Наравно, Москва је раширених руку дочекала овакву прилику
Аутор: Предраг Рајић, политички аналитичар и правник
Овог пута са далеко бољом безбедносном припремом, не само разумевањем, већ и притиском сопствене јавности да се упусти у нови рат али и уз подршку овог пута моћних чеченских кланова, оружане снаге РФ, али и други елементи државне власти, спремно ће дочекати изазов, који ће им приредити џихадисти Шамила Басајева у лето 1999. године.
Наиме, 7. августа 1999. године, део оружаних снага ЧРИ под вођством Шамила Басајева упада у Дагестан, започињући акцију која је имала за циљ да прошири рат на шири простор Кавказа. Заједно са борцима Басајева, били су и припадници Ал Каиде са Блиског истока.
Локално становништво у Дагестану није прихватило позив терористе Шамила Басајева на устанак и свеопшти џихад. Напротив, власти републике су пружиле осетан отпор и уз помоћ федералних снага одбациле Басајевљеве џихадисте и терористе из Ал Каиде, са своје територије. Масхадов је званично осудио дејство Басајева у Дагестану, али није имао ни воље, ни снаге да му се супротстави у Чеченији.
Масхадов је постао роб своје неспособности, Басајевљевог фанатизма и напослетку, одлучности централних власти да се уништи свака могућност даље дестабилизације ове нуклеарне силе.
Басајев је у септембру организовао серију терористичких аката по градовима широм Русије, укључујући и Москву, где су се на мети нашле цивилне зграде. Подршка одлучној војној акцији је расла из дана у дан и напокон је започета са реализацијом 23. 9. 1999. године када је Борис Јељцин потписао указ на основу ког су руске оружане снаге започеле прво са артиљеријским нападима, а потом и са директним уласком на чеченску територију.
У ово време, забележена је и прекомерна употреба силе, гранатирање Грозног великом количином експлозивних средстава, укључујући ту и цивилне објекте, али и бомбардовање балистичким ракетама пијаца и других места на којима се окупљао велики број цивила.
Интересантно, руски безбедносни и војни стратези су деловање групације око Шамила Басајева оцењивали слично дејству терористичке организације, самозване „Ослободилачке војске Косова”, по карактеру и методима своје борбе.
Након уласка на територију Чеченије, а после опсежне артиљеријске припреме, уз подршку локалних кланова који су се у међувремену оградили од ЧРИ и пришли Кадирову и централним властима, оружане снаге РФ су након 30. септембра успеле да уђу дубље у чеченску територију. Снаге ЧРИ су биле деморалисане. Растрзани интерним сукобима, погођени дубоком економском кризом, нису пружали ни изблиза организован и пожртвован отпор, као у Првом чеченском рату.
Овог пута повлачење чеченских и продирање руских снага није било последица тактике, већ безвољности и апатије у коју је ЧРИ запала и у коју је гурнута потискивањем свих који нису били на линији Басајев – Масхадов. Након три месеца борби, руске снаге су заузеле сав равничарски део Чеченије и успеле да опколе Грозни. Након 40 дана борбе и главни град ЧРИ је поново пао под руску контролу. Све време овог рата, Москва се трудила да акценат стави на етничке Чечене који се овог пута боре против „криминала” и „тероризма”. Ова тактика је свакако дала резултата и отпор на заузетим територијама није био ни изблиза видљив као у претходним годинама. Централне власти су се потрудиле да што је пре могуће власт предају локалним велможама и јачајући Ахмада Кадирова, заправо оснаже и своју позицију у републици. Завршна фаза борбе се одиграла у марту 2000. године.
Остави коментар