Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар и правник
Тада је дошло до битке за село Комсомољско и овладавања чак и планинским пределима новоформиране Чеченске Републике, у којој су релативно брзо инсталирани локални органи власти, састављени од етничких Чечена, али лојални Кремљу.
Ипак, треба истаћи да ни та лојалност није била безгранична, нити је Москва могла да рачуна на пуну власт у Чеченији без уступака. Временом, након дефинитивне победе над џихадистичким елементима, Чеченији је дата широка аутономија.
У принципу, Кремљ се није интересовао за решавање локалних питања и није наметао решења са врха. Тактика новог председника РФ Владимира Путина је била једноставна.
Чеченија је морала да остане сигуран извор енергената за РФ, на њеној територији није смело бити терористичких група нити је смела служити као извориште за исте, a политички систем је морао бити стабилан. Заузврат, Чеченији је дат читав низ погодности.
Но, прво су локалне снаге морале доказати своју спремност да се обрачунају са џихадизмом. Након погибије првог председника нове Чеченске Републике Ахмада Кадирова власт преузима његов син, Рамзан. Иако млад, успева релативно брзо да изгради озбиљан ауторитет, како у свом, тако и у ривалским клановима. Користећи обилато подршку Москве, он ствара оружане снаге ЧР, де факто своју приватну армију познату као „кадировци”. Сам Рамзан је носио ратно искуство из оба чеченска рата. Борио се и против и са федералним снагама. У моменту доласка на власт био је свестан опасности са којима се може суочити и са свим својим потенцијалним противницима се разрачунавао одлучно, а неретко и брутално.
Временом, Рамзан Кадиров и апарат власти који је креирао у Чеченији је постао темељ за утицај Кремља на Кавказ. Такође, Кадиров је израстао у лидера најутицајнијег федералног субјекта у Севернокавкаском округу, али и у далеко најважнијег лидера у овом делу РФ.
Кадировци су се заједно са федералним снагама, нарочито ФСБ, оштро разрачунали са остацима ЧРИ који су деловали у Чеченији, али и у Ингушетији, Северној Осетији, Дагестану. Тако су 2005, односно 2006. године ликвидирани Масхадов и Басајев, а иста судбина је неколико година доцније задесила и Доку Умарова.
Централне власти су одлучиле да 16. априла 2009. године укину стање „антитерористичке делатности” и смање војне контигенте у Чеченској Републици.
Последице Другог чеченског рата и његовог наставка су биле девастирајуће. На руској страни је погинуло 3635 припадника Армије РФ, 2572 припадника Министарства унутрашњих послова РФ, 1072 припадника чеченских снага лојалних Москви, 106 припадника ФСБ и ГРУ. На страни ЧРИ погинуло је 14.113 бораца до 2002. године и још 2186 до окончања „антитерористичке операције” 2009. године. Број цивилних жртава међу Чеченима је свакако био велики и тешко га је проценити. Бројке се крећу од 25.000, преко 80.000, до 250.000 лица.
Економски разорена, инфраструктурно уништена, Чеченија се почела опорављати супсидијама централних власти. Улагања у саобраћајнице, градове, пољопривреду, нису изостала и Чеченија се нарочито крајем прве и почетком друге деценије 21. века опоравила од материјалних последица ратних разарања и постала једно од места са најмање израженом стопом ситног криминала, уз инфраструктурну слику какву до тада није имала у својој историји.
Остави коментар