Ауторка: Др Александра Колаковић, научна саветница Института за политичке студије
Посета француског председника Емануела Макрона у последњој години свог мандата Грчкој и Кипру, а која се одвијала крајем априла 2026. године, представља један од најзначајнијих дипломатско-безбедносних догађаја у савременој француској, а може се рећи и европској политици. Иако је реч о наставку француско-грчке стратешке сарадње и потврда подршке Кипру, суштински значај ове посете далеко превазилази оквир билатералних односа. Она има значај у пуном разумевању француске политике на Медитерану, као и ранијих корака Емануела Макрона, као и наслеђа које оставља свом наследнику на председничкој функцији, без обзира из ког табора он или она буду дошли. Посета открива дубоку трансформацију спољнополитичке стратегије Француске, као и постепену промену Европске уније – од економске заједнице ка геополитичком и безбедносном актеру у најизазовнијем добу након краја Другог светског рата.
Француска политика према Грчкој и Кипру не може се разумети искључиво у оквирима савремених безбедносних криза, јер она представља део много ширег историјског континуитета француске медитеранске стратегије. Још од XIX века Париз је источни Медитеран посматрао као простор од суштинског геополитичког значаја. Дакле, Медитеран, о коме је надахнуто и иновативно писао и Бродел, један од најславнијих историчара, а тиме и подстакао бројна проучавања, јесте простор за који постоји континуирано интересовање у Француској до данас. Овај простор није био интересантан само због трговинских и поморских интереса, већ и због пројекције политичког и цивилизаторског утицаја Француске. Француска подршка грчком рату за независност, учешће у бици код Наварина 1827. године и каснија улога у такозваном „Источном питању“ створили су дуготрајну везу између француске државне стратегије и грчког простора. Утицали су и на перцепције Балкана, што ни данас није без значаја. Паралелно, Кипар је у француској геополитичкој мисли посматран као кључна тачка контроле источног Медитерана и приступа Леванту и Блиском истоку. Савремена политика Емануела Макрона стога није радикалан прекид са прошлошћу, већ пре модерна реинтерпретација традиционалне француске медитеранске политике у компликованим условима XXI века.
Макронова недавна посета Атини и Никозији догодила се у специфичном међународном контексту. Рат у Украјини, нестабилност и рат на Блиском истоку, енергетска неизвесност и све израженије сумње у дугорочну поузданост америчко-европске безбедносне сарадње и односа Трампа према Европи створили су услове у којима питање европске стратешке аутономије више није теоријска дебата, већ политичка нужност. У овом контексту мора се разумети и обнова француско-грчког одбрамбеног споразума и Макроново инсистирање на потреби јачања европске одбрамбене способности изнето у атмосфери античких разговора, што је само по себи симбол европске цивилизације, заједничког наслеђа и дуге историје. Током боравка у Атини, Макрон је јасно формулисао став да Европа мора развити способност самосталног деловања у свету који постаје све нестабилнији, при чему није заборавио да истакне француско инсистирање на мултиполарности. Његова концепција „европског суверенитета“ заснива се на уверењу да Европска унија не може дугорочно остати зависна од Сједињених Америчких Држава у сфери безбедности и геополитике. Грчка у том пројекту има посебну улогу и јасно је да се она не посматра само као периферна држава југоисточне Европе, већ као кључни стратешки ослонац Европске уније у источном Медитерану.
У основи Макронове медитеранске политике налази се традиционална француска геополитичка концепција Европе као независног центра моћи између америчког атлантизма и евроазијских сила. Та идеја има дубоке корене у голистичкој традицији француске спољне политике, која остаје константна нит свих председничких мандата. Она је још током Хладног рата инсистирала на „стратешкој независности“ Француске унутар Западног блока. Макрон, још од чувеног говора на Сорбони 2017. године, покушава да ту националну доктрину подигне на ниво читаве Европске уније. Управо зато источни Медитеран постаје простор од посебног значаја јер се види као географска тачка у којој се укрштају европска безбедност, енергетска политика, миграционе руте и блискоисточна нестабилност. Контрола и политички утицај у том региону за Француску значе и могућност да обликује будући геополитички идентитет Европе и остане активна у новој ери међународних односа. Отуда је француско-грчки одбрамбени пакт и политичка порука да Француска жели да преузме улогу европског гаранта безбедности у Медитерану. За разлику од ранијих периода, када је европска безбедност била готово искључиво ослоњена на НАТО и америчку војну моћ, Макрон покушава да изгради модел у којем ће Европа располагати сопственом стратешком аутономијом. У том смислу, сарадња са Грчком представља „лабораторију“ нове европске безбедносне политике.
Када је реч о Макроновој посети Кипру, француски и европски аналитичари наглашавали су да је реч о снажном симболичком гесту у тренутку када источни Медитеран поново постаје једна од најнестабилнијих геополитичких зона света. Посетом Никозији Макрон је покушао да пошаље поруку да безбедност Кипра није изоловано регионално питање, већ питање европске стабилности у целини. Овај аспект посете посебно је важан у светлу француске политике према Турској. Од кризе у источном Медитерану 2020. године, Француска се постепено позиционирала као најзначајнији европски савезник Грчке и Кипра у супротстављању турским поморским и енергетским амбицијама. Макронова дипломатија на Медитерану стога није само политика партнерства, већ и политика пројекције моћи. Француска настоји да преко Грчке и Кипра учврсти сопствени утицај у региону који повезује Европу, Северну Африку и Блиски исток.
Један од најважнијих момената читаве посете било је Макроново инсистирање на политичком значају члана Лисабонског уговора, који предвиђа узајамну одбрану чланица Европске уније. Тиме је француски председник покушао да европску безбедносну солидарност претвори из апстрактне правне формуле у конкретан политички механизам. Ово је француски импулс да Европска унија развије сопствену стратешку културу и способност деловања независно од спољних актера. Међутим, значај ове посете није искључиво војни. Она открива и дубљу трансформацију француске визије Европе. После деценија у којима је европска интеграција била заснована пре свега на економској сарадњи и институционалном повезивању, Француска сада инсистира на томе да Европа и у географском смислу те речи, а не само у оквирима ЕУ држава, мора постати сила способна да брани сопствене интересе. Отуда Макронова политика према Грчкој и Кипру има и снажну симболичку димензију. У француској интелектуалној и политичкој традицији Медитеран није посматран искључиво као географски простор, већ као цивилизацијско средиште Европе. Од француског филхеленизма XIX века до савремених концепција европског идентитета, Грчка је у француској политичкој култури често представљана као историјски темељ европске цивилизације. Подршка Грчкој и Кипру стога није само питање безбедности или енергетике, већ и покушај Француске да се позиционира као заштитник европског цивилизацијског простора у тренутку глобалне геополитичке фрагментације. Управо у томе лежи дубљи смисао Макронове реторике о „европском суверенитету“: она није усмерена само ка војној аутономији, већ ка очувању Европе као посебног политичког и цивилизацијског ентитета. Макронова посета Грчкој и Кипру из априла 2026. године не може се посматрати као обична дипломатска турнеја. Она представља покушај Француске да редефинише улогу Европске уније у светском поретку који се убрзано мења. Кроз сарадњу са Грчком и Кипром, Француска настоји да изгради европски безбедносни и политички стуб који би Европи омогућио већу независност, већу војну способност и јаснији идентитет.
Остави коментар