји да афирмише. У тим тренуцима, када се епско наслеђе сусреће са прозним приповедањем, настају неке од најупечатљивијих страница ове књиге.
„Крв за род“ грађена је према сличном моделу: тек запупела љубавна прича између двоје младих бива насилно прекинута – она је препозната као будућа харемска миљеница, а он одметнут и у мегдане јуначке отпремљен. Време се, како и обично, мери оченашима. Укрштање путева Војна Радића и дилбер Анђелије (понекад невероватно, баш као у романима његовог учитеља Милована Видаковића) увек је праћено страдањима оних који су ради издати народ и веру, а њихове предсамртничке часове Јаков Игњатовић идентично приказује. Пре него што буду суочени са својим непочинствима, у градацијском самораскринавању себи у стомак ускачу људи који док Турцима дојављују српске положаје бројанице премећу по рукама. Такав поступак карактеристичан је за романтичарску поделу света на јасно разграничене моралне полове, где зло већ у себи носи клицу сопствене пропасти, а издаја неизоставно води ка казни. Издајници код Игњатовића нису сложени психолошки карактери већ фигуре чија је функција да потврде морални поредак приповедног света. Њихово покајање не долази као резултат духовног преображаја, већ као неминовност пред којом више нема узмицања, па су сцене самопрепознавања кривице истовремено и сцене коначног моралног суда.
Иако темпераментни и каткад нестрпљиви, јунаци су у стању да идентитетску игру у којој, очигледно, уживају, понављају и понаособ за сваког квислинга. Прерушавања, прикривање правог имена, изненадна појављивања и драматична препознавања важан су део приповедне динамике и сведоче о Игњатовићевој наклоности ка заплетима који се граде на тајни. Ови мотиви преузети су из ширег репертоара романтичарске књижевности, али их Игњатовић користи тако да појача неизвесност и одржи пажњу читаоца. Истовремено, игра идентитетима добија и симболичко значење, будући да су ликови често приморани да скривају сопствено лице како би сачували верност народу, породици или идеалу слободе. Између онога што јесу и онога како се представљају другима отвара се простор за доказивање карактера, па се истинска вредност јунака открива тек у тренуцима највећег искушења.
Истовремена са приповетком „Манзор и Џемила“, „Крв за род“ – чији је књижевноисторијски значај нарочито истакао Јован Скерлић – разбокорена је прича о љубави, поштењу, слободи, а нарочито части и родољубљу. Њен наслов већ унапред открива вредносни хоризонт текста: крв није тек знак страдања, већ симбол заједништва, припадности и спремности на жртву. Род се у приповеци појављује као највиша инстанца смисла, она вредност којој су подређене и личне жеље и појединачне судбине. Зато љубавна прича Војина и Анђелије непрестано стоји у сенци ширих историјских околности. Њихова осећања нису укинута, али су стављена на пробу захтевима времена које од појединца тражи да се определи између личне среће и општег добра, те се приповетка може читати и као прича о одрастању, јер јунаци тек кроз суочавање са губицима и опасностима стичу свест о тежини избора које морају донети. Посебно место у приповеци заузимају сцене у којима се родољубље не исказује кроз велике речи већ кроз поступке. Игњатовићеви јунаци ретко држе дуге беседе о части – они је потврђују деловањем, спремношћу да помогну саборцу, да одрже дату реч или да се жртвују за заједницу. Због тога њихова херојска димензија делује уверљивије него што би то био случај да је заснована искључиво на патетичним декларацијама. Чак и када су идеализовани, они остају довољно људи да читаоцу буду блиски. Њихова колебања, страхови и тренуци слабости не поништавају херојство, већ га чине видљивијим.
Неке од најлепших слика уткао је Јаков Игњатовић у причу која је име понела по често изговореној заклетви да ће се душманин увек сећи и за род живот жртвовати, а то су: јунак у молитви, размена оружја између јунака који су на различитим странама, детектовање чаробности женског лица и избегавање погледа како се не би увредио спомен на другу жену итд. У овим сценама нарочито долази до изражаја Игњатовићев дар за обликовање симболички снажних призора. Молитва ратника пред бој није само религиозни чин, већ тренутак у коме се сусрећу вера, страх и нада. Размена оружја између супротстављених јунака сведочи о постојању кодекса части који надилази политичке и војне поделе, док су сцене љубавне уздржаности обликоване са необичном мером и осећајношћу. Нарочито су упечатљиви тренуци у којима се лепота вољене жене не описује директно, већ кроз реакције оних који је посматрају: кроз застајање речи, спуштање погледа или краткотрајну збуњеност. Такви поступци сведоче о томе да је Игњатовић добро разумео снагу прећутаног и сугерисаног.
Литература
Игњатовић, Јаков (1988). Романтичарско историјске приповетке. Нови Сад: Матица српска; Приштина: Јединство.
Новаковић, Бошко (1988). „Историјска проза“. У: Јаков Игњатовић. Романтичарско историјске приповетке. Нови Сад: Матица српска; Приштина: Јединство, 7–23.
Скерлић, Јован (2019). Јаков Игњатовић. Београд: Порталибрис.
Остави коментар